Natrag

Feljton

Borisav Jović: Sloba i ja, ovako je bilo (1)

Glavni junak srpske tragedije

Posle duge i značajne političke karijere, Borisav Jović je u nekoliko memoarskih knjiga opisao najistaknutije ličnosti i događaje iz savremene istorije Srbije. U jednom od tih svedočanstava, čije delove ćemo objaviti u nekoliko sledećih brojeva Magazina Tabloid, analizirao je uzroke uspona i pada Slobodana Miloševića. Rukopis, koji je 2007. godine, ponudio redakciji dnevnih novina Pravda, delimično je izmenjen i dopunjen činjenicama i novim ocenama u odnosu na „Knjigu o Miloševiću", koju je Jović objavio 2001. godine. „Slobodana Miloševića neki smatraju bezgrešnim vođom nacije, a neki su želeli da ga osude kao zločinca. Slučaj je, njegovom smrću, prepušten istoriji", naveo je Jović, jedan od retkih Miloševićevih saradnika i oponenata, ali i svedoka vremena koje je Srbiju zavilo u crno.

Borisav Jović

Političar starog kova, Borisav Jović se nalazio na najvišim partijskim i državnim funkcijama. Krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka, kad je počeo raspad Titove Jugoslavije, Jović je bio prvo potpredsednik, pa predsednik Narodne skupštine Srbije, predsednik Predsedništva SFRJ, kao i predsednik Socijalističke partije Srbije.

Iako je bio lojalan saradnik Slobodana Miloševića, nije se uzdržavao od kritike njegovih pogrešnih poteza. Kao pripadnik "tvrde linije", Jović je 1995. godine postao jedan od prvih disidenata. Za razliku od mnogih slobista, koji su napustili SPS, on je u javnim nastupima, intervjuima i knjigama otvoreno kritikovao Miloševiću politiku.

Okolnosti su se menjale, ne i Borisav Jović. Kakav je bio na vrhuncu moći, takav je ostao i u penziji, skrajnut s političke scene. Dok su njegovi partijski drugovi, čim bi zaseli na visoke funkcije, prezentovali moć na sve načine, Jović nije izgubio kontakt s „bazom". Na posao je dolazio pešice ili javnim saobraćajem, bez telohranitelja. Ručao je u skupštinskom restoranu, s poslanicima i novinarima.

Upravo u takvom ambijentu, 1992. godine upoznao ga je Predrag Popović, priređivač ovog feljtona. Pet godina kasnije, Jović je prihvatio Popovićevu ponudu da piše autorsku kolumnu za Dnevni telegraf. "Ne treba mi honorar, nego prostor u novinama", rekao je Jović. I kad je Slavko Ćuruvija bio izložen režimskom progonu, bivši predsednik SPS-a nije pobegao s fronta, nastavio je da piše za Dnevni telegraf. Krajem 2007. godine, Jović je Popoviću, tada glavnom uredniku Pravde, ponudio da objavi delove rukopisa u kome je opisana vladavina Slobodana Miloševića. "Izvinite, tramvaji su dugo stajali na Slaviji", objasnio je razlog kašnjenja prilikom prvog dolaska u redakciju Pravde. Dogovoreno je da se, pre feljtona, objavi dug i detaljan intervju. Splet okolnosti je to sprečio, pa će se ovo svedočenje o Miloševiću i vremenu njegove vlasti tek sada pojaviti pred čitaocima Magazina Tabloid.

Saradnik, kritičar i oponent

Poslednja decenija dvadesetog veka bila je za srpski narod više nego tragična. Doživeo je brodolom rasparčavanja zajedničke države u čije je temelje uložio velike žrtve u dva svetska rata. Time je rasparčano i njegovo nacionalno biće. Sa nekih svojih vekovnih prostora je prognan na najgrublji način. Na drugima je uz velike žrtve izborio samo ograničenu samostalnost, uz tutorstvo velikih sila.

Ekonomskim sankcijama je privredno unazađen i osiromašen. Grubom agresijom najveće vojne sile na svetu razorena mu je infrastruktura i privreda, a nametnuto mu je i strano vojno prisustvo i međunarodna uprava na delu njegove vekovne teritorije, na Kosovu i Metoihiji.

U svetskom javnom mnjenju satanizovan je i optužen da je on sam sebi naneo sva ta zla i mnogo više od toga - optužen je da je kriv i za građanski rat koji je nastao na prostorima gde njegova vlast nije imala domašaja.

Srbija je u svojoj istoriji imala mnoge tragedije, ali kao ovu koja ju je pogodila devedesetih godina prošloga veka, nijedna nije bila slična. Uvek ranije kad je Srbija prolazila kroz ratove i teškoće, imala je sa sobom saveznike koji su na kraju izlazili kao pobednici. Ovoga puta Srbija je protiv sebe imala najveće svetske sile i najveću vojnu organizaciju na svetu, čak i međunarodnu zajednicu, a da nije imala nijednog pravog ni stvarnog saveznika. Ništa joj nije vredelo što je u mnogo čemu bila u pravu.

Srpsku istoriju devedesetih godina dvadesetog veka obeležio je, bez ikakve sumnje, Slobodan Milošević. On je u svakom pogledu bio odlučujuća ličnost, glavni junak srpske tragedije. Kao što će se mnogo pisati da se razjasni šta se sve dogodilo u toj tragičnoj deceniji, tako će se pisati i o Slobodanu Miloševiću i njegovoj ulozi u tim događajima. Po jednima, on je u tim burnim i teškim vremenima učinio sve što je bilo moguće kako bi svi, a posebno Srbija i srpski narod, prošli sa što je moguće manje gubitaka. Po drugima, on je bio krivac za sve nesreće i poraze koji su zadesili narode na ovim prostorima, uključujući Srbiju i srpski narod.

Bio sam učesnik i svedok mnogih najznačajnijih događaja koji su opredelili tokove istorije u pomenutom periodu. Bio sam Miloševićev bliski saradnik i njegov kritičar i oponent. Bio sam i svedok na njegovom suđenju pred Haškim tribunalom.

Vođa bez kompromisa

Slobodan Milošević je bio nešto sasvim novo na srpskoj političkoj sceni.

Nasuprot već ostarelim i posustalim prvoborcima oslobodilačkog rata, koji su dugo opstajali na vlasti zahvaljujući poslušnosti prema Josipu Brozu, Milošević nije bio ni prvoborac (on je rođen 1941. godine kada su ovi otišli u rat), a kamoli Titov poslušnik. Dotadašnji potencijalni naslednici prethodne, ratne generacije, nisu se od nje mnogo razlikovali. Oni su bili jedva nešto malo više samostalni u odnosu na svoje prethodnike, nego ovi u odnosu na Tita.

Ključna razlika između Miloševićevih prethodnika i njega bila je u ličnoj sposobnosti i spremnosti da probleme nazove pravim imenom i da se sa njima uhvati u koštac. On nije imao predrasude ni prema kome i bio je sposoban da uđe u sukob sa svakim, što je ponekad i preterano i netaktički činio. Jednog po jednog, skoro sve pripadnike stare političke generacije, ostavljao je za sobom kao poražene protivnike ili kao politički preživele i zanemarljive individue na koje se više nije obazirao.

Sa svojim političkim neistomišljenicima, ili bolje reći protivnicima, ulazio je u otvorene političke obračune, od samog početka svoje političke karijere. Takav mu je bio stil političkog rada.

Međutim, Srbija kao da je jedva čekala da dobije takvog vođu koji ne trpi kompromise. Milošević je bio ličnost koja je plenila simpatije srpskog naroda i koja je pridobila njegovu ogromnu naklonost. Mlad, šarmantan, inteligentan, jasan, otvoren, čovek koji oseća najdublje interese svoga naroda, odjednom je bljesnuo svim sjajem, spreman da se stavi na čelo svoje nacije, a ona ga je oberučke prihvatila. Parola „Slobo Srbine, Srbija je uz tebe", nastala je spontano, iz dubine duše srpskog naroda. Nju nije napisao niko po porudžbini, ona je bila stvarni odraz sveopšteg narodnog raspoloženja.

Hrvati protiv Miloševića

Pojava Miloševića na političkoj sceni Srbije opasno je uznemirila političke lidere ostalih jugoslovenskih republika. Bili su navikli decenijama da o izboru srpskog rukovodstva odlučuje Josip Broz, koji je, kao što se zna, vodio računa o lojalnosti i poslušnosti. Posle njegove smrti u Srbiji su ostali oni koje je on ostavio. Milošević je bio prvi srpski lider koga nije birao Josip Broz, ali i o kome nisu konsultovana rukovodstva drugih jugoslovenskih republika.

Kada je pokrenuta rasprava u Predsedništvu CK SKS o odgovornosti Dragiše Pavlovića, nastale su intervencije iz drugih jugoslovenskih republika da to nikako ne treba raditi, da Pavlovića treba svakako zaštititi. Ta intervencija nije nimalo bila slučajna. Dragiša Pavlović je bio u to vreme najviše eksponirani srpski političar koji je napadao Srpsku akademiju nauka i umetnosti, zbog sadržaja poznatog nacrta Memoranduma, ali i zato što se stavio otvoreno protiv samog Miloševića u pitanju odnosa prema rešavanju srpskih problema na Kosovu i Metohiji. I jedno i drugo, i stavovi SANU i isticanje progona i egzodusa Srba sa Kosmeta, u drugim jugoslovenskim republikama je pripisivano Srbima kao tzv. velikosrpski nacionalizam, a Miloševića su svrstavali u velikosrpske nacionaliste prvog reda.

Naročito veliko uznemirenje je nastalo u Hrvatskoj, pa i u Bosni i Hercegovini, kada su Srbi u Kninskoj Krajini, na nekoj nacionalnoj manifestaciji nosili slike Slobodana Miloševića koji se tek bio pojavio na političkoj sceni Srbije, što mu je pripisivano kao direktno mešanje u unutrašnje stvari Hrvatske.

Revolti na Miloševićevu pojavu i delovanje doveli su čak do toga da su na jednoj sednici Predsedništva CK SKJ pokušali da ga smene sa položaja člana tog foruma, tajnim glasanjem o poverenju, ali pošto ga oni nisu ni birali (bio je član po položaju kao predsednik CK SKS) nisu mogli ništa da učine.

Otvoreno je govorio da druge republike treba da shvate da će Srbija sama o sebi odlučivati, da se o Srbiji više nikada neće odlučivati van Srbije, kao što je dugo bilo i kao što im je prešlo u naviku. Nije preterano reći da je pola veka, skoro, Jugoslaviju održavala činjenica da Srbija nije odlučivala o sebi, ili da se o njoj odlučivalo van nje. Odlučivalo se tako da sama Srbija bude podeljena na tri dela, da svaki od tih delova bude konstutivni elemenat federacije i da budu međusobno suprotstavljeni. Odlučivalo se tako da o Ustavu Srbije odlučuju njene pokrajine, umesto da o pravnim aktima pokrajina poslednju reč daje Republika. Odlučivalo se tako da Srbija kao ispodprosečno razvijena republika (oko 80% od jugoslovenskog proseka) bude razvrstana u grupu razvijenih, koja daje a ne dobija sredstva za ubrzani razvoj nerazvijenih itd.

Za Slobodana Miloševića se može sa sigurnošću tvrditi da je bio političar koji je zastupao međunacionalnu i međurepubličku ravnopravnost u Jugoslaviji, kao i da je želeo Jugoslaviju ravnopravnih republika i naroda.

Milošević je imao hrabrosti da kaže šta je šta i da se založi za promene. Rukovodstva drugih republika verovatno su procenila da im sve to ne ide u račun. Dok su mogla, suprotstavljala su se verbalno, a onda je prevladao ogoljen separatizam, kome su decenijama, ako ne i vekovima težili, da bi se u završnici pretvorio u nasilni.

Demokrata i jeretik

Početak političke karijere Slobodana Miloševića i njegovi najveći uspesi vezuju se za vreme kada je uvažavao demokratske norme ponašanja i odlučivanja, kada je poštovao kolektivni rad i sa drugima delio odgovornost.

Njegova pobeda na Osmoj sednici CK SKS, kao i na sednici Predsedništva Partije, koja je prethodila Osmoj sednici, ne bi se mogla ni zamisliti drugačije, nego kako se i dogodila, opštim, najdemokratskijim izjašnjavanjem skoro svih članova Centralnog komiteta i demokratskim javnim glasanjem. Svako je mogao da govori bez vremenskog ograničenja i po više puta, svako je imao pravo na replike i razjašnjenja i svako je glasao bez ičije direktive, na osnovu svoje savesti i uverenja. Pomenute su sednice trajale po dva dana i dve noći. Milošević, kao predsedavajući, nikoga nije prekidao niti je ikome oduzimao reč. Imao je i stila i strpljenja da sednice privede kraju na najdemokratskiji način. Sastav Centralnog komiteta, kao i Predsedništva, bio je takav, odnosi su bili takvi, da nikakva iznudica ni sa koje strane nije bila moguća. Demokratski postupak je bio jedini način. Zato ga je Milošević i ispoštovao.

Usvajanje ustavnih promena u Srbiji 1989. godine bilo je u završnoj fazi. Posle teških muka nekako je postignuta saglasnost da autonomne pokrajine Vojvodina i Kosovo pristanu na vraćanje čisto državnih funkcija (donošenje zakona, bezbednost i odbrana, sudstvo) Republici, ali je ostalo veoma sporno najkrupnije pitanje, tzv. ustavotvorno pravo. Naime, suprotno svakoj pravnoj logici, prema važećem Ustavu Republike, ona nije imala pravo da donosi i menja sopstveni ustav bez saglasnosti autonomnih pokrajina. Sada je bilo predloženo, tzv. amandmanom 47, da se Srbiji vrati njeno ustavotvorno pravo, da sama donosi i menja svoj ustav.

Ono što danas izgleda sasvim normalno, tada je bilo prava jeres. Taj je amandman podigao pravu buru negodovanja na Kosovu i Metohiji kod tadašnjeg političkog rukovodstva, koje je bilo u većini šiptarskog nacionalnog sastava. Otvoreno su upozoravali da to u Skupštini Kosova neće biti prihvaćeno, uprkos brojnim sastancima i nastojanjima srpskog političkog rukovodstva da ih se razuveri u neodrživost dotadašnjeg rešenja.

Problem je bio posebno delikatan što se nije odlučivalo u delovima, nego o predlogu u celini, pa je postojala opasnost da budu dovedene u pitanje i ostale promene, koje su jedva usaglašene.

Milošević je tada bio predsednik CK SKS. Povodom toga, na nekoliko dana pred konačnu odluku, primio je delegaciju Srba sa Kosova na čelu sa Vukašinom Jokanovićem, predsednikom Skupštine Kosova i Tomom Sekulićem, sekretarom Pokrajinskog komiteta SKS. Oni su ga ubedili da će čitave ustavne promene biti odbačene ukoliko ne odustanemo od pomenutog amandmana 47. Posle tog sastanka Milošević me pozvao (bio sam predsednik Skupštine Srbije i predsednik Ustavne komisije) i insistirao da pomenuti amandman 47 izbacim iz predloga

ustavnih promena, kako ne bismo doživeli katastrofu - da nam odbiju celokupne promene. Smatrao je da je bolje da idemo korak po korak, da sada sprovedemo deo promena, a da ustavotvorno pravo ostavimo za narednu fazu.

Taj njegov zahtev sam kategorički odbio. Rekao sam mu da mi to jednostavno ne možemo da uradimo, jer smo na milionskim narodnim zborovima širom Srbije ne samo dobili za to plebiscitarnu podršku, nego i neopoziv zahtev da se ta promena izvrši. Ja nisam u stanju da izađem pred javnost i da obrazlažem da smo se uplašili. Trebalo je na vreme da mislimo šta obećavamo narodu, a ne da se poigravamo sa njegovom sudbinom. Tvrdio sam da nas niko neće razumeti ako to učinimo, da ćemo veće razumevanje imati ako se ustavne promene odbiju, u šta ne verujem.

Insistirao sam da se nađemo svi četvoro, koji smo uglavnom pripremali sve sudbonosne odluke, Milošević, Bogdan Trifunović, Petar Gračanin i ja, pa da zajedno procenimo situaciju. To smo odmah i učinili. Došlo je do različitih stavova. Gračanin je podržavao Miloševića, a Trifunović mene. U takvoj situaciji sam istupio sa najavom da ću podneti ostavku i javno obrazložiti razlog, ako se donese odluka o odustajanju od amandmana 47, jer mi savest ne dozvoljava da postupim drugačije. Milošević je popustio. Odlučeno je da idemo do kraja s predlogom. Ustavne promene su donete, uključujući i vraćanje ustavotvornog prava Republici, što je kasnije bilo od presudnog značaja da se pri raspadu SFRJ ne odvoje svi delovi federacije, uključujući i Kosovo i Vojvodinu.

Kao što se iz navedenog primera vidi, na Miloševića je bilo moguće uticati. On je bio u stanju da sasluša srpsko rukovodstvo sa Kosova i da prihvati argumente, ali je bio u stanju i da promeni sopstveni stav ako dobije druge, još značajnije i jače argumente. Nije se ponašao apsolutistički, a nije ni mogao, jer njegovi stavovi ne bi bili prihvaćeni ili bi bili javno osporavani.

Bilo bi, međutim, nezamislivo da se tako nešto dogodi na sednici Glavnog odbora Socijalističke partije Srbije, čiji je on predsednik, krajem njegovog političkog delovanja. O pitanjima o kojima je on iznosio svoje stavove, nije moglo biti, niti je bilo, ni pitanja, ni rasprave, ni glasanja. Sve se podrazumevalo. Ta nesrećna evolucija od demokratskog do autoritarnog načina odlučivanja, glavna je karakteristika toka Miloševićeve vladavine i glavni razlog njegovog konačnog političkog poraza.

Za transformaciju njegove ličnosti od normalnog političara demokratske i socijalističke, pa zašto da ne i nacionalne orijentacije, u apsolutistu koji nikoga nizašta ne pita i nikoga ne sluša, koji o svemu sam odlučuje, a drugi su dužni samo da aminuju i da sprovode, pa i da budu smenjivani kao grešnici ako nešto u praksi ne bude valjalo (a mnogo toga nije valjalo), bilo je potrebno mnogo promena i u njemu samome i u njegovom okruženju. Što se tiče njega samoga, izgleda da je za takve promene bio genetski predodređen, a okruženje je postepeno sam modelirao da ga sluša, da ga veliča i slavi.

Na krilima medija

Milošević je izrastao na krilima i na raspoloženju javnosti. Njega je narodna podrška podigla do neba, kao što ga je na kraju njegove političke karijere strmoglavila na samo dno.

Javnosti je pridavao izvanredan značaj, ali nažalost, najčešće joj nije poklanjao odgovarajuću pažnju. Bio je svestan ogromne uloge raspoloženja građana, ali je smatrao da građani ne treba uvek i o svemu da budu obavešteni. Bio je sklon da se informacije građanima doziraju pa i podešavaju prema političkim potrebama i to je, naročito poslednjih godina njegove vladavine, obilato koristio.

Godinama je najveću pažnju posvećivao sredstvima informisanja, naročito televiziji. Lično je odabirao glavne urednike novina i informativnih programa, a pogotovo direktora Radio-televizije Srbije. Možda nigde kao u ovoj oblasti nije na direktnoj vezi držao sve urednike koji su „hranili" javnost vestima, komentarima i uopšte informacijama. Bio je duboko ubeđen da građani svoje gledanje na političku situaciju formiraju na osnovu onoga što se njima servira, a ne prema njihovom stvarnom materijalnom i političkom položaju. Ono što nije objavljeno, nije se ni dogodilo - to je bila Miloševićeva deviza.

Jedan bezazleni primer će to najbolje ilustrovati. Negde 1989. godine održavana je u Beogradu, u svečanoj sali Gradske skupštine, svečanost povodom objavljivanja knjige Milorada Pavića „Hazardski rečnik" u dvadeset zemalja sveta, što je bio za našu zemlju izuzetan kulturni uspeh. Bili su pozvani predstavnici svih tih i drugih zemalja, a mene su pozvali da kao predsednik republičke Skupštine pozdravim prisutne u ime naše Republike, što sam sa zadovoljstvom prihvatio. Neposredno pred odlazak na svečanost pozvao me Nikola Ljubičić, član Predsedništva SFRJ, i upozorio da je Milorad Pavić izdao tih dana novu knjigu pod nazivom „Predeo slikan čajem" u kojoj se opisuje dvorska atmosfera i dvorski život Josipa Broza.

Smatrao je da je to politička provokacija i da ne treba da se odazovem pozivu da pozdravim prisutne na pomenutoj svečanosti, jer bih na taj način u ime države posredno odobrio i takav postupak Milorada Pavića prema Titu. Nisam bio ni video pomenutu novu knjigu Pavića i u nedoumici kako da prevaziđem nastalu situaciju, konsultovao sam Miloševića. On je našao vrlo „jednostavno" rešenje. Kazao mi je da idem i da govorim kako sam i naumio, a on će reći da sredstva informisanja ne objave ni da sam govorio, ni šta sam govorio. Da tako izbegnemo eventualne probleme. Tako je i urađeno.

Događalo se vrlo često da Miloševiću dolaze u posetu i na razgovore razni svetski državnici, koji su o tretiranim temama imali drugačija mišljenja i stavove od njega. Pravilo je bilo da se ne izlazi pred kamere, da svak iznese svoje stavove, nego da se izda saopštenje, koje bi lično redigovao Milošević i u kome bi njegovo mišljenje i njegovi stavovi figurirali kao ono o čemu je razgovarano, ali bez stavova druge strane. Na taj se način stvarao pogrešan utisak o stvarnim problemima u kojima se zemlja nalazila i fiksiralo se u glavama ljudi kao ispravno i jedino moguće ono što se i lansira u javnosti.

Paradoksalno je, ali je istinito, da je Milošević veoma nerado javno istupao i opštio sa građanima na bilo koji neposredan način. Veoma često sam dobijao dobronamerna upozorenja sa terena da građani zameraju što se nigde ne pojavljuje da razgovara sa ljudima i što javno ne istupa. Uvek sam mu te poruke prenosio verno, tačno onako kako su i glasile, ali ih je on nonšalantno odbacivao kao neumesne, jer se on, navodno, stalno na neki način pojavljuje i komunicira s javnošću, misleći valjda na saopštenja koja se daju iz njegovog kabineta.

Nikada nije pristao da prošetamo beogradskim ulicama, što sam ja svakodnevno činio, jer sam i na posao često dolazio pešice. Obično bi me pitao: „Zašto nam to treba?" Nikako nije moglo da bude razumljivo njegovo odbojno ponašanje prema javnosti, jer je u malobrojnim javnim nastupima bio izuzetno uspešan. Ako je govorio na mitinzima, svaka njegova reč je dočekivana aplauzima. Ako je davao intervjue, nije bilo lako naći mu bilo kakav promašaj ili čak neopreznost. Izuzetno koncentrisan, uvek je „gađao" u centar.

Kako su se politički i socijalni problemi zemlje uvećavali, tako je informisanje javnosti bilo pod većom kontrolom, dok nije donet zakon po kome se svakome, bez sudske procedure, po kratkom prekršajnom postupku mogla oduzeti sva imovina, ukoliko bi objavio nešto što vlast smatra da je neistinito, odnosno što joj nije po volji. Istovremeno su režimska sredstva informisanja objavljivala svakojake obmane i zablude, pa i neistine za koje se nije odgovaralo sudski, ali se na kraju platilo gubitkom vlasti na izborima.

(U sledećem broju: Kako je nastao kult ličnosti Slobodana Miloševića)

antrfile

Bogata biografija skromnog političara

Borisav Jović je rođen 19. oktobra 1928. godine u Nikšiću, selu pored Batočine. Na Ekonomskom fakultetu u Beogradu diplomirao je 1952, a doktorirao 1965. godine. Od 1975. do 1979. bio je ambasador SFR Jugoslavije u Italiji. Na mesto potpredsednika Skupštine SR Srbije izabran je 1983, da bi godinu dana, od 1988. do 1989, proveo na funkciji predsednika Skupštine. Kao predstavnik Srbije izabran je 28. marta 1989. u Predsedništvo SFRJ, a od 15. maja 1990. do 15. maja 1991. bio je predsednik najvišeg državnog organa. Ostavku na mesto predsednika Predsedništva SFRJ podneo je nakon što Vrhovna komanda Oružanih snaga SFRJ nije odobrila predlog Štaba Vrhovne komande da se uvede vanredno stanje. Narodna skupština Srbije nije prihvatila njegovu ostavku.

Jović je od 24. maja 1991. do 24. oktobra 1992. godine bio predsednik Socijalističke partije Srbije. Kad se Milošević vratio na mesto predsednika partije, Jović je postao potpredsednik SPS-a i na toj funkciji je ostao do kraja novembra 1995. godine.

Pre raspada SFRJ, Borisav Jović je objavio knjige "Akcija za promene" (1988) i "Datum za istoriju 28. mart 1989" (1989), a posle razlaza sa SPS-om i Miloševićem seriju memoarskih radova: "Poslednji dani SFRJ - Izvodi iz dnevnika" (1995), "Knjiga o Miloševiću" (2001), "Politički lavirint devedesetih - Intervju britanskoj televiziji BBC" (2010), "Zašto bih ćutao" (2014) i "Kako su Srbi izgubili vek: Tragična sudbina Srba u zajedničkoj državi" (2016).

Borisav Jović je preminuo 13. septembra 2021. godine.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane