Ekonomija

Ekonomija i društvo okovani lancima kriminala i korupcije (27)

KAKAV JE ODNOS IZMEĐU INFLACIJE I NEZAPOSLENOSTI

Razvojna paraliza privrede, socijalnog i društvenog sistema. Svedoci smo opšte paralize privrednih tokova i poslovanja uzrokovanih širokom virusnom (brzo širećom) infekcijom. Međutim, ova nova kriza samo je produbila probleme i otkrila sve slabosti privrede, društva i sistema na kojem funkcionišu, smatra prof. dr Slobodan Komazec.

Prof. dr Slobodan Komazec

2) FILIPSOVA KRIVA - ILUZIJA ILI STVARNOST

U savremenoj ekonomskoj literaturi u istraživanju funkcionalnog odnosa između:

Stope nezaposlenosti i inflacije, s jedne i

Nadnica i plata inflacije, s druge strane i

Nezaposlenosti i ponašanja nadnica i plata, s treće, posebno interesovanje izazvala je poznata Filipsova kriva. Pitanje koje se postavilo je: kako se ponašaju plate i cene u odnosu na ponašanje nezaposlenosti.

Porastom nezaposlenosti dolazi do usporavanja rasta cena. Visoka nezaposlenost dovodi do stabilnosti cena i obratno. Ta zavisnost je nelinearnog tipa, tako da postoji tendencija da se porastom nezaposlenosti rast cena usporava.

Dakle, između stope inflacije i stope nezaposlenosti postoji obrnuta proporcionalnost. Budući da se polazi od pretpostavke da je rast cena jednak stopi nacionalnih nadnica, umanjen za stopu rasta produktivnosti rada, to se, u krajnjem slučaju, ovaj odnos svodi na osnovu relacija inflacija - nezaposlenost.

Postoji, takođe, stabilan i dugoročan odnos nezaposlenosti i inflacije, odnosno inflacije i nominalnih najamnina. Međutim, takav uspostavljeni odnos obrnute proporcionalnosti cena i zaposlenosti je veštačko postavljanje dileme: ili inflacija s visokom zaposlenošću ili stabilnost privrede, ali uz cenu koja se za to plaća u obliku povećane nezaposlenosti. To znači da ova površinska veza krivicu za rast cena prebacuje na rast najamnina i plata, što je često prisutno u građanskoj teoriji inflacije. Povezujući plate i nezaposlenost i dolazeći do odnosa obrnute proporcionalnosti, pred široke slojeve stanovništva i radničku klasu postavilo se pitanje: ukoliko želite veću stabilnost privrede, pomirite se s većom nezaposlenošću i snosite teret stabilizacije - ograničavanjem rasta najamnina.

Filipsova kriva je izazvala veliko interesovanje, s obzirom na to da je pokušala povezati dva osnovna cilja makroekonomske politike - stabilne cene i punu zaposlenost. Kako je viši nivo zaposlenosti usko vezan i za porast najamnina, odnosno ukoliko je manji procenat nezaposlenosti, to je otpor kapitalista zahtevima sindikata za porast najamnina manji, tako da je porast najamnina veći, što znači da ova kriva povezuje istovremeno i cene s nominalnim najamninama.

Zbog toga se danas postavlja ozbiljno pitanje uzročnog niza - da li promena najamnina ili promena cena deluje na visinu zaposlenosti.

Zaključak o obrnutoj zavisnosti cena i zaposlenosti odnosi se, pre svega, na dugoročan period, pa je donekle odraz stvarnosti koja je istraživana. Međutim, dugoročni porast cena velikim delom je pod delovanjem cikličnih kretanja privrede i stvarnih cikličnih faktora, dok je nivo zaposlenosti rezultat brojnih faktora koji deluju u sklopu konjunkturnih kolebanja. Otuda i ova površinska dugoročna veza stvarno proizlazi iz procesa reprodukcije, a ne od nekog magičnog delovanja nezaposlenosti na cene. S druge strane, ova kriva je pokušaj da se poveže kretanje plata i nezaposlenosti, pri čemu se i ovde došlo do odnosa obrnute proporcionalnosti. Prema ovoj teoriji, duža nezaposlenost slabi položaj radnika.

Suprotno tome, u uslovima nedovoljne zaposlenosti, kriva postaje strmija, a na niskom nivou nezaposlenost gotovo nezavisna od cena.

To je dovelo i do poznatog zaključka da pri niskoj nezaposlenosti, odnosno visokoj zaposlenosti, dolazi do bržeg rasta plata zaposlenih, uz veći pritisak radničkih sindikata ne samo da se osigura realna zarada, već da se i „anticipira budući rast cena", što dovodi do ubrzanja rasta cena. Inflacije neće biti samo tada kada radnici traže povećanje nominalnih najamnina u visini ostvarene produktivnosti rada. Ako ekonomska politika ekspanzijom agregatne tražnje pokuša da smanji nezaposlenost ispod prirodne stope nezaposlenosti, radnici će zahtevati povećanje realne nadnice preko povećanja nominalnih nadnica.

Ozbiljna analiza ove teorije odnosa inflacije i nezaposlenosti otkriće ne samo slabosti, nego i suprotnosti u njoj:

- Analiza je rađena na bazi podataka za gotovo stotinu godina, kada sve pojave pokazuju nekakvu zakonitost,

- I sama dilema u pogledu izbora nezaposlenosti ili inflacije u poslednjim godinama je potpuno izostala, posebno u periodima slabljenja cikličnih oscilacija kapitalističke privrede; i konačno,

- Noviji razvoj privreda pokazuje istosmerno kretanje cena i nezaposlenosti u gotovo svim privredama sveta, čime se došlo do saznanja da inflacija ne smanjuje nezaposienost, već je jedan od njenih uzroka. Stoga „kontrola inflacije i osiguranje pune zaposlenosti u principu nisu suprotstavljeni, već uzajamni". I znatno višem nivou cena od navedenih u krivoj od 4-5% može da odgovara bilo koji nivo nezaposlenosti, što zavisi od niza ekonomskih, socijalnih i političkih faktora, odnosno razvoja savremene stagflacije ili čak slampflacije. S druge strane, u svim privredama se zapaža gotovo nezavisno kretanje nadnica i plata u odnosu na ponašanje zaposlenosti, ali i nezaposlenosti i inflacije. Inflacija, zbog delovanja brojnih novih faktora njenog širenja, danas sve manje deluje na ponašanje nadnica i plata, dok je slabljenjem radničkih sindikata došlo do izmene odnosa između stope rasta i zaposlenosti. Nezaposlenost danas mnogo manje deluje na plate i najamnine u odnosu na ranije faze razvoja kapitalizma. Danas sindikati ne mogu da spreče realno snižavanje najamnina, bez obzira na stanje nezaposlenosti.

Ponašanje osnovnih makroekonomskih agregata pokazuje u svim godinama da ne postoji nekakva zakonitost u odnosima cena i nezaposlenosti, kao i odnosima inflacije i stope ekonomskog rasta. Takva veza ne postoji samo u godinama izrazite recesije, već i godinama privrednog oživljavanja.

Dilema u pogledu izbora inflacije ili nezaposlenosti u poslednjim godinama je u potpunosti nestala. Noviji razvoj svih privreda pokazuje da postoji istosmerno kretanje i ponašanje inflacije i nezaposlenosti, čime se došlo do saznanja da inflacija ne smanjuje nezaposlenost, već toj krivoj može danas da odgovara bilo koji nivo nezaposlenosti, no to zavisi od više ekonomskih, političkih i socijalnih faktora, odnosno razvoja savremene stagflacije. S druge strane, u svim privredama se zapaža gotovo nezavisno ponašanje nominalnih nadnica i plata u odnosu na ponašanje zaposlenošti, ali i zaposlenosti i cena.

Nezaposlenost danas mnogo manje deluje na plate i najamnine, nego u ranijim fazama razvoja kapitalizma. Naime, danas sindikati nisu u stanju da spreče smanjenje realnih zarada, bez obzira na stanje nezaposlenosti.

Upravljanje savremenom privredom ostvaruje se traženjem tolerantnog kratkoročnog odnosa inflacije i nezaposlenosti. Sve više se prihvataju stavovi da inflacija povećava nezaposlenost, jer upravljanje tražnjom od strane savremenih država u svrhu obuzdavanja inflacije (restriktivne mere), dovodi do smanjenja investicija i programa razvoja, koji neposredno pogađaju dohodak i zaposlenost.

Postojeća zaposlenost se brže uništava nego što se stvara nova zaposlenost. Novi odnos finansijskog kapitala (podržan neoliberalnom dogmom savremene države) i zaposlenih radnika dovodi do povećanja nezaposlenosti i siromaštva, uz porast „indeksa bede" (stopa inflacije i stopa nezaposlenosti).

„Indeks bede" u visokoj inflaciji se naglo pogoršava, što još više otežava vođenje politike veće zaposlenosti ili stabilizacije.

Stopa nezaposlenosti u SAD u novoj svetskoj krizi iznosi 9,6-10,2%. Ako se uključe i oni koji rade privremene poslove i bez punog radnog vremena, ali i oni koji više i ne traže posao, stopa nezaposlenosti se povećava na 20% (48 miliona).

Pri tome porastao je deo stanovništva na 45 miliona koji kupuje hranu ,,na bonove" (oko 14% populacije). Nikakvo socijalno osiguranje nema 50 miliona, dok je 2,5 miliona palo ispod granice siromaštva. Realna plata je pala za 27% u periodu 1970-2010. gpdina. Pri tome svako domaćinstvo duguje 75.600 dolara.

Ponašanje zaposlenosti danas je izgubilo tipičan ciklični karakter. Naime, u fazi depresije i pada zaposlenosti pre svega dolazi do pada zaposlenosti u proizvodnim sektorima zbog pada investicija, a ne i u javnom sektoru i neproizvodnim delatnostima (gde zbog jačanja državnog anticikličnog i regulatornog mehanizma čak i jača). Dolazi, dakle, do izmene strukture zaposlenosti i nezaposlenih. S druge strane, u recesiji kapital će smanjiti korišćenje kapaciteta, ali neće smanjiti cene da bi održao profit.

U fazi prosperiteta odvija se suprotna tendencija.

Ranije je redovno u fazi recesije dolazilo do pada zaposlenosti, dok danas sniženje stope rasta nije automatski povezano u istoj srazmeri s porastom nezaposlenosti. Otpuštanje radnika je smanjeno zbog velikih socijalnih davanja i otpremnina, tako da preduzetnici radije pribegavaju proizvodnji sa skraćenim radnim vremenom i manjim korišćenjem kapaciteta, nego otpuštanju radnika.

Inflacija nepovoljno deluje na ponašanje zaposlenosti, kao i na položaj radnika u reprodukciji. Postavljanjem suprotnosti i alternative između inflacije i zaposlenosti u teoriji danas sva težina problema inflacije želi se prebaciti na radničku klasu i njihove sindikate, odnosno na njihove stalne zahteve za ostvarenje pune zaposlenosti i adekvatan rast realnih dohodaka (koji se često tretiraju i kao primarni uzroci savremene inflacije).

S druge strane, pseudoteorijski stavovi navedene Philipsove krive odražavaju težnje i stavove nauke - da je jedino moguća uspešna borba protiv inflacije preko usporavanja, a često i snižavanja plata zaposlenih radnika. Ovo se, pak, lakše postiže u uslovima visoke nezaposlenosti.

U pogledu povezanosti stope rasta i zaposlenosti i kod Komisije EU nailazimo na velike sumnje.

Primećuje se da oživljavanje privredne aktivnosti u većini kapitalističkih zemalja nije praćeno i odgovarajućim smanjenjem broja nezaposlenih, naprotiv, u novom ciklusu nezaposlenost se povećava. Razlozi za takve tendencije vide se u sledećem:

U vreme krize u većem broju preduzeća zadržanje izvestan broj radnika, bez obzira na dubinu krize, što je i posledica novih odnosa radničkih sindikata i kapitalista, odnosno države. To će dovoditi do toga da će se u sledećoj fazi oživljavanja povećati proizvodnja, ali bez porasta zaposlenosti.

Pod delovanjem nove tehnike i tehnologije u procesu proizvodnje, odnosno porasta intenziteta kapitala, dolazi do tendencije smanjivanja radnih mesta i oslobađanja radnika kao „tehnološkog viška".

Pristizanje novih radno - sposobnih generacija iz većeg priraštaja povećaće neravnotežu ponude i tražnje radne snage, odnosno, dovešće do smanjenja mogućnosti novog zapošljavanja.

Isto tako, ne postoji uska veza između stope rasta i stope inflacije, to su potvrdili i događaji u poslednjim privrednom ciklusu u kapitalizmu, koji je, podržavan snažnom monetarnom kreacijom doveo do visoke stope inflacije, ali uz vrlo nisku stopu ekonomskog rata (stagflacija) i izrazito visokom nezaposlenošću.

U privredama sadašnje krize i krize u periodu 1980-1990. u 2000-2010.godina preduzimano je mnogo interesantnih mera za smanjenje nezaposlenosti i stabilizaciju privrede. Ovde navodim samo neke karakteristične:

Povećanje direktnih investicija za otvaranje novih radnih mesta u javnom sektoru (Norveška), povećanje budžetskih sredstava za izvođenje javnih radova za smanjenje nezaposlenosti (SAD), povećanje budžetskih sredstava javnom sektoru (Francuska), povećanje nadnica ispod stope inflacije (Nemačka), napuštanje klizne skale i indeksacije nadnica i plata (Italija), uvođenje povećanih opterećenja za napuštanje radnog mesta (Japan) ili za odlazak u prevremenu penziju (Švajcarska), uvođenje podele radnog vremena između dva radnika (Australija), ukidanje kompenzacija zaposlenim za rast troškova života (Danska), smanjenje poreza i doprinosa poslodavcima, davanje subvencija za podsticanje investicija za otvaranje novih radnih mesta, odstupanje od skraćenja radnog vremena, pristupanje anuliranju ili odlaganju dogovorenih odnosa i dr.

Da pogledamo da li postoji nekakva funkcionalna i dinamična veza između kretanja inflacije, nezaposlenosti i dinamike privrednog rasta. To ćemo pogledati na primeru Srbije u periodu 2001-2011. godina, a kasnije za period 2012-2021.

Ekonomski rast je usporen i spada u trom rast, dok je nezaposlenost izuzetno visoka (stopa nezaposlenosti od 23%), a inflacija od 2009. godine dobija tendenciju stalnog povećanja.

Ponašanje osnovnih makroekonomskih agregata pokazuje da ne postoji nekakva zakonitost u odnosima cena i nezaposlenosti, kao i odnosima inflacije i stope ekonomskog rasta. Takva veza ne postoji samo u godinama izrazite recesije nego i godinama privrednog oživljavanja. To znači da i „Okunov zakon" po kojem postoji čvrsta negativna povezanost između stepena korišćenja kapaciteta i stope nezaposlenosti rada, jednostavno ne deluje. Po ovom zakonu, kada se stepen korišćenja kapaciteta povećava, dolazi do odgovarajućeg pada nezaposlenosti i obrnuto.

U sklopu neoliberalizma i novog odnosa rada i kapitala (nadnica i profita), padanjem učešća i plata u bruto domaćem proizvodu, snižavanjem realnih zarada, slabljenjem radničkih sindikata, naglim porastom nezaposlenosti, dolazi i do izmena u odnosima stope inflacije i stope nezaposlenosti. Stabilizacija i smirivanje inflacije dolaze u prvi plan, dok se nezaposlenost stavlja u „drugi plan". Time i Filipsova kriva u savremenim privredama sve više prestaje da postoji kao nekakva zakonitost u ekonomiji, posebno u duhu neoliberalne dogme, mada bi upravo ona i tržišni automatizam - trebali da osiguraju takvo ponašanje inflacije i nezaposlenost.

Nova makroekonomija, koja se oblikuje pod dominantnim uticajem „tržišnog fundamentalizma", pokazuje da se u slučaju rasta inflacije povećava i nezaposlenost, u slučaju pada inflacije nezaposlenost se povećava, dok sam porast nezaposlenosti rada ne osigurava ex ante stabilnost cena.

Država u procesu razvoja je formirala određeni socijalnu infrastrukturu, klasnu piramidu, sa sasvim različitim učešćem određenih grupa u raspodeli dohotka. Prvi odnos je položaj privrede, države, banaka, inostranstva, fondova, a zatim sledi struktura u svakom od ovih sektora. Promene vlasništva (privatizacija) i rasprodaja fiksnog kapitala, vodi, očito je sukobima klasnih interesa oko raspodele nacionalnog dohotka i uslova rada. Oni koji su izgubili posao primorani su na siromaštvo. Političari obećavaju posao onima koji su ga izgubili. Strah od gubitka posla i zaposlenosti postaje sve veći. Zaposlenost na određeno vreme postaje sve dominantnija. Liberalizacija nije praćena obećanim rastom već povećanom nezaposlenošću i bedom, uz opšti osećaj nesigurnosti.

„Ideološka ostrašćenost" MMF uzdiže ideju o tržišnoj supremaciji i liberalizmu, nasuprot ekonomskoj ulozi države, čime nezaposlenost i siromaštvo u mnogim privredama naglo rastu.

Zaokret u stabilizacionoj politici ima za cilj da se najpre stvore uslovi za stabilniji privredni rast obaranjem inflacije, a zatim da se ofanzivnijom ekonomskom politikom stvore uslovi za oživljavanje ekonomskog rasta i porast zaposlenosti. Smatra se da i dalje nije moguće istovremeno smanjenje nezaposlenosti i obaranja inflacije, koja je do tada pokazivala stalni trend rasta.

„INFLATORNA OČEKIVANJA" I NEZAVISNO PONAŠANJE NADNICA I ZAPOSLENOSTI

Savremena ekonomska teorija sve češće polazi od toga da privredni subjekti u jednoj inflacionoj ekonomiji očekuju da će doći do daljnjeg rasta cena, da je to stalan proces čime se javlja fenomen inflacionih očekivanja koji se, prema ovoj teoriji javlja kao inicijalni faktor inflacije. Teorija inflacionih očekivanja, koja se posebno razvila u anglosaksonskom području, pridaje sve veći značaj ovom faktoru u uočenim odstupanjima po Filipsu „zakoniti" odnosa cena i nezaposlenosti.

Mnogi savremeni teoretičari, tražeći objašnjenje zbog čega danas Filipsova kriva ne predstavlja stabilnu dugoročnu relaciju nezaposlenosti i cena, polaze od toga da ovaj pristup ne uvažava dovoljno inflaciona očekivanja, kao i da u modelu nema razlike između nominalnih i realnih najamnina. M. Friedman u tom pravcu uvodi kao posebnu varijablu inflaciona očekivanja, pri čemu se nominalne nadnice normalno povećavaju u slučaju viška tražnje, ali i zbog očekivanog daljnjeg rasta cena. Time savremeni subjekti u društvu ne poznaju više „novčanu iluziju", a svest o realnom, a ne nominalnom dohotku, kao realnom indikatoru dugoročnog položaja u reprodukciji, omogućava u potpunosti anticipiranje rasta cena.

Bez obzira na to što teorija inflacionih očekivanja u ovom psihološkom faktoru gleda snažan inicijalni faktor savremene inflacije, svodeći je na taj način na već prevaziđene psihološke teorije inflacije i vulgarnu neoklasičnu koncepciju inflacionog poremećaja, što smo šire razmotrili, jasno je da inflaciona očekivanja mogu imati značajno delovanje u autonomnom rastu nadnica i plata. (Ali je isto toliko jasno da faktor očekivanja nije gotovo nigde inicijalni faktor trajne inflacije). Upravo koliko je ovo autonomno ponašanje dohodaka jače izraženo, dolazi do sve jačeg divergentnog kretanja u odnosu na ponašanje zaposlenosti, odnosno nezavisnog ponašanja nominalnih nadnica i plata u odnosu na zaposlenost, s jedne strane, i zaposlenosti i cena, s druge strane.

Isto tako, visina nominalnih i realnih najamnina nije više u kapitalizmu određena isključivim stanjem na tržištu radne snage, već sve više tražnjom kapitala i novom opremom. Naime, poslodavci će pre pristati na zahteve za većim nadnicama specijalizovanih radnika, nego da skupi kapaciteti ostaju nedovoljno iskorišćeni, bez obzira na nivo nezaposlenosti, ali uvažavajući sve više stanje i razvoj konjunkture. Time visina nezaposlenosti danas sve manje deluje na ponašanje nadnica i plata. S druge strane, jačanjem radničkih sindikata menja se odnos između nivoa zaposlenosti i stope rasta. Ranije je redovno u fazi deceleracije stope rasta dolazilo do smanjenja zaposlenosti, dok danas sniženje stope rasta nije automatski i u istoj srazmeri praćeno sniženjem zaposlenosti.

Otpuštanje radnika je smanjeno i zbog visokih socijalnih premija i otpremnina, tako da preduzetnici radije pribegavaju proizvodnji sa skraćenim radnim vremenom nego otpuštanju radnika (rad po ugovoru, skraćeno radno vreme, rad na određeno vreme ili za određene poslove što stvara veliku nesigurnost kod zaposlenih).

Nezaposlenost sada deluje na najamnine i plate znatno manje nego u ranijim fazama razvoja kapitalizma, posebno iz razloga što sindikati ne dozvoljavaju smanjenje realnih zarada, bez obzira na stanje nezaposlenosti. S druge strane, promena koeficijenta supstitucije rada i kapitala iskrivljuje odnos između cena i najamnina, što u osnovi menja i položaj Filipsove krive u odnosu na originalni položaj. Pad stope rasta redovno nije više praćen takvim otpuštanjem radnika, tako da troškovi po jedinici proizvoda rastu brže od nadnica po zaposlenom.

Visina i ponašanje nominalnih i realnih nadnica nisu više određeni stanjem na tržištu radne snage, već i obimom tražnje kapitala i novom opremom. Visina nezaposlenošti sada deluje na kretanje najamnine znatno manje, pošto sindikati ne dozvoljavaju smanjenje realnih zarada. Bez obzira na stanje zaposlenosti, danas imamo takvu situaciju da u fazi visoke nezaposlenosti nadnice (i cene) ne padaju, što je bila zakonitost u klasičnoj ekonomiji. Radnička klasa je sve manje u stanju da očuva, a ne da poveća realni položaj u raspodeli nacionalnog dohotka.

To sve ukazuje na činjenicu da se strukturna nezaposlenost, koja danas dominira, ne može objašnjavati padom tražnje i cikličnim kolebanjima privrede, što je stvarno bila činjenica kod konjunkturno izazvane nezaposlenosti.

Nacionalni biro za ekonomska istraživanja SAD i sam dolazi do zaključka, na bazi dugoročnih i opširnih istraživanja, da „ne postoji" neki čvrst i stabilan odnos izmeću inflacije i nezaposlenosti kako su to pretpostavljali raniji istraživači Filipsove krive. U sprovođenju ekonomske politike u 1971. godini Nikson je pred Kongresom izjavio da „kontrola nad inflacijom i osiguranje pune zaposlenosti u principu nisu suprotstavljeni, već uzajamni". I pored navedenog, neki autori kasnije pokušavaju reinterpretirati ove postavke uvodeći niz drugih elemenata u taj osnovni odnos. Tako M. Friedman uvodi „inflacionu psihologiju kupaca", zatim razvija se „teorija inflacionih očekivanja" i sl.

U poslednjoj deceniji razvoja, videli smo, stopa inflacije naglo pada, ali uz istovremeni rast nezaposlenosti i pored velikih napora gotovo svih zemalja da ostvare punu zaposlenost. Politika pune zaposlenosti, očigledno, izaziva višu stopu inflacije - tvrde na osnovu toga zapadni ekonomisti. Nova diskusija u Filipsovoj krivoj koju počinju M. Friedman i Edward Phelps dovodi i do empirijskih istraživanja o inflaciji i nezaposlenosti u savremenim privredama.

Velika razlika se pri tome pravi između kratkoročnih i srednjoročnih, odnosno dugoročnih delovanja monetarne politike, odnosno zaposlenosti i najamnina. Sve više se uzima u obzir faktor „očekivanja" (kako radnici i poslodavci očekuju budući rast cena) u formiranju odnosa cena i najamnina, uz pokušaje traženja odgovora na pitanje: zbog čega dolazi do njihovog sve većeg divergentnog ponašanja.

Bez obzira na uvođenje niza novih elemenata, jasno je da postavljenjem suprotnosti između zaposlenosti i inflacije u teoriji sva težina problema inflacije želi da se prebaci na radničku klasu i sindikate, odnosno njihove zahteve za punu zaposlenost i rast najamnina (koji se time tretiraju kao primarni uzroci inflacije). S druge strane, pseudoteorijski stavovi navedene Filipsove krive odražavaju težnje i stavove buržoaske nauke da je jedino moguća uspešna borba protiv inflacije preko usporavanja, a često i snižavanja plata zaposlenih radmka. Ovo se, pak, lakše postiže u uslovima visoke nezaposlenosti. Inflacija stvarno nepovoljno deluje na ponašanje zaposlenosti, kao i na položaj radnika u reprodukciji i društvu.

U pogledu povezanosti stope rasta i zaposlenosti, i Komisije EU izražavaju velike sumnje. Primećuju se da oživljavanje privredne aktivnosti u većini kapitalističkih zemalja nije praćeno i odgovarajućim smanjenjem broja nezaposlenih, naprotiv u novom ciklusu nezapostenost će se povećati. Razlozi za takve tendencije vide se u sledećem:

U vreme krize u većem broju preduzeća zadržan je izvestan broi radnika, bez obzira na dubinu krize, što je i posledica novih odnosa radničkih sindikata i kapitalista, odnosno države. To će dovoditi do toga da će se u sledećoj fazi oživljavanja povećati proizvodnja, ali bez porasta zaposlenosti;

Pod delovanjem nove tehnike i tehnologije procesa proizvodnje, odnosno porasta intenziteta kapitala dolazi do tendencije smanjivanja radnih mesta i oslobađanja radnika kao „tehnološkog viška", to znači da se vodi politika ,,ušteda" radne snage uz pritisak na sindikate da se uzdrže za realni rast nadnica, čime se smanjuje pritisak troškova proizvodnje;

Pristizanje novih radno sposobnih generacija iz sve većeg priraštaja povećava će neravnotežu ponude i tražnje radne snage, odnosno dovešće do smanjenja mogućnosti novog upošljavanja;

Upravljanje savremenom privredom ostvaruje se traženjem tolerantnog, kratkoročnog odnosa inflacije i nezaposlenosti. Danas se sve više prihvataju stavovi da inflacija povećava nezaposlenost, jer upravljanje tražnjom od savremenih država u svrhu obuzdavanja inflacije (restriktivne mere), dovodi do smanjenja investicija i programa razvoja, koji neposredno pogađaju dohodak i zaposlenost.

Ranije je redovno u fazi recesije dolazilo do pada zaposlenosti, dok danas sniženje stope rasta nije automatski povezano u istoj srazmeri s porastom nezaposlenosti. Otpuštanje radnika je smanjeno zbog velikih socijalnih davanja i otpremnina, tako da preduzetnici radije pribegavaju proizvodnji sa skraćenim radnim vremenom i manjim korišćenjem kapaciteta, nego otpuštanju radnika.

Monetarizam, inflacija i nezaposlenost

Imajući u vidu ponašanje inflacije i zaposlenosti, odnosno inflacije i stope rasta u ekonomskoj teoriji se sve više postavlja pitanje značaja dublje analize uticaja monetarnih mera na ekonomsku aktivnost, zaposlenost i stopu inflacije.

Pošto se polazi od stava da je centralna banka u stanju da kontroliše novčanu masu, normalno je da se odmah postavlja i pitanje uloge novca i prirode i visine delovanja monetarnih mera na ukupnu proizvodnju, zaposlenost i stopu inflacije.

Prvo pitanje koje se postavlja je: „Treba li da monetarna politika automatski reaguje na konjunkturne promene, ili je dovoljno na duži rok stabilizovati stopu rasta novčane mase da bi se konjunkturna kolebanja svela u snošljive razmere, odnosno nivo cena stabilizovao na određenom unapred utvrđenom nivou?

Monetarizam je danas protiv politike pune zaposlenosti iz kejnzijanske teorije iz uverenja da ta politika vodi inflaciji, visokim neproizvodnim rashodima, porastu troškova proizvodnje i obaranju profita, odnosno efikasnosti kapitala. Monetarizam kao primarni cilj bira protiv inflacije, uz podizanje „prirodne stope nezaposlenosti". Ekonomija ponude je najbolji odraz toga sistema.

Prema kejnzijanskoj teoriji ekspanzivna monetarna politika stimuliše proizvodnju, povećava zaposlenost i dovodi do porasta cena, ali takvog rasta koji ne ugrožava osnovne ciljeve koji su na drugim segmentima postignuti.

Ekspanzivna monetarna politika dovodi, dakle, do porasta cena, ali smanjuje nezaposlenost. Obrnuto, kruta restriktivna monetarna politika zaustavlja ili usporava rast cena, ali uz porast nezaposlenosti i drastično obaranje stope ekonomskog rasta.

Monetaristi dokazuju da ne postoji kratkoročna Filipsova kriva koja bi omogućila odluku za alternativu: inflacija - nezaposlenost. Ta je kriva vertikalno neelastična, pri čemu je svaka stopa inflacije konzistentna s prirodnim nivoom zaposlenosti i najamnina (dohodaka).

Težište se premešta od „zamke likvidnosti" iz kejnzijanske teorije (LM kriva horizontalna, menja se samo dohodak, bez promene kamate), ka „efektu istiskivanja" (crowling effect). U tom slučaju, LM kriva postaje vertikalna i izaziva promene kamate, ali ne i dohotka.

ZAMKA LIKVIDNOSTI I EFEKAT ISTISKIVANJA

Dakle, „zamka likvidnosti" ustupila je mesto „efektu istiskivanja" privatnih investicija. Prirodnom stopom nezaposlenosti smatra se i ona od 6%, a u središte stabilizacione politike postavlja se borba protiv inflacije, uz težnje da se politikom ponude novca izazovu realni efekti u prestrukturisanju privrede i ponašanju privrede i ponašanju privrednih subjekata.

Stabilnost cena i puna zaposlenost prema teoriji su i dalje nespojivi ciljevi ekonomske politike, pošto se ne mogu ostvariti istovremeno.

Smatra se da su mehanizmi tih veza i delovanja u kratkom periodu, kako ih je ranije postavio Keynes, ispravni. Ekspanzivna monetarna politika daje veću šansu za plasman proizvoda, porast proizvodnje i porast cena. Povećanje tražnje na tržištu rada dovodi i do porasta najamnina (nominalnih plata). Mehanizam deluje samo u slučaju da radnici prihvataju i orijentišu se samo prema nominalnim iznosima plata (iluzija novca). Međutim, radnici ubrzo traže realni rast zarada i počinju da računaju s budućim kretanjem cena, te se apriori prilagođavaju tom porastu cena. Nastaje već navedem proces ex ante prilagođavanja uz isključivo delovanje inflatornih očekivanja.

Kratkoročno se, dakle, apsolutno može očekivati da ekspanziona politika novca povećava zaposlenost. Dugoročno posmatrano, ekspanzivna politika novca i kredita dovodi samo do porasta nominalnih plata i porasta cena robe i usluga uz nepromenjenu zaposlenost i proizvodnju. Ovakva tendencija je prisutna u svim razvijenim zemljama u nekoliko poslednjih godina. U dužem periodu, stopa inflacije se redovno može kontrolisati da bi se kratkoročna proizvodnja i zaposlenost mogli stabilizovati. Pri tome se, svakako, ne misli na „stop - go" politiku.

Takvom politikom novca, u uslovima kada stare ideje anticiklične politike novca dolaze sve više do izražaja, može da se računa samo na ktatkoročne efekte na planu proizvodnje i zaposlenosti, naravno, uz pretpostavku da će centralna banka reagovati sistematski i blagovremeno na konjunkturne događaje. Kako još nema dovoljno empirijskih istraživanja o delovanju novčane mase na zaposlenost i cene u kraćem i dužem periodu, to većina zemalja pribegava Friedmanovom receptu „konstantnom godišnjem rastu novca po određenoj stopi", ali i „programiranoj" stopi inflacije.

Deflatornom politikom tražnje nastojalo se sprečiti da se spoljni impulsi ugrade u domaće spirale cena i nadnica, a restriktivnom monetarnom politikom se težilo zaštiti deviznih kurseva da bi se izbegla uvezena inflacije. Smanjena tražnja i visoka nezaposlenost u recesionim uslovima bili su preduslovi za umerenije povećanje nadnica. Rezultirajuće visoke kamate uz restriktivne monetarne politike indukuju priliv kapitala, apresirajući devizni kurs, što ima za posledicu sniženje cena uvoza. Restriktivna politika antiinflacionog karaktera u smislu zaustavljanja rasta troškova i cena ima neosporno visoku cenu, pošto dolazi do deflacije tražnje i usporavanja proizvodnje.

Sada se opravdano postavlja pitanje: da li inflacija negativno deluje na profit u kapitalizmu i kako on počinje delovati svojom raspodelom na investicije i stopu rasta. Odnosu profita i investicija većina ekonomista danas želi dodati izvesnu elastičnost, a pre svega prihvatanjem činjenice da se planiranje investicija (naročito u oligopolističkim preduzećima) sve više postavija na dugoročnu bazu. Sve više je pri tome prisutna i neutralizirajuća uloga koju danas mogu imati promene zaliha, čemu ranije nije pridavan nikakav značaj. Isto tako, potrebno je jasnije uzeti u obzir porast produktivnosti, koji je posledica novih autonomnih i indukovanih investicija izvršenih u toku procesa ekspanzije i uvođenjem nove tehnologije. Model koji bi se želeo postaviti u tim odnosima mora da uzme u obzir i promene u saldu platnog bilansa, koje su posledica međunarodnih ekonomskih transakcija, a koje su danas sve više faktor inflacije u većini zemalja (uvezena inflacija).

Inflacija u uslovima nedovoljnog stepena zaposlenosti se, videli smo, danas pojavljuje kao sasvim određena i prisutna pojava koja pokazuje dve jasno određene varijante, ako se u šemu unese i delovanje poremećene ravnoteže platnog bilansa.

Pod pretpostavkom da je koeficijent zavisnosti od spoljne trgovine visok, da je poznat (što je za svaku zemlju gotovo redovno slučaj) i da je konkurentni položaj veoma pogoršan usled nedovoljnog obima i kvaliteta domaćih investicija, razvoj domaće privrede će biti pod velikim uticajem promena salda trgovinskog bilansa. Pri tome će doći do čestog smanjivanja faze ekstenzivne i intenzivne ekspanzije u uslovima inflacije i faze recesije u uslovima politike stabilizacije, a time i delovanje uvezene inflacije;

Suprotno tome, pod pretpostavkom da je pritisak investicija velik, daje koeflcijent zavisnosti slabiji, te da je konkurentnost zadovoljavajuća, poremećaj spoljnje ravnoteže i njegove posledice su manje opasni. Rezerve proizvodnih kapaciteta mogu u tom slučaju osigurati izvesnu elastičnost proizvodnje i omogućiće da se ispolji „regulaciono delovanje", ako je ekspanzija intenzivnog tipa. Međutim, povećanje domaćih investicija može da izazove porast nivoa zaposlenosti tako da ekspanzija u uslovima inflacije može da dovede do ekstenzivnog korišćenja domaćih proizvodnih kapaciteta.

Ponašanje investicija u savremenim privredama je pod sve većim delovanjem izmena strukture troškova proizvodnje. Naime, u slučaju kada je teško osigurati rast profita snižavanjem najamnina, produžavanjem radnog vremena i dr. Što je nekada bilo osnovno sredstvo u borbi protiv kriza, sada taj metod više ne omogućava da se svako povećanje troškova proizvodnje (posebno povećanje nadnica) prevaljuje na kupce. U izvesnim odnosima, sindikati su u stanju da suzbiju težnju da se strukturni i drugi problemi u kapitalizmu rešavaju isključivo erozijom realnih nadnica i plata.

Mnogi ekonomisti ovde traže i uzroke opadanja i nedovoljnosti investicija u savremenim kapitalističkim zemljama, a s druge strane, to se traži i u stalnom rastu cena sirovina. Međutim, u analizama se ne uzimaju u obzir pad stope korišćenja kapaciteta, preraspodela dohotka u korist finansijskog kapitala, veći uticaj svetskog tržišta i dr. Tako je npr. u periodu 2015 - 2020. godina u razvijenim kapitalističkim privredama ostvarena vrlo niska stopa rasta koja nije omogućila veće korišćenje kapaciteta, smanjenje troškova amortizacije po jedinici proizvoda i troškova proizvodnje uopšte, a to se nije moglo odraziti na relativan pad cena?

Odgovor na ovakve odnose obično se nalazi u povećanju investicija od javne vlasti, podsticanje bržih izmena strukture privrede i dr., povećanja zaduženosti i javnog duga, snižavanje kamatne stope, liberalniju kreditnu politiku, povećanje deficita javnog sektora, budžeta i spoljne trgovine.

Visoka nezaposlenosti i slaba konjunktura vodili su tome da je antiinflaciona politika bila izrazito visoka. Ekonomska teorija se najvećim delom bavi „problemom inflacije" sa težnjom da se restriktivan (neuspešan) kurs ekonomske politike zameni ekspanzivnijim kursom, mada su rizici veće inflacije s inflatornim očekivanjima prisutni, ali je problem recesije i nezaposlenasti bio „veći problem".

Javlja se velika dilema: da li proizvoditi restriktivnu politiku koja bi smanjila inflatorna kretanja po cenu sniženja stope investicija, slabljenja privredne aktivnosti i povećanja nezaposlenosti, ili je oportunije preći na ekspanzivnu politiku po cenu veće inflacije, uz rast investicija i potrošnje - koji će omogućiti veću proizvodnju i izvoz.

Borba protiv inflacije je, ipak, proglašena za najvažniji segment makroekonomske politike, koji treba simultano da osigura preduslove za privredni rast i zaposlenost. Međutim, pokazalo se da izolovane monetarne i fiskalne mere ne mogu da suzbiju inflaciju (izuzev usporavanja tempa ubrzanja inflacije). U stvari, uvidelo se da je pogrešno celokupan terer antiinflacione politike pao na monetarnu politiku, bez oslanjanja na instrumente fiskalne politike, politike dohodaka, politike eliminisanja strukturnih neelastičnosti i sl. Predominantno naslonjena na monetarnu politiku negativno se respektovalo na nivo aktivnosti i zaposlenosti smanjenjem rasta monetarnih agregata, smanjenjem raspoloživih sredstava i povećanjem kamatnih stopa.

Relativno visoki i stalno rastući deficit već predstavljaju ozbiljnu smetnju za uspešno sprovođenje restriktivnog kursa monetarne politike. Finansiranje budžetskog deficita iz monetarnih izvora kratkoročno izbegava povećanje kamatnih stopa, ali ne neutrališe ekspanzivni efekat deficita javnog sektora. Finansiranje budžetskog deficita emisijom javnog duga pretpostavlja porast kamatnih stopa, prebacivanje tereta restriktivne monetarne politike na investicije (pošto su javni rashodi neelastični na kamatnu stopu) i eroziju potencijala za buđući rast sa minimalnim izgledima na resorbovanje nezaposlenosti.

Mislimo da treba razviti, širiti i međunarodno podržavati tezu da stabilnost cena osigurava veću konkurentnu prednost u odnosu na privrede drugih zemalja. Ona će, verovatno, postepeno, kada se prihvati kao važeća filozoflja na međunarodnom planu, dovesti do suficita, ili bar do uravnotežavanja u tekućem računu platnog bilansa, što bi trebalo da dovede i do promena u međunarodnim trgovinskim i platnim odnosima. Istina, redovno se pri tome javlja i jaki pritisak u privredi usled istovremenog povećanja izvoza i domaće tražnje (delovanja u sferi raspodele i potrošnje nacionalnog dohotka), što antiinflacionu politiku čini vrlo složenom, a često i s brojnim nepredviđenim i nepovoljnim posledicama.

Empirijski je dokazano da snižavanje, stope inflacije u SAD samo za 1% dovodi do porasta nezaposlenosti radne snage za novih milion radnika. Shvatajući taj odnos mnoge kapitalističke države i dalje postavljaju alternativu pred radničku klasu: ili politika pune zaposlenosti, ali uz visoku stopu inflacije, ili stabilnost privrede uz blagu inflaciju, ali uz visoku nezaposlenost rada. Osnovni teret savremene inflacije time se u teoriji i ekonomskoj politici prebacuje na leđa radničke klase, koja i snosi najveći teret posledica delovanja inflacije.

Na taj način ostvarena ravnoteža, koja je u početku sasvim slučajna i gotovo nikada opšta, postaje samo kratkotrajni predah pred ulazak u novu krizu reprodukcije. Ekonomska politika nastoji da ovu kratkotrajnu ravnotežu pretvori u nekakav oblik dugoročne dinamičke ravnoteze. To je i normalna, pošto se po samoj prirodi ekonomski rast sastoji iz takvih faza koje se karakterišu dinamički naizmeničnim poremećajima ekonomske i monetarne ravnoteže. Samo, treba napomenuti da u privredi ne može biti ostvarena dugoročna ravnoteža u realnoj i monetarnoj sferi pri sistemu deficitnog finansiranja razvoja.