Natrag

Marksizam i jezuitizam (2)

Nikola Milošević je raskrinkao Lenjina

U tekstovima o Makijaveliju, objavljenim u prethodnim brojevima Tabloida, govorio sam, uz pomoć Morisa Žolija i Slobodana Jovanovića, o fenomenu italijanskog pisca i mislioca iz XVI veka Nikola Makijavelija, koji je zbog realističkog prikazivanja istorije proglašen, najpre od crkvene inkvizicije a potom od celokupnog Zapadnog mnjenja, najomraženijim piscem istorije. Pokušao sam da pokažem da je Makijaveli „kriv" samo zato što je govorio ogoljenu istinu, koju svet njegovog vremena nije mogao da prihvati. Optužen od crkve kao jeretik, izbegao je lomaču samo tako što je već bio umro, ali je ostao u svetskom pojmoviku obeležen kao najmračniji mislilac čovečanstva. I danas se pod pojmom makijavelist podrazumeva beskrupulozni političar koji ne bira sredtva da dođe na vlast i da se na njoj održi. Stvar je u tome što su svi vladaoci, i pre i posle Makijavelija, bili „mali Makijaveli" i držali se saveta koje je ovaj republikanac dao firentinskom prestolonasledniku Lorencu Medičiju, kako da uz pomoć apsolutne vlasti ujedini Italiju.

Ivan Ivanović

Do koje mere je Makijaveli danas aktuelan, pokazaću na nekim primerima iz savremenosti, u ovom tekstu na slučaju beogradskog profesora Svetske književnosti Nikole Miloševića, koji je sredinom osamdesetih godina XX vekao došao pod udar komunističke inkvizitije samo zato što je obelodanio jedan Lenjinov zločin.

Videli smo da je jedna obična opaska Nikole Miloševića izazvala dotad neviđenu polemiku. Da stvar bude neverovatna, Miloševićeva uzgredna primedba da su boljševici pljačkali banke da bi finansirali svoju partiju bila je poznata i ranije, pa profsor nije „otkrio Ameriku". Pretpostavljam da nije ni slutio da će da se nađe u žiži napada staljinističke garde jugoslovenskih komunista. Postavlja se pitanje zašto je tome pridat toliki značaj?

A da je stvar bila jako važna za Savez komunista Jugoslavije vidi se i po tome da se polemika nije ugasila kad su obe strane iznele svoje „adute". Dvadeset meseci kasnije SK je ubacio u pogon novu polemičku „zvezdu" profesora filozofije iz Sarajeva Fuada Muhića. Nije bilo dovoljno što je Nikola Milošević pre svega u zagrebačkom Oku proglašen „antikomunistom, trockistom, nacistom, a pritom još ustašom", uveden je u raspravu Fuad Muhić i to u časopisu Socijalizam, koji je uređivao predsednik SK Stipe Šuvar. Ko je bio Fuad Muhić? „Brz i lak na peru kad nekoga valja javno žigosati, vazda spreman da po nalogu odozgo upre prstom u ideološki sumnjiva lica" - karakteriše ga Nikola Milošević.

Mislim da su komunisti hteli još nešto: da pokažu da je vreme ideološke seče glava pomalo prošlo, opekli su se 1972. godine Titovim pismom. Stipe Šuvar je želeo da bude liberalniji nego njegovi prethodnici i da ne pošalje Nikolu Miloševića u zatvor, što se u Oku sugerisalo. Nije želeo da ponovi Titovu „grešku" kad je profesor Pravnog fakulteta u Beogradu Mihailo Đurić dopao robije samo zato što je 1974. godine u jednoj naučnoj raspravi na Pravnom fakultetu rekao ono što je svima bilo poznato, da novi Ustav iz 1974. godine vodi Jugoslaviju u raspad. Očito je da je vrh SK hteo da pokaže da su na njegovoj strani argumenti i da mu više nisu potrebne administrativne mere. Uostalom, jedan od njegovih čelnika, simpatični Slovenac Mitja Ribičič, je proglasio princip „knjigom na knjigu", što znači da se teorijski duel mora dobiti argumentima a ne sudskom presudom.

Fuad Muhić je, dakle, dobio zadatak da teorijski raskrinka svog kolegu iz Beograda. Da vidimo kako je to izveo.

Muhić nije negirao činjenice kao diskutanti iz Oka, nego je priznao da se akcije bojevika postojale i da je te akcije Lenjin odobrio. Samo je uzeo da ih drugačije tumači od Nikole Miloševića, čime je rasprava dignuta na teorijski nivo. Čak je napisao da je „Nikola Milošević čovek ogromne znanstvene i metodološke erudicije", zapaženi mislilac, autor mnogobrojnih knjiga, studija i eseja. Jedino što nije razumeo istorijski kontekst Lenjinovog čina, nego ga je sveo na moralističko gledište apstraktnog humanizma. Takav metod je naučno neprihvatljiv, jer je Marks nepobitno utvrdio da je čovek biće istorije i da se njegovi postupci mogu razumeti samo ako se gledaju u istorijskim okolnostima. Milošević nije razumeo dijalektički materijalizam!A istorijske činjenice kažu da je komunistički (boljševički) pokret, na čijem čelu je bio Lenjin, hiljadudvetsto šeste - sedme godine bio bez finansijskih sredstava i da mu je pretilo gašenje. Da se to desilo čovečanstvo bi izgubilo celu jednu istoriju! Lenjin se, dakle, našao u dilemi da li da jednu veliku ideju žrtvuje zarad moralističkog stava da je obijanje banaka nedopustivo. Odlučio je za žrtvu koja mu se učinila manjom, pa je odobrio prepad bojevika na konvoj sa novcem. Da nije to učinio ne bismo imali Oktobarsku revoluciju! Nikola Milošević sa pozicija malograđanskog humanizma nije to razumeo.

Tako smo došli do Makijavelija! Lenjin je na prvi pogled stao na stranu Makijavelija da cilj opravdava sredstvo, jer je samo tako mogao da dođe do novca i spasi buduću najveću revoluciju u istoriji čovečanstva.

Nikola Milošević kao da je samo to čekao, iskoristio je priliku da ovu temu razvije do njenih krajnjih granica i pokaže da su opšti čovečanski principi do kojih se došlo tokom istorije, dakle, pre nas, iznad partikularnih ciljeva za koje se opredelio Lenjin.

Više od toga, Lenjin donoseći takvu ulogu nije izmerio upotrebu bojevika u budućnosti, čime je negirao samog sebe i širom otvorio vrata staljinizmu. Staljin je svoju vladavinu zasnovao na teroru čije su klice bile u prepadu na poštanski konvoj kojim je on rukovodio. (Uzgredna napomena: Nikola Milošević je u vreme ove rasprave čvrsto stajao na pozicijama marksizma, kao cela praksis filozofija, uz težnju da klasični marksizam bude korigovan modernim humanizmom. Praksisovci su za ovo našli podlogu u samom Marksu, otud sintagma Mladi Marks. Na čitaocu je da uporedi ove dve škole.)

Nema sumnje da je rasprava između Fuada Muhića i Nikole Miloševića na teorijskom nivou, ali se može svesti na opravdanost Makijavelijeve devize Cilj opavdava sredstvo. Kao i Slobodan Jovanović pre njega, Nikola Milošević je podvrgao kritici jezuitsko poimanje ove krilatice. Naime, Makijaveli nije napisao da cilj opravdava sredstvo, njegova formulacija u „Vladaocu" glasi Cilj određuje sredstvo. Ako je neki cilj već dat (u Lenjinovom slučaju komunistička revolucija), onda i izbor sredstava mora da bude saglasan sa tim ciljem. Obijanje banaka ne vodi u svetsku komunističku revoluciju, jer i komunistička država mora da ima banke, pa bi njihovo obijanje bilo negacija te države.

Nikola Milošević je problem postavio na postojanje opšteg pristupa, što je aksiološka perspektiva, i posebnog partikularnog pristupa, što je prakseološka perspektiva. Pošto je aksiologija nauka o opštim vrednostima, a prakseologija o posebnim, jasno je da je Lenjinova odluka bila možda korisna sa stanovišta prakseologije, ali je bila pogrešna sa stanovišta aksiologije. Jasno je da je opšte iznad posebnog, i da upravo sa stanovišta istorije, za koje se marksizam zalaže, dobra praksa može biti samo ona koja se uklapa u opšte tokove. Upravo je istorija pokazala Lenjinovu zabludu kad je odobrio Staljinu da opljačka poštansku pošiljku.

Lenjin je bio čovek vizije komunističkog društva, pristalica svetskog komunizma koji proizlazi iz klasičnog marksizma (Prolteri svih zemalja, ujedinite se! - pisali su Marks i Engels u „Komunističkom manifestu" 1848. godine na početku novih revolucija, sedamdeset godina pre Oktobra.) Staljin je bio čovek prakse, njegova je težnja bila da od Rusije stvori treći Rim, što je još tražio suludi monah Filofej kad se obratio Ivanu Groznom. Staljinizam je proizišao iz prakseološke perspektive i negirao Lenjinovu aksiološku viziju komunizma. I sam Lenjin je to shvatio, ali tek na samrtničkoj postelji, kad je bilo kasno. Njegov politički testament nije imao nikakvo dejstvo. Onaj koji je opljačkao u njegovo ime kočiju upropastio je njegovo delo. Prema tome, staljinizam je logička posledica Lenjinove trenutne zablude, koju je Nikola Milošević apostrofirao uzgrednom napomenom u Domu omladine 1982. godine.

Milošević je negirao Muhićev prakseološki pristup problemu analizirajući političke filozofeme koje su postavili Kant, Hegel, Makijaveli i Lojola. Ja ću se u daljem tekstu osvrnuti na poslednju dvojicu u okviru teme koju sam sebi postavio na početku ovog eseja.

U opsežnoj analizi,uz pomoć Lešeka Kolakovskog, Nikola Milošević pokazuje da cilj opravdava sredstvo ne nalazi svoje logično mesto u političkoj doktrini Makijavelijevoj; daleko više pristaje duhu jezuitske političke filozofije, onako kako je tu filozofiju uobličio njen utemeljivač Ignacio Lojola. Iako Lojola to nije jasno definisao, iz njegove poslanice svojim sledbenicima to jasno proizlazi. Lojola je poručio isusovcima: „Ono što u našim očima izgleda belo, postaje crno čim to pravoverna crkva odluči, budući da isti duh vlada i nevestom crkvom i njenim ženikom, našim gospodom Hristom." Makijaveli bira sredstvo, Lojola opravdava.

Iz ovog proizlazi da Lenjin nije odabrao pravo sredstvo za postizanje cilja, jer je ono protivno načelima komunističke revolucije. Kad je Nikola Milošević kritikovao ovu Lenjinovu odluku imao je u vidu njen istorijski domet. Kad Fuad Muhić napada Miloševića i brani Lenjinov pristup, on u stvari opravdava terorizam. Terorizam nije imanentan marksizmu.

Milošević piše da se makijavelizam i jezuitizam ne mogu podvesti pod istu rubriku, kao što to čini Fuad Muhić. Još je Hegel tvrdio da nijedan individualni ili kolektivni subjekt ne može ni predvideti ni menjati tok istorijskih zbivanja - to je isključiva privilegija svetskog duha. U Lenjinovoj filozofiji istorije ulogu svetskog duha preuzima organizacija profesionalnih revolucionara. U svojoj programskoj knjizi „Šta da se radi" Lenjin kaže: „Dajte nam organizaciju revolucionara - i mi ćemo preokrenuti Rusiju."

Nikola Milošević postavlja pitanje gde je istorijsko mesto Lenjinove političke doktrine - na tragu Nikola Makijavelija ili na tragu Ignacija Lojole? Lenjin u svom radu Korak napred - dva koraka nazad" kaže da budućnost ruske revolucije zavisi od stvaranja prave partije. „Svesni radnik mora naučiti da razlikuje psihologiju vojnika proleterske armije od psihologije buržoaskog inteligenta koji se razmeće anarhističkomm frazom." Milošević iz ovoga izzvlači zaključak da je „Lenjin na lestvici revolucionarnih vrednosti pretpostavio vojničku vrlinu discipline revolucionarnoj vrlini slobode".

Stvar je u tome da je Lenjin svoju političku doktrinu pozajmio od Ignacija Lojole a ne od Nikola Makijavelija. „Ignacio Lojola, taj bivši oficir španske vojske, rado je nazivao pripadnike jezuitskog reda Hristovim vojnicima, a nije nikakva tajna da je struktura jezuitskog reda, sa svojom bezuslovnom poslušnošću, po mnogo čemu uobličena po modelu vojne strukture." I Lojola, i Lenjin, tražili su inspiraciju za svoju viziju organizacije ne u oblasti politike nego u oblasti vojne veštine

Lojola je još u svojoj poslanici jezuitskoj braći u Irskoj (osnivač jezuitskog reda rado se obraćao svojim sledbenicima poslanicama, kao Sveti Pavle hrišćanima) je rekao: „Organizacija vojničkog tipa je najefikasnije sredstvo u borbi za prevlast katoličke crkve i samog jezuitskog reda".

I Lenjin, osnivač ruske boljševičke partije, kaže slično: „Proletarijat nema drugog oružja u borbi za vlast osim organizacije." Stvar je u tome što i Lenjin, kao i njegov jezuitski prethodnik, opravdavaju cilj sredstvom. Jer ako je njihov cilj uzvišen, onda su dozvoljena sva sredstva da se on ostvari, od lomača u srednjem veku do logora u novom. Lenjin je u jednom govoru 1921. godine naglasio da se komunisti, odnosno boljševici, razlikuju od anarhista samo u pogledu principa. „Principi komunizma sastoje se u uspostavljanju diktature proletarijata i u primeni državne prinude u prelaznom periodu." I anarhisti imaju isti cilj, ali su metode različite. Anarhisti zagovaraju individualni teror, a komunisti kolektivni, ali im je cilj isti: božja država na zemlji. A krajnji cilj komunizma je - zaključuje Lenjin - društvo u kojem će sloboda i pravda najzad biti uspostavljeni. Problem je u tome što su sredstva u dotadašnjoj istoriji umela biti jača od cilja, što pokazuje primer Hristove vere.

Nikola Milošević to ovako definiše: „Aksiološki, naravno, nije bio problematičan, za bilo kog socijalistički nastrojenog autora, onaj krajnji cilj za koji se Vladimir Iljič deklarisao - ukidanje državne vlasti kao takve i uspostabljanje istinske demokratije u vidu ravnopravnosti i slobode. Međutim, ono dvojstvo principa i ciljeva o kojem je govorio Lenjin 1921. godine, suočilo je njegovu političku filozofiju sa jednim nerešivim prakseolškim problemom. Pitanje je, naime, bilo - ključno pitanje lenjinizma i svih njemu sličnih doktrina - da li ona politička srestva, nesporno pogodna za osvajanje vlasti - organizacija paramilitantnog tipa i takozvana diktatura proletarijata - mogu biti isto tako pogodna i za njeno ukidanje ili možda pre pogoduju njenom ovekovečavanju. To pitanje nije ikakvo moralističko, kako bi to hteo Fuad Muhić, već pitanje pre svega prakseološkog tipa, pa onaj ko to pitanje postavlja - a takav je upravo slučaj sa piscem ovih redova - ne može biti moralist."

Šta kad komunisti dođu na vlast, koja će ih sila naterati da je se odreknu? Ko jemči da komunisti neće stvoriti svoju birokratiju, koja će zameniti buržoaziju, i nametnuti ekspolotaciju radničke klase kao što je to činio prethodni sistem? Makijaveli je savetovao Lorenca Medičija da se odrekne diktature kad osvoji vlast i ponovo uspostavi republiku, ko savetuje Lenjina da to isto učini? Vlast se ne može održati bez jakog birokratskog aparata, logično je da taj aparat postane instrument održavanja revolucionarne vlasti. Ako taj problem postavimo iz ugla posle Lenjina, videćemo da se krajnji cilj revolucionarnog poduhvata - ukidanje jedne tiranije i uspostavljanje jedne nove vlasti - pod Staljinom izvrgao u svoju suprotnost i uspostavio režim koji se ni po čemu nije razlikovao od carističkog, sem što je bio suroviji i brutalniji. Sistem koji poznajemo pod imenom staljinizam bio je bliži jezuitima nego Marksu. Marksova doktrina o „slobodi pojedinca kao uslovu slobode za sve", već posle Oktobra postala je utopija.

Da je svaka diktatura u suštini negacija demokratije, Nikola Milošević pokazuje na primeru starog Rima, koristeći se spisom Điljeljma Ferera Diktatura u starom Rimu. Prvobitna diktatorska vlast imala je stroga ograničenja: diktator nije svoja ovlašćenja silom uzimao nego ih je dobijao od legalnih zakonodavnih tela, pa je tako volja naroda bila direktni ili indirekti izvor njegovog punomoćja. Diktator nije mogao menjati postojeće zakone, niti raspolagati državnom blagajnom, a bio je biran na strogo ograničeni period od šest meseci. Ali već 82. godine pre nove ere Kornelije Sula, koji je na to mesto došao kao proslavljeni vojskovođa, promenio je ranija pravila i zaveo diktaturu. To znači da je umesto diktatora postao tiranin. Kad je Julije Cezar, takođe uz pomoć vojske, došao na čelo Rima, proglasio je sebe doživotnim diktatorom. Diktatura u Rimu je ostala sve do njegove propasti. Ferero definiše tiranina kao čoveka koji državom upravlja po svom nahođenju, ne polažući o tome nikome računa i bez ikakvih ustavnih ili pravnih ograničenja.

Dakle, kad se zakonodavna ovlašćenja diktatora ukinu, diktatura se pretvara u tiraniju. Nikola Milošević tvrdi da se Rim ponovio u Moskvi. Komunistička partija SSSR, još za života Lenjina, zavela je diktaturu ne samo nad sredstvima proizvodnje nego nad narodom, koja će se pod Staljinom pretvoriti u tiraniju. Milošević navodi definiciju tog termina kako je definisao Lenjin: „Naučni pojam diktature ne znači ništa drugo nego neograničenu, ničim, nikakvim zakonom, apsolutno nikakvim pravilima, nestešnjenu, neposredno na nasilje oslonjenu vlast."

Nikola Milošević kaže da Lenjin nije bio tiranin po mentalitetu, a ni po ovlašćenjima koja je imao u partijskom vrhu. Ali taj vrh je u suštini bio diktatorski i sklon tiraniji, koja će pod Staljinom postati legitimni oblik sovjetske vlasti. Stvorena je komunistička oligarhija, a svaka oligarhija u istoriji pretvorila se u tiraniju. Prema tome, Lenjin je proizveo Staljina, još kad ga je ovlastio da bude na čelu bojevika na Kavkazu. Verovatno ni sam nije bio svestan šta je uradio, odnosno shvatio je tek na samrtničkoj postelji da je proizveo novog Sulu. Stoga je svojoj životnoj saputnici Nadeždi Krupskoj izdiktirao čuveni testament koji je imao da boljševičku vlast vrati na put marksizma, ali bilo je kasno, Staljin je već zavladao komunističkom državom stvorenom u Oktobru. Lenjinov testament nije ni otvoren, ostao je za istoriju. Ali to ga ne pravda pred istorijom, jer je još u Sankt Petersburgu, pre pobede revolucije, u jednoj poslanici sasvim otvoreno i direktno definisao put kojim treba da idu boljševci: „Ne tražite nikakve formalnosti, pljunite, Hrista radi, na sve sheme, pošaljite, Boga radi, sve funkcije, prava i privilegije do sto đavola!" Šta je to drugo nego prizivanje bojevika da nastave pljačku sa Kavkaza?

U nastavku poslanice Lenjin je bio još konkretniji. Naglasio je da odredi bojevika moraju odmah početi da se praktično obučavaju, pri čemu će jedni ubijati špijune a drugi napadati banke radi konfiskacije sredstava za ustanak. Nemojte se plašiti ovih eksperimentalnih napada. Oni se, naravno, mogu izroditi u krajnosti, ali to je nevolja sutrašnjeg dana."

Nikola Milošević kaže da je problem u tom Lenjinovom sutrašnjem danu, odnosno u krajnjem cilju revolucije. Kad je stavio primedbu na Lenjina u Domu omladine upravo je na to mislio: kako osigurati pravne garancije pomoću kojih bi se ovlašćenja komiteta ograničila, a bojevici eliminisani iz komunističke prakse. „Oni koji su tako mislili (razume se da Milošević nije bio usamljen u tom stavu) imali su na umu da ona sredstva koja mogu korisno da posluže u procesu preuzimanja vlasti nisu pogodna za ostvarivanje krajnjeg cilja revolucije, odnosno da politički instrumenti, poput neograničenog ovlašćenja bojevika, mogu trajno onemogućiti realizaciju cilja revolucije." Zato njegov nastup u Domu omladine nije bio moralistički čin malograđanina koji ne razume revoluciju, kako bi to hteo da prikaže Fuad Muhić, nego teorija proizišla iz Marksa i Engelsa. Profesor se poziva na spis Vilhelma Bloha Marks ili Bakunjin u kojem se kaže da „lenjinizam nije ništa drugo do negdašnji bakunjinizam, samo u novom ruhu" i da „Marksova kritika bakunjinizma pogađa i boljševičku doktrinu koja je brat blizanac Bakunjinove političke filozofije".

Zaključujući polemiku sa Fuadom Mihićem, Nikola Milošević kaže: „Ostaje samo da nešto kažemo o Muhićvom pokušaju da političku filozofiju Lenjinovu prikaže kao logičan produžetak Marksovog učenja o klasnoj borbi, pokušaju koji, naravno, nije od juče. Ako je verovati Muhiću, Lenjinova politička taktika bila bi neka vrsta proleterske klasne etike, a bilo kakva kritika na račun ove taktike izraz izvesnog tipično građanskog stanovišta".

Stvar je u tome Fuad Muhić koristi tekuću politiku da Nikolu Miloševića politički dezavuiše. Sarajevski profesor, inače visoko rangiran na lestvici komunističkih teoretičara, nastoji da prikaže svog beogradskog kolegu kao prozapadno orijentisanog građanskog teoretičara.

Zapadni moralizam je stran autentičnim komunistima. Muhić stoji na jezuitskoj tezi da je svako sredstvo dobro ako vodi ostvarenju viših ciljeva. Kako je po komunistima njihov pothvat koji vodi stvaranju njihove države najviši cilj, onda su dozvoljena sva sredstva da se on ostvari. Od pljački banaka do ubistva političkih neistomišljenika.

Lenjin se nije služio tim sredstvima, ali ih je Staljin obilato koristio. Tako, u poznatim čistkama, Staljin je likvidirao sve Lenjinove saborce iz vremena revolucije i pristalice iz vremena izgradnje komunističke države. Nije li Lenjin dozvolom da bojevici pljačkaju banke uništio samoga sebe? Teorija da je komunistima sve dozvoljeno kako bi ostvarili visoki cilj izgradnje novog društva objektivno vodi u nasilje i zločin. A to je vraćanje u srednji vek. Nema suštinske razlike između srednjovekovnog progona jeretika i novovekovnog uništavanja političkih neistomišljenika.

Po mom viđenju stvari, Nikola Milošević je u Domu omladine, ma koliko to izgledalo benigno i uzgredno, gađao u srce komunizma. Samo nekoliko godina kasnije (rušenje Berlinskog zida 1989. godine i pad komunističkih režima u Evropi) pokazaće se da je istorija dala za pravo beogradskom profesoru. Organizovani napadi na njegovu primedbu lenjinizmu bili su poslednji pokušaji da se Jugoslavija vrati ako ne u 1945. a ono u 1972. godinu. Tito je konačno bio mrtav. Nažalost, njegovi sledbenici to nisu shvatili pa su umesto da ruše titoizam srušili Jugoslaviju. Nisam srećan zbog toga.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane