Natrag

Na nišanu

Poslednji je trenutak za pobunu, pre nego što Vučić zakuca i poslednji ekser u mrtvački kovčeg ove države

Sahrana Srbije

Srbija je na izdisaju. Dok država umire u najtežim mukama, njen ubica Aleksandar Vučić je pljačka i rasprodaje zaostavštinu. Vučić je oteo javnu i privatnu imovinu, postao je najbogatiji vladar najsiromašnijeg naroda u Evropi. U zamenu za političku podršku i opstanak na vlasti, deo plena je dao stranim mentorima. Posledice tog zločinačkog poduhvata su surove - ljudi gladuju, umiru od bolesti koje su iskorenjene u civilizovanom svetu, raste broj samoubistava, zahuktava se inflacija, privreda je u kolapsu, a tek stiže najgore. Posle izbora, predviđenih za 3. april 2022. godine, ako pobedi, naprednjački kartel će zadužiti Srbiju za još 17 milijardi evra, u Borskom regionu će naseliti 1,5 milion Kineza, kao i isto toliko migranata s Bliskog istoka u Šumadiji i Vojvodini, Podrinje će prepustiti Rio Tintu, Amerikancima će platiti izgradnju nuklearne elektrane na Dunavu, potpisaće „sporazum o dobrosusedskim odnosima s Kosovom”... Opljačkani i poniženi građani nisu znali i mogli da upokoje Vučićevu destruktivnu politiku, sad će ona zakucati poslednje eksere u mrtvački kovčeg Srbije.

Predrag Popović

Stjepan Mesić je, u decembru 1991. godine, napuštajući funkciju predsednika Predsedništva SFRJ, izgovorio rečenicu koja je označila kraj Titove državne tvorevine: „Obavio sam zadatak, Jugoslavije više nema, hvala vam lepo!”

U aprilu sledeće godine, kad pobedi na unapred montiranim izborima, Aleksandar Vučić može da citira Mesića. Tačnije, dovoljno je da samo promeni naziv države koju je uništio, suština ostaje ista: „Obavio sam zadatak, Srbije više nema, hvala vam lepo!”

Za devet godina vladavine, Vučić je od države napravio pustu teritoriju, bez granica, Ustava i zakona. Umesto demokratije uveo je robovlasnički sistem u kome domaći tajkuni i tzv. strani investitori neometano čerupaju javne resurse i izrabljuju radnu snagu u pelenama. Vučić je uništio državne institucije, kriminal i korupciju je razvio kao osnovnu privrednu delatnost, zaustavio je proces demokratizacije društva i zaveo diktaturu. U praksi je sproveo staru komunističku teoriju o odumiranju države. Pod njegovom vlašću Srbija zaista umire.

Državu, koja se nalazi u samrtničkom ropcu, Vučić šminka lažima o zlatnom dobu, najvećem privrednom rastu u Evropi, usponu BDP-a, falsifikovanim podacima o javnom dugu, stabilnom dinaru, minimalnoj stopi nezaposlenosti, maksimalnim stranim investicijama, podizanju plata i penzija, kapitalnim projektima i ostalim maštarijama iz njegove laboratorije propagandnih prevara. Tim i takvim lažima Vučić prikriva istinu o pljačkaškoj prirodi režima koji je stvorio i kojim je okupirao Srbiju.

Za razliku od Vučića, njegovih saradnika i režimskih medija, pravo stanje stvari vidi se u izveštajima raznih domaćih i međunarodnih organizacija, naročito onima koji se odnose na korupciju.

U studiji Fiskalnog saveta s početka 2021. godine ističe se da Srbija zbog visoke korupcije svake godine ima 1,1 odsto nižu stopu rasta, zbog čega je ekonomska aktivnost manja za 540 miliona evra.

Svetska banka svake godine pravi “Globalni indeks državnog upravljanja”, sa ocenama od -2,5 do +2,5. Pre dolaska SNS-a na vlast, 2011. godine Srbija je po uticaju korupcije na upravljanje državom bila ocenjena sa -0,27, a danas je na 0,43. Da bi se razumele razmere negativnog trenda dovoljno je istaći da je Rumunija ocenjena sa -0,03, a Hrvatska sa -0,20.

Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS) objavila je “Mapu korupcije u javnim nabavkama u Republici Srbije”. Uz taksativno navedene institucije i načine na koji se vrši korupcija, istaknuto je da ona iznosi od 30 do 40 odsto ukupne godišnje vrednosti javnih nabavki. Za prošlu i ovu godinu nema tačnih podataka o vrednosti javnih nabavki, pošto je zakon kojim je definisana ta oblast bio privremeno suspendovan zbog pandemije korona virusa. Međutim, lako je proceniti koliku štetu nanosi korupcija ako se zna da se preko javnih nabavki razdeli oko 4,5 milijarde evra.

Prema indeksu percepcije korupcije, koji se utvrđuje merenjem 12 pokazatelja, Srbija je trenutno na 97. mestu liste od 170 zemalja. Slovenija je 35, Hrvatska 63, a Crna Gora 67. Poražavajući trend nije zaustavljen. Srbija je 2018. bila na 77. mestu, 2019. na 87, a prošle godine na 91. U analizi zaštite državnih zvaničnika od korupcije Fridom Haus je Srbiji dao najnižu ocenu - jedinicu.

OEBS je analizirao stanje u grupi evropskih država, među kojima se nalaze Hvatska, Slovenija, Bosna i Hercegovina, Bugarska, Rumunija, Mađarska, Albanija, Češka, Slovačka, Estonija, Letonija, Litvanija i Srbija. U periodu od 2012. do 2016. Srbija je imala ubedljivo najnižu stopu privrednog rasta. Od 2016. do danas, u odnosu na zemlje centralne Evrope, Srbija dodatno nazaduje. Iako je 2019. imala solidnih četiri odsto rasta, to nije dovoljno.

Za status “ekonomskog tigra”, kakvim Srbiju lažno predstavlja Vučić, nije dovoljno ni šest odsto, koliko se očekuje ove godine, pošto taj rast nije realan, već se odnosi samo na nivo oporavka privrede od prošlogodišnjeg kraha izazvanog pandemijom korona virusa.

Koliko su uspešne Vučićeve ekonomske reforme otkrivaju podaci o stanju u privredi pre njegovog dolaska na vlast.

U periodu od 2002. do 2011. godišnja stopa privrednog rasta je prosečno iznosila 3,6, a od 2012. do 2020. samo 1,5 odsto. U vreme ozloglašene bivše vlasti, s kojom građani opravdano nisu bili zadovoljni, Srbija se razvijala više nego duplo brže u odnosu na Vučićevo “zlatno doba”. Pritom, treba naglasiti, u onih 3,6% uračunato je i stanje privrede u uslovima svetske ekonomske krize.

Zvanični podaci na osnovu kojih su domaće i strane ekspertske organizacije formirale ove zaključke otkrivaju samo vrh ledenog brega. Ispod površine, daleko od očiju javnosti Vučić sprovodi najunosnije korupcionaške aktivnosti.

Svi infrastrukturalni projekti služe za izvlačenje novca iz budžeta u džepove bratije na vlasti, podmićivanje stranih političkih i poslovnih partnera i pranje novca stečenog kriminalom. Ti elementi su sadržani u projektu “Beograd na vodi”, koji i sam Vučić prezentuje kao simbol svog doba. S obzirom na vrste i obim prevara, koje su izvršene u tom projektu, ta praonica prljavog novca zaista simbolizuje vladavinu naprednjačkog kartela.

Sve što je Vučić govorio o “Beogradu na vodi”, do poslednjeg detalja - sve je puka laž. Strani investitor nije uložio 3,5 milijarde evra, koje je Vučić najavljivao u izbornoj kampanji 2014. godine, niti je zaposlio 10.000 srpskih građevinara. Iako je 26. aprila 2015. potpisan ugovor s Igl Hilsom, stvarni većinski vlasnik je arapska kompanija Belgrade Waterfront Capital Investment L.L.C iz Abu Dabija. Za svojih 68 odsto vlasničkog udela, ta kompanija nije uložila obećanih 150, nego samo 45 miliona evra. Drugi partner, država Srbija, za svojih 32 odsto vlasništva dala je zemljište i imovinu vrednu nekoliko stotina miliona evra, a samo 2018. dodatno je, sa 33 miliona evra, finansirala eksproprijaciju nekretnina na zemljištu koje je poklonila Arapima.

- Investitori su u “Beograd na vodi” uložili oko 170 miliona i imaju odličnu dobit i vrlo, vrlo uspešno funkcionišu - rekao je Aleksandar Vučić, gostujući na TV Hepi.

Finansijski izveštaji, objavljeni na sajtu Agencije za privredne registre, demantuju Vučića. Investitor i većinski vlasnik uložio je samo trećinu od predviđenog kapitala, a ostvario je gubitke od 39 miliona evra. Od 2016. do danas ta kompanija posluje s gubicima. Pošto nema zarade, nema dividendi, pa nijedan dinar nije uplaćen u budžet Srbije.

Ipak, ne treba sumnjati da je Vučić zadovoljan tim poslom. Srbija je pretrpela trajnu i nenadoknadivu štetu, ali njegov lični budžet sigurno je dobro popunjen iz provizija koje je uzimao kao nadoknadu za pranje novca svojih ortaka iz raznih kriminalnih gangova.

Vučić je kriminalni projekat “Beograd na vodi” organizovao u saradnji s partnerima iz Ujedinjenih Arapskih Emirata. I za ostale kapitalne prevare pronalazio je internacionalne ortake sa svih strana sveta. Sitnije poslove je realizovao u privatnim aranžmanima, a u najunosnije kombinacije uključivao je strateške partnere s jakim političkim uticajem. Kroz te poslove stranim političarima i kompanijama s kojima su povezani davao je imovinu građana Srbije, a dobijao političku podršku i zaštitu.

Vučić je svim stranim saveznicima davao što su hteli. Prilikom poslednje posete ruskog šefa diplomatije Sergeja Lavrova Beogradu, na obeležavanju uspomena na prvi Samit nesvrstanih, Vučić mu je obećao da će ruske firme dobiti poslove na izgradnji železničke infrastrukture u Srbiji i pristupnih saobraćajnica glavnom gradu. U zamenu za to tražio je da ga primi Vladimir Putin, da bi to mogao da iskoristi u predizbornoj kampanji kao znak ruske podrške. Na obećanje, Vučiću je uzvraćeno obećanjem. Putin hoće da ga primi, baš ga briga što će Vučić to iskoristiti u propagandne svrhe, ali moraće da plati. Po običaju, umesto Vučića platiće Srbija, kojoj će Rusi ispostaviti novu cenu gasa, dva i po puta veću od dosadašnje. Vučić ne mari, dobiće fotogafiju kojom će ulepšati spotove na Pinku, a građani Srbije neka plate gas ili nek se smrzavaju.

Nemačke kompanije su od Vučića dobile najplodnije zemljište u Vojvodini, tržište i subvencije o kakvima nisu mogli ni da sanjaju. Nemci su iz Srbije pod naprednjacima izvukli veću korist nego iz okupacije tokom Drugog svetskog rata.

Dobro su profitirali i Francuzi. Posle susreta s Emanuelom Makronom, koji je Vučić opisao kao idilu u tajnim odajama francuskog predsednika, uz vinjak i klavir, postignut je dogovor o izgradnji beogradskog metroa. Pred lokalne izbore u Beogradu 2014. godine naprednjaci su najavljivali izgradnju metroa. Tada su obećavali da će tri linije koštati ukupno 1,8 milijardi evra. U sledećoj kampanji, četiri godine kasnije, podigli su cenu na 4,2 milijarde evra. Makronu za ljubav, Vučić je pre dve godine pristao da Beograd plati šest milijardi evra. Cena je formirana i pre nego što su određene trase i urađen kompletiran projekat. Naprosto, Vučić je odlučio da Francuzima da novca onoliko koliko žele.

Po tom sistemu Vučić posluje i sa starim ortacima, političkim dvojnicima Redžepom Erdoganom i Viktorom Orbanom. Turske firme dobijaju astronomske subvencije za iste poslove koje mogu da rade srpske, ali ne dobijaju pomoć svoje države. Naprotiv, naprednjačka vlast novcem srpskih preduzeća podstiče turske firme da razvijaju svoj biznis. O kakvom komercijalnom poltronstvu se radi videlo se kad je vazal Vučić bespogovorno pristao na zahtev sultana Erdogana da se promeni trasa auto-puta do Sarajeva. Put će platiti Srbija, gradiće turske firme i to tamo gde oni procene da im treba. Sličan, samo nešto jeftiniji, posao je dogovoren s Orbanom. Srbija će Mađarskoj platiti 90 miliona evra za izgranju auto-puta od Baje do Segedina. Od tog posla građani Srbije neće imati nikakve koristi, ali hoće Vučić. Naročito kad mu, kao Nikoli Grujevskom, posle pada s vlasti zatreba skrovište kod Orbana.

Vučić je Srbiju uništio poslovima s Kinom. Od javnosti su skriveni podaci o ukupnom iznosu dugovanja kineskim bankama, kao i pojedinosti o kreditnim linijama. Ne zna se ni struktura dugova za građevinske projekte, koje kineske kompanije realizuju po Srbiji.

Poznato je samo da su Kinezi u bescenje ili za džabe dobili smederevsku Železaru, Rudarsko-topioničarski basen Bor i zemljište, pa i sve ostalo što im treba za fabriku Linglong u Zrenjaninu. Pod Vučićevim pritiskom vlast je zakonsku regulativu prilagođavala interesima kineskih firmi. Krajem 2016. godine Narodna skupština je usvojila “leks specijalis”, kojim je suspendovala vlastite zakone kako bi omogućila kineskom Hestilu da otrovni otpad iz Železare deponuje na obali Dunava. Na sličan način, izmenama lokalnog prostornog plana i odlukama o eksproprijaciji privatne imovine u Boru i Zrenjaninu omogućeno je kineskim firmama da šire posed i iseljavaju starosedeoce.

Vlast Srpske napredne stranke, uvek na štetu građana Srbije, stimuliše Vučićeve kineske partnere. Srpska Vlada je godinama cenu čelika proizvedenog u smederevskoj Železari ograničavala na 52 dinara po kilogramu. Kad je kineski Hestil preuzeo Železaru, Vlada je dozvolila da cena skoči na 171 dinar, kako bi im omogućila trostruko veću zaradu. Još brutalnije se državni budžet Srbije cedi kroz građevinske poslove. Kako to izgleda u praksi pokazuje primer izgradnje brze saobraćajnice od Valjeva do Lajkovca u dužini od 18 kilometara. Posao je dobila kineska kompanija, po ceni od 8,8 miliona evra po kilometru, što je duplo skuplje od realne vrednosti. Sve je plaćeno iz budžeta Srbije, a ne zna se koliko će od prenaduvane cene biti vraćeno Vučiću u džep, ili na neki od njegovih računa u Pekingu i Šangaju.

Posledice Vučićevih eksperimenata su katastrofalne. Više od 70 odsto izvoza iz Srbije ostvaruju strane firme, a dva najveća izvoznika su kineske kompanije. Vučić je uništio srpsku privredu i ispunio snove svih osvajača - omogućio im je besplatnu eksploataciju prirodnih resursa, skoro besplatnu radnu snagu i zaštitu od sankcija zbog kršenja zakona.

Prošle godine, u vreme vanrednog stanja, koje je Vučić uveo u okviru borbe protiv pandemije korona virusa, Srbija je od pekinške Eksim banke dobila odobrenje za otvaranje kreditne linije od 11 milijardi evra. Do sada je iz te linije povučeno 2,1 milijardi evra. Eksim banka iz Pekinga je ovlašćena za sprovođenje kineske državne politike u ekonomiji u inostranstvu, zbog čega je zapadni eksperti nazivaju “finansijskom flotom”, kojom Kina okupira strane države. Banka odobrava kredite svima koji ih traže, a naplaćuje ih i u naturi. Postupajući po tom modelu, Kina je preuzela vlasništvo nad 64 luke i rudnika zlata i dijamanata u osam afričkih država, kao i u Šri Lanki, pa i u grčkom Solunu. Ukoliko crnogorska vlast ne otplati dug od 800 miliona evra, uskoro će i luka Bar preći u vlasništvo Kine. Pošto Srbija neće moći da otplati kredite i ugovore, Kinezi će moći da biraju šta će sve da uzmu. U ponudi se nalaze Telekom, Elektroprivreda Srbije, Dunav osiguranje, kao i zemljište i vodoizvorišta.

Da bi olakšao poslovanje kineskih firmi, Vučić je napravio mapu auto-puteva, koji smanjuju cenu transporta robe koju one proizvode. Građani Srbije nemaju nikakve koristi od tih puteva, ali moraju da ih plate. Posle saobraćajnica na red je došla izgradnja energentskih postrojenja, koja su potrebna kineskim kompanijama. I za taj posao Kinezi su se lako dogovorili s Vučićem.

Na potezu od Zrenjanina, preko Bora i Majdanpeka, pa do Negotina, priprema se naseljavanje milion i po Kineza do 2035. godine. Lokalne samouprave u tim gradovima već donose propise o, kako to nazivaju, “regulaciji stanovništva”. Prema tim planovima, stvaraju se uslovi za raseljavanje građana Srbije i kupovinu ili oduzimanje njihove imovine. Gradska vlast u Zrenjaninu nedavno je odobrila izgradnju “kineske četvrti” u Ečki, odnosno pet višespratnih zgrada u koje će se useliti oko 3.000 kineskih državljana.

U Boru, gde već živi 8.000 Kineza, počela je izgradnja naselja za prijem 28.000 kineskih radnika. Za potrebe povećanog broja Kineza, a naročito za njihovu industriju, neophodno je obezbediti veću količinu energenata. To će biti izvršeno po istom modelu kao i izgradnja auto-puteva. Srbija će dobiti kredit, kojim će platiti izgradnju nuklearne elektrane, koja će kineskim kompanijama isporučivati neophodnu, ali jeftinu struju. Kinezima struja, Srbima računi za struju i dug od deset milijardi, koji će otplaćivati nekoliko sledećih generacija. Ne zna se samo koliku proviziju će u tom poslu uzeti Vučić.

Energetska kriza koja je zahvatila ceo svet, a naročito Evropu, dobro je došla Vučiću za pokretanje kampanje u kojoj promoviše ideju o izgradnji nuklearne elektrane u Srbiji. Da bi prikrio pozadinu te manipulacije, Vučić je krajem oktobra u javnost pustio probne balone. Prvo je pomenuo kako je s doskorašnjim bugarskim premijerom Bojkom Borisovim već razgovarao o kupovini određenog dela vlasništva u njihovoj nuklearki u Belenu, a potom je rekao da je o sličnoj kombinaciji razgovarao s mađarskim premijerom Viktorom Orbanom.

- Razgovarao sam sa gospodinom Orbanom i ponudio da Srbija otkupi 15 odsto u njihovoj nuklearnoj elektrani, koja će biti završena 2035. godine. Srbija je spremna da plati dobru cenu - rekao je Vučić nedavno u Obrenovcu, prilikom obilaska radova na rekonstrukciji bloka B1 i Termoelektrani Nikola Tesla B.

Nuklearna elektrana u mađarskom gradu Pakš otvorena je 1982. godine, a trenutno radi sa četiri sovjetska reaktora od po 500 MW, čime zadovoljava gotovo polovinu potreba u Mađarskoj. Pre sedam godina je Mađarska potpisala ugovor o proširenju nuklearne elektrane s ruskom državnom korporacijom ROSATOM, prema kome je planirana izgradnja još dva reaktora od 1.200 MW. U kineskom poslovnom stilu, Rusi su spremni da Mađarskoj daju kredit od 10 milijardi evra, uz kamatu od 4,5 odsto s rokom dospeća od 21. godine. Pošto ceo projekat košta 12 milijardi evra, razliku će morati da plati Mađarska, ili će to namiriti prodajom udela u nuklearnoj elektrani.

Sličnu ponudu, kao Orbanu, Rusi su pre nekoliko godina dali i Vučiću. Tokom poslednje Putinove posete Beogradu, u njegovoj delegaciji je bio i Aleksej Lihačov, direktor ROSATOM-a. Tada je potpisan 21 bilateralni sporazum, među kojima su i dva koja su se odnosila na saradnju dve države u oblasti korišćenja atomske energije u mirnodopske svrhe. Sve je ostalo mrtvo slovo na papiru.

Nije kome je obećano, nego kome je suđeno. Što je obećao Rusima, Vučić će ispuniti Kinezima, ali i Amerikancima. Od Kineza će uzeti kredit od 10 milijardi evra i otvoriti kreditnu liniju od još sedam milijardi evra. Tim novcem namerava da jednoj američkoj kompaniji plati izgradnju nuklearne elektrane u Srbiji. Predviđeno je da ona bude podignuta na Dunavu, pored Golupca. Ukoliko to ne bude moguće, zbog trusnog tla, nuklearku će podići negde u Banatu. U svakom slučaju, biće izgrađena blizu “kineske regije”, kako bi se obezbedio lak, brz i jeftin transport do njihovih industrijskih postrojenja.

Na taj način Vučić namerava da uveže finansijske interese zemalja od kojih očekuje političku podršku za produženje diktature u Srbiji. Amerikance je već častio s pola milijarde evra većom cenom, koju će Srbija platiti izgradnju Moravskog auto-puta. Pored toga, Vučić se obavezao da Srbija sa 120 miliona evra učestvuje u finansiranju auto-puta od Niša do albanske luke Drač. Građani Srbije neće imati nikakvu korist od toga, ali hoće svi ostali. Taj auto-put će povezati albansku lažnu državu Kosovo i Albaniju, a dobro će doći za povezivanje NATO baze u Bondstilu s bazom Bezmer u Bugarskoj. Takođe, Kinezi će dobiti bržu saobraćajnicu od Jadrana do svoje regije na istoku Srbije.

Vučić iz državnog budžeta izvlači novac kojim finansira svoju propagandnu prevaru na temu privlačenja stranih investitora. Da bi se predstavio kao uspešan vladar, Vučić novcem građana plaća strane kompanije. I, ne štedi. Prošle godine je prosečna subvencija po radniku iznosila 36.500 evra. U 2020. godini potpisana su 22 ugovora o dodeli subvencija, ukupne vrednosti 215,7 miliona evra. Kad se realizuju ti projekti biće otvoreno 5.906 novih radnih mesta. Pojedinačno, najskuplji su radnici koje će švajcarska kompanija Beri Kalebo zaposliti u fabrici čokolade, koju će otvoriti u Novom Sadu. Za sto novih radnih mesta Švajcarci su dobili 12 miliona evra, što znači 120.000 evra po glavi radnika.

Ekonomski stručnjaci uzalud ukazuju da subvencije nisu ni od kakve koristi za domaću privredu. Uticaj subvencija na privlačenje stranih direktnih investicija na smanjenje nezaposlenosti potpuno je zanemarljiv. “Povećanje pojedinačne subvencije za deset odsto dovelo je do povećanja zaposlenosti na nivou preduzeća od 0,2 odsto. Davanje subvencija za nekvalitetne investicije je trka do dna, jer će kompanije sa nekvalitetnom radnom snagom svakako izmestiti svoju proizvodnju kad troškovi porastu, kao što je bilo u slučaju Leonija”, rekao je Uroš Delević, profesor na londonskom Univerzitetu Grinič na konferenciji “Odgovorno, korisno, otvoreno”, a prenosi Nova ekonomija.

Vučić to zna, ali ne mari. Tuđim novcem plaća predstavu u kojoj je prisvojio ulogu reformatora, koji dovodi strane investitore više nego iko pre njega. Cenu plaćaju građani, žrtve njegovih finansijskih manipulacija. Građani plaćaju novcem, ali i životima, što će se tek videti kad počne s radom Vučićev poslednji fatalni projekat Rio Tinto.

šteti koju će kompanija Rio Tinto izazvati kad počne eksploataciju rudnika u Jadarskoj dolini već je mnogo pisano na stranicama našeg Magazina. Kakav je stav vlasti najbolje ilustruje Miroslav Čučković, gradonačelnik Obrenovca, koji je ekološkim aktivistima poručio: “Bolje je da narod umre od zagađenja, nego od gladi”. Da bi narodu osigurao “bolju smrt”, a sebi proviziju od pola milijarde dolara, koliko mu je obećano ukoliko omogući rad Rio Tinta u Srbiji, Aleksandar Vučić menja propise, zakone, pa i Ustav.

Pre neki dan je Vlada usvojila Predlog zakona o referendumu, kojim je izbačena odrednica o cenzusu od 50 odsto, koji je potreban da bi odluka bila važeća. Bez cenusa, Vučić će na referendum o Rio Tintu izvesti dovoljno podmićenih i ucenjenih naprednjaka da podrže projekat uništenja Podrinja, Posavine i cele Srbije.

I pre referenduma o samoubistvu zagađenjem životne sredine, u Vučićevoj Srbiji narod umire i od gladi. Dok stranim kompanijama daje sve što žele, Vučić građanima Srbije guli kožu s leđa. Najsiromašniji slojevi najsiromašnijeg naroda u Evropi izloženi su najžešćem udaru službenih uterivača dugova. Kao što je pomenuto u ovom tekstu, više od tri miliona ljudi živi u riziku od bede, a među njima je čak 1,1 milion penzionera koji se nalaze na udaru javnih izvršitelja. Mnogima je blokirano po pola ili dve trećine penzija. Težina siromaštva može da se izračuna i prema konkretnim pokazateljima. Jedan od načina, koji pokazuje pravu sliku bede objasnio je Dušan Nikezić. predsednik Odbora za privredu i finansije Stranke slobode i pravde.

- Kako se živi u Srbiji vidi se i po rastu ukupnog iznosa keš kredita. Ta vrsta kredita je najskuplja, s prosečnom kamatnom stopom od devet odsto. Svaka druga-treća reklama na televiziji je banka koja promoviše keš kredite za krečenje, slave, rođendane, školski pribor... Svako malo vidimo baku i deku koji uzimaju keš kredite da bi unučetu kupili bicikl ili čokoladu. Ukupan iznos keš kredita se popeo na 4,8 milijardi evra. To znači da svako srpsko domaćinstvo prosečno za keš kredite duguje preko 2.000 evra. Samo u junu uzeto je 100 miliona keš kredita za letovanje, a onda u avgustu i septembru još toliko za nabavku školskog pribora. Taj iznos je triput veći nego što je bio 2012. godine. Na ivici siromaštva živi preko tri miliona građana. U Srbiji 1,14 miliona zaposlenih ima primanja ispod 50.000 dinara, a skoro polovina, njih 500.000 prima minimalac. Čak 805.000 penzionera dobija ispod 25.000 dinara mesečno, a 250.000 starijih od 65 godina nema nikakva primanja. U siromaštvu živi 780.000 nezaposlenih i neaktivnih starosti između 25 i 54 godine. Više od 200.000 dece prima socijalnu pomoć. To je blizu 3,2 miliona ljudi, što je više od polovine građana koji trenutno žive u Srbiji - kaže Nikezić.

Da bude još gore, samo u poslednjih nekoliko nedelja cene hrane i energenata su porasle za 20 odsto. Pošto upravo ta roba - hrana i energenti - učestvuju sa 50 odsto u potrošačkoj korpi, to znači da će se trošak povećati za oko 7.700 dinara mesečno, što na godišnjem nivou iznosi oko 785 evra. Dakle, zbog povećanje cena tih roba domaćinstvo će ostati bez dva mesečna minimalca.

Vučić, opet, kreira svoju paralelnu stvarnost, koja falsifukuje i podatke koje iznose institucije pod njegovom kontrolom. Zvanična statistika pokazuje da je inflacija ove godine porasla za 5,4 odsto. Iako je i to netačno, Vučić nije zadovoljan, pa dodatno laže da inflacija iznosi samo 3,5 odsto. Nije mu teško, on je šampion u svim disciplinama vezanim za laž i prevare.

- Skoro sam zaplakao kad sam video kako izgleda Beograd. Pogledajte, to je jedan novi grad. Vidite jednu novu zemlju, drugačiju, jednu novu, modernu Srbiju, vidite uspešne i zadovoljne ljude, vidite ljude koji mogu da se mere sa onima koji žive u Nemačkoj, Švajcarskoj i Austriji, a ne na siromašnom Balkanu. To je ta nova paradigma. Sve smo uspeli da promenimo u nekoliko godina. Od najvećih gubitnika, koji su u svemu najlošiji, uspeli smo da postanemo ubedljivo prvi u regionu u svemu. U svemu! Srećan sam što sam bio deo tima koji je bukvalno pomerao brda i planine da bi ljudi mogli da žive bolje i da svojim radom mogu da promene Srbiju i da naša Srbija može da bude pobednik, a ne večiti gubitnik - rekao je nedavno Vučić.

Dobro, tačno je da su on i njegovi saradnici uspeli da promene Srbiju, ali ne na bolje. Tačno je i da građani Srbije sad mogu da se mere sa onima koji žive u Nemačkoj ili Austriji. To i rade. Beže odavde, od njegove sreće.

Tomislav Nikolić je svojevremeno, evocirajući uspomene na dane provedene s lopatom na kragujevačkim sahranama, pametno istakao: “Čak i svako groblje ima izlaz”. Tu mudrost su shvatili i prihvatili mnogi građani, koji traže izlaz s groblja, odnosno iz Srbije. Ankete pokazuju da 83 odsto radno sposobnog stanovništva želi da napusti Srbiju, baš kao što je, otkad je Vučić na vlasti, uradilo više od 700.000 građana.

Naravno, postoji i drugi, bolji izlaz. On upućuje na otpor, na ustanak i borbu za opstanak. Pljačkaški pohod Aleksandra Vučića već je oborio Srbiju, orobio i ponizio. Celo društvo trpi teške političke i ekonomske, pa i moralne posledice njegovih zločina. Poslednji je trenutak za pobunu, pre nego što Vučić zakuca i poslednji ekser u mrtvački kovčeg Srbije.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane