Izgubljena partija 4

Buntovna Srbija

U ispovednoj prozi „Tri diktatora..." opisao sam svoj životni i književni put pod diktaturom. U nastavku ove proze, „Izgubljenoj partiji", opisujem posledice tog puta. Kad se danas, na kraju puta, osvrnem unazad i pokušam da racionalno sagledam partiju svog života, ne mogu a da ne priznam sebi da je ona bila gubitnička. Literatura, vodilja mog života, kojoj sam sve dao, uzvratila mi je negacijom a ne afirmacijom tog puta. Diktatorski režimi učinili su mi život ružnim a ne lepim, koji nije mogla da ulepša ni estetika kojoj sam posvetio svoj život.

Ivan Ivanović

8

Da vidimo šta je bilo sa drugim „knezom" u Prokuplju Draganom Ognjanovićem.

Direktor biblioteke Rade Drainac, koji me je počastvovao plaketom, preživeo je čistku, jer se na vreme izmakao, kao, recimo Guzonja u Železniku u pesmi Filipa Višnjića, odnosno učlanio se u Srpsku naprednu stranku. Pitanje je hoće li ponovo da čita Ivana Ivanovića?

Za Dragana Ognjanovića samo da kažem da je i sam pisac i to satiričar, što znači da mu je moje delo blisko. Činjenica da je iz provincije dobio Vibovu nagradu govori da je u aforizmu postigao visok kvalitet. Ja bar znam kako je teško probiti se iz provincije! Za direktora biblioteke je kvalifikovan (mislim da je diplomirao književnost na Filološkom fakultetu, ali i masters za bibliotekara), ali naprednjaci ga nisu hteli i na konkursu nije prošao, postavili su svog čoveka koji nema kvalifikacije za direktora. Pošto je kolektiv Biblioteke bio odlučan da Dragan bude direktor, morao je da se učlani u Srpsku naprednu stranku, jer je partija na vlasti postavila uslov da svi direktori budu njihovi. Ne znam da li se Dragan ranije politički angažovao. (Posle Titovog partijskog i državnog udara 1972. godine (Titovo pismo), svi direktori su morali da se učlane u Komunističku partiju.) Ja sam to „dočuo" u Beogradu , pa sam u jednom tekstu „karikirao": državni afrističar!.

Inače, Drainčevi susreti 2019. bili su veoma dobro organizovani, ja koji sam u Susretima od samog njihovog početka mogu da kažem da su to bili najbolji Susreti u celoj njihovoj istoriji. Ministar kulture Vladan Vukosavljević je tu bio izdašan, po prvi put Drainčevi susreti su adekvatno propraćeni novčanim sredstvima. Muzej i Biblioteka su formirali Drainčevu sobu, tako je ovaj beskućnik dobio azil u Prokuplju. Organizovan je prevod Drainca na francuski jezik (prevodilac profesor Boris Lazić iz Novog Sada), pa je Drainac još jednom, kao 1917. godine, krenuo u Francusku. Organizovan je skup Rade Drainac - novo čitanje, čiji sam učesnik bio i ja. Održana je predstava o susretu Radeta Drainca i Ive Andrića u Soko Banji za vreme okupacije, koja ima veze sa mnom utoliko što jedno poglavlje u mom romanu „Crni dani Rake Drainca" ima tu temu. Pisac komada Srđan Živković je temu nadgradio i napravio originalno delo.

Konačno, rečeni ministar kulture je lično došao u Prokuplje da sve ovo overi državnim pečatom. Tom prilikom je poželeo da se „upozna sa Ivanom Ivanovićem".

Za mene je najvažnije da je dogovoreno Novo čitanje Ivana Ivanovića.

Videli smo da je krajem te godine održan skup u Prolom Banji o bugarskim zločinima u Južnoj Srbiji tokom okupacije u Drugom svetskom ratu. Pošto je direktor Biblioteke bio odsutan iz Prokuplja, ja sam na ovu temu „pregovarao" sa direktorom Muzeja. Dogovorili smo se da ja napravim projekat rada i da im ga pošaljem, što sam ja i učinio. To je bilo pre korone.

Književni skup o delu Ivana Ivanovića novo čitanje

Poštovani Darko i Dragane,

Obećao sam u Prolom Banji Darku da napravim projekat za eventualni skup o mom delu u okviru Drainčevih susreta. Posle dužeg razmišljanja, načinio sam ovaj predlog.

UVODNA NAPOMENA:

Dosad je moje književno delo čitano i vrednovano najčešće politički. Zbog kritičkog odnosa prema društvenoj stvarnosti i političkom sistemu u državi, bio sam zabranjivan, osuđivan, proganjan i prećutkivan. Politička rehabilitacija, koju sam dobio posle demokratskih promena, nije bitno uticala na odnos prema mom književnom delu, pa je ono i dalje marginalizovano. Smatram da je političko čitanje mog dela danas prevaziđeno i da je došlo vreme da se to delo vrednuje pre svega književno, na osnovu estetskih a ne političkih kriterijuma.

Ne želim da se o meni govori kao „žrtvi komunizma", nego kao piscu koji je to vreme naslikao.

Budući da sam proistekao iz vaše sredine i da sam se posvetio njenom slikanju i premišljanju, prirodno je da ta inicijativa potekne od vas. Voleo bih da taj posao uradi vaša generacija za mog života. Uveren sam da će jedna generacija svakako to da učini.

Razume se da taj pothvat mora da ima smisao i cilj. Smisao može biti u tome da vaš skup ispravi nepravde koje su meni kao piscu tokom pola veka nanošene, što je sprečavalo da zauzmem mesto u srpskoj književnosti koje mi pripada. Cilj - da skup pokaže da se ja po svojoj vokaciji i dometu nadovezujem na najbolje južnosrbijanske pisce, kakvi su Stavan Sremac, Radoje Domanović i Bora Stanković u prozi, odnosno Rade Drainac i Branko Miljković u poeziji. I da u okviru savremene srpske proze imam mesto u njenom korpusu, uz Borislava Pekića, Danila Kiša, Dragoslava Mihailovića, Vidosava Stevanovića, Milisava Savića itd.

Bez tih premisa novo čitanje moje literature bilo bi besmisleno. Kad ste se za njega odlučili, normalno je pomisliti da stojite na tom stanovištu.

Osim toga, skup treba da pokaže da u kaleidoskopu savremene srpske književnosti nedostaje komad o Srpskom jugu. Srpski jug mora da ima svoje pisce u Panteonu srpske književnosti. Južna Srbija treba ponovo da se upiše na mapu srpske književnosti, iz koje je bila skrajnuta dugi niz godina. Odavno tvrdim da je Južna Srbija u savremenoj srpskoj književnosti zapostavljena, a njeni pisci nepročitani i nevrednovani, pa je i to razlog da novo čitanje „južne" literature počne od mene.

Ako to nije slučaj, projekat je besmislen.

Projekat

Darko mi je napomenuo u Prolomu da postoji plan da se skup održi i u Nišu, na Filozofskom fakultetu. Pri tom je rekao da bi profesor Goran Maksimović bio zainteresovan za to. Razume se da mene ova varijanta privlači, pogotovo ako u nju budu uključeni književni kritičari (profesori) srpskog juga. Samo „južnjaci" mogu autentično da tumače delo „južnog pisca".

Ako se ovakav plan usvoji, onda bi trebalo raspisati neku vrstu javnog konkursa. Računam da bi se u njega uključili i studenti. Mislim da je važno šta misli generacija koja dolazi, jer odlazeća generacija je potrošena.

Predlažem ove teme:

1.Uloga i mesto Ivana Ivanovića u savremenoj srpskoj prozi. Poređenje sa drugim piscima te generacije. Stvarnosna proza, disidentska književnost. Likvidacija „crnog talasa" početkom sedamdesetih godina prošlog veka.

2. Slika Južne Srbije kako ju je pisac naslikao. Njegov kritički pristup društvenoj stvarnosti. Karakterologija i psihološki portret Južnosrbijanaca.

3. Ivan Ivanović kao osnivač ludičkog romana u nas. Sport kao metafora društva. („Crveni kralj", „Vreme sporta i razonode", „Niški gambit").

4. Ivan Ivanović kao satiričar. Njegov kritički realizam. Ironični i sarkastični elementi njegove proze. Odumiranje sela, propast seoske civilizacije. Primitivci na vlasti. („Arizani" i novele iz Psihološkog ciklusa).

5. Palanka kao kulturni model našeg života. Malograđanski socijalizam oličen u samoupravljanju. Slom socijalističkih ideala. Vladavina kiča i šunda. Srpska komedija. („Jugovac ili Kako ući u istoriju", „Živi pesak, Živo blato").

6 Istorija Južne Srbije u dva veka. Narodni ustanci, stvaranje Srpske države („Vojvoda od Leskovca", „Tri pisca" (roman nije objavljen kao knjiga, publikovan u Tabloidu), „Četnici", „Toplička država 1917", „Partizani"). Filozofija istorije.

7. Građanski rat u Južnoj Srbiji, revolucija i kontrarevolucija. Pesnik u građanskom ratu. Neuspeh pomiritelja. Komunistička odmazda nad nekomunistikim piscima („Crni dani Rake Drainca", „Boem u crvenim gaćama".)

8. Poraz četničkog pokreta, komunistička diktatura. Nevolje naslednika poražene strane u građanskom ratu. Srpska tragedija. („Braća Jugovići ili Kako izići iz istorije", „Ukleti Srbijanac").

9. Portret umetnika, autoportret pisca. Lik pisca Rastislava Jugovića u četiri romana i jednoj drami. („Braća Jugovići", „Ukleti Srbijanac", „Udbaš" (drama), „Portret umetnika u starosti", „Suvišni pisci u Srbiji" (roman u pet eseja, nije objavljen kao knjiga, publikovan u listu Tabloid).

10. Poetika proze Ivana Ivanovića. Između realizma i modernizma. Tehnike pripovedanja: monolog, solilokvij, dijalog, fus-note kao dopuna glavnog toka radnje, neknjiževni materijali, dramsko pripovedanje, pripovedni eseji. Piščeva toponimija: postojeći i izmišljeni gradovi. („Braća Jugovići", „Crni dani Rake Drainca", novele iz Antropološkog ciklusa). Jezik kao sredstvo pripovednja.

Uz srdačan pozdrav, vaš Ivan Ivanović

Ubrzo sam dobio odgovor od Dragana Ognjanovića:

Poštovani Ivane,

Fizički, panel je otkazan za bolja vremena jer se u novembru sigurno ništa neće održavati. (Kad je ugrožen život na planeti kome je do novog čitanja Ivana Ivanovića - moja primedba.)

S druge strane, to je bolje za sam zbornik jer će biti više tekstova.

Ukoliko prilike dozvole, u decembru ćemo održati panel, ako ne, možemo na proleće, u maju 2021. okupićemo autore i promovisati zbornik.

Dakle, Zbornika će svakako biti i promovisaće se u Prokuplju i Nišu. Za taj deo koordinator je Goran Maksimović, profesor Filozofskog fakulteta u Nišu i predsednik Drainčevog žirija.

Pozdrav,

Dragan Ognjanović

Šta kaže dalji sled događaja?

Prošla je 2020. godina, Drainčevi susreti su održani, ali od novog Čitanja Ivana Ivanovića nije bilo ništa.

Došao je maj 2021. godine, ali, niti je bilo panela niti zbornika. Koordinator Goran Maksimović to nije napravio. Ne znam koliko je profesor zainteresovan za moje delo, jedino znam da je u svoju „Antologiju niških pripovedača" 2002. godine uvrstio moju „Šopsku ambasadu". Za dve godine ovog „majanja" nijednom mi se nije obratio.

Došao je avgust 2021. godine, termin održavanja novih Drainčevih susreta. Pošto nisam znao igram li i dalje u tom kolu, ili me je treći srpski diktator izbacio iz njega, razume se posrednim putem, morao sam ponovo da se obratim Draganu Ognjanoviću za informaciju.

Poštovani Dragane

Pošto su Drainčevi susreti u toku, a ja nisam dobio informaciju da li u njima učestvujem, molio bih te da me obavestiš ima li me u projektu. Da li tvoje ćutanje znači da od Novog čitanja Ivana Ivanovića neće biti ništa? Je li u Prokuplju propao moj Prokupački gambit?

Pozdrav

Ivan Ivanović

Ovoga puta dobio sam „brzi" odgovor.

Poštovani Ivane,

Nije ništa od toga.

Odustali smo zbog korone od programa u zatvorenom prostoru.

Ja sam čekao da vidim kako će da se razvija situacija i nažalost ide kako ne treba.

Mislim da bi panel trebalo održati u Biblioteci uz učešće profesora i doktoranata.

Tekstovi su najvećim delom urađeni i čim prilike dozvole organizovaćemo skup, a potom i štampati zbornik. Pošto nas čeka izgleda još jedna nenormalna jesen, možemo da se posvetimo pripremi zbornika i štampati ga početkom 2022. godine.

Drainčeve ćemo raditi na otvorenom (Hisar, porta crkve, plato ispred Doma kulture, Varoški sokak) kako bismo izbegli rizik da se neko zarazi.

Srdačan pozdrav, Dragan Ognjanović

Evo mog odgovora Draganovom odgovoru.

Poštovani Dragane

Pogrešno sam procenio da se u Prokuplju neće igrati „Ivanov gambit". Uverio si me da će se to desiti posle korone.

Veoma sam zadovoljan što ti veruješ u projekat, čiji si autor. I u pisca koji je omogućio taj projekat. Kao što Manolino veruje u starca Santjaga u velelepnom Hemingvejevom romanu „Starac i more".

Takođe sam zadovoljan što od projekta nije odustao Goran Maksimović, koji u njega uvodi „profesore i doktorante".

Dakle, moguće je da Ivanov gambit nije „propao" u našem zavičaju, prema tvom pismu ta partija ima još da se igra.

Protiv starca Santjaga, koji je ulovio najveću ribu u Karipskom moru („Papa" Hemingvej je poslednje svoje dane živeo na Kubi), bilo se sve zaverilo: njegove godine, nemirno more, gladne ajkule koje su mu oglodale veliki ulov, lokalni ribari koji su ga otpisali iz ribolova - ali pisac je budućnost „poverio" dečaku Manolinu, koji je jedini shvatio šta je Santjago značio.

Manolino je „nosilac" života a ne „vladajući" ribari Havane.

Još jednom bih hteo da podvučem da ja u svemu tome nisam ja bitan. Ako sam nešto napravio u književnosti (a kreten bih bio da mislim da nisam!), onda će jedna generacija dolazećih „južnjaka" to svakako da usvoji. Drago mi je ako je ta generacija došla sa tobom i Maksimovićem. I da se izbori da Jug Srbije ima svoga pisca u srpskoj književnoj reprezentaciji. Razume se da bih voleo da se to desi za moga života, kojem je Bergmanov kosac ozbiljno zapretio (nedavna teška operacija).

Držim da je veoma važno da Srpski jug, posebno grad mog rođenja Niš i grad mog školovanja Prokuplje, pokažu Srbiji da imaju svog pisca i da je to u ovoj generaciji Ivan Ivanović. (Milan Vlajčić Neće svoga pisca u novinskom članku kad se „Crveni kralj" pojavio; Vlasta Mladenović Neće da čuju za Ivana Ivanovića u pesmi kad je dobio Drainčevu nagradu.)

Ako se u tvojoj biblioteci „čita Ivan Ivanović", to će biti samo sprat niže od suda u kojem se tom piscu sudilo (dve godine robije!) za isto delo zbog kojeg se vi sada okupljate. A tebe da podsetim da je moj ispisnik a tvoj prethodnik Voja Krasić, koji nikako nije bio nevin u Slučaju Crveni kralj, kad je shvatio da komunizam umire, na trgu na kojem je tvoja biblioteka, na Mitingu istine koji je organizovao sudija Ratko Zečević, javno zatražio da se grad Prokuplje ogradi od „sramne presude koja je izrečena književniku Ivanu Ivanoviću u našem gradu".

Mislim da je gradu Prokuplju, Toplici i Južnoj Srbiji važnije da se „operu od komunizma" nego ražalovanom profesoru književnosti da se pred smrt vrati u zavičaj iz kojeg je izgnan. Ti znaš da ja nisam „radio na sebi", nikome se nisam nudio, nisam bio ničiji i niko nije bio moj (što bi rekla Radmila Lazić), išao sam putem „nezavisnog pisca", koji mi je trasirao još Slobodan Mašić. Stoga je ovaj projekat više tvoj nego moj.

Dakle, u Prokuplju se nije dogodio Beketov krajnje pesimistički komad „Kraj partije", nego se igra nešto optimističnija drama „Čekajući Godoa". U drami Dečko kaže da će „Godo doći, ali ne može danas. Doći će sutra". Da bi sutradan to isti rekao, i tako odavde do večnosti (Džejms Džouns).

Nadam se da ćemo dočekati Godoa!

A o književnosti sudi budućnost nezavisno od presude sadašnjosti. Tako je bar bilo u dosadašnjoj istoriji, ako nije došao kraj istorije.

Pozdrav Ivan Ivanović

9

Imao sam sreću da u „sumraku civilizacije" (Vlasta Mladenović) po treći put pronađem „sigurnu kuću".

Prvi put mi se to desilo kad me je kao provincijskog profesora prihvatio tada vodeći književni časopis u Srbiji Savremenik (glavni urednik Predrag Palavestra, sekretar Dušan Puvačić) i promovisao u znatnog pisca novog talasa srpske proze, koji su liberali nazvali stvarnosnom prozom a konzervativci crnim talasom. Pobedom konzervativaca u srpskom Savezu komunista, crni talas se našao na udaru Partije i proglašen je jeretičkim pokretom. Na udaru su se našli slobodno misleći intelektualci, naravno i profesor iz Kuršumlije koji se odvažio da postane pisac. Savremenik je proglašen bastionom liberalizma, pa više nije mogao da bude sigurna kuća ni za Predraga Palavestru, nekmoli za došljaka sa Srpskog juga.

Drugi put mi se to dogodilo kad me je prihvatio Jež. Za razliku od Savremenika, Jež je tretiran kao manje opasan i „škodljiv" list, pa je mogao da bude sigurna kuća za pisce disidente. Njegovi gloduri (Nikola Rudić i Bane Jovanović) i urednici teksta (Alek Marjano i Milovan Vitezović) su to prihvatili, pa sam jedno vreme našao sklonište u ovom humorističkom listu. No onda je država u kojoj se povampirio staljinizam odlučila da ježu ošiša bodlje, pa je Jež prvo postao Ošišani jež, a onda je poslat na Privatno groblje Aleka Marjana, da ga u Republici Srbiji ne bi bilo.

Nekako u vreme treće srpske diktature meni se dogodio Milovan Brkić. Brkića sam upoznao još u vreme disidenstva u stanu satiričara Rastka Zakića, s kojim sam podelio sudbinu zabranjenog pisca. Rastko Zakić se odmetnuo u Kraljevu zbirkom satiričkih aforizama „Na ljutu ranu, ljutu travu", koja je ponela sudbinu „Crvenog kralja" da bude zabranjena. Prognanici su se našli.

Milovan Brkić je tada bio mlad. radnik, čini mi se da je radio u građevinskom preduzeću Komgrap. Takoreći još nije izašao iz srednje škole, a već diže bunu! Naime, junoša je bio jedan od organizatora štrajka u preduzeću, što je bio jedan od prvih štrajkova u Titovoj Jugoslaviji. Kod Zakića je dolazio i novinar Rada Milosav Jovanović, koji je protežirao knjigu sociologa Nece Jovanova o štrajku u socijalizmu, koju je država odbila da štampa. Arhitekta Rastko Zakić je bio lepo situiran, dobio je stan, radio je u preduzeću Grmeč, ali je kao pravi Šumadinac bio buntovan i svojim satiričkim aforizmima „zabijao trnje u zdrav arganizam samoupravnog socijalizma". U stvari, zalagao se za pravo samoupravljanje, kao čitava 68. iz koje smo svi mi proizišli. A kad je otkrio Slučaj lažiranja zarazne žutice u selu Resniku kraj Beograda, ostao je bez posla, kao i njegova supruga lekarka, koja mu je dala podatke o ovoj krađi. (Dom zdravlja u Rakovici, u kojem je radila doktorka Ljiljana Zakić, upisivao je u spisak zaraženih mrtve duše, kako bi izvukao što više para iz Zdravstvenog osiguranja.)

Sa Milovanom Brkićem sam se ponovo sreo u predvečerje višestranačkog sistema, kada su disidenti iz svih republika osnivali partiju UJDI, koja bi bila konkurentska komunističkoj pariji. (Valjda, Ujedinjena Jugoslovenska Demokratska Inicijativa.) Što se mene tiče, da je ova inicijativa uspela, dobili bismo socijalizam sa ljudskim likom i Jugoslavija se ne bi raspala! Jugoslaviju su uništile nacionalističke partije, proizišle iz komunističke partije.

Pošto UJDI nije „zaživeo", ja sam se priključio Demokratskoj stranci, koju je osnovalo trinaest intlektualaca u stanu Borislava Pekića. Bila je to u stvari obnovljena Demokratska stranka Ljube Davidovića i Milana Grola, koju su komunisti zabranili 1947. godine, kao i sve druge predratne stranke. Smatrao sam da uloga pisca mora da bude aktivistička i da i ja moram da dam i politički doprinos stvaranju demokratskog sistema.

Drugi srpski diktator, poslednji srpski komunista, Slobodan Milošević, nastojao na sve načine da onemogući višestranački život u Srbiji, čak i posle pada Berlinskog zida, kad je i budali postalo jasno da je komunizam neodrživ. Opoziciji nije ništa drugo preostalo nego da izlazi na ulice i da demonstracijama prisili diktatora da prihvati demokratski sistem, što je on konačno učinio poslednji u Evropi. Razume se da sam bio protestant svih tih godina, i 1991. i 1996. i 2000.

Ne znam šta je za to vreme radio Milovan Brkić, čini mi se da smo se sretali na demonstracijama, znam da je stalno bio na udaru Miloševićevog režima, kako državnog tako i mafijaškog, i da mu je život bio u više navrata ugrožen. Ja više nisam bio u godinama kad sam mogao da budem u prvim redovima, a i politika nije moja vokacija. Više sam nastojao da delujem pisanom rečju, najviše u Piscu, kojeg je uređivao Milorad Grujić. Kad se Pisac ugasio, advokat Dragoljub Todorović me je odveo u Srpsku reč, glasilo Srpskog pokreta obnove Vuka Draškovića, čiji nisam bio član. Tamo sam zatekao Milovana Brkića, koji se od početnika iz Zakićevog stana razvio u vrsnog novinara.

Urednik Srpske reči je bio Bogoljub Pejčić, moj južnjak, pa sam se sa njim lako dogovorio za saradnju. U stvari, pisao sam iz broja u broj neku vrstu svoje biografije, pod naslovom „Antipolitičar". Tekstove sam slao Dragoljubu Todoroviću a on ih je nosio u Redakciju, što znači da se sa Milovanom nisam u to vreme viđao.

Kad su moji došli na vlast (pesma Rastka Zakića), ja sam odlučio da se iz politike povučem, mada sam bio u poziciji Radoja Domanovića da nemam šta da pišem. No desilo se da me Vuk Drašković pozove u vlast, tačnije u Ministarstvo kulture koje je pripalo njegovoj stranci. Ovo je svakako udesio Dragoljub Todorović, koji je bio Vukov advokat u slučaju atentata na Ibarskoj magistrali. Tako sam ja posle 32 godine od poslednje profesorske plate u Kuršumliji ponovo potpisao platni spisak! Rad u Ministarstvu mi je pomogao da sredim penziju.

Ne sećam se tačno kad, svakako negde oko vraćanja diktature u Srbiji, iznenada me je pozvao Milovan Brkić. Pokrenuo je novi list, dvonedeljnik, kao ranije Duga, naslov mu je Tabloid. List za borbu protiv mafije, korupcije, diktature. Okuplja disidente, traži intervju.

U Redakciji sam zatekao fotografiju Milovana Brkića u ulozi Če Gevare. To me je vratilo u 68. Milovan mi je ponudio saradnju, koja traje evo već deceniju. Pisao sam šta sam hteo, u stvari ispisivao sam Portret umetnika u starosti. Tako je Magazin Tabloid postao moja treća sigurna kuća.

U stvari, Milovan Brkić mi je vratio profesorsku katedru koju su mi oduzeli komunisti. U Magazinu Tabloidu sam čitao druge pisce ne bih li našao sebe u njima. Pokušao sam da od prošlosti načinim sadašnjost.

Jasno je da ću trajati dok traje Magazin Tabloid. A u kakvom je položaju ovo glasilo mogao sam da vidim, dok sam se kretao gradom pre operacije, po mnogobrojnim grafitima Smrt Milovanu Brkiću! Milovan Brkić, kao i svaki drugi čovek, kao i demokratski premijer Srbije Zoran Đinđić, može da bude ubijen, ali ne može da bude pobeđen. To ne dozvoljava Če Gevara koji živi u njemu, kao ni njegovo poreklo sa Mačkovog kamena. Držim da je u tom čoveku skoncentrisana jedna buntovna Srbija.

Sremčica - avgust 2021.