Natrag

Feljton

Kako su me tri diktatora udarala po glavi (5)

Moja oproštajna pesma

Petar Kočić, pisac jedne od najboljih satira u svekolikoj srpskoj književnosti, „Jazavac pred sudom", zapisao je pred smrt: "U ropstvu se rodih, u ropstvu živjeh, u ropstvu vajme i umrijeh." Gledao je u budućnost, kao i svi veliki pisci. U mom slučaju treba samo umesto ropstva reći diktatura. Po mom „računanju vremena", život mi je počeo 1945. godine, kad sam pošao u školu u Žitnom Potoku. Otad mi se računa vreme. Ono ranije, kad sam se rodio 1936. godine u Nišu, bila je monarhija, kraljevina, to se ne računa, a nisam ni zapamtio. To vreme je poraženo u građanskom ratu, otpisano u potonjem periodu

Ivan Ivanović

Mene više zanima šta su demokrate učinile za ozakonjenje vladavine prava u državi Srbiji.

Neki potezi im se moraju priznati, bar na zakonodavnom nivou. Tako je Narodna skupština Srbije, na inicijativu Srpskog pokreta obnove, koji je bio u koaliciji sa demokratskim strankama, krajem 2004. godine zakonski priznala da je u Srbiji (i Jugoslaviji) za vreme rata bilo dva pokreta otpora, komunistički i četnički, i da su oba bila antifašistička. Boris Tadić je tu kucao na pogrešna vrata, pa socijalisti su napustili sednicu Skupštine na kojoj je donet ovaj zakon, kako je mogao da se pobratimi sa njima?

Godine 2006. donet je Zakon o rehabilitaciji žrtava komunističkog terora, ali neprimenljiv, jer nije precizirao rehabilitaciono obeštećenje. Moralo je da se čeka još pet godina, do 2011, da bi zakon bio dopunjen.

Demokrati su uspeli da „proguraju" u Skupštini još tri zakona iz korpusa ljudskih prava: Zakon o restituciji (povratak vlasnicima nezakonito otete imovine posle rata od strane komunista); Zakon o lustraciji (zabrana bavljenja politikom onima koji su se ogrešili o ljudska prava); čak Zakon o komunističkim zločinima po završetku rata.

Spolja gledano, Republika Srbija se demokratizovala, što joj je priznala i Evropska unija kad joj je omogućila da se kandiduje za članstvo u Uniji. Iznutra, ovi zakoni su bili mrtvo slovo na papiru jer nisu primenjivani. Istina, obrazovane su nekakve komisije za njihovu implementaciju, ali one nisu radile, koje zbog nedostatka sredstava, koje zbog nesposobnosti njihovih članova.

Tako, u Skupštini je formiran Odbor za lustraciju, ali on se nikad nije sastao, niti je doneo ijedan akt o lustriranju. (Da je ovaj zakon primenjen, Srbija bi izbegla trećeg diktatora!) Komisija za pronalaženje grobnog mesta đenerala Draže Mihilovića, koga su komunisti sudski ubili 1946. godine a da se ni danas ne zna gde, kada i na koji način, u potpunosti se kompromitovala. Pronađene su neke kosti na Adi ciganliji i Vuk Drašković je pohitao da to mesto obeleži krstom. Ali, sudski veštaci su utvrdili da su te kosti životinjskog porekla, znači ne mogu biti đeneralove. Kakav blam za Vuka i njegovu komisiju!

Komisija za restituciju vratila je imovinu samo crkvi.

Pogotovo nije ništa učinila komisija za priznavanje prava pripadnicima Jugoslovenske vojske u otadžbini (penzijski staž, borački dodatak). Koliko znam nijedan preživeli borac ovog pokreta nije ostvario svoja prava iz zakona. Za to vreme Titovi borci su uživali sve povlastice, a to se odnosi i na njihove potomke. Ja i danas vidim tada dva jedina živa Dražina borca iz Žitnog Potoka kako ujutru idu na autobus za Prokuplje. Stari ljudi, pogrbljeni, nose tojage umesto štapova. Na moje pitanje šta traže u Prokuplju (gde je Opština), kažu mi da ih je Vuk pozvao da im da penziju! Već su odredili kako će da potroše pare, da pomognu decu koja su ostala bez posla. Naravno da od toga nije bilo ništa.

Najviše je učinila komisija za utvrđivanje ratnih zločina komunista, na čelu sa agilnim sekretarom istoričarom Srđanom Cvetkovićem. Komisija je popisala žrtve komunista (ne znam tačan broj, moguće je do pedeset hiljada) i priredila izložbu o tome pod nazivom U ime naroda. Ipak, i tu postoji nesporazum. Na izložbi su podjednako tretirani četnici i informbirovci. Mislim da to ne stoji, prvi su bili žrtve kao klasni neprijatelji, a drugi kao otpadnici od pokreta. Na pamet mi ne pada da umanjim patnju Golootočana, najveći broj ih je bio nevin (kao Dragoslav Mihailović i Miroslav Popović), ali među njima su bili i rigidni udbaši koji su uništavali poražene četnike, pogotovo na Zelengori i Drini. Ne znam koliko je stradalo četnika na Zelengori, čini mi se više nego muslimana (Bošnjaka) na Srebrenici. U maju 1945. godine reka Drina je po drugi put tekla krvava, prvi put od ustaškog a drugi put od komunističkog terora. Narodni pesnik iz Crne Gore Radovan Bećirović je nadahnuto pevao: Drino, reko, bar jedno stoleće, Srbin s tebe piti vode neće! (naveo sam po sećanju)

(O ovome su vodili spor pisci Borislav Pekić i Dragoslav Mihailović. Prvi je robijao kao pripadnik Ravnogorskog a drugi komunističkog pokreta. Pekić je napisao da to nije isto, da je on bio žrtva klasnog a Mihailović međustranačkog obračuna.)

Nažalost, mnogo veću „grešku" od nesprovođenja donetih zakona, demokratska vlast je načinila stranačkom reformom sudstva 2009. godine. Umesto da izvrši reformu sudstva po Zakonu o lustraciji, da otkloni kadar iz Miloševićevog vremena koji je sudio po volji diktatora a ne po slovu zakona, nedorasla Tadićeva ministarka pravde Snežana Malović sa svojim apsolutno nekompetentnim pomoćnikom niškim advokatom Boškom Ristićem, vršila je reformu po partijskim kriterijima, pa je mnogo kvalitetnih sudija izgubilo posao samo zato što nisu bili pripadnici Demokratske stranke. Ovim je kompromitovana demokratija u Srbiji, a predsednik Demokratske stranke Boris Tadić našao se na gubitničkom putu opstanka na vlasti.

Sa ovakvom upravljačkom filozofijom demokratski blok je morao da izgubi izbore 2012. godine. Demokrati su sami sebe pobedili!

4.

U međuvremenu, u Radikalnoj stranci je izvršen puč, Vojislav Šešelj iz zatvora u Hagu nije mogao da ga spreči. Šumadinac Tomislav Nikolić otkazao je poslušnost Bosancu Vojislavu Šešelju, ali je promoter tog zaokreta bio drugi Bosanac Aleksandar Vučić. Pučisti su osnovali novu stranku i nazvali je Srpska napredna stranka, po ugledu na naprednjake iz XIX veka na koje se oslanjao kralj Milan Obrenović. Za divno čudo, ova stranka će za kratko vreme da postane najjača u Srbiji.

U takvoj konstelaciji predsednik Republike Srbije Boris Tadić raspisao je i predsedničke i parlamentarne izbore 2012. godine. U stvari, izbore su iznudili naprednjaci, njihov novi lider Tomislav Nikolić je štrajkovao na siroporu glađu i žeđu (! - ne znam da je još neko štrajkovao žeđu, to je bio lažnjak) tražeći prevremene izbore. Ne razumem kako je Tadić mogao da nasedne ovom triku naprednjaka, zašto je raspisao prevremene predsedničke izbore, zar nije video kako je prošao Slobodan Milošević 2000. godine, kad je to isto uradio. Sve u svemu, ove izbore je izgubio on od Tome, a ne demokratski blok koji je dotad bio na vlasti.

Verovatno šokiran time, Boris Tadić je još jednom pokazao političku nesposobnost, umesto da hitno formira Vladu i tako uđe u novu kohabitaciju, plati pobratimu Ivici Dačiću šta traži (premijersko mesto) i tako zadrži demokratsku vlast, on je bezrazložno oklevao, što je omogućilo dotle gubitničkom Aleksandru Vučiću da postane pobednik. Vučić je umeo da iskoristi politički vakum, nametnuo se kao lider naprednjacima (Tomislav Nikolić je ionako naučio da bude večiti zamenik), isplatio Dačića - i promenio političku mapu Srbije. U stvari, na vlast se vratila poražena na izborima 2000. godine crveno - crna koalicija, samo sa promenjenim redosledom: sad je to crno - crvena koalicija. Blok koji će da gospodari Srbijom.

Dolaskom nove koalicije na vlast, demokratski zakoni su prestali da važe, u stvari postali su neprimenjivi, jer je nova vlast ukinula sredstva za njihovu implementaciju. U stvari, Srbija se vratila u devedesete godine prošlog veka

Događaji koji slede izbacili su u sam vrh srpske politike Aleksandra Vučića. Mora se priznati da je ovaj umeo da ih iskoristi. U narednih šest godina od prvog potpredsednika (funkcija skovana za njega), preko premijera Vlade (nije mu bilo teško da makne Ivicu Dačića, koji je završio svoju funkciju prebega), došao je na samo čelo države 2017. godine na predsedničkim izborima. Za to vreme je stekao popularnost u narodu kakvu je pre njega imao još samo Slobodan Milošević, iako defakto ništa novo nije učinio. Samo je dovršio započete procese pre sebe, što je dovelo do kolonizacije Srbije. Prodao je sve što se može prodati, zemlju, rudnike, fabrike, puteve... U „srce" Beograda doveo je Arape, a „podario" im je (prodaja ispod cene) „prsten" oko Beograda; u rudnik Bor i železaru Smederevo doveo je Kineze (pre toga im je Mira Marković „ustupila" trgovinu i tekstilnu industriju) ... Dugačak je spisak „rasprodaje" Srbije, Srbija je postala evropska kolonija Azije.

U čisto političkom smislu Aleksandar Vučić je zaveo diktaturu preko Srpske napredne stranke i Države, koju je neustavno potčinio sebi. Dobili smo „vladavinu jednog čoveka" (Herodot), ali i to je u sklopu tradicije u Srbiji. Dakle, diktaturu.

Mislim da je ovaj novi režim najbolje definisao pesnik Vlasta Mladenović iz Negotina. On je rekao Estradija, što znači da je savremenu Srbiju video kao Domanovićevu Stradiju u kojoj glavnu reč vodi Estrada.

Još da kažem da se sa Vučićem nisam lično sreo, niti u opoziciji niti u vlasti. Jednostavno su nam se putevi razilazili. Da pogledamo tu „treću trećinu" mog satiranja u totalitarnim režimima. Da obelodanimo neke od režimskih udaraca protiv mene, koji se računaju na poene.

Da se još jednom poslužim uporednom biografskom metodom. Aleksandar Vučić je rođen u vreme „crvenog kralja", godinu dana pošto sam ja napisao i dve godine pre nego sam objavio „Crvenog kralja" (1970. godine). Gimnaziju je učio kao šuvaricu, u usmerenom obrazovanju kad je klasična gimnazija bila ukinuta, a Pravni fakultet u znaku Titovog pisma, koje je dogmatizovalo marksizam. Demokratska vlast, koju toliko mrzi, omogućila mu je jednogodišnju stipendiju u Engleskoj da se osposobi za budućeg vladaoca.

Sve vreme njegovog razvojnog puta bili smo na suprotnim stranama: dok je on bubao skripte ze desetke, ja sam bio u demonstracijama na Terazijskoj česmi 9-11. marta 1991. godine; dok je on bio Šešeljev ministar informacija u poslednjoj Miloševićevoj vladi i kažnjavao novinare kao da su ratni zločinci, ja sam bio u protestu protiv izborne krađe; dok je on držao radikalske šovinističke govore u Hrvatskoj i Bosni, ja sam pisao „Ukletog Srbijanca" protiv njegovih ratova. Moguće je da je on kao ministar informacija pročitao za Miloševića moj roman, mada bi profesorka Mira Markvić to uradila bolje? Tek, neko je oklevetao Ivana Ivanovića (parafraza Radomira Smiljanića). U svakom slučaju, dekan Pravnog fakulteta koga je on postavio, Sima Avramović, predstavio ga je studentima kao „najboljeg studenta koga je Pravni fakultet imao i koga će imati"! Predlažem da se i profesoru Avramoviću dodeli titula generala informacija, kao Bakočeviću! Na režimskoj televiziji „najbolji student svih vremena Pravnog fakulteta" se hvali da je pročitao dvadeset hiljada knjiga (glupost, završio sam Svetsku književnost i profesionalno sam se bavio knjigom, teško da sam dostigao cifru od dve-tri hiljade. U programu Svetske knjižvnosti je bilo oko hiljadu knjiga). Moguće je da je jedna od njih bila „Ukleti Srbijanac"?

Već na početku vladavine crno-crvene koalicije dobio sam prvi udarac u glavu, koji me je ošamutio. Naime Vlada „prvog potpredsednika" me je lišila nacionalne penzije, koju sam ja, uzgred budi rečeno, osmislio kao pomoćnik ministra u vreme kad sam dobio posao u Ministarstvu kulture. Ministar je bio Kruševljanin Nebojša Bradić, ali nije realno da su predsednik i prvi potpredsednik Vlade (Ivica Dačić i Aleksandar Vučić) tu bili neobavešteni, kao Svetozar Vukmanović Tempo ili Radovan Pantović.

Takve penzije su dodeljivane umetnicima u starosti, da bi pauperizovani nekako preživeli. Ta stvar je išla preko Ministarstva kulture, ministar koji je trebalo to da sprovede zvao se Nebojša Bradić. U novu vlast je došao preko JUL-a čija je šefica bila supruga Slobodana Miloševića, Mira Marković. Ovaj prepotentni pozorišni upravnik smislio je da to bude „nagrada za minuli rad", da je dobiju oni umetnici koji su dali „značajan doprinos kulturi" kako bi mogli u starosti na „miru da stvaraju" (sic!). Na taj način je vratio u praksu posleratni boljševički sistem nagrađivanja zaslužnih umetnika.

A koji su umetnici „zaslužni" određuje država, odnosno rečeni ministar. Pada u oči da su namireni ministrovi julovci koji su se našli u Udvoričkoj čitanki Marinka Arsića Ivkova, a da su odbačeni satiričari koji su se našli u mojoj Satiričkoj čitanki. Razume se da sam se među drugima našao i ja.

Novi ministar kulture Ivan Tasovac, muzičar koji „svira u diple", overio je radnju svog prethodnika na taj način što je ukinuo nacionalne penzije za umetnike. Ako stari Platon nije imao mesta za umetnike u svojoj Državi, zašto bi ih trpeo Aleksandar Vučić u svojoj Estradiji?

Sledeći udarac nove vlasti bio je u pleksus. Naime, pošto sam posle trogodišnjeg čekanja dobio rehabilitaciju po Zakonu o rehabilitaciji, 2009. godine (sudija Natalija Bobot), morao sam da sačekam još tri godine da bih zatražio njegovu implementaciju, što će reći materijalnu odštetu koju zakon predviđa. Učinio sam to preko Ministarstva pravde (ne sećam se ko je postao ministar), ali ovo ministarstvo je odbilo čak i da odgovori na moj zahtev. Šta mi je drugo preostalo nego da 2013. godine podnesem tužbu sudu, da tužim državu što ne sprovodi svoj zakon, i ta parnica će potrajati šest godina.

Možda zato što novi sistem još nije bio dovršen, ja sam ovu parnicu dobio. Na moju sreću, našao se u beogradskom Višem sudu sudija koji sudi po zakonu. Sudija iz stare garde - Vladimir Vrhovšek. Sudija Falkone! On je u šestogodišnjoj parnici presudio u moju korist. Na suđenju me je država u liku njene pravne zastupnice, koja očigledno nije ni bila rođena u vreme „crvenog kralja" i koja pojma nije imala ko sedi preko puta nje, izvređala da „zloupotrebljavam demokratiju" što tražim rehabilitaciono obeštećenje i želim da se obogatim u siromašnoj zemlji kakva je njena Srbija. A moj zahtev se sastojao u minimalnoj naknadi za zabranu romana, nesnimanje filma i TV serije, nestavljanje na repertoar pozorišta dramatizacije... na otpuštanje s posla i nemogućnost novog zaposlenja.

Unapred sam prihvatio da sudski veštak, koga će sud da odredi, izračuna koliki mi sleduje iznos i da sud po njemu presudi. Unapred sam se obavezao da se neću žaliti na presudu, ma kakva bila. Pri tom sam morao da se zadužujem i plaćam velike takse, kako za tužbu tako i za prigovore, pa moja advokatica nije mogla da piše odgovore, dok je država oslobođena tih taksi, pa je njena pravozastupnica mogla da se na meni iživljava i dokazuje svoju lojalnost režimu. Ipak, dobio sam spor, bar u mom slučaju pokazalo se da je Republika Srbija pravna država.

Treći udarac je bio spin, došao je u vidu ponude za amortizovanje prethodnih udaraca. Pošto leto provodim u selu, na prvo sudsko ročište morao sam da doputujem u Beograd. Dočekao me je poziv od jednog novinara, koji me je nekad intervjuisao, da se sastanemo u Kasini. Njegov urednik želi sa mnom da se upozna i da mi dv jedan predlog. Čim sam dao iskaz na sudu, otišao sam u Kasinu, koja je u vreme mog studiranja bila narodna kafana, a sad je u vlasništvu nekakvog Peconija, i nije za narod nego je za tajkune, pa nisam mogao da uđem u nju. To je ona Kasina u kojoj sam se dogovorio sa Rakom Đokićem za štampanje „Ukletog Srbijanca". Uveli su me novinar i njegov urednik.

Urednik je bio - zamislite ko - Dragan J. Vučićević, poznatiji kao Vučko, urednik Vučićevog Informera. Taj Vučko danas važi za „najpokvarenijeg" srpskog novinara, novog Krstu Cicvarića, samo što to ja onda nisam znao (godina je 2014). Ponudio mi je da nastavi sa objavljivanjem mojih Izabranih dela! Za njega postoje dve srpske književne legende: Dobrica Ćosić i Ivan Ivanović. Moje je da dam saglasnost, a ostalo je njegova briga. Sigurno znam ko stoji iza njega! Nisam znao! Ali to je bila ponuda koja se ne odbija! - što bi rekao don Vito Korleone iz velikog Puzovog romana i Kopolinog filma „Kum".

No ponuda je važila samo do mog povratka iz sela. U međuvremenu se Vučko presaldumio: neće da čuje za drugu srpsku književnu legendu. Još neko je pročitao moje knjige! A možda sam ja nešto napisao u Magazinu Tabloid što nije bilo za vođine uši? Recimo, nešto protiv diktature.

Novi udarac bio je kolektivni, obuhvatio je pisce uopšte, ne samo mene. Ostao sam bez izdavača, pošto su svi moji raniji izdavači bankrotirali: BIGZ, Književna zajednica Novog Sada, Matica srpska, Stubovi kulture, AD Politika. Od izdavača je ostao samo Službeni glasnik, državna informativna kuća. Šta mi je drugo preostalo nego da se zaputim u ovaj zamak, sa desetak neštampanih rukopisa i tridesetak štampanih knjiga koje traže novo izdanje. Ali, najpre odlazeći urednik Slobodan Gavrilović, poslednji reptil Demokratske stranke, potom dolazeća urednica, prebegulja iz Demokratske stranke u Srpsku naprednu, Jelena Trivan, nisu dozvolili da mi spuste most za ulazak u zamak. Ostao sam na ledini, kao u vremenu kad sam iz Kuršumlije poslao rukopis „Crvenog kralja" arhitekti Slobodanu Mašiću, tada jedinom privatnom izdavaču u državi.

Da ne numerišem više udarce koje mi zadaje nova država. U godini 2017. navršilo se sto godina od Topličkog ustanka. Poznato je da se ustanak „proslavljao" i u vreme komunizma, snimljen je uspešan dokumentarni film o ustanku, čini mi se da ga je režirao Miki Stamenković. (Nije bio propagandni nego umetnički.) Napred sam rekao da sam učestvovao na proslavi sedamdesetpetogodišnjice ustanka, tom prilikom je dogovoreno da se o ustanku snimi igrani film. Ja sam dobio „posao" da napišem scenario, no do realizacije posla nije došlo. Ipak, na temu narodnih buna napisao sam trilogiju, čiji je centralni deo „Toplička država 1917".

Koliko znam, o ustanku je pisao još i Milisav Savić, roman „Ćup komitskog vojvode", iz postmodernističkog ugla. Naprednjaci su, naravno, organizovali proslavu, ali bez pisaca o Topličkom ustanku. Na stogodišnjicu nismo pozvani ni Milisav Savić, ni ja. Glavnu reč su imali diktator i njegova premijerka, koji o Topličkom ustanku znaju koliko i Aleksandar Bakočević, general informacija. Negde sam ovo prokomentarisao aforizmom Bobana Miletića Bapsija: Srbijo, majko, plači / Kakvi te danas jašu jahači.

No glavni udarac je došao iz Ministarstva prosvete. Naime, diktatorska vlast je revidirala školski program književnosti, izbacila iz njega pisce koje ona ne voli a ja volim. Još jednom je dirnula u moj profesorski habitus. Novi profesori će biti uskraćeni za privilegiju bivših da tumače ponajbolje pisce starog školskog programa.

Da prenesem vest iz medija: „Zavod za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja, na čelu sa dr Zlatkom Grušanovićem, samozvanim književnikom, inače rođakom Tamare Vučić, načinio je masakr u školskom programu književnosti, izbacivši iz njega ponajbolje srpske ali i svetske pisce".

Dugačak je spisak suvišnih pisaca, ukupno 50, navešću samo one pisce i dela koji me se najviše dotiču. Da pođem od svetske književnosti, budući da sam ja studirao Svetsku. U srpskim školama se više neće izučavati i čitati Nikolaj Gogolj („Revizor"), Lav Tolstoj („Rat i mir"), Ernest Hemingvej („Starac i more"), Mihail Šolohov („Tihi Don")... Iz programa su „amputirani" pesnici: Šandor Petefi, Garsija Lorka, Pol Verlen, Šarl Bodler, Artur Rembo... Zatim, stradali su jugoslovenski pisci nesrpske nacionalnosti: Ivan Gundulić, Ivan Mažuranić, France Prešern, Antun Gustav Matoš, Tin Ujević, Ivan Cankar, Ivan Goran Kovačić, Ranko Marinković...

No nisu bolje prošli ni srpski pisci, da se zadržim na njima. U srpskim školama više neće biti mesta za ove pisce: Radoje Domanović („Vođa"), Branislav Nušić („Narodni poslanik"), Stevan Sremac („Zona Zamfirova", „Pop Ćira i pop Spira"), Simo Matavulj („Bakonja fra Brne"), Petar Kočić („Jazavac pred sudom"), Dobrica Ćosić („Vreme smrti"), Branko Ćopić („Bašta sljezove boje"), Isidora Sekulić („Gospa Nola"), Dušan Kovačević („Balkanski špijun")... Odbačeni su pesnici: Branko Radičević, Đura Jakšić, Jovan Jovanović Zmaj, Oskar Davičo, Rade Drainac, Milan Rakić, Desanka Maksimović, Vasko Popa, Miodrag Pavlović, Matija Bećković...

U srpskoj javnosti posebna se digla „frka" oko izbacivanja iz školskog programa knjige pesama Desanke Maksimović „Tražim pomilovanje". Studenti srpske i komparativne književnosti sa Novosadskog univerziteta su pokrenuli peticiju za vraćanje Desankine poezije u program. Aforističar je rekao: „E, moja Desanka... Nije ovo zemlja seljaka, već prostaka!" Analitičar je zaključio da se iz programa izbacuje sve što može da aludira na aktuelnog srpskog diktatora! Pogotovo Domanovićev „Vođa"!

Šta da čovek kaže na ovo?

Književnost, koju sam imao čast da jednu deceniju tumačim đacima, provela se u novoj vlasti kao bašta u pesmi Milorada Mitrovića Svinja refrmator. Kako svinja reformiše vrt u koji se uvukla?

Svud po vrtu gleda, meri, Pa bar da je cvet do cvetka Pa započe da se ceri

Da je reda i poredka;

"Baš su ljudi uma mala, Već tu leja, tamo bokor,

Uzalud im samo hvala; Prava zbrka, jad i pokor

Ove travke šta im vrede, Stante ljudi, tašta glavo,

Šta tu ima da se jede? Da vidite umlje pravo,

Gle, svud ruže, lale stoje, Da saznate šta ja vredim

I šeboji razne boje, Kad prionem vrt da sredim."

A baš nigde tikva neka,

Il koričak od duleka.

I onda svinja kreće na posao.

Bila ponoć nema gluva Porazbaca cveće svuda,

Vrtar spava, vrt ne čuva, I napravi trista čuda.

I na pos'o svinja preže:

Kida lišće, čupa vreže, A kad sinu sunce vrelo

Po lejama rovi, rije Jadno cveće pade svelo.

Lomi pritke i saksije,

Mene je posebno pogodilo što su iz programa izbačeni svi moji pisci, koje sam uzeo za književne junake mojih romana: Stevan Sremac, Radoje Domanović, Rade Drainac... Svaka čast „tetka Desi", studenti su se izborili za njeno pomilovanje, ali ja tražim pomilovanje za Raku Drainca. Srbijo, majko, dokle ćeš da razapinješ svog najvećeg modernog pesnika? Znaš li po koji put to činiš? Ne mogu više da branim pesnika od tebe, potrošio sam sve argumente. A nisam više u mladosti da mogu sa Stevanom Raičkovićem i Liberom Markonijem da prenesem njegovu grobnicu u „Aleju velikana".

Tako sam ostao bez - nade. Možda srpski đaci mogu da maturiraju bez čitanja „Crnih dana Rake Drainca", što da im literatura vraća crne dane srpske istorije, kad su duboko zakoračili u njeno „zlatno doba"? Možda mogu i bez „Arizana", što da ih roman podseća na stradanje u komunizmu njihovih predaka, kad su stigli u „Periklovo doba" srpske istorije? Ali ne dam im diplomu ako ne pročitaju „Rat i mir", kao što to nije hteo da učini ni moj junak u romanu „Živi pesak, Živo blato", profesor Ljuba Stanivuković. Ne dam im punoletstvo ako ne pročitaju romane „Pop Ćira i pop Spira" i „Bakonja fra Brne", makar koliko patrijarh Srpske pravoslavne crkve kačio ordenje na grudi srpskog diktatora i njegovog plagijatora. A pogotovo im ne priznajem zrelost ako ne „usvoje" Domanovićevog „Vođu", priču koja sublimira sve diktatore ovoga sveta kao slepe vođe naroda.

POST FESTUM

Poslednja moja knjiga „Ivanov gambit", koja predstavlja moj književni vodič kroz tri totalitarne diktature i jednu promašenu demokratiju, prošla je kao ranije „Crveni kralj" i „Ukleti Srbijanac". Naime, štampana je ali nije objavljena! Ne znam da li neko zna za nju, je li ko čuo? Da je sudski zabranjena kao „Crveni kralj" - nije. Da je od strane Udbe uništena kao „Ukleti Srbijanac" - nije. A ipak je nema, ne postoji! Samim tim ne postojim ni ja, „Mrtav pisac"!

Nemam drugo objašnjenje do da sam igrao gubitničku partiju. Moja žrtva u Kraljevom gambitu bila je pogrešna, stoga sam morao da izgubim ovu partiju. Prisećam se floskule davno „otišlog" šezdesetosmaša Ilije Moljkovića: greška u zamisli. Da li sam ja u mladosti pogrešno projektovao sebe u starosti? Ili je usud svakog mislećeg čoveka u Srbiji i srpskom narodu uopšte da ide putem Petra Kočića?

Ipak - ima tu jedna značajna razlika. Kočića je proganjala tuđa država; mene je gonila moja država. Ne mogu a da se ne zapitam, kao što je to uradio Irac Džems Džojs koga su prognali iz Irske: Je li Irska krmača koja jede svoj okot? (Parafrazirao i Danilo Kiš u jednoj noveli.) U mom, u našem slučaju: Da li je Srbija krmača koja uništava bolji deo a neguje gori deo svog okota?

Ako je „Ivanov gambit" bio moja „grobnica", onda su „Tri diktatora..." moja oproštajna „pesma".

Sremčica, jun i jul 2021. godine

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane