KiM

Srbi na Kosovu i Metohiji ako su išta naučili da im može koristiti u životu, jeste da stradaju

Vođa prodaje Srbe kao suvenir robu

Ustalilo se mišljenje da je Danilo, sin predsednika Srbije Aleksandra Vučića, veliki patriota zbog njegovih čestih dolazaka na Kosovo i Metohiju. U ovom slučaju nije neophodno poznavati Danila lično da bi se sa punom sigurnošću tvrdilo da to ni malo nije tačno. Istina je da on relativno često boravi na Kosovu i Metohiji ali to mnogima stvara probleme. Kako njegovom ličnom obezbeđenju, tako i samim Albancima na Kosovu i Metohiji koji svaki put neprimetno za javnost pokrenu čitavu strukturu svojih službi i doušnika.

Ivan Maksimović (dopisnik iz Kosovske Mitrovice)

Da je Danilo Vučić zaista patriotski raspoložen pre svega bi izvršio pritisak na svog oca ne bi li ga sprečio u izdaji Kosova i Metohije koju obavlja već čitavu deceniju, sistematski i aktivno. Ako već sam ne može da utiče na njega, svakako bi mogao da ga prijavi nadležnim službama ili se obrati javnosti koju je njegov otac zaludeo propagandom, i upozori je na to što Predsednik radi sa Kosovom i Metohijom a ne bi smeo.

Na kraju krajeva, ako ni to ne može onda bi ga se odrekao jer sprečavanje izdaje naroda i države jeste iznad ličnih interesa pojedinca ne samo zbog ideala već i konkretno jer Aleksandar Vučić svojom izdajom uništava živote mnogih porodica na Kosovu i Metohiji a takvog se čoveka treba barem kloniti ko god da je jer pretežnije su hiljade srpskih porodica od jednog čoveka pa neka je to i rođeni otac.

Čak ne bi bio ni prvi ko je povukao neki tako ekstreman potez, mada ne iz identičnih pobuda za razliku od onoga što znamo da su sa svojim očevima učinili Car Dušan ili Karađorđe, recimo.

Ono što Danilo čini tokom svojih dolazaka na Kosovo i Metohiju, pored toga što se sretne sa svojim prijateljima, jeste da ponekad odnese pomoć nekoj ugroženoj porodici. Međutim, to je isto kao da osuđenika na smrt odsecanjem glave, češlja sin dželata koji treba da izvrši kaznu.

Ukidanje države Srbije na Kosovu i Metohiji boli. Ne muči samo dušu već i fizički, materijalno. Crpi na svaki mogući način. Naročito u poslednje vreme kada rezultati toga postaju teret koji dodatno obremenjuje ionako napuklu kičmu kosovskometohijskih Srba.

Prelazak administrativne linije sve je teži. Što je rezultat dogovora u Briselu između Vučićeve vlade i albanskih separatista. Što se više zalažu za slobodu kretanja, to je manje ima.

Sever Kosova i Metohije više nije zabranjen i nedostupan za Albance, sada je nastala paradoksalna situacija. Taj deo pokrajine, nastanjen Srbima, postaje zabranjen za Srbe. Sve su manje važeća srpska dokumenta, srpske registarske tablice, bilo šta što nosi makar i nagoveštaj srpske državnosti. Dodatno, taj pritisak ne vrše Albanci već pripadnici tzv. Kosovske policije koji su u stvari bivši pripadnici srpskog MUP-a koje je kao prvu fazu dogovora u Briselu Vučić, preko Ivice Dačića, integrisao u ovu službu pod ingerencijom Albanaca na KiM.

Pritisak koji Srbi osećaju sve je veći. Kažu "na granici smo da puknemo". Misle na psihički pritisak koji više ne mogu da podnesu pa u sred bela dana i gužve koja vri u većim naseljima, dolazilo je do "hvatanja za gušu" policajaca, kako priča jedan taksista. Kaže da ga je podigao sa zemlje da su mu se "oči iskolačile".

Taksiranjem možete da zaradite do 300 evra mesečno, kada se na to doda saobraćajna kazna muka tek postaje ozbiljna. Sa druge strane integrisani policajci, sada u službi sistema kosovskih separatista, mesečno imaju dva primanja. Jedno iz budžeta Vlade Srbije, drugo iz budžeta tzv. Kosovske policije. Plate se kreću od 800 do 1.000 evra ako izuzmemo "bakšiš", tačnije mito koje uzimaju ne bi li propustili nekoga. A znaju koga treba tako nećete u njihovoj evidenciji naći podatak da su saobraćajnu kaznu platile njihove kolege, prijatelji Milana Radoičića i Zvonka Veselinovića, kamoli oni lično. Sirotinja ispašta.

Ko zna, ako Danilo Vučić čuje za ovo može da odnese paket pomoći i taksistima u Kosovskoj Mitrovici kojima je, eto, baš njegov otac zagorčao život. Samo, mnogo bi tu paketa trebalo, previše.

Južno od Ibra stanje je teško toliko da ga zvanični podaci i statistika ne mogu dovoljno opisati. To može samo čovek, roditelj, svestan svog jada.

Dok se granica između Kosova i Metohije i Albanije briše uz prećutnu saglasnost Aleksandra Vučića, dotle se ona između dva dela Srbije neprestano "betonira" novim administrativnim merama. Ako imate lična dokumenta tzv. "republike Kosovo", prolaz je u mnogome lakši. Ako želite da ostanete samo Srbin, sloboda kretanja za vas ne važi. Moraćete sami da prekrijete grb i oznaku države Srbije na registarskim tablicama. Roditeljima sve to još teže pada. Uz to, sada su i vakcine uslov da uđete na Kosovo i Metohiju, do sada jedna doza uz negativan PCR test ne stariji od 48 sati a od 3. januara biće neophodne dve doze.

"Povratak iz Srbije preko granice Kosova neće biti moguć dok se ne vakcinišu svi koji dolaze uključujući i decu školskog uzrasta. Naše kuće, naši životi, naša deca, poslovi.. zavise od dvojice poglavica, dva sistema, dva mača... A kome mi da se žalimo? Zašto vakcinacija nije lična odluka? Ko će sutra odgovarati za živote naše dece? Lečićemo ih preko sms-a ali i to neće biti moguće jer će ih biti mnogo.. Spustiš glavu, povučeš rukav i to je to..." kaže mlada Srpkinja, majka.

Vraća se iz crkve kući. Njena ćerka koja je tek krenula u osnovnu školu na sav glas peva u automobilu uz pojačanu muziku. Majka je prati jer jedino što želi jeste da joj dete bude srećno koliko je to moguće. Do sada je uprkos svemu mogla da ode, kako kaže, "iza ćoška" od nedavno i to postaje problem.

"Onog trenutka kad iz "makete" napravljene od jeftinog papira odvedeš decu u realnost, u svet "iza ćoška" koji nam je sve dalji a naš je, slomiš se pod tim. Jer mi nemamo pravo na pripadanje, već samo na propadanje" kaže ova Srpkinja za Magazin Tabloid.

Ne boji se da otkrije svoje ime iako će tako da ugrozi svoj i posao drugih članova svoje porodice iznošenjem istine tek o stanju u kome žive jer to naprednjačka bulumenta ne prašta. Dozvoljeno je da pričate samo o njihovim "uspesima" i koliko vam je "dobro". Ona ipak kaže "svejedno mi je više" ali tu ništa nije svejedno. Zato smo odlučili da njen identitet ipak ne objavimo jer osim njene, mogla bi da bude ugrožena i sudbina njenog muža, a o njemu i drugim časnim domaćinima, ovdašnjim Srbima, govori sa velikim poštovanjem.

"Ruke svačijeg oca na KiM najbolje govore o težini stvaranja svega što imaju i nemaju. Stvaraš život, izgradiš sreću. Srećnu porodicu. Svesno su sebe osudili da robijaju u zatvoru otvorenog tipa 20 godina. Ne samo sebe, već su osudili i celu svoju porodicu. Mislili su da težina okova neće biti toliko pogubna ali postane vremenom".

Kaže da boli i što su pod sve većim pritiskom da prodaju svoju kuću i da svaki preostali Srbin, i 20 godina posle svega izgubljenog, životom brani svoju imovinu.

"Danas ne možeš a da se ne zapitaš - Zašto? Zašto si sebi dao za pravo da naša deca ne znaju kome pripadaju. Niko nije osudio sebe zato što je to želeo, nego zato što je verovao da se tako bori za svoju zemlju, za Srbiju. A ima li danas nekoga ko zna šta je kosovski geto? Šta su zajednice? Šta odlazak u školu po naredbi dva sistema? Šta su dve lične karte? Dve vozačke? Dva lica? Šta je tišina u prodavnicama gde kupuješ a ne pričaš? Šta je život bez grada? Bez svetla, bez smeha? Šta smo mi, gde pripadamo?

Mislite li da je našoj deci na Kosovu i Metohiji dovoljno što znaju da žive na svetoj srpskoj zemlji? Svaka srpska duša je opterećena osećanjem da su nas odavno izdali, naročito u poslednje vreme kada su nas prodali kao veru za večeru. Trguju nama po svojoj volji i šibaju po leđima dok bradom ne dotaknemo tlo a naš glas odavno niko više ne čuje" - hladnim i ravnomernim glasom, a dubokim bolom za koji ne znate da li ga krije ili se sa njim saživela, govori ova Srpkinja, majka, jedna od preko 100 hiljada srpskih duša sa Kosova i Metohije koje su verovale da neće biti izdane u borbi koju su vodili, kako danas izgleda, na svoju štetu.

A Srbe koji ostaju nema ko, niti želi da teši. Razorena je crkva koja je prva pala u bezakonje baš na Kosovu i Metohiji. Razorena država, razorena svest ljudi. Svi koji imaju neku moć, rade ne samo za režim i vlast već direktno protiv kosovskih mučenika našeg vremena.

"Politika nije moć. To je samo ubeđenje malog čoveka da jeste ili može biti veći nego što jeste. Najveća moć ljudi je vera u Boga, borba za decu, budućnost. Mi smo tu, između dva neba, dva lutanja, stradanja, granica, žica, grobova i spomenika... A gde su svi ostali kad treba naš vapaj da čuju?" sa punim pravom pita ne sebe već svoj narod sagovornica Magazina Tabloid. Pita ali ne očekuje odgovor. Svi odavno vide i znaju, samo ipak se nadaju još uvek da neće sve biti uzalud.

Srbi na Kosovu i Metohiji ako su išta naučili da im može koristiti u životu, jeste da stradaju.

"Najgore od svega je što više i nemamo čemu da se nadamo jer smo beli miševi kojima se igra ko kako želi. Samo znam... prolaziće kroz ovu državu razne izdaje i odluke. Kao što je i do sad bilo. Na kraju se naše dece i nas niko setiti neće. Biće opet "u jednoj zemlji seljaka na brdovitom Balkanu" ali ovog puta stojimo sa strane i gledamo decu na nišanu srpske puske... i ćutimo. Kuda nas to vodi?

Očajanje je zahvatilo ne samo Srbe južno od Ibra, to nije nikakva novost, ono se oseća sve više i na severu Kosova i Metohije. Raspoloženje da se imanja i kuće prodaju Albancima polako postaje sve izraženije u srpskim sredinama severno od Ibra. Na pitanje o prodaji nekada se otvoreno iskazivala uvreda, odgovor je i danas odrečan samo se završava sa "ali...", "mada", "ko zna" ili "videćemo"...

Patriotizam kosovskometohijskih Srba, onaj koji se suprotstavio čitavom svetu i ostao nepobediv za njega dok mu nije Vođa zario nož u leđa, preselio se u Beograd, u Vučićev i stanove njegovih potčinjenih. Malo po malo sa Kosova i Metohije posle svake posete odnosili su ga Vučići, Vulini, Đurići, Petkovići... Da li kao suvenir ili robu koja se još uvek dobro prodaje, jednom će morati da daju odgovor na to. Nadamo se, što pre.