Nestajanje

Knjiga Branislava Gulana ,,Ruralne sredine u Srbiji - Spasavanje sela i države'' (70)

Ostali smo i bez jaja

Branislav Gulan, je član Naučnog društva ekonomista Srbije, Nacionalnog tima za preporod sela Srbije, KONVENTA EU - Mreže za ruralni razvoj EU u Srbiji, novinar, publicista i književnik, koji se više od pola veka bavi selom i seljacima, odnosno čekanjem boljeg života na selu. Evo njegovih najnovijih istraživanja. Autor je i trostruki dobitnik nagrada za životno delo. Dve međunarodne i jedne domaće - Društva novinara Vojvodine u 2019.godini. U izdanju novosadskog ,,Prometeja'', nedavno je objavljena i nova knjiga Branislava Gulana ,,Ruralne sredine u Srbiji - Spasavanje sela i države''. Knjiga je proglašena i nagrađena za najbolje autorsko delo i projekat u 2019. godini VELIKOM I MALOM DARODAVNICOM od strane ,,Svetionika'' iz Kragujevca. U 2020. godini autoru je za projekat istraživanja, nestajanja i obnove sela Srbije dodeljena i uručena MEDALJA ČASTI Novog Sada. Uz dozvolu autora objavljujemo najinteresantnije delove ovog istraživanja čije se i novo izdanje upravo priprema.

Piše: Branislav Gulan

Rast cena namirnica

Hrana je među prvima pokazala rast cena u Srbiji. Tako, recimo, već sad pančeta u trgovinskim lancima u Beogradu ima najvišu cenu u poređenju sa zemljama u okruženju i postala je luksuz koji malo naših građana može da priušti. Srpski potrošači za ovu vrstu kvalitetne slanine treba da izdvoje od 1.890 do 2.250 dinara i plaćaju je oko 1.000 dinara skuplje nego građani u Banjaluci, Skoplju i Podgorici. Njena cena u Zagrebu je 1.764, a u Ljubljani 1.528 dinara.

S druge strane, u regionu, osim u RS, juneće meso košta znatno više nego u Srbiji, a svinjetina je neznatno skuplja. Kilogram kvalitetnog junećeg mesa u Beogradu je 990 dinara, u Podgorici 1.175 dinara, dok je cena u Ljubljani viša za 774 dinara.

U Sloveniji je jaje najjeftinije, potrošači ga plaćaju uglavnom oko sedam dinara, u Hrvatskoj 10, a u Severnoj Makedoniji 15 dinara. U Srbiji je veliki raspon cena za ovu namirnicu i kreće se od 12 do 17 dinara. Slično je i u Republici Srpskoj i Crnoj Gori gde jaje košta od 11 do 19 dinara. Ostale namirnice koje su reporteri "Novosti" poredili - ulje, brašno, krompir i piletina, imaju sličnu cenu.

Agroekonimista Milan Prostran ukazuje da na cenu proizvoda značajno utiče i konkurencija trgovinskih lanaca koja postoji na određenom tržištu. On naglašava da megamarketi kroje sudbinu i proizvođača i potrošača. Govoreći o značajnoj razlici u ceni pančete, Prostran kaže i da ne mogu da se porede zemlje koje su u EU i van nje, kao i da treba uzeti u obzir i strukturu stanovništva i njihove navike.

ULJE I MESO NAJVIŠE POSKUPELI: Na globalnom nivou cene namirnica porasle 32 odsto, u Srbiji samo nekoliko proizvoda ima značajniji skok.

ENERGETSKA KRIZA I KORONA U DUETU: Cene hrane u svetu rastu najbržim tempom u poslednjih 40 godina; Hrana više nikada neće biti jeftina!

PARADAJZU CENA SKAČE I NA 200 DINARA: Potražnja crvenog povrća drastično se povećala uoči pripreme zimnice;

PO KRASTAVAC U NIŠ, U VRANJE PO ŠNICLE: Raspon cena prehrambenih proizvoda drastično se razlikuje u 17 gradova;

- Članice Evropske unije imaju ogromne subvencije i njihovi prozvođači mogu da budu konkurentniji - naglašava Prostran. - Učešće poljoprivrede u ukupnom budžetu EU čini 33 odsto. Trebalo bi uzeti u obzir i strukturu potrošača u Severnoj Makedoniji i Crnoj Gori i njihove navike.

Novosti

On ističe da je pančeta visokokvalitetan, ekskluzivan suhomesnati proizvod od najboljih rasa svinja, kod kojeg mesnati deo mora da bude veći od masnog. Taj deo je, kako navodi, procentualno malo zastupljen u ovim životinjama.

- Na rast cene pančete uticalo je poskupljenje žive vage svinjetine, koja je u Srbiji dostigla 200 dinara - objašnjava Prostran. - A, taj rast su uslovile visoke cene stočne hrane i energenata. Samo veštačka NPK đubriva su poskupela za 37,8 odsto. To je trend na globalnom nivou.

Većina građana u Srbiji, smatra on, ne jede ovu vrstu slanine, jer je skupa. On ističe da se potrošači uvek okreću jeftinijim proizvodima, kao što je piletina. Potrošači u našoj zemlji bili su posebno iznenađeni zbog skoka cene ulja koja je sada za 60 dinara viša nego lane. Flaša uglavnom košta oko 190 dinara, a na akciji se može naći za 170, dok najskuplji litar dostiže 220 dinara. U Podgorici kupci za ovu namirnicu treba da izvdvoje od 164 do 210 dinara, u Zagrebu 235, Ljubljani 200, a u Skoplju 181 dinar.

Različite prosečne plate

Prilikom poređenja cena namirnica u regionu treba uzeti u obzir i prosečnu neto platu u tim zemljama. Prema dostupnim podacima, građani u Srbiji zarađuju više nego u Crnoj Gori i Severnoj Makedoniji, a manje od Slovenaca i Hrvata. U zemlji Srbiji je u julu i avgustu prosečna neto plata bila 550 evra. To je 20 evra više nego u Crnoj Gori i 87 evra iznad zarade u Severnoj Makedoniji. U julu je plata u Republici Srpskoj bila 520 evra, dok je u Sloveniji iznosila 1.250, a u Hrvatskoj 940 evra.

Talas poskupljenja hrane

Talas poskupljenja hrane sve više zabrinjava građane. I dok pojedine zemlje već obezbeđuju zalihe (U ROBNIM REZERVAMA SE OBIČNO NALAZI 10 ODSTO OD UKUPNIH POTREBA ZA HRANOM) i pozivaju stanovništvo da učini isto, potrošači u Srbiji sa pažnjom prate svaki skok cena osnovnih životnih namirnica, a stručnjaci sve češće govore o intervenciji države koja bi na tržište mogla da plasira deo robnih rezervi i time ublaži cenovni udar. "U skladu sa članom 39. Zakona o trgovini, a radi sprečavanja poremećaja na tržištu ili otklanjanja štetnih posledica poremećaja na tržištu u pogledu snabdevanja robom i uslugama od vitalnog značaja za život i zdravlje ljudi i za rad privrednih subjekata, ustanova i drugih organizacija od opšteg interesa, Vlada može da odredi privremene mere koje se odnose na određenu vrstu robe i usluga, određenu kategoriju trgovaca, na cene, kao i na druge uslove za obavljanje trgovine. Vlada može odrediti privremene mere, kao i vremenski period primene tih mera, srazmerno cilju i očekivanim rezultatima, koji ne može biti duži od šest meseci od dana određivanja privremene mere", navode za javnost u Ministarstvu trgovine, turizma i telekomunikacija. Za odgovore na pitanja o količini naših robnih rezervi i šta se sve u njima nalazi, u resornom ministarstvu su nas uputili na adresu Republičke direkcije za robne rezerve (RDRR).

"Koliko je nama poznato, RDRR uvek ima na stanju osnovne životne namirnice kao što su brašno, suncokretovo ulje, šećer, mleko u prahu, flaširanu vodu, paštete u konzervi, mesne nareske, meso, pšenično stočno brašno, kukuruz, pšenicu i druge. Zalihe RDRR se svake godine zanavljaju, a njihovo trajanje zavisi od visine i dužine trajanja eventualne intervencije na tržištu", kažu u Ministarstvu trgovine.

Troškovi hrane u kućnom budžetu Srbije duplo su veći nego u EU. Troškovi hrane u ukupnom porodičnom budžetu tročlane porodice u Srbiji još uvek su jako visoki u poređenju sa drugim zemljama. Iako su nekada iznosili preko 45 odsto, sada su između 35 i 40 odsto, što je dva do dva i po puta više nego u zemljama Evropske unije u kojima je njihovo učešće u porodičnom budžetu od 12 do 15 odsto, kaže agroekonomski analitičar Milan Prostran.

Po njegovim rečima, samo dve zemlje EU imaju tako visoko učešće i to su naši susedi - Rumunija i Bugarska, ali za razliku od Srbije oni na raspolaganju imaju evropske fondove i drugačije to amortizuju. "Cenovne turbulencije sigurno će trajati još najmanje godinu dana. Kod nekih proizvoda one će biti procentualno veće, a kod nekih možda manje. Cene energenata su porasle i sada se svi proizvođači hrane preračunavaju kako da ukalkulišu tu visoku cenu nafte, gasa, pa i struje. Takva su dešavanja i na globalnom nivou, samo mi imamo manji procenat rasta cena hrane, jer nam je kupovna moć niža i ona je kočnica za same trgovce i proizvođače da ne ugrade sve elemente kalkulacija i troškova u krajnju cenu proizvoda", ističe Prostran.

Mnoge razvijenije zemlje već stvaraju rezerve, da i države u svemu ovom imaju svoju ulogu, a to je, pre svega, formiranje značajnih robnih rezervi vitalnih poljoprivrednih proizvoda. Kako se ne bi išlo na "tvrdo" administrativno uređivanje tržišta, država može plasiranjem iz dela rezervi da amortizuje cenovni udar. Ranije smo uvek insistirali da se obim robnih rezervi strateških proizvoda drži na visokom nivou. Istorija je bila takva da smo imali velike količine strateških proizvoda za tržište i za takozvane vanredne situacije i ta iskustva treba koristiti jer je Srbija imala mnogo teških godina. Država treba da poveća robne zalihe. Budžetom za 2022. godinu trebalo bi da se predvide veća sredstva za rezerve strateških proizvoda - pšenice, kukuruza, sirovog ulja i drugih strateških proizvoda koji su najvitalniji za ishranu stanovništva.

Analize pokazuju da će ceo ovaj period biti pritisnut zahtevima za pomeranjem cena, jer svakodnevno rastu troškovi proizvodnje. "Sada imamo najskuplju setvu pšenice čak za 50 odsto, a kako će se ti troškovi odraziti kada se u junu bude radila kalkulacija - videćemo", navode analitičari, i dodaju da je pšenica već sada dostigla cenu od 31 dinar, što je nezabeleženo. Najveća je bila pre deset godina kada je iznosila 27 dinara. "Sve to vratiće se kao bumerang, zato država na neki način mora da amortizuje cenovne udare, jer stanovništvo neće moći da izdrži. Iako se uvek podržava izvoz, mora da se prati da nam se 'ne izvuku' zalihe i rezerve. Novac nam je potreban, ali moramo da imamo zalihe i kod proizvođača i u državi, da se u ovom teškom periodu konsolidujemo kako bismo sačuvali svoje fondove hrane na nivou koji obezbeđuje prehrambenu sigurnost.

Srbija proizvodi preko 10 tona po hektaru šećera godišnje!

Više od deset tona šećera po hektaru u Srbiji je proizvedeno 2021. godine na njivama širom Srbije, te je šećerna repa i u ovoj sušnoj godini opravdala naziv „kraljice useva", navedeno je u saopštenju kompanije Sunoko. Repa je bila zasejana na oko 36.000 hektara. Ovakvom napretku u proizvodnji šećerne repe doprinelo je ulaganje od milion evra koje je kompanija Sunoko imala u prethodne dve godine u Istraživačko-razvojni centar u Ljukovu kod Inđije.

Direktor kompanije Sunoko Slobodan Košutić istakao je na stručnom seminaru koji je okupio eminentne stručnjake u oblasti zaštite šećerne repe i đubrenja da su prinosi drugih useva poput soje i kukuruza značajno podbacili i naveo da je, nasuprot tome, ostvaren rekordan prinos šećera od oko 10,5 tona po hektaru u Sremu i oko 10,2 tona po hektaru u Bačkoj. „Pre nekoliko godina je bilo nezamislivo da imamo proizvođače na nivou od 80 do preko 100 tona plative repe po hektaru, što je od 12 do preko 16 tona šećera po hektaru. Ove godine imamo proizvođače čiji je nivo proizvodnje na nivou najboljih evropskih proizvođača i ponosni smo na njih", kazao je Košutić, ističući da će njegova kompanija nastaviti da ulaže u tehnologiju kako bi se proizvodnja podigla na viši nivo.

Direktor istraživačko razvojnog centra Nenad Trkulja rekao je da je cilj rada IRC Sunoko da se unapredi zaštita od cerkospore i rešavanje problema truleži korena šećerne repe. Trkulja je naveo da je ova kompanija opremljena najboljom tehnologijom i laboratorijskom opremom, kako bi se proizvodnja i zaštita ove biljke podigla na viši nivo. „Na zaštiti od bolesti lista Cercospora beticola se u prethodnom periodu značajno napredovalo što je rezultiralo da prosečna digestija sa nivoa od 13,8 odsto u kampanji 2015. godine, dođe do 15,3 odsto u kampanji 2020.godine i do procenjenih oko 17,0 odsto za kampanju 2021,", naveo je Trkulja. Dodao je da je ključ ovakvog uspeha saradnje i obilaska terena proizvođača i kolega iz ICR tima.

Na seminaru u hotelu Sheraton u Novom Sadu predavanja su održali eminentni stručnjaci u oblasti zaštite šećerne repe i mineralne ishrane. Jedan od predavača sa Instituta za interdisciplinarna istraživanja Univerziteta u Beogradu Miroslav Nikolić je u svom predavanju razmatrao fiziološku ulogu mineralnih hraniva za rastenje i razviće šećerne repe, sa naglaskom na njihov uticaj na kvalitet korena i otpornost biljke na stres. Takođe, razmatrana je pristupačnost hraniva u rizosferi i interakcije koren-zemljište, kao osnove inovativnih strategija održive ishrane. Predavanje je omogućilo i kritički uvid u metode za utvrđivanje pristupačnosti hraniva u zemljištu i donošenja odluka o đubrenju.

U panel diskusiji učestvovali su najuspešniji proizvođači šećerne repe iz sva tri proizvodna regiona Vojvodine koji su debatovali u čemu je tajna njihovog uspeha u stvaranju prinosa šećera preko 10 tona po hektaru. Oni su istakli da je za uspešan prinos šećerne repe bitno poštovanje načela dobre poljoprivredne prakse po pitanju izbora preduseva, poštovanja plodoreda, izbora sorte i dobre agrotehnike. Neki od panelista po prvi put su đubrili koristeći preporuke do kojih su agrohemijskim analizama zemljišta došli u IRC Sunoka ili su proširili plodored i sprovodili zaštitu lista na osnovu Sunokovih preporuka, ostvarivši rekordne rezultate, navedeno je u saopštenju.

Prazne staje i obori!

Najteže stanje je u stočarstvu Srbije. Ono u BPD agrara učestvuje samo sa 29 odsto! Proteklih godina to učešće se kretalo od 30 do 31 odsto, ali je sad zabeležen dlji pad.To je karakteristika nerazvijenih zemalja u svetu. Sve što je ispod 60 odsto, kada je ova oblast u pitanju su nerazvijeni. Dakle, prazne su nam staje i obori u Srbiji. Država ima sve manje stanovnika, sad pred popis oko 6,5 miliona, pa joj je potrebno i sve manje hrane! Na prostoru koji se koristi, a to je 3.476.000 hektara, za samodovoljnost uvek će biti dovoljno proizvedeno. Sad treba raditi da tome da Srbija postane izvoznik proizvoda iz viših faza prerade, a ne samo sirovina za hranu, što je radila do sada.

Kada je reč o mesu, mesare su prividno pune i nestašica za sada nema. Pune su zbog pokolja stoke, ali i nekontrolisanog uvoza zamrznutog mesa iz EU. Stočarstvo Srbije je u dubokoj krizi, najvećoj za poslednjih 100 godina! Ova privredna grana nalazi se u teškoj situaciji već nekoliko decenija, a prema poslednjim podacima ono se nalazi pred krahom! Ono što Vlada čini nije pomoć koja rešava probleme, već samo socijalna kategorija. Loša agroekonomska politika uticala je da već decenijama vrednost agrarne proizvodnje u Srbiji bude godišnje oko pet milijardi dolara.

Takva loša, odnosno neadekvatna agrarna politika uticala je da nam se smanji stočni fond u Srbiji, da se isprazne staje i obori za zov.To se, ovog trenutka dokazuje ina povećanju premija za meko u iznosu od tri dinara po litru. To neće poboljšati položaj stočara, jer je i dalje litar flaširane i mineralne vode znatno skuplji od litre mleka. Dakle, to je socijalna, a ne razvojna kategorija! Dokaz kraha je i gašenje farmi i rasprodaja stada.

Rešenje je u stvaranju kooperativnog sistema sa prerađivačkim kapacitetima koji bi sprečili neizbežan krah malih proizvođača kakvi su kod nas u najvećem broju.To praktično znači napuštanje dosadašnjeg sistema rada. Da je sistem neuspešan, jasno govore brojke. Tokom 2002. godine prema podacima RZS u Srbiji je bilo 1,2 miliona grla krava i junica, a danas je tri puta manje. Treba da imamo tri miliona goveda, a imamo 470.000, kraj 2021. godine dočekujemo samo sa 110.000 krmača, a nedavno ih je bilo 1,1 miliona! Otuda i porazni rezultati spoljnotrgovinske razmene stočarskih proizvoda koja beleži negativan bilans od 51 miliona evra u prvoj polovini 2021. godine. I dalje se hvalimo sa izvozom agrarnih sirovina u prošloj 2020. godini od 4,2 milijarde dolara, dok se očekuje da će to biti u ovoj godini od oko pet milijardi dolara.

Krah ove delatnosti se približava jer je poslednjih šest godina ugašeno čak 40.000 stočarskih gazdinstava. Kreatori agroekonomske politike i oni koji o tome odlučuju treba da znaju da aktuelno povećanje premija za mleko, međutim neće rešiti problem, sve dok subvencije budu socijalnog, a ne razvojnog karaktera. One neće ni povećati potrošnju mleka i mlečnih proizvoda od 155 litara po stanovniku godišnje, što je među najnižima u Evropi!

Stočarstvo već nekoliko decenija, od 1990. godine, ima godišnji pad proizvodnje od dva do tri odsto godišnje! Ono u BDP poljoprivrede učestvuje, prema najnovijim podacima, samo sa 29 odsto, a u svetu su nerazvijeni svi koji imaju učešće ispod 60 odsto. Inače, agrar u BDP Srbije učestvuje sa oko 10 odsto. Ne tako davno smo u stajama imali 1,7 miliona grla goveda, a danas ne više od 500.000 grla, čak i kada govore političari sad pred izbore. Danas proizvodimo tek 72.000 do najviše 86.000 tona junetine i trošimo po stanovniku tek tri do četiri kilograma ovog mesa godišnje! Dakle, i proizvodnja i potrošnja su za nekoliko puta manji nego pre tri decenije. U EU se danas prosečno godišnje po jednom stanovniku troši oko 15 kilograma junetine, a u Srbiji se troši po jednom stanovniku tek oko tri do četiri kilograma godišnje po jednom stanovniku. Dok Srbija sve manje proizvodi i troši ovog mesa, u EU godišnje iz Brazila i Argentine se uveze oko 700.000 tona junetine.

EU je nekada bilo i značajno tržište za Jugoslaviju za izvoz ovog mesa. Najbolja potvrda je da je iz SFRJ 1990. godine bilo izvezeno čak 54.000 tona ,,bebi bifa'', a od toga iz Srbije čak 30.000 tona. Dobar deo tog mesa odlazio je preko okeana, a konzerve su išle za vojsku SAD. Međutim, danas je taj ukupan izvoz manji za 100 puta! Izvozi se samo između 300 i 400 tona godišnje iz Srbije. Imamo i dozvolu iz EU da godišnje izvozimo ,,BEBI BIFA'' u količini od 8.875 tona! Ali mi se toj brojci nismo nikada primakli. Razlog je što je loša agroekonomska politika, uništila stočarstvo i ispraznila staje. Mi tog mesa nemamo, pa su i izgubljena tržišta, kojih je nekada bilo u 60 nesvrstanih zemalja. Mesa nema zbog toga što se na tovu svakog bika ima gubitak od 100 evra.

Šta nam treba od stoke?

U Srbiji danas u stajama ima oko 500.000 goveda, 2,5 miliona svinja, 1,7 miliona ovaca, 26 miliona pilića, oko 14.000 konja, 1.000 magaraca... Trebali bi da imamo bar 1,6 miliona goveda, oko 6,5 miliona svinja, tri miliona ovaca, 95 miliona pilića, osam miliona koka nosilja i nekoliko desetina hiljada konja, više hiljada magaraca.

Hvalospevi sa izvozom sirovina za hranu!

Slično je i sa svinjama jer se i na tovu svake svinje proizvodi gutak od 30 evra! Nekada daleke 1866. godine Srbija je bila svinjarska zemlja daleko razvijenija od SAD. Naime tada je Srbija a 1.000 stanovnika imala čak 1.300 svinja. Ako se tada uporedimo sa SAD videćemo da su one u oborima imale daleko manje od Srbije, samo između 800 do 900 svinja.

Uz sve hvalimo se i sa izvozom sirovina za hranu u vrednosti 4,2 milijarde dolara u 2020, a očekujemo da će to biti i pet milijardi dolara u 2021. godini. To se pompezno predstavlja narodu kao veliki uspeh, ali je obrnuto - to je krah jer se izvoze sirovine za hranu. Kada je reč o 2020. godini u tom izvozu sirovina izvoz žitarica je bio 780 miliona dolara, a mesa skromnih 77 miliona dolara. Najviše, čak 600 miliona dolara stiže od voća. Sve ovo govori da mi najviše izvozimo sirovine za hranu. Recimo, tri miliona tona kukuruza... A, od njega može da se proizvede u višim fazama 2005 različitih artikala. Kukuruza imamo viškova, jer nemamo stoke koja bi ga trošila. Hvalimo se sa njegovim velikim izvozom, što ne bi činila nijedna zemlja u svetu, koja vodi valjanu ekonomsku politiku! Naš kukuruz ide u okolne zemlje koje sa njim hrane svinje i kasnije ih prodaju Srbiji!

Izvoznici postali uvoznici

Slično je i sa svinjama. Sad već daleke 1984. godine u oborima u Srbiji bilo je 5,4 miliona svinja. Danas ih ima samo oko 2,5 miliona grla. Sad proizvodimo tek oko 270.000 tona ovog mesa. U mesarama ga bude više za 60.000 tona kada krene pokolj stoke u znak protesta, zbog loše agroekonomske politike. Zbog toga meso moramo sad i da uvozimo da bi imali pune mesare. Tako je 2019. godine za uvoz zamrznutog svinjskog mesa potrošeno 71, a 2020. godine 58 miliona dolara. Poklali smo i ovaj stočni fond, kaže dr Vitomir Vidović, i ističe da je čist gubitak po jednom tovljeniku u Srbiji uvek 30 evra. Od izvoznika smo postali uvoznici. Samo ove godine uvezeno je u dva navrata oko 300.000 prasića, a pored toga svake godine uvezemo i više od 300.000 tovljenika. Zašto bi neko to onda radio i tovio gubitke. Daleke 1866. godine Srbija je na 1.000 staovnika imala čak 1.300 svinja.

Dokaz gde smo nekad po razvijenosti bili je da smo pre nekoliko godina u oborima imali čak 1,1 miliona krmača prasilja, a ovu 2022. godinu dočekujemo samo sa 110.000! Zato smo mi i uvoznici ovog mesa. Nekada, daleke 1992. godine iz Srbije je bilo izvezeno u svet svinjskog mesa u vrednosti od 762 miliona dolara. Od kada su SFRJ 1992. godine bile uvedene sankcije, od tada ni gram svinjskog mesa nije do danas izvezen u EU. Nije moglo niti može danas da se transportuje ni preko zemalja EU. Može samo prerađeno na 72 i više stepeni, ali mi za to nemamo kupce niti nam oni traže! To je razlog zašto nema izvoza ovog mesa u EU. To je i razlog zašto TENIS nije izgradio nekoliko farmi u Vojvodini gde je planirao tov četiri milona svinja, koje bi po povlašćenom tretmanu izvozio u Rusiju. Kada je dosta kasno to saznao, odustao je od gradnje farmi u Srbiji!

Razlog za sve je vakcinacija svinja u Srbiji protiv bolesti svinjske kuge. Sankcije Srbiji su uvedene 1992. godine. Jak uvoznički lobi nije dozvoljavao sve do 15. decembra 2019. godine, da se vakcinacija ukine. Godišnje je država za vakcine trošila 25 miliona dolara. Da bi krenuo izvoz, kada pronađemo kupce, od prestanka vakcinacije treba da prođe najmanje četiri godine da bi nestala i poslednja svinja iz tog perioda. Odnosno treba da se obnovi stočni fond. Uz to treba znati i da EU nisu potrebne svinje iz Srbije jer uvek imaju čak 50 miliona svinja viška u oborima. Stanje i u ovoj oblasti je kritično. Jer, je broj gazdinstava opao sa 110.000 na 60.000, a preduzeća sa 418 na 201! Analitičari ističu da je greh vlasti za sve što se dešava zbog loše agrarne politike.

Za stočarstvo je ponajveći greh što u vremenu od 2016. do 2018. godine, do stočara nije stiglo njima namenjih subvencija od 28 milijardi dinara ili 237,28 miliona evra. Državna revizorska institucija je utvrdila da su pare otišle, a ne zna se kud. A, nema ni rezultata tamo gde su bile namenjene. Jer, nema značajnijeg povećanja rasnog sastava stoke, nema povećanja broja grla, nema povećanja proizvodnje tona mesa, rasta izvoza... DRI uz niz propusta u Ministarstvu poljoprivrede Vlade Srbije, je konstatovala da neko subvencije dobije za 30 dana, neko za 500, a neko nikada. Slični zaključci su i sa ulaganjem u Ruralni razvoj od 2018. do 2020. godine. Pare od 26 milijardi dinara su potrošene, a rezultata ni traga parama nema! Dakle ukupno se radi o 54 milijarde dinara. To je oko 457 miliona evra.

Agrarni budžet je u 2021. godini bio 400 miliona evra. U 2022. godini će biti oko 62 milijarde dinara. Da su te pare otišle u stočarstvo i selo imali bi drugačije stanje u tim oblastima. Naravno za takav rad nema ni odgovornosti odgovornih! Oni za nagradu dobijaju bolja radna mesta u napreduju u SVOJOJ VLADAJUĆOJ PARTIJI!

Analize pokazuju da je nemoguće biti efikasan sa malim brojem krava, a njih imamo po devet u mlekarskim domaćinstvima. Ili krmača zato što su opšti troškovi veliki i vi morate danas da imate 500 krmača minimum ako hoćete da vam nešto ostane. Onaj ko ima 50 ili 100 krmača, ne ostaje mu ništa po jednom grlu, jer ima velike opšte troškove. U Evropi se računa da ko nema 600 krmača ne treba ni da počinje da radi. A, naši mali proizvođači bi mogli da opstanu ako bi se udružili i imali svoju klanicu, i od kilograma žive mere napravili po tri kilograma nove vrednosti.

Malima nema opstanka!

Proizvođači mleka u Vojvodini su suočeni sa dve potpuno suprotne „operacije". Mali farmeri odustaju od proizvodnje mleka i kvalitetne muzare prodaju klaničarima ispod cene, po 600 evra po jednom grlu, dok pojedini veliki farmeri osavremenjuju svoju proizvodnju, kupuju velika automatska izmuzišta i priželjkuju veću cenu mleka. Razlog rasprodaje stoke, ponajviše mlečnih krava je niska cena mleka. Stočari kažu da im nema opstanka sve dok se litar mineralne ili obične flaširane vode prodaje po 56 dinara, a stočari za litar mleka dobijaju najviše 40 dinara. Varka je mišljenje nadležnih da će položaj stočara biti popravljen sa nedavnim povećanjem premija za mleko od tri dinara po litru. Tri dinara po litru ne mogu da poprave položaj ove grane. Treba cena koja može da bude investicija, a ovo što država daje predstavlja socijalnu kategoriju. Već je za kratko vreme ugašeno oko 40.000 stočarskih farmi.

Primer je selo Mošorin kod Ttitela koje je sve do nedavno imalo više krava mlekulja nego stanovnika! Sad to više nije slučaj. Stoka je rasprodata, a ponajviše je krava otišlo u klanice. Staje su prazne. Opet će proći nekoliko decenija da se stočari nagovore na tov stoke na kome su imali gubitke. To nije dobro. U lošem odnosu države prema stočarstvu i treba tražiti uzroke zašto nam stočarstvo u BDP poljoprivrede Srbije učestvuje samo sa 29 odsto. To je karakteristika najnerazvijenijih zemalja. Odnosno, sve ispod 60 odsto predstavlja nerazvijeni svet kome nažalost i Srbija pripada!

U novije vreme se nije događalo da mala gazdinstva masovno napuštaju proizvodnju mleka kao što je to slučaj danas. Klaničari kupuju njihova muzna grla, koja završavaju u preradi ili kao „sveža junetina" u mesarama.

Salaši u okolini Ade, Sente, Bačke Topole, Subotice..., napuštaju proizvodnju mleka, a slično je i u fruškogorskom delu Srema, Mačvi, kao i delu Banata. Nikada se nije dogodilo da za par dana desetak domaćina sa salaša rasprodaju muzare, kaže Tibor Berze, stočar iz Utrina kod Subotice. - Savetovao sam ovim stočarima da pređu na gajenje u sistemu „krava-tele", ali su odlučili da to sada ne urade. Razočarani su zbog niske otkupne cene mleka i dugog čekanja na sve isplate iz agrarnog budžeta, kaže Berze. On u slobodnom tovu na farmi kod Utrina ima više od 1.000 grla junadi.

Stočari u Suseku, nekada uz Mošorin, selo sa najviše muzara po stanovniku, sa očiglednim nezadovoljstvom rasprodaju stada muzara. Tvrde da oni koji danas prodaju krave više nikada neće da ih kupe, iako u selu imaju veći pašnjak za ispašu. Kažu, da su kod njih nakupci i klaničari za desetak dana kupili više od 50 krava. Među onima koji gase farme polovina su mladi.

Nemali je broj klanica koje zvrje prazne i napuštene su od Šida do Zrenjanina. Prerađivačka industrija je, ako hoćemo da budemo produktivni, neophodna proizvođačima. Svetsko tržište je surovo i mi u Evropi sa mesom (proizvodi se i 1,5 milijardi litara mleka) nemamo šta da tražimo. Tamo je sve popunjeno i oni imaju velike viškove svega. U trenutku kada ovo čitate u EU ima višak od 50 miliona tovljenika! Naše tržište je, u budućnosti Azija i Afrika. Neće to biti ni Rusija jer će nam i oni uskoro izvoziti meso.

Još u septembru 2021. godine iskusni stočar Velizar Nikolić iz Viteževa na Poljoprivrednom sajmu u Novom Sadu najavio je da će jesen i zima biti teška za proizvođače mleka i da će mnogi odustati. Još tada je prognozirao da će cene sirovina „podivljati", a da će litra mleka biti znatno ispod cene mileralne vode.

- Znam da ćemo biti na kolenima, ali ja neću prodati moje simentalke, moje „lutke". Ako država ubrza isplate premija, lakše ću preživati i eto me ponovo iduće godine na sajmu u Novom Sadu, kaže Velizar Nikolić.

Stočar, Velizar Nikolić, kaže poklekli smo, ali se ne predajemo: Mlekarska industrija i pored teške situacije proizvođača ne razmišlja o povećanju otkupne cene mleka. Takvo ponašanje obrazlažu uvećanom premijom za tri dinara po litri mleka, što je izdvajanje iz državne kase. Da prerađivači mleka zaista vide kraj kod svojih kooperanata pokazuje i njihova akcija sabiranja rashladnih uređaja po terenu od onih domaćina koji su ugasili proizvodnju. Ovih dana, među privrednicima, kružila je i vest da se i najveći mlekarski gigant „Imlek" ponovo prodaje. Hroničari pamte da se u tom periodu trgovine najmanje računa vodilo o dobavljačima. Interesantno je da ova industrija u poslednje vreme nije dobijala kritike, barem ne javne, od udruženja poljoprivrednika, niti su ova udruženja protestovala zbog nerentabilne proizvodnje.

Jedini izlaz vidi se u potpunoj promeni agrarne politike i kooperativnom ili zadružnom pristupu koji će udružiti proizvođače koji će svako u svojoj oblasti imati i svoj prerađivački kapacitet. Dakle, Srbija treba da napravi takozvani granski kooperativni sistem. Da se napravi mesna industrija i to odvojeno - mesna industrija za govedarstvo, mlečna industrija za govedarstvo, da klanice, odnosno mlekare budu nosioci razvoja, jer su oni prerađivačka industrija koja višestruko oplemeni kapital u odnosu na primarnu proizvodnju. Sve smo to imali, ali i uništili u pljačkaškoj privatizaciji koja je obavljena uz pomoć države, posle demokratskih promena 2000. godine. Tada primarni proizvođači koji su gradili prehrambenu industriju nisu postali njeni vlasnici ni suvlasnici. Da jesu imali bi kontrolu cena hrane od njive do pijace. Ovako su ostali najamni radnici na svojim ili tuđim njivama. Jer, tada je privatizovano oko 400 poljoprivrednih preduzeća i kombinata. Svaka treća privatizacija je poništena!

Na Kosovu i Metohiji, više goveda nego u Srbiji!?

EVO I PRIMERA O AGRARNOM STANJU NA KOSOVU I METOHIJI: Izveštaj o poljoprivrednim domaćinstvima u 2020. godini. Stanje je bolje, bar prema brojkama, nego što je u Srbiji bez KiM:

Rezultati istraživanja pokazuju da je korišćeno poljoprivredno zemljište od 420.209,54 hektara gde livade i pašnjaci učestvuju sa 51,7 odsto a obradivo zemljište sa 44,8 odsto, višegodišnji zasadi (voće, vinogradi, sadnice) sa 3,2 odsto i bašte sa 0,3 odsto.

Od ukupno obradive zemlje (188.371,71 hektara) najveći deo je pod žitaricama 124.714.31 ha (66,2 odsto, krmno bilje 37.514,18 hektara (19,9 odsto), ukupno povrće (na otvorenom u staklenicima i baštama) 10.115,31 hektara, od čega povrće na otvorenom i u staklenicima 8.892,76 hektara (4,8 odsto); krompir na 3.770,51 hektara (dva odsto), mahunarke 3.015,71 hektara (1,6 odsto), industrijsko bilje 1.065,16 hektara (0,6 odsto), ostali usevi 2.673,48 hektara (1,4 odsto) i neobrađeno zemljište 6.635,59 ha (3,5 odsto).

Navodnjavano zemljište makar jednom tokom perioda posmatranja bilo je 32.009,57 hektara dok je ukupna površina na kojoj su upotrebljavani pesticidi bila 122.090 hektara.

Prema istraživanju u 2020. godini broj goveda bio je 261.389 glava, ovaca 212.131, koza 29.557, svinja 45.394, konja, mazgi i magaraca 1.804, živine 2.781.913 grla i bilo je 262.541 košnica. Kada se podaci o broju grla stoke i živine Srbije stave u odnos sa brojem stanovnika na Kosovu i Metohiji, vidi se da je je bilo više goveda nego u ostatku Srbije na 1.000 stanovnika: na KiM 147 prema 128 u centralnom delu Srbije.

Odnos svinja u korist Srbije bez KiM bio je 431 prema samo 25 (proterana većina hrišćana sa Kosova i Metohije), odnos ovaca bio je 243 prema 119, koza 29 prema 17 i živine 2.201 prema 1.561. Na KiM bilo je 147 košnica na 1.000 stanovnika, a u severnijem delu Srbije 141.

Podaci za KiM su mnogo povoljniji ukoliko se uzme da je 1,78 miliona stanovnika precenjen podatak o stvarnom broju stalno prisutnih.

Favorizuje se organska hrana

U Srbiji postoji 4,2 miliona obradivih poljoprivrednih površina, dok se koristi 3.476.000 hektara. Od toga organska hrana se proizvodi na 24.000 hektara ili na 0,6 odsto obradivih površina. U 2020. godini izvoz organskih proizvoda bio je vredan 37 miliona dolara, a u 2021. godini biće veći od 40 miliona dolara. Sa nedavnim usvajanjem strategije EU "Od farme do viljuške" (From farm to fork) ekološki proizvedena hrana dobija sve veći značaj. Reč je o paketu 27 zakonskih predloga i politika koje će u sledećih desetak godina menjati načine na koje se u Evropi proizvodi i konzumira hrana. Strategija predviđa da će se do 2030. godine za 50 odsto smanjiti upotreba pesticida i antibiotika u poljoprivredi, a veštačkih đubriva za 20 odsto. Jedan od glavnih ciljeva jeste da, do tada, udeo ekološke proizvodnje u ukupnoj upotrebi poljoprivrednog zemljišta EU dostigne 25 odsto.

Rast izvoza organske hrane!

Države članice EU podstiču se da izrade nacionalne planove za ekološku poljoprivredu. Od kada je implementirala evropske propise u organskoj proizvodnji Srbija je izvoz povećala sedam puta. Prema podacima Ministarstva poljoprivrede, površine zasada pod organskom hranom u Srbiji u 2020 godine, uprkos pandemiji, povećane su za 800 hektara. Trenutno u našoj zemlji ima oko 7.000 proizvođača organske hrane, a proizvodnja se rasprostire na ukupno 24.000 hektara. Prošle 2020. godine izvoz organske hrane iz Srbije bio je 37,5 miliona evra, što je 30 odsto više nego što je bio u 2019. godini. U 2021. godini očekuje se da će izvoz ove hrane u zemlju doneti najmanje 40 miliona evra!

Ivana Simić iz Nacionalne asocijacije za organsku proizvodnju "Serbija organika" smatra da je nova strategija EU dobra kada je reč o smernicama ali prezahtevna i verovatno teško ostvariva za tamošnje proizvođače u pogledu procenta povećanja površina pod organskom proizvodnjom. "Što se Srbije tiče mi smo trenutno na oko 0,60 odsto, u odnosu na ukupne obradive površine. Za nas bi bilo dobro i realno da ih do 2030. godine povećamo na 10 odsto, jer zaista imamo resurse i možemo vrlo brzo da konvertujemo velike površine", rekla je Simićeva za javnost i dodala da je za ostvarivanje tog cilja potrebno udruživanje, zalaganje svih u organskom sektoru ali i snažna podrška države.

Navela je da je naš potencijal to što nam poslednjih godina rastu grupe proizvođača u sistemu grupne sertifikacije. Sve više se razvija i mreža konsultanata u ruralnim regionima. Napomenula je da je naša prilika upravo u grupnoj proizvodnji. Evropska unija sada novom regulativom, koja stupa na snagu od 1. januara 2022. godine. Uvodi se i grupna sertifikacija, koja nije bila deo njihove regulative. "Mi već to imamo i to je bila naša neusaglašenost propisa sa onima u EU. Sada više neće biti tako. Nećemo morati da učimo iz početka kao što će morati države članice. Naš sistem je već razrađen, funkcioniše nekoliko decenija i to nam daje komparativnu prednost", objašnjava ona.

Potrošači u zemljama Evropske unije troše milione evra godišnje na organsku hranu. Istraživanja pokazuju da se 10 odsto populacije izjasnilo da troši ovu hranu. U Evropi je prosečna mesečna potrošnja oko 50 evra po stanovniku, dok u nekim zemljama poput Holandije dostiže čak i 300 evra. U Srbiji se na organsku hranu godišnje u proseku troše 2,4 evra po stanovniku. Profesor dr Branislav Vlahović sa novosadskog Poljoprivrednog fakulteta kaže da ovi podaci nisu dobri i da bi u Srbiji trebalo više da se radi na edukaciji potrošača, ali i na povećanju površina koje su pogodne za organsku proizvodnju. Kada je reč o organskoj proizvodnji u Srbiji, treba poći od površina koje trenutno iznose 24.000 hektara, iuli 0,6 odsto obradivih površina, što se može dvojako tumačiti. "U odnosu na prethodne godine to je značajan rast.

Površine namenjene organskoj proizvodnji 2015. godine su iznosile oko 15.000 hektara, što znači da je došlo do rasta. To je dobro. Ali sa druge strane, ako želimo da se poredimo sa zemljama regiona onda su te površine još uvek male u odnosu na Sloveniju koja ima 50.000 hektara. Površine namenjene organskoj proizvodnji u Hrvatskoj iznose oko 90.000 hektara, u Mađarskoj oko 300.000 hektara, u Rumuniji blizu 400.000 hektara", navodi Vlahović. On dodaje da u Srbiji i od navedenih 24.000 hektara nisu sve prave površine sa organskim statusom, jer se blizu 10.000 hektara nalazi u procesu konverzije. Period konverzije površine za gajenje organske hrane traje oko tri godine.

Najveći deo tih površina nalazi se u Vojvodini, sa skoro polovinom učešća u obradivim površinama. Najveće učešće u proizvodnji organskih biljaka u Srbiji imaju voće i grožđe sa jednom trećinom. Na drugom mestu su žitarice sa oko 30 procenata, slede industrijsko bilje sa 14 procenata, krmno bilje sa 11 odsto, lekovito bilje sa dva odsto i povrće sa svega jednim procentom učešća. "Površine pod organskim voćem imaju veliki potencijal i tendenciju rasta.

U strukturi dominira malina sa oko 2.000 hektara, a slede jabuka, šljiva i kupina. Na drugom mestu su organske žitarice sa oko 5.000 hektara, gde je došlo do izvesnog pada u površinama. Tu dominira pšenica sa više od 2.000 hektara, zatim raž, kukuruz, spelta", kaže Vlahović. On ističe da zabrinjava veoma mali udeo povrća u organskoj proizvodnji. "Organsko povrće se gaji na svega 200 hektara u celoj Srbiji. U poslednje tri godine došlo je do pada površina pod organskim povrćem", kaže Vlahović.

I država treba da poradi na otvaranju tržišta za srpske proizvode!

Srbija zauzima sve značajnije mesto na svetskoj mapi izvoznika ali može daleko više * Izvoz agrarne robe direktno zavisi od vremenskih prilika, a pre svega suše!

Organizacija za hranu i poljoprivredu Ujedinjenih nacija (UN FAO) i Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD) već dugo sarađuju na projektu razvoja poljoprivrede u Srbiji i regionu.

Po rečima dr Miloša Milovanovića, koordinatora tog projekta, u našoj zemlji najviše je rađeno na pospešivanju dijaloga između kreatora agrarne politike i privatnog sektora. Pri tom, najzastupljenije oblasti su proizvodnja, prerada i plasman proizvoda od mesa i mleka, razvoj inventivnih finansijskih instrumenata u oblasti poljoprivrede, geografske oznake kvaliteta za poljoprivredne proizvode, razvoj privatnih standarda kvaliteta kao način za bolje tržišno pozicioniranje kao i zakonska regulativa u mesnoj industriji, čiji je cilj zaštita malih proizvođača. U poslednje vreme, kaže Milovanović u razgovoru za javnost, dosta se radi u sektoru žitarica i uljarica kao i zadrugarstvu.

- Promocija izvoza žitarica i uljarica iz Srbije bila je jedan od fokusa našeg rada u 2017. godini. U prethodnom desetogodišnjem periodu, i pored brojnih izazova sa kojima se ovaj sektor sreće, izvoz raste. Srbija zauzima sve značajnije mesto na svetskoj mapi izvoznika ali može daleko više. Iz ovih razloga a kako bi omogućili veću interakciju sa međunarodnim tržišnim subjektima, omogućili smo nastup Žita Srbije, granskog udruženja koje okuplja vodeće izvoznike, na najprestižnijim svetskim skupovima, poput Global Graina, novembra u Ženevi ili Black Sea Grain, aprila u Kijevu.

Kako možete pomoći ovom sektoru?

- Odavno je poznato da je ključ uspešnog poslovanja u informacijama. Zato domaćim proizvođačima i izvoznicima omogućavamo pristup podacima o kretanjima na stranom i domaćem tržištu, podstičemo saradnju domaćih granskih udruženja sa srodnim asocijacijama na evropskom nivou, stimulišemo proces javno-privatnog dijaloga na različite teme iz domena agrarne i trgovinske politike koje imaju uticaja na ovaj sektor poljoprivrede. Takođe, detaljno smo analizirali i predstavili investitorima pravnu regulativu koja uređuje oblast ulaganja u rečnu infrastrukturu, jer verujemo da je to jedno od uskih grla izvoza... Uz to, jedan od naših osnovnih zadataka je promovisanje investiranja u agrobiznis, što je proces na kome radimo u kontinuitetu, pod okriljem svih projekata koje sprovodimo.

Kako napred u izvozu?

- Mora se konstatovati, pre svega, da je, još uvek, izvoz ove vrste robe direktno zavistan od vremenskih prilika a pre svega suše. To nudi i direktan odgovor na ovo pitanje - većim ulaganjima u navodnjavanje i to kako iz javnih tako i iz privatnih izvora finansiranja. Takođe, ovakvoj robi pogoduje prevashodno transport vodenim putem, pa se privatna ulaganja u rečnu lučku infrastrukturu, kao i javna ulaganja u plovnost Dunava, jasno vide kao imperativ. Dalje, država mora da poradi na otvaranju tržišta na kojima žitarice i uljarice iz Srbije nisu prisutne usled administrativnih razloga. Naše robe nema u mnogoljudnim svetskim ekonomijama koje konstantno beleže rast poput Indonezije, Južne Koreje, Egipta, Kine... Sve su ovo preduslovi za povećanje izvoza, naravno uz još čitav niz drugih, poput rasta produktivnosti, usklađivanja standarda, uvažavanja zahteva kupaca po pitanju sortimenta itd. Na žalost, nema jednostavnih i brzih rešenja već je potreban dosledan rad u kontinuitetu.

Zadrugarstvo je opet aktuelna tema u Srbiji?

- Zadruge su prepoznate i dokazane kao uspešan odgovor na izazove liberalizovanog tržišta u poljoprivredi, i to globalno a ne samo u Srbiji. Na otvorenom tržištu individualni poljoprivrednici, koliko god bili veliki, teško mogu da izdrže utakmicu konkurentnosti. Iz ovih razloga, ali i sa ciljem opšteg unapređenja uslova rada u poljoprivredi putem angažovanja u dijalogu sa državom, mnoge zemlje i međunarodne institucije angažovane u agraru, daju zadrugama vetar u leđa.

Po vašem mišljenju, kako funkcionišu zadruge u Srbiji

- Zadrugarstvo Srbije, ali i drugih istočnoevropskih zemalja, nakon Drugog svetskog rata nosi teško breme nasleđa kolektivizacije i sa njom prisajedinjenih negativnih asocijacija na tu vrstu organizovanja. Kada se na to dodaju pravne, svojinske i institucionalne poteškoće sa kojima se zadruge susreću u svakodnevnom radu, ne treba da čudi što one kod nas nisu na nivou na primer, zapadnoevropskih. Ipak, sve je više uspešnih primera ljudi okupljenih oko zajedničke ideje i sa istim ciljem - unapređenje sopstvenog poslovanja. Za sve je potrebno vreme i ne treba zaboraviti da se sistem u Evropi gradio duže od 100 godina dok se u Srbiji počinje skoro pa ispočetka. Krenulo se u Srbiji u reafirmaciju zadrugarstva od 2017. Godine. Vraćen je duh zadrugarstva, ali je to još uvek daleko oz zadrugarstva u svetu. Jer, u svetu preko zadrugarstva posluje oko tri milijarde ljudi. U Srbiji se sad priča o osnivanju 1.000 novih zadruga, a do 2017. godine je bila zemlja u kojoj se godišnje gasilo po 100 zadruga. Dobro je da se krenulo!

Pored Srbije, aktivni ste i u regionu. Gde FAO i EBRD rade zajedno i šta je fokus vaših aktivnosti na Zapadnom Balkanu?

- U Hrvatskoj smo radili u sektoru voća i povrća prepoznajući, sa jedne strane, neiskorišćeni potencijal u ovoj oblasti, a sa druge, generator tražnje za voćem i povrćem oličen u snažnom turističkom sektoru zemlje. U Crnoj Gori smo prisutni u sektoru mesa, promocijom kvalitetnih i tradicionalnih proizvoda od mesa a počinjemo i u sektoru povrća i voća, edukacijom poljoprivrednih proizvođača ali i stimulišući trgovinski sektor na veće uključivanje domaćih proizvoda u svoju ponudu. U Albaniji poljoprivrednim proizvođačima i malim preduzećima angažovanim u agraru olakšavamo pristup finansijskim sredstvima. Smatramo da poljoprivreda u ovom delu Evrope tek ima mnogo toga da ponudi i želimo da budemo partner u tom procesu osnaživanja i napretka.

Vaš način rada, kroz saradnju dve međunarodne institucije, deluje dosta specifičan.

- Projekti koje FAO i EBRD sprovode zajedno karakteriše fokus na određene segmente poljoprivredne proizvodnje putem intervencije u onome po čemu smo poznati i priznati u celom svetu - znanjem u sektoru poljoprivrede i brojnim oblastima povezanim sa poljoprivredom. Mi nemamo velike budžetske fondove ali raspolažemo znanjem koje stavljamo na raspolaganje vladama zemalja u kojima radimo. Istovremeno, radimo i sa privatnim sektorom kako bi imao konkretne poslovne a time i finansijske koristi od tog znanja i globalnog iskustva.

(Nastaviće se)