Natrag

Postdemokratija

VREME UMIRANJA

Umiru ljudi, zar ne! Od virusa ali i od drugih bolesti koje ne mogu da leče zbog blokade zdravstvenog sistema pandemijom. Čestit svet umire i od stida zbog bede i ponižavajućeg života u zemlji laži, nemorala, kriminala i korupcije u kojoj polako umire čak i nada. Istovremeno, od izjava Vučića i Brnabićke u odbrani kriminalaca i korumpiranih političara, može se umreti od smeha. Sve u svemu, niko normalan više ni ne očekuje da Srbija postane normalna država u kojoj će da se živi i umire kao ljudi, da pravi budu zdravi a krivi da po zakonima budu kažnjenavani kako bi se svima ostalima vratili ljudsko dostojanstvo i perspektiva, tvrdi Mile Isakov, kolumnista Magazina Tabloid, bivši potpredsednik u Đinđićevoj Vladi i ambasador Srbije u Tel Avivu.

Piše: Mile Isakov

Negde sam ovih dana pročitao izjavu jednog mladića koji je otišao da živi i radi u Švedskoj, ali ga nostalgija vuče pa često posećuje roditelje i prijatelje u Srbiji i kako svaki put, već posle dva tri dana boravka ovde, ponovo shvata zašto je napustio ovu zemlju. Kaže, kad god ja primetim da nešto nije u redu i to prokomentarišem pitajući se zašto se to ne promeni, svi mi sa osmehom odgovaraju: Ovo je Srbija brale!? E, zbog toga, zbog te ravnodušnosti i bezpesperktivnosti, zbog te pomirenosti sa sudbinom, kao da su svi digli ruke od ove zemlje, zbog toga sam otišao.

A mnogo je takvih koji odlaze, u ovaj ili onaj svet, što je najkonkretniji vid umiranja ove države. Onima koji su ostali, dal zbog toga što je kasno za novi početak ili zato što nemaju kud, kao da nije preostalo ništa drugo nego da ispraćaju i čekaju svoj red.

Zamislimo samo šta bi se desilo kada bi mesec dana svakodnevno u saobraćajkama ginuo pun autobus putnika? Zatvori bi bili puni odgovornih za te nesreće, a saobraćaj bi bio potpuno zaustavljen ili bi iz njega bar bili isključeni autobusi, dok bi ograničenja brzine verovatno bila svedena na maksimalnih 40-50 kilometara. U svakom slučaju svi nadležni bi bili podignuti na uzbunu i preduzete hitne mere.

A kad od korone svakodnevno umire četrdeset ljudi, danas čak pedeset, nikom ništa. Dok broj zaraženih raste od jedne do osam hiljada na dan, jedini nadležan Krizni štab se mesec dana ni ne sastaje. Ništa se ne preduzima da se epidemija radikalnije suzbije i niko ne odgovara za pogrešne mere i propuštene prilike. Mimo zakona formirani Krizni štab, u kojem su svi političari i lekari hvala bogu živi i zdrvi , pravi se mrtav. Nigde ih nema kao da rade od kuće, a zapravo čekaju direktivu glavnog stručnjaka u liku predsednika države, Aleksandra Vučića, koji je zauzet mnogo važnijim poslovima u odbrani vlasnika plantaže marihuane, Predraga Koluvije, ili njemu omiljenog ministra, Siniše Malog, i njegovih krvavo stečenih stanova na Bugarskom primorju.

Sa druge strane, šefica dotičnog Kriznog štaba, premijerka Ana Brnabić, čak javno izjavljuje da ne veruje u preventivne zaštitine mere protiv epidemije i priznaje da je upravo ona ta koja se protivi uvođenju bilo kakvih novih, naglašavajući da je to njena odgovornost. Hoće li onda i odgovarati za sve novozaražene i umrle u narednom periodu? Naravno da neće, jer to je stanje redovno u Srbiji, tako da niko više ništa ni ne očekuje.

A, bilo bi normalno sasvim suprotno, da se za takav nemar i nebrigu o zdravlju i životima građana odgovara i to ne samo politički. Ne samo da bi trebalo da Brnabićka podnese ostavku, ako se nastavi da nam na dnevnoj bazi od virusa gine pun autobus, nego tu ima i elemenata krivične odgovornosti zbog tako masovnog gubljenja ljudskih života. To što ona ne veruje u nešto u šta se apsolutno ne razume, samo je njen problem, ne bi nikako smeo biti problem svih nas. Ona kaže da veruje samo u vakcinaciju, ali ništa ne preduzima da se ona masovnije primenjuje. Ne da joj gazda Vučić plašeći se da se birači koji nisu za to ne naljute, kao što joj ne dozvoljava ni uvođenje kovid propusnica i drugih mera za suzbijanje epidemije iz istih razloga. Očigledno, važniji su rezultati predstojećih izbora od ljudskih života.

Tek smo na nekih 40 procenata vakcinisanih, a za kolektivni imunitet nephodno je da bude vakcinisano bar duplo više populacije zemlje kojom premijerka navodno upravlja. Država je učinila sve što treba, i više od toga, kaže ona misleći na obezbeđene respiratore i vakcine, zaboravljajući da posao vlade u vakcinaciji tu tek počinje. Na to da je obavezno, što milom-što silom, prime svi koji rade u državnim službama sa direktnim kontaktima sa građanima, starim i bolesnim ljudima i decom, obavezuju je Ustav i odgovarajući zakoni, u kojima se eksplicitno kaže da je najveća briga države briga za život i zdravlje njenih građana. Zakoni o tome preciziraju i koja se sve sredstva prinude mogu i moraju primenjvati da bi se to obezbedilo u slučaju potrebe.

Ne treba ona da se petlja u to da li su potrebne i kakve mere, o tome moraju odlučivati eksperti iz virusologije i epidemiologije, vrhunski lekari kojima bi se verovalo i koji bi za to snosili i odgovornost. Njeno je samo da sprovede ono o čemu se oni dogovore. Ali, ako ona odlučuje, ako ona upravlja epidemiološkom krizom, onda bi već zbog dosadašnjih žrtava morala biti u pritvoru i pod istragom, kao što to biva sa svim vozačima autobusa koji se negde slupaju. Naročito ako nemaju ni vozačku dozvolu.

Opravdavajući svoje nečinjenje i predsednik i premijerka ističu da ograničenja i zatvaranja, koja predlažu brojni lekari i doktori medicinskih nauka, ugrožavaju ljudska prava i slobode i nisu u skladu sa Ustavom i zakonima. Ako je to tačno onda bi oboje odavno trebalo da su izvedeni pred sud jer su to, odnosno mnogo drastičnije stvari, radili na početku epidemije. U to vreme, kada smo dnevno imali samo nekoliko stotina zaraženih i jednocifren broj smrtnih slučajeva, uvodili su svakave zabrane za građane, čak i policijski čas i zabranu izlazaka iz stanova i kuća, a sad kad imamo sedam-osam hiljada inficiranih i pun autobus umrlih, ni najmanja ograničenja jer su navodno protivustavna. Ako bi i uvođenje kovid propusnica bilo neustavno, koliko je onda protivustavno bilo ono što su do sad radili. Dakle, u svakom slučaju morali bi odstupiti sa svojih funkcija i biti izvedeni pred lice pravde, ili zbog toga što su dosad činili ili zbog toga što sad ne preduzimaju ništa slično.

Umesto da se bave najvećom ustavnom obavezom, zaštite života i zdravlja građana, oni se bave zaštitom kriminalaca i korumpiranih političara.

Nedavno je iz pritvora pušten Predrag Koluvija, vlasnik najveće plantaže marihuane u Evropi, koja se nalazi u predgrađu Beograda. Na zgražavanje javnosti tim povodom, predsednik Vučić odgovara kako ne razume u čemu je problem što je posle dve godine pritvora iz zatvora u kućni pritvor premešten čovek koji nije imao tonu heroina, već samo marihuane koja je već legalizovana u Nemačkoj i nekim drugim evropskim zemljama. Najpre to nije istina, nije legalizovana ni u Nemačkoj ni u drugim zemljama koje je pomenuo, a i da jeste kakve to ima veze sa njegovom državom u kojoj ljudi robuju nekoliko godina zbog posedovanja samo nekoliko grama marihuane. I šta se uopšte njega tiče šta se događa sa Koluvijom i šta o tome smatraju neki mediji. Pošto to nije u njegovoj nadležnosti i pošto ne bi ni smeo da se u to meša jer je to stvar pravosuđa, očigledno je da ga se ipak tiče.

A onda mora da se tiče i premijerke Brnabić, koja je takođe, mada ni ona ne bi smela da se meša, smatrala da je važnije da se izjasni o tom događaju nego o smrtonosnim posledicama masovne epidemije korona virusa, za šta se sama proglasila nadležnom i najodgovornijom. I ona se osetila pozvanom da komentariše oslobađanje Koluvije i njegovog nastupa na televiziji tim povodom. Njene izjave o tome su za umiranje od smeha.

Kada je Koluvija dao intervju svom advokatu Vladimiru Đukanoviću, koji je kao poslanik naprednjaka uzgred i predsednik skupštinskog odbora za pravosuđe i član Vrhovnog sveta sudstva, koji postavlja i sve sudije, Brnabićka se zapitala kako su to Đilasovi mediji verovali sve što je na saslušanju rekao monstruozni ubica Belivuk, a sad ne veruju Koluviji, koji je u odnosu na Velju Nevolju "mala maca", kako se tobož figurativno izrazila.

Da normalan čovek ne poveruje da premijerka uopšte priča o tome ko je veći kriminalac od njih dvojice i pri tom se čudi kako se onome, po njenom ograničenom mišljenju, manjem zločincu, manje veruje od onog većeg. I kao šlag na tortu dodaje potpuno idiotsku konstataciju kako su Belivikovoj izjavi poverovali i prenosili je u trenutku dok je još trajala istraga, pa je to moglo da utiče na pravosuđe, dok je ova Koluvijina izjava data pošto je istraga već završena pa „ninašta ne može da utiče"!?. Ni ja nisam pravnik, kao ni Brnabićka, ali nisam baš toliko pravno nepismen pa da ne znam da se tek na sudu, a ne u istrazi, odlčuje, tako da je mnogo opasniji uticaj na sudski postupak nego na istražne radnje, a Koluviji se upravo sudi. A, ko može više da utiče na tok suđenja i na sudije ako ne član Vrhovnog saveta koji odlučuje o njihovoj sudbini. Nije ni ona toliko blesava da to ne zna, ali je blesavo baš to što je, mada to zna, spremna da tako javno govori na televiziji.

I to je, istina, njen problem, ali je i naš jer sa takvom predsednicom vlade i Kriznog štaba nema nam spasa.

A evo i potvrde za takvu katastrofičnu konstataciju. Posle mesec dana odmora, kao da je sve u najboljem redu, sastao se Krizni štab i nije doneo ni jednu novu meru, mada je u međuvremenu broj zaraženih i umrlih desetostruko povećan. Posle tog sastanka pred novinare je stala jedino Brnabićka i sa neviđenom drskošću saopštila da nije prihvaćen predlog medicinskog dela štaba da se do 17 sati ograniči rad svih uslužnih delatnosti koje nisu neophodne kao hrana i lekovi, i da se uvede zabrana okupljanja u grupama većim od pet osoba, na deset dana, a posle toga, kada se tako znatno smanji broj zaraženih, da se uvedu kovid propusnice, kako bi se širenje virusa kontrolisalo.

Po njenom mišljenju to bi samo privremeno poboljšalo stanje, a posle ukidanja tih mera opet bi smo imali istu ovakvu situaciju. Njeno je geslo samo vakcinacija, vakcinacija i vakcinacija, a da pri tom nema ni jedan predlog kako da se postigne veća imunizacija stanovništva. Kaže da je to stvar lične odgovornosti građana. A šta je sa njenom ličnom odgvornošću kao premijera i šefa Kriznog štaba.

Ona zna da to što predlažu najbolji lekari ne bi dalo rezultate, ali ne zna kako bi to što ona smatra jedinim rešenjem moglo biti uspešnije. Alal vera. I njoj i doktorima koji na to pristaju. Ako se sad ne povuku iz tog štaba, nisu ni zaslužili bolji tretman i uvažavanje njihove stručnosti. Ali, ni prisutni novinari koji su je upitali za sudbinu Siniše Malog u njenoj vladi, pošto su objavljeni podaci da je zaista bio vlasnik 24 stana u Bugarskoj. Kada im je samouvereno odgovorila da on to nije imao, niko da je zapita kako ona to zna, kako bi uopšte mogla to znati i tako nešto tvrditi? A, boga mi, ni svi mi koji to trpimo nismo zaslužili ništa bolje.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane