Nestajanje

Knjiga Branislava Gulana ,,Ruralne sredine u Srbiji - Spasavanje sela i države'' (72)

Branislav Gulan, je član Naučnog društva ekonomista Srbije, Nacionalnog tima za preporod sela Srbije, KONVENTA EU - Mreže za ruralni razvoj EU u Srbiji, novinar, publicista i književnik, koji se više od pola veka bavi selom i seljacima, odnosno čekanjem boljeg života na selu. Evo njegovih najnovijih istraživanja.Autor je i trostruki dobitnik nagrada za životno delo. Dve međunarodne i jedne domaće - Društva novinara Vojvodine u 2019.godini. U izdanju novosadskog ,,Prometeja'', nedavno je objavljena i nova knjiga Branislava Gulana ,,Ruralne sredine u Srbiji - Spasavanje sela i države''. Knjiga je proglašena i nagrađena za najbolje autorsko delo i projekat u 2019.godini VELIKOM DARODAVNICOM od strane ,,Svetionika'' iz Kragujevca. U 2020. godini autoru je za projekat istraživanja, nestajanja i obnove sela Srbije dodeljena i uručena MEDALJA ČASTI Novog Sada. Uz dozvolu autora objavljujemo najinteresantnije delove ovog istraživanja čije se i novo izdanje upravo priprema.

Branislav GULAN

Proizvodnja, obećanja i očekivanja

Na domaćem tržištu meso i proizvodi od mesa gotovo svih vrsta poskupeli su krajem 2021. godine i to pre povećanja cena žitarica. Od nedavno je to povećanje dostiglo i do 30 odsto. Baš u tom periodu povećanja cena ostvaren je i enorman uvoz svinjskog mesa, zvanično kažu u vrednosti od 64 miliona dolara, a nezvanično nadležni govore da je prošle godine za uvoz mesa potrošeno oko 200 miliona dolara! Dokaz takvog stanja su prazne staje i obori, a pune mesare. Ponajviše je stiglo zamrznutog uvoznog mesa, koje je znatno lošijeg kvaliteta od domaćeg! Baš u tom periodu povećanja cena ostvaren je i enorman uvoz svinjskog mesa, pa je bio i pad cena domaćih tovljenika. Sve su to kreirali klaničari i uvoznici na putu do velikog profita. Taj uvoz je ubrzao zatvaranje mnogih domaćih firmi. Za kratko vreme ugašeno je 37 velikih farmi u Srbiji.

Takvo stanje u stočarstvu Srbije, koje učestvuje u BDP agrara zemlje samo sa 29 odsto, posledica je pljačkaške privatizacije koja je obavljena uz pomoć države. Dokaz takvom, stanju su prazne staje i obori u Srbiji. Mesa su pune zahvaljujući uvozu! Pokidani su lanci i veze između primarne proizvodnje u ovoj grani. To znači da su stočari samostalni, ali i klaničari takođe. A, stočari su ostali bez prerađivačke industrije koju su decenijama gradili! Ako, stočari nemaju klanice oni danas ne mogu opstati. Dokaz tome je gašenje oko 60.000 gazdinstava poslednjih godina u Srbiji. Jer, nema opstanka onom ko se bavi samo tovom, ako nema sopstvenu proizvodnju hrane, klanicu, i prerađivačku industriju u okviru zadruge. Ukoliko samo tovi, nema mu opstanka!

Posebno su ugroženi mali stočari, farmeri sa nekoliko stotina tovljenika koji, recimo, nemaju njive i proizvodnju hrane za životinje. U te za koje nema opstanka računaju se svi koji u oborima imaju manje od 600 svinja. Nema im opstanka! Tako stočari kažu, ako uzgajite svinju, vi ste nekome drugome poklonili još jednu!

Jer, visoka cena hrane za životinje pravi velike gubitke za mnoge stočare. Tako po rečima direktora Zadruge poljoprivrednika u Kovačici Miroslava Jonaša, tov svinja po prodajnoj ceni od 165 dinara za kilogram žive mere je više nego neisplativ. "Cena je već duži niz godina niska. Ranije se još i moglo nekako kalkulisati dok je cena stočne hrane bila niska, a sada je zapravo isplativost u minusu. Cena žive stoke je maltene duplo manja od cene koštanja njene ishrane. Sva prodaja svinja po kilogramu žive mere ispod 2,5 evra je neisplativa! Ako uzgajite svinju, i prodate je po sadašnjim cenama, vi ste nekome drugome odmah poklonili još jednu.

''Kako bi donekle nadoknadili troškove sa farme i prodali po većoj ceni nego na veliko, preusmerili smo deo prodaje na domaćine u selu koji više ne tove svinje za sebe" žali se naš sagovornik.''Po selu više nema gajenja svinja, znači, privatna lica su odustala sasvim od gajenja svinja" vajka se Jonaš.

Od nekada hiljadu grla u tovu, danas zadruga Poljoprivrednik u Kovačici radi sa 20 odsto kapaciteta i to nam donosi gubitke kaže Miroslav Jonaš i poručuje za javnost: Ako dođe do oporavka tržišta, oni su spremni da se vrate na puni kapacitet farme. Međutim, za to je prvo potrebno vratiti poverenje. A, to je najteže! Ovakvo stanje dovelo je do toga da se danas u Srbiji proizvodi tek oko 440.000 tona svih vrsta mesa, dok je potrošnja po stanovniku tek negde oko 45 kilograma godišnje. Pre tri decenije na ovim prostorima Srbije godišnje se proizvodilo 650.000 tona svih vrsta mesa i trošilo po stanovniku 65 kilograma.

U to vreme, recimo, 1992. godine iz Srbije je bilo izvezeno u svet svinjskog mesa za 762 miliona dolara. Sad smo od izvoznika postali njegovi uvoznici. Tako je 2019. godine za uvoz ovog zamrznutog mesa potrošeno 71 milion dolara, 2020. godine 58 miliona dolara, zvanično za 10 meseci 2021. godine 64 miliona dolara... Iz uvoza je tokom prošle godine stiglo dva puta po 150.000 prasića i kažu analitiačri oko 300.000 do 400.000 tovljenika! To je onda ukupna vrednost čak oko 200 miliona dolara!

,,U svetu je trgovina mesom među pet najtraženijih proizvoda, što pokazuje i izvozna konkurentnost tamošnjeg stočarstva. Naime, EU izvoz goveđeg mesa iz Srbije opterećuje sa 0,35 - 1,35 evra po kilogramu. Na najavljeni izvoz svinjetine, sa kojim se samo zavaravaju sitni proizvođači, čeka se više od tri decenije. Cilj klaničara EU je da nama prodaju svoje viškove zamrznutog mesa, koje sada ne prodaju u NR Kinu ni u Rusku Federaciju.

Inače, ovog trenutka u EU postoji višak od 50 miliona svinja! U Srbiji se ne odmerava štetnost od uvoza robe koju inače možemo da imamo u domaćoj proizvodnji. Računa se da danas u oborima Srbije ima tek oko 2,5 miliona svinja. To je veoma malo ako se zna da je, recimo, 1984. godine bilo 5,4 miliona grla, a proteklih godina se kretalo između tri i četiri miliona. Analize pokazuju da bi morali da imamo najmanje šest miliona grla u oborima'', kaže Čedomir Keco, predsednik udruženja za tov junadi ,,Agroprofit''. Zbog rasta cena stočne hrane (kukuruz, soja i suncokret), uzgoj stoke je skup i rizičan. Što se tiče zarade stočara nema sve dok se situacija poboljša. Gubici se pokazuju svakodnevno na proizvodnji svih vrsta mesa, a pogotovo goveđeg. Ono se inače u Srbiji danas proizvodi u količini od oko 86.000 tona godišnje, a potrošnja po stanovniku u Srbiji je oko četiri kilograma, dok je u EU to najmanje oko 15 kilograma.

Srbija kada su cene u pitanju, među 109 zemalja, zauzima veoma nisko mesto. Tako, recimo u Švajcarskoj za kilogram junećeg mesa plaća se najviše - 45,88 evra po kilogramu, u Norveškoj 26,60 evra po kilogramu. Na toj listi Srbija je na 81 mestu, sa cenom od 6,32 evra po kilogramu, navodi Keco. Zemlje u koje mi sad izvozimo simbolične količine junećeg mesa ili živih grla nisu među prvih 15 po visini cene. U Italiji, Libiji i Kini, koje su među prvih 20 po skupoći mesa, ova vrsta mesa se kreće od 14,75 evra po kilogamu. U Italiji to je i 11,22 evra po kilogramu, a toliko približno je i u Kini. Cena transporta će uskoro još više uticati na cenu mesa.

Tržište mesa u Srbiji je nestabilno zbog uvoza zamrznutog sa isteklim rokom upotrebe i cenama manjim od 0,50 evra po kilogramu prilikom kupovine u EU. Više od 1.250 gazdinstava sa farmama od 50 do 3.000 tovljenika za godinu dana odustane od ovog posla, a isplate premija za tov kasne po godinu i po dana. Slično je i u tovu junadi. Sve to će uticati na mnoge ponude i veću cenu, navodi Keco.

Proizvodnja živinskog mesa oko 115.000 tona

Proizvođači živinskog mesa su na granici rentabilnosti, ali ne preteruju po prodajnoj ceni pa se ova vrsta mesa u poslednje vreme sve više troši. Njegova godišnja proizvodnja u Srbiji je oko 115.000 tona. Tako se sve više jede batak, a nekada je to bila šnicla!

Danas se postavlja pitanje hoće li bar jaja i piletina iz Srbije naći put do evropskog tržišta? Krajem septembra 2021. godine iz Brisela je stigla vest da bi nakon trideset godina svinjsko i pileće meso iz Srbije ponovo moglo da se nađe na tržištu Evropske unije. Mislilo se pre svega na pileće, a na svinjsko tek za nekoliko godina kada dođe do zamene tova svinja koje su do 15. decembra 2019. godine bile vakcinisane. I dok proizvodnja svinjetine mora da sačeka, da posle ukidanja vakcinacije treba da prođe najmanje četiri godine i dodatne kontrole, postupak odobravanja izvoza živinskog mesa i jaja je u toku.

Vraćanje na listu zemalja koje mogu da izvoze piletinu i jaja u Evropsku uniju nije nimalo lak posao. Ne čudi, jer na tom tržištu nismo prisutni već tri decenije. "Imali smo audit onlajn u junu, vrlo zahtevan audit kada smo imali neke male korektivne mere koje smo otklonili za kratko vreme i dostavili Evropskoj komisiji. Sada oni to razmatraju i ušli smo u proceduru da oni to čitaju i očekujemo odobrenje", kaže Emina Milakara iz Uprave za veterinu.

ŽIVINA: Odstrel 37.000 jedinki

Ptičji grip otkriven je na jednoj farmi pataka u Čengerujfalu, na severoistoku Mađarske blizu granice sa Rumunijom, gde je u toku odstrel 37.000 jedinki živine, saopštila je mađarska Uprava za bezbednost hrane (Nebih). Ta uprava je obaveštena o ptičjem gripu nakon što je jedna farma zabeležila povećanu smrtnost među pticama, a potrošnja hrane i vode je opala, prenosi mađarska agencija MTI. Mađarske vlasti su tada uspostavile zaštitnu zonu u opsegu od tri kilometra oko farme i nadzornu zonu u obruču od 10 kilometara. Rumunske vlasti su, kako je saopšteno, upoznate sa slučajem. U mađarskom okrugu Sabolč-Satmar-Bereg, oko 40 lokaliteta je pod različitim merama zaštite zbog ptičijeg gripa javlja Tanjug.

U Srbiji postoji više od 1.600 farmi za tov živine i 1.050 farmi za proizvodnju jaja. Prošle 2021. godine na njima je proizvedeno 115.000 tona pilećeg mesa i milijardu i po jaja. Gotovo sve je potrošeno na domaćem tržištu, jer je zbog zabrane izvoza u EU, živinarima dostupno samo tržište CEFTA. Put Evrope pre bi mogla da krenu jaja nego meso. Pet, šest farmi već je spremno da „izađe na crtu" evropskim proizvođačima.

"Dobra je okolnost da je u proteklom periodu učinjeno mnogo na regulaciji propisa o kontroli i prevenciji salmonele, obeležavanju i deklarisanju jaja, gde je to sve usklađeno sa evropskim pravilima. Treba imati u vidu da tehnološki ne zaostajemo, da smo što se tiče sirovinske baze često čak u prednosti u odnosu na njih", ističe Rade Šćepanović iz firme Rebrakomerca. Preko dozvola za evropsko tržište domaća piletina mogla bi da stigne i u druge zemlje koje su joj do sada bile zatvorene.

"Mi smo imali mogućnost da izvozimo u druge zemlje, ali nismo imali dozvolu za prelaz preko EU, što je u ovom sad nastojanju ministarstva naša šansa da preko EU dođemo do nekih drugih tržišta koja su možda manje probirljiva ili nama pristupačnija. Bliski istok, recimo. Jedno vreme nismo mogli da izvozimo u Moldaviju koja je tražila, ali nismo mogli da pređemo preko teritorije EU", navodi Rade Škorić, direktor Poslovnog udruženja za živinarstvo Srbije. Da bi iskoristili mogućnost izvoza u Uniju mnogi će morati da unaprede proizvodnju, što zahteva znatna ulaganja. U ovom trenutku evropske standarde, kažu u Upravi za veterinu, imaju samo dve klanice i dve fabrike za preradu mesa.

"Imamo u Srbiji preko 90 registrovanih objekata za klanje, ali to su u principu za tržište EU relativno mali objekti. Treba dosta investicija da se kapaciteti ukrupne i da se investira u kapacitete koji znače neke više faze obrade mesa. Piletine zaklane u trupu možete naći gde hoćete u mnogo većim sistemima. To su velike investicije", kaže Škorić. Prednost srpske piletine u odnosu na evropsku je, kažu stručnjaci, kvalitetnije meso, genetski nemodifikovano, jer naše životinje jedu hranu koja u sebi ne sadrži genetski modifikovan kukuruz ili soju.

Evo samo nekloliko činjenica. I sada se radi nova strategija sa novim obećanjima.Važeću vladinu strategiju donela je vlast sredinom 2014. godine. Pored svih tih obećanja ništa se nije ostvarilo nije ostvarilo. Postojeća strategija razvoja poljoprivrede, osim što je bila i ostala netačna i nerealna, pravi štetu koja se jedino može ispraviti novom agrarnom i socijalnom reformom, zasnovanom na realnim podacima i pretpostavkama, i sa fokusom na reindustrijalizaciju i porodična gazdinstva. Srbiji je za njenih 570.000 poljoprivrednih gazdinstava potrebna je nova agrarna politika ili strategija, svejedno je kako će se zvati, ali važno je da donese rezultate. Postojeća strategija razvoja poljoprivrede, osim što je netačna i nerealna, pravi štetu koja se jedino može ispraviti novom agrarnom i socijalnom reformom, zasnovanom na realnim podacima i pretpostavkama, i sa fokusom na reindustrijalizaciju i porodična gazdinstva.

Na nivou najsiromašnijih zemalja subsaharskog regiona

Srbija ima veoma skromne stope rasta poljoprivredne proizvodnje koje su na nivou najsiromašnijih zemalja podsaharskog regiona. To je proteklih decenija zvanično bilo samo 0,45 odsto godišnje! Strategije su to prikazivale sasvim drugačije, mnogo više, nerealno i netačno! Fizički obim ostvarene poljoprivredne proizvodnje u tranzicionom periodu imao je velike oscilacije: sa dvocifrenim stopama rasta i pada sa prosečnom stopom novostvorene vrednosti na godišnjem nivou od 1,4 odsto, što je manje u odnosu na period 1980-2000. godine. Optimalni model održivog rasta poljoprivrede, za koji Srbija ima potencijale, računa se prosečnom stopom od četiri do pet odsto tokom narednih deset godina. Tako skromne stope rasta poljoprivredne proizvodnje koje je Srbija ostvarila u prethodnom periodu imaju na globalnom nivou samo najsiromašnije zemlje subsaharskog regiona.

U prilog domaćem agraru ne ide ni stopa rasta, ni spoljnotrgovinska razmena, ni produktivnost, ni učešće u BDP-u, a prema analizama nastalim na osnovu podataka zvanične statistike, neki od ovih indikatora pogoršali su se od 2012. godine. Stopa razvoja poljoprivrede Srbije za poslednje tri decenije je samo 0,45 odsto u proseku godišnje. Dodaje se da je paradoksalno da je Srbija jedina zemlja u regionu u kojoj je u 2020. godini došlo i do smanjenja površina pod sistemima za navodnjavanje, pa se u 2018. godini navodnjavalo samo 46.823 hektara poljoprivrednog zemljišta, odnosno 1,5 odsto od ukupnih obradivih površina, što je sedam odsto manje u odnosu na godinu ranije.

Taj pad je nastavljen pa je u 2021. godini navodnjavano samo 52.236 hektara. Svakodnevno u javnosti od aktuelnih političara slušamo netačne podatke o gradnji sistema za navodnjavanje na više desetina ili stotina hiljada hektara. To su samo obećanja, ali zvanična statistika prikazuje drugačije i - tačnije. Evo i najnovijih, podataka Republičkog zavoda za statistiku od, 9. januara 2022. godine.

Pad navodnjavanih površina

Prema izveštaju Republičkog zavoda za statistiku (RZS) tokom 2021. godine u Republici Srbiji navodnjavano je samo 52.236 hektara poljoprivrednih površina, što je za 0,4 odsto manje nego u 2020. godini! Oranice i bašte (sa 94 odsto) imaju najveći udeo u ukupno navodnjavanim površinama, a potom slede voćnjaci (sa pet odsto) i ostale poljoprivredne površine (sa udelom od jedan odsto). U padu navodnjavanih površina treba tražiti i uzroke fizičkog pada poljoprivredne proizvodnje u Srbiji u 2021. godini od pet odsto!

Napomenimo samo da je hidrosistem D-T-D izgrađen 1977. godine i da je bio plan da navodnjava 510.000 hektara i odvodi suvišne vode sa million hektara. I pored svakodnevnih obećanja vlasti da se grade sistemi za navodnjavanje koji će povećati agrarnu proizvodnju to se još neostvaruje. Dokaz su podaci RZS. Planirano navodnjavanje od sistema D-T-D nikada nije funkcionisalo, dok je odvodnjavanje sa million hektara prestalo da funkcioniše 2005. godine posle velikih poplava u Vojvodini. Zbot višedecenijske zapuštenosti kada hidrosistem zbog velikih količina mulja nije mogao više da prima suvišne vode.

Za navodnjavanje je u 2021. godini ukupno zahvaćeno 92.574 m3 vode, što je za 33,9 odsto više nego u prethodnoj godini. Najviše vode crpelo se iz vodotokova - 84,3 odsto, dok su preostale količine zahvaćene iz podzemnih voda, jezera, akumulacija i iz vodovodne mreže.

Najzastupljeniji tip navodnjavanja bio je orošavanjem. Od ukupne navodnjavane površine, orošavanjem se navodnjavalo 91,8 odsto površine, kapanjem 8,0 odsto površine, a površinski se navodnjavalo svega 0,2 odsto površine. Istraživanjem o navodnjavanju obuhvaćeni su poslovni subjekti i zemljoradničke zadruge koje se bave poljoprivrednom proizvodnjom i uslugama u poljoprivredi i/ili upravljaju sistemima za navodnjavanje.

Svaki ministar (sad je na redu 13. posle 2000. godine) obećava gradnju sistema za navodnjvanje na nekoliko desetina hiljada hektara, pa do nekoliko stotina, a bilo je i takvih koji su govorili o navodnjavanju više od milion hetkara. Sve su to bile obmane naroda u predizbornim kampanjama. Da je svaki od ovih 13 ministara izgradio samo po 10.000 hektara to bi bile ogromne količine novih sistema za navodnjavanje. A, da smo na dnu sveske lestvice gde se navodnjava čak 17 odsto površina, najbolji dokaz je Albanija koja, recimo, već decenijama navodnjava 380.000 hektara, pa značajan deo hrane koju proizvodi izvozi baš u Srbiju. A, Srbija sa suvim ratarenjem ne može da bude konkurentna!

Dakle, ako se nastave postojeći trendovi za deceniju sela će nam ostati samo tužni spomenici obećanja za lep i lagodan život. U Srbiji neprestano raste uvoz poljoprivrednih proizvoda. Vrednost izvoza u 2018. godini od oko 3,36 milijardi dolara veća je 5,8 odsto u odnosu na ostvarene rezultate u 2017. Ali uvoz u 2018. od 2,03 milijarde dolara je 10,7 odsto veći u odnosu na prethodnu godinu. Pomenute tendencije stagniranja spoljnotrgovinske razmene poljoprivrede i prehrambene industrije prisutne su počev od 2012. godine u kontinuitetu uz godišnje oscilacije.

Netačna i nerealna strategija!

Ali, politika i obećanja narodu osciliraju svake godine! Od ogromnog rasta pa do pada proizvodnje koji je u 2021. godini bio čak pet odsto! Politika mora biti realna i ostvariva. Dakle, mora se odustati od Strategije razvoja poljoprivrede od 2014. do 2024. godine, jer je netačna, nerealna, neostvariva i štetna za Srbiju. Urađena je sa netačnim, podacima, analizama i prognozama. Naime, prema tim netačnim podacima, koji su izneti u poslednjoj strategiji, agrar će se razvijati po stopi od 9,1 odsto godišnje, ili u lošijoj godini 6,1 odsto!? A, još je važeća!? I pored upozorenja prilikom pisanja strategije od strane naših 200 eksperata i stručnjaka na 145 strana. Ona je usvojena u julu 2014. godine i ponosno se danas prikazuje. Nema veze što je netačna, nerealna, neostvariva i štetna! Na to je prilikom njenog usvjanja ukazao i istaknuti stručnjak, nekadašnji savezni ministar poljoprivrede u Jugoslaviji, profesor dr Koviljko Lovre. Na to se oni koji su usvajali - nisu obazirali.

Inače, za protekle tri i po decenije agrar u Srbiji je imao prosečnu godišnju stopu rasta od samo 0,45 odsto. To su pokazali i rezultati njenog dosadašnjeg sprovođenja! U prvoj godini njene primene, posle katastrofalnih poplava, agrar je 2015. godine imao pad proizvodnje od osam odsto, a godinu dana kasnije rast od osam odsto. U 2017. godini realan pad bio je više od 20 odsto. Štete koje je nanela suša bile su 1,5 milijardi dolara ili trećina ukupne proizvodnje. Država nije imala novca da prizna elementarnu nepogodu pa je proglasila pad proizvodnje od samo 10,7 odsto. U sledećoj godini imali smo dobar rod, rast je bio isti koliki i pad prethodne godine.

Međutim, tada je država proglasila rast proizvodnje veći od 18 odsto. U 2019. godini jedino je poljoprivreda imala pad proizvodnje u zemlji, a to pa je to proglašeno za 0,1 odsto. U godini Korone, u 2020. godini imali smo proglas o rastu proizvodnje od 4,6 odsto. To je posebno odgovaralo vlastima u tom trenutku jer je bila godina krize i bolesti, pa da se kaže eto toliko, kako smo najbolji! Toliki rast je bila proglasila i zvanična statistika, jer je to trebalo u tom trenutku vladajućoj oligarhiji. Približno ista proizvodnja je bila i u 2021. godini, ali je tada proglašen pad proizvodnje od pet odsto!? Imali smo samo pad proizvodnje kukuruza za dva miliona tona, očekivalo se osam a ubrano je oko šest miliona tona. Bilo ja i manje suncokreta i soje, a rod je smanjila suša. Voće je dalo rod od oko 1,3 miliona tona, što je bilo na nivou prosečne godine.

Važeća Strategija razvoja poljoprivrede Srbije doneta je sredinom jula 2014. godine. Evo tadašnjeg komentara nekadašnjeg saveznog ministra poljoprivrede Jugoslavije profesora dr Koviljka Lovre koji je upozoravao da ona neće ništa dobro doneti ni poljoprivredi, ni seljacima, ni narodu ni državi. Evo šta je tada govorio, pisao i kako je upozoravao istaknuti stručnjak i bivši ministar. Nažalost, sve se to ostvarilo! To su izvodi njegovih komentara na taj dokument koji je tada usvojen i koji nije doneo ništa dobro ni tačno kako je u njemu i pisalo!

KOMENTAR - RECENZIJA prof. dr Koviljka Lovre, Ekonomski fakultet Subotica

Obrazac za komentare na tekst Strategije poljoprivrede i ruralnog razvoja 2014-2024

Opšti komentari i sugestije na tekst Strategije poljoprivrede i ruralnog razvoja 2014-2024. godine.

Autori Strategije koriste netačne podatke, te otuda i projekcije i vizija razvoja poljoprivrede je potpuno nelogična i besmislena. Izvedene projekcije pokazuju da će se poljoprivreda razvijati sasvim suprotno od razvojnih zakonitosti. Ono što autori Strategije projektuju još ni jedna država nije uspela da ostvari. Šta više, bilo bi porazno za našu privredu da se ostvare.

Naime, autori projektuju da udeo poljoprivrede u BDP privrede treba da se poveća do kraja perioda na 15 do 20 odsto. U varijanti da udeo poljoprivrede poraste na 15 odsto znači da poljoprivreda do 2023. treba da se razvija po stopi od 6,1 odsto prosečno godišnje, a nepoljoprivredni deo privrede da u istom periodu opada po prosečnoj godišnjoj stopi od -0,76 odsto. U varijanti da bi poljoprivreda ostvarila rast udela u BDP od 20 odsto trebala bi da se razvija po stopi od 9,19 odsto prosečno godišnje, uz istovremeni pad nepoljoprivrednog sektora od -1,36 odsto prosečno godišnje. Kakve su implikacije i besmisao ovako projektovanih veličina ne treba ni naglašavati.

Takođe, autori su projektovali rast bruto investicija u poljoprivredi od 10-15 odsto godišnje u nominalnom iznosu, što je takođe nerealno.

NEREALNO AKO SE ZNA DA POLJOPRIVREDA U SRBIJI PREDSTAVLJA NEATRAKTIVNU DELATNOST ZA STRANE INVESTICIJE. JER ONE U STRUKTURI UKUPNIH SDI U SRBIJI OD 2004. DO 2011. GODINE UČESTVUJU SA 0,7 DO 1,6 ODSTO!

U realnom izrazu to je znatno manje. Ako se uzme prosek nominalnog rasta od 12,5 odsto znači da ta sredstva neće ni približno biti dovoljna da se ostvari projektovani rast navodnjavanih površina (za 210.000 hektara). A, šta je sa ostalim investicijama u poljoprivredu, uključivši i zamenu osnovnih sredstava. Šta više, autori ispuštaju iz vida vrlo bitan momenat udela poljoprivrede u bruto i novim investicijama. U 2012. godini udeo poljoprivrede u bruto investicijama je iznosio 3,34 odsto, dok je novih investicija bilo samo 2,75 odsto.

Takođe, projektovane veličine za razvoj trgovanja posredstvom Produktne berze je u potpuno nerealan. Naime, autori predviđaju rast trgovanja od prosečno godišnje od 11,4 odsto, što je precenjena veličina, ako se ima u vidu da Produktna berza u Novom Sadu i nije berza u pravom smislu te reči.

Nije jasno zašto su autori projektovali rast sertifikovanih savetodavaca da raste do pretposlednje godine projektovanog perioda sa 262 na 387, da bi u poslednjoj godini njihov broj bio ponovo „sveden" na 2014. godinu (262).

Ako se ove cifre stave u kontekst projektovanog rasta poljoprivrede lako je uočiti sve nelogičnosti i neosnovanosti Strategije.

Najžalosnije je što autori celokupnu Strategiju zasnivaju na spontanom, a ne potrebnom rastu poljoprivredne proizvodnje, upozoravao je tada Koviljko Lovre.

Vaš predlog za izmenu odeljka „Stanje u poljoprivredno-prehrambenom sektoru i ruralnim područjima''

Autori Strategije svoju viziju razvoja poljoprivrede zasnivaju na pretpostavci da Srbija raspolaže sa obiljem agrarnih resursa.

Prva pretpostavka na kojoj se zasniva Strategija o obilju agrarnih resursa je potpuno neosnovana. Srbija raspolaže sa ispodprosečnim agrarnim resursima i kad se komparira sa prosekom za svet i prosekom za Evropu. Snabdevest sveta u proseku za 2012. g. iznosi 0,704 ha, Evrope 0,635, a Srbije 0,514 hektara po stanovniku. Ukoliko se uporedi produktivnost rada i zemljišta, kao direktna posledica resursne snabdevenosti poljoprivrede, još su nepovoljniji odnosi za Srbiju. Očito je da autori nisu razumeli uticaj resursne strukture na razvoj poljoprivrede (Videti tekst i SWOT analizu).

Kada je u pitanju razvoj prerađivačke industrije autori Strategije ne razumeju distinkciju iz razvojnog puta industrije čiji je razvoj uslovljen gustinom stanovništva od industrije koja svoj razvoj zasniva na geografskim uslovima proizvodnje sirovina.

Na osnovu dela 2.4.5 autori kasnije zasnivaju viziju razvoju poljoprivrede na aktivnoj ulozi Direkcije za robne rezerve. Međutim, nedavno usvojeni Zakon o Direkciji za robne rezerve ih nesumnjivo demantuje. Kada su u pitanju poljoprivredno-prehrambeni proizvodi Direkcija će ostati potpuno sterilna institucija, a ne aktivan „igrač" na tržištu poljoprivredno-prehrambenih proizvoda. Uostalom to su pokazale 2012. g. kada je došlo do eskalacije i 2013. g. kada je došlo do „sunovrata" cena poljoprivredno-prehrambenih proizvoda. Sklop regulativno-interventnih mera ni približno nije usklađen sa CMO (Zajedničkom oraganizacijom tržišta EU), uprkos deklarativnom zalaganju, te su i intervencije Direkcije i Ministarstva trgovine bile „jalove". Uostalom sve što je radilo Ministarstvo trgovine je bilo „sterilno" i nije uticalo na stabilizaciju tržišta, pa tako i „novi" Zakon o Direkciji za robne rezerve. Žalosno je što Ministarstvo poljoprivrede nije uopšte reagovalo kada je usvajan Zakon o Direkciji za robne rezerve. Ne treba naglašavati u kojoj meri neaktivnost Direkcije za robne rezerve uslovljava tržišne poremećaje. Prema tome, stav autora (str. 43) da će Direkcija postati efikasna tržišna institucija je potpuno neutemeljen!

Deo 2. 7. (Podsticajna politika u poljoprivredi u prethodnom periodu) osim opisa daje niz netačnih podataka. Najeklatantiji primer je Tabela 14 na str. 66 u kojoj se predstavlja da je cenovna podrška (premija) za merkantilnu pšenicu iznosila od 89,57 do 96,46 evra po toni u 2004. godini. Iz zvaničnih podataka Ministarstva poljoprivrede i Republičkog zavoda za statistiku izlazi da je cenovna podrška za pšenicu bila veća od otkupne cene (prosečna otkupna cena je iznosila 6,96 dinara po toni). Ukoliko se primeni kurs dinara prema evru koji su autori koristili izlazi da je prosečna otkupna cena iznosila 61,52 evra po toni. Pitanje je kada se desilo u našoj istoriji da je premija za pšenicu iznosila za 50 odsto više od otkupne cene. Ovo samo ilustruje u kojoj meri su autori imali aljkav pristup izradi Strategije. U ovom delu Strategije se može navesti bezbroj sličnih nelogičnosti i nekonzistentnosti na kojima se zasniva Strategija, te su i projekcije, o kojima će u narednim delovima biti reči potpuno ekonomski nelogične i besmislene.

Vaš predlog za izmenu odeljka „Vizija razvoja i strateški ciljevi''

Nema sumnje da je prvi strateški cilj adekvatno odabran (Rast proizvodnje i stabilnosti dohotka proizvođača). Međutim, iz daljeg teksta proizilazi da je to samo deklarativni cilj. Sklop mera i instrumenata koji se predlaže ne obezbeđuje rast proizvodnje, a već opisane aktivnosti Direkcije za robne rezerve ne obezbeđuju stabilnost tržišta. Šta više predloženi arsenal mera agrarne politike je „siromašniji" nego što je bio u prošlosti, te će i proizvodni i tržišni poremećaji biti izrazitiji u budućnosti. Naime, mehanizam direktnih plaćanja koji je u funkciji i koji se mora zadržati zbog politike EU, je potpuno neefikasan kao dohodovna podrška ako nije kombinovan sa politikom i instrumentima cena poljoprivrednih proizvoda. Uostalom, i u skorije vreme od kada se primenjuje ovaj mehanizam, zbog diskrepance između cenovne elastičnosti tražnje i cenovne elastičnosti ponude poljoprivredi je od direktnih plaćanja pripalo svega 69,6 odsto, dok je ostatak pripao ostalim učesnicima u lancu, uključiv i krajnje potrošače.

Nažalost, autori očito nisu analizirali efekte dohodovne podrške našoj poljoprivredi, te nisu ni mogli imati adekvatne osnove za „viziju" razvoja. Politika dohodovne podrške bez nekog oblika „propisivanja" cena je potpuno neefikasan mehanizam.

Ne treba navoditi da sve razvijene zemlje, uključiv i EU, i danas propisuju neki od oblika cena poljoprivredno-prehrambenih proizvoda. U EU to je interventna cena, dok su npr. u SAD zajmovna i ciljna cena.

Takođe, spoljno-trgovinska zaštita poljoprivrede je potpuno zanemarena od autora Strategije. U ovoj fazi razvoja naše poljoprivrede (Liberalizacija i pregovori o pristupanju EU i STO) neosporno je da treba primeniti instrumente zaštite koji primenjuje i EU. Tarifne i vantarifne kvote (dozvoljene pravilima STO), kombinovane sa carinskom zaštitom, su vrlo efikasan sistem zaštite domaće proizvodnje od ekscesnog uvoza).

Vaš predlog za izmenu odeljka „Mere i aktivnosti za realizaciju strateških ciljeva''

Iz svega, prethodno navedenog, očito je da ni ovaj deo Strategije nije mogao izbeći nelogičnosti i aljkavosti u pristupu. Npr. na str. 109-110. autori tvrde da je nivo podrške po hektaru i po stanovniku niži za oko 50 odsto u poređenju sa zemljma iz EU, upozoravao je Lovre.

Konačno, iz strategije se ne naziru ni obrisi sklopa regulativno interventne politike koja bi obezbedila rast i razvoj poljoprivredno-prehrambenog sektora...'', govorio je i ukazivao dr Koviljko Lovre. I pored takvih upozorenja istaknutog stručnjaka i bivšeg ministra poljoprivrede Jugoslavije, Vlada je usvojila takvu, štetnu i neostvarivu Strategiju razvoja poljoprivrede.

Agencija Beta je javila da je 31. jula 2014. godine Vlada Srbije usvojila Strategiju poljoprivrede i ruralnog razvoja Srbije koja će važiti narednih 10 godina. Cilj tog dokumenta je unapređenje i modernizacija poljoprivredne proizvodnje, poboljšanje kvaliteta života u ruralnim područjima, održivo upravljanje resursima i zaštita životne sredine, navedeno je u saopštenju izdatom nakon sednice Vlade. Usvojen je i Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju kojim se preciziraju procedure u postupku dobijanja dozvola za rad i akreditacije visokoškolskih ustanova, angažovanje nastavnika i saradnika i proces priznavanja diploma stečenih u inostranstvu. Vlada je tada usvojila i Predlog zakona o overavanju potpisa, rukopisa i prepisa, kao i Predlog zakona o izmenama i dopunama carinskog zakona.

Ali, već u prvoj godini sprovođenja Strategije poljoprivrede umesto očekivanog rasta od 6,1 odnosno više od devet odsto, Srbija je imala fizički pad proizvodnje od osam odsto! Proizvodnja je bila manja u odnosu na onu iz 2014. godine kada su poplave odnele deo roda! (Tabela 1)

Džabe agraru i strategija

Dakle, Srbija je 2014. godine dobila još jednu Strategiju razvoja poljoprivrede i ruralnog razvoja, ovog puta zvaničnu. Usvojila je Vlada, ali nikada nije upućena u Skupštinu na usvajanje. Jedino bi tada bila obavezujuća i za sve kasnije vlade. Ovako je zvanična, ali i nije obavezujuća! Dokument je obuhvatio naš agrar u deset godina, od 2014. do 2024. godine. U njemu ima mnogo monografije, statistike, imena, ali ne i odgovora na najvažnija pitanja u poljoprivredi te se nije moglo reći šta ova država zaista namerava s agrarom u narednoj deceniji, do 2024. godine kao što je ta koja je još uvek validna do 2024. godine. Elem, strategija bez akcionog plana ne vredi ništa. Videlo se tokom njenog (ne) sprovođenja. Prethodna strategija skupljala je prašinu po ladicama, a sličnu su sudbinu imale su i starije. Gotovo svaki ministar poljoprivrede - a za taj resor ih je bilo najviše u protekloj deceniji i po 13 - pisao je svoju. Vlada je usvojila jednu 2005. godine, a nove su pisali gotovo svi ostali ministri, redom kako su sedali u fotelju.

Kreatori strategije detaljno su opisali stanje u poljoprivredno-prehrambenom sektoru te naveli kakvo nam je stanje resursa, zemljišnih, ali i onih u stočarstvu, ratarstvu, mehanizaciji, radnoj snazi... Objašnjeno je kako funkcioniše proizvodni lanac, i u industriji inputa, i u preradi žita, uljarica, šećera, mleka, konditorskih proizvoda...

Takođe, kakva je politika kvaliteta, u kojoj meri je razvijen i prisutan transfer znanja... Detaljno je opisano stanje u ruralnim područjima, a kreatori tog dokumetna bavili su se i podsticajnom politikom u prethodnim godinama. Potom su navedene „svot" analize, „unutrašnji izazovi razvoja agroprivrede i ruralnih područja" pa se prešlo na viziju razvoja i strateške ciljeve. I tu dolazimo do problema. Više od polovine strategije odnosilo se na statistiku i konstatacije prethodnog i tadašnjeg stanja, a u manjem delu koji se odnosi na ciljeve dolazi do prave zbrke. Mnogo je lepih želja, ali nema mera za realizaciju ciljeva. Dobro je, doduše, odabran strateški cilj - povećanje proizvodnje i stabilnost dohotka poljoprivrednika, ali ne piše i kako će se to konkretno ostvariti...

Ostvareni rezultati pokazali su da je strategija bila plan nerealnih želja (200 eksperata-kreatora napisali su 145 strana teksta)! Inače, do sada su strategije ukazivale na megalomanski rast proizvodnje, dok je Srbija imala pad. Dakle, to su bile strategije pada, a ne rasta proizvodnje u agraru! Njih su obično kreirali isti ljudi, pa se i sad, samo nekoliko godina posle donete strategije, priprema nova! Ako se ne promeni koncept, i u tom slučaju ona će kao i sve dosadašnje biti za kratkotrajnu upotrebu! Potreban je novi, realan plan razvoja agrara, odnosno, nova agrarna i socijalna reforma. Taj dokumenat mora da usvoji Skupština Srbije, pa će tako biti dugotrajna i obavezivati buduće vlade i ministre. A, ne samo da traje od jednog do drugog ministra, kojih je od demokratskih promena 2000. godine do danas bilo - 13!

Od demokratskih promena, 2000. pa do aprila 2022. godine poljoprivredu Srbije vodilo je 13 ministara agrara!

MINISTRI KOJI SU VODILI AGRAR SRBIJE OD 2000. DO 2020. GODINE

1.ŽIVANKO RADOVANČEV, koordinator (2000.g)

2.DR DRAGAN VESELINOV

3. DR STOJAN JEVTIĆ

DR IVANA DULIĆ - MARKOVIĆ

GORAN ŽIVKOV

PREDRAG BUBALO, koordinator

DR SLOBODAN MILOSAVLJEVIĆ

DR SAŠA DRAGIN

DUŠAN PETROVIĆ

GORAN KNEŽEVIĆ

DR SNEŽANA BOGOSAVLJEVIĆ - BOŠKOVIĆ

DR DRAGAN GLAMOČIĆ

BRANISLAV NEDIMOVIĆ (2016.-2022.g)

Potrebna nova politika

Sprovođenje nove, buduće, agrarne politike znači, prvo napuniti prazne staje u Srbiji. A, u njoj je 50.000 praznih kuća bez vlasnika i oko 150.000 kuća u kojima trenutno niko ne živi. U ovoj oblasti, koju vodi Milan Krkobabić, sad ministar za brigu o selu ima vidljivih rezultata. Naime, od kada je pokrenuta akcija od 2017. godine vraćen je duh zadrugarstva u Srbiji. Od tada pa do 2022. godine osnovano je oko 1.000 novih zadruga u Srbiji. Zadruge su prepoznate kao oslonac razvoja sela u Srbiji. Od tada pa do kraja 2021. godine čak 209 zadruga u Srbiji bespovratno je dobilo 2,2 milijarde dinara. Taj boljitak je osetilo praktično toliko sela sa više od 36.000 žitelja! Tada se i videlo da u selu gde ima dobra zadruga, da se ne beži iz tog sela, da mladi ostaju u njemu i da ima života u takvim selima. To je i put da se da se zaustavi ili ublaži gašenje svakog četvrtog sela u Srbiji. Jer, od 4.700 naseljenih mesta, njih 1.200 je u fazi nestajanja. Čak u 1.034 ima manje od po 100 stanovnika. Prvo su zadruge prepoznate kao oslonac razvoja sela i to se dokazalo kao ispravno.

U Srbiji ima oko 5.000 zadruga od kojih je 3.000 aktivnih, a od tog broja 80 odsto su zemljoradničke. Predsednik Zadružnog saveza Srbije Nikola Mihailović predočio je da je minula godina zaključena sa 194 nove zadruge, pri čemu je i među njima najviše poljoprivrednih, dok ih je 20 odsto iz drugih oblika zadrugarstva, a ukazao je da u većini novoformiranih zadruga uopšte nema zapošljavanja. O razvojnim potencijalima zadrugarstva diskutovano je na skupu koji su u Etno selu Stara planina u Kalni organizovali Zadružni savez Srbije, Zadružni savez Vojvodine, Zadružni savez južne Srbije i redakcija "Agrojuga" iz Niša.

Zadrugarstvo u Srbiji ima tradiciju pa je jednodušna ocena da su zadrugarstvo i organizovanje u zadruge razvojna šansa za unapređenje proizvodnje u agraru, ali i za obezbeđenje boljih uslova za život u selu. "Tri zadružna saveza razvoja zadrugarstva bude veći", ističe Mihailović. "Ušli smo već u šestu godinu implementacije Zakona o zadrugama i krajnje je vreme da nas država na taj način podrži.

Zadrugarstvo u Srbiji ima dugu tradiciju, a organizovanje poljoprivrednika u zadruge razvojna je šansa za unapređenje proizvodnje u agraru, ali i za obezbeđenje boljih uslova za život u selima kao i njihovo očuvanje. Ovo je jedan od najznačajnijih zaključaka sa skupa u Etno selu Stara planina u Kalni koji su organizovali Zadružni savez Srbije, Zadružni savez Vojvodine, Zadružni savez južne Srbije. Državni sekretar u Ministarstvu poljoprivrede Darko Božić rekao je na skupu da je od donošanja Zakona o zadrugama 2017. godine, u Srbiji formirano više od 1.000 novih zadruga, ali da je registar poljoprivrednih gazdinstava upisano svega 400. "Da bi zadruge ostvarile pravo na podsticajna sredstva kod Ministarstva poljoprivrede osnovni uslov je da budu registrovane.

Za 2021. godinu za razne vidove podsticaja bilo je namenjeno je preko 53 milijarde dinara, pa je neophodno pokrenuti kampanju upisa zadruga u registar. Sa Nacionalnom službom za zapošljavanje takođe treba da se sagledaju mogućnosti zapošljavanja stručnjaka u zadrugama, jer je evidentan podatak da više od 70 posto novoformiranih zadruga nema ni jednog zaposlenog", rekao je Darko Božić. Na sastancima sa predstavnicima državnih organa često sam nailazio na sugestije da treba da uđemo u izmene Zakona o zadrugama, ali nisam za to nego sam više pristalica da se Zakon dosledno primenjuje u praksi".

Predsednica Zadružnog saveza Vojvodine Jelena Nestorov konstatuje da je korektna saradnja ostvarena sa Ministarstvom privrede u postupku donošenja Zakona o zadrugama, ali da se u praksi problem pojavljuje u primeni, te da zbog toga zadružni sektor nije ostvario neka prava koja su omogućena.

Po rečima Dejana Mitića, predsednika Zadružnog saveza južne Srbije, zadruge u ovom regionu posluju otežano pri čemu se kao glavni problem iskristalisao nedostatak obrtnih sredstava i nedostatak radne snage, što su i prioriteti kojim će se baviti. "Fondovi za razvoj zadrugarstva su neiskorišćena mogućnost predviđenih članom 12. Zakona o zadrugama, ali do sada je država bila prilično pasivna na naše zahteve da se fond formira isključivo iz javnih sredstava. Promenili smo strategiju pa predlažemo da se uključe sredstva zadruga, prikupljaju sredstva iz prikupljena sredstva podrže i prate iz državne kase. Ranije su zadruge bile važna karika u agrobiznisu i prenosu znanja, amortizovale su angažovanje nekvalifikovane radne snage na selu u poslovima u poljoprivredi, ali sada je taj kapacitet dosta smanjen jer su zadruge ekonomski oslabile u odnosu na ranije", kaže Mitić.

Pored razvoja zadrugarstva od 2017. godine prvo Ministarstvo za regionalni razvoj, a potom Ministarstvo za brigu o selu, sprovelo je u 2021. godini četiri značajna programa. Njima je obuhvaćeno 129 od ukupno 179 lokalnih samouprava u Srbiji. Jedan od realizovanih programa 2021. godine je dodela bespovratnog novca za kupovinu seoskih kuća sa okućnicom. Drugi projekat bio je dodela bespovratnih sredstava za kupovinu minibuseva za prevoz seoskog stanovništva.

Još jedan program koje je Ministarstvo sprovelo ticao se podrške razvoju zadrugarstva u Srbiji dodelom bespovratnih para za unapređenje poslova zadruga, kao i program dodele bespovratnih sredstava za organizaciju manifestacije ,,Miholjski susreti sela''. Plan je da se za narednih pet godina useli oko 30.000 praznih kuća u selima Srbije. Za realizaciju tog projekta potrebno je po 50 miliona evra godišnje. U 2021. godini za ove namene je potrošeno 680 miliona dinara što je omogućilo da 651 porodica ostane da živi ili da se iz grada vrati u selo.

U 2021. godini:

515 porodica;

81 mladi poljoprivrednik;

55 samohranih roditelja dobilo je svoj dom u selu;

57 zadruga unapredilo je svoje poslovanje sa 500 miliona dinara;

479 sela u 18 lokalnih samouprava rešilo je problem prevoza minibusevima;

100.000 ljudi iz 961 sela takmičilo se i družilo na ,,Miholjskim susretima'';

To treba da bude akcija u svim narednim godinama i da je sprovode se buduće vlade!

Prazna sela i staje

Pored već praznih staja, kod većine od 350.000 registrovanih gazdinstava (gde postoji samo 15.000-20.000 junadi), one su prazne i u 200.000 praznih kuća u Srbiji! Prazne staje neće moći odjednom da se napune, ali boljom i stimulativnom agrarnom politikom, povratkom poverenja i radom iz godine u godinu - to je moguće. Tek kada se staje napune govedima, treba graditi sisteme za navodnjavanje i to bez praznih i nerealnih obećanja od milion hektara. Da je svaki ministar, a bilo ih je od 2000. godine 13, sagradio samo po 10.000 hektara Srbija bi sad imala 130.000 hektara novih sistema za navodnjavanje. Ovako ostaju samo prazna megalomanska obećanja većine njih! U poslednjih 22 godine bilo je 13 ministara agrara koji su to obećavali.

To važi za sadašnjeg aktuelnog ministra poljoprivrede, koji svakodnevno govori kako se gradi na desetine hiljada novih sistema za navodnjavanje koji će navodnjavati više desetina hiljada hektara! Njega svake godine demantuje RZS. Prema izveštaju Republičkog zavoda za statistiku tokom 2021. godine u Republici Srbiji navodnjavano je samo 52.236 hektara poljoprivrednih površina, što je za 0,4 odsto manje nego u 2020. godini! Oranice i bašte (sa 94 odsto) imaju najveći udeo u ukupno navodnjavanim površinama, a potom slede voćnjaci (sa pet odsto) i ostale poljoprivredne površine (sa udelom od jedan odsto). U padu navodnjavanih površina treba tražiti i uzroke fizičkog pada poljoprivredne proizvodnje u Srbiji u 2021. godini od pet odsto!

Napomenimo samo da je hidrosistem D-T-D izgrađen 1977. godine i da je bio plan da navodnjava 510.000 hektara i odvodi suvišne vode sa million hektara. I pored svakodnevnih obećanja vlasti da se grade sistemi za navodnjavanje koji će povećati agrarnu proizvodnju to se još ne ostvaruje. Planirano navodnjavanje od sistema D-T-D nikada nije funkcionisalo, dok je odvodnjavanje sa million hektara prestalo da funkcioniše 2005. godine (sa 22.000 kilometara kanala) posle velikih poplava u Vojvodini kada hidrosistem zbog velikih količina mulja nije mogao da primi suvišne vode! Kada bi se samo pored tih kanala navodnjavalo po 100 metara, imali bi 44.000 hetkara novih navodnjavanih površina!

Za navodnjavanje je u 2021. godini ukupno zahvaćeno 92.574 m3 vode, što je za 33,9 odsto više nego u prethodnoj godini. Najviše vode crpelo se iz vodotokova - 84,3 odsto, dok su preostale količine zahvaćene iz podzemnih voda, jezera, akumulacija i iz vodovodne mreže.

Najzastupljeniji tip navodnjavanja bio je orošavanjem. Od ukupne navodnjavane površine, orošavanjem se navodnjavalo 91,8 odsto površine, kapanjem 8,0 odsto površine, a površinski se navodnjavalo svega 0,2 odsto površine.

Istraživanjem o navodnjavanju obuhvaćeni su poslovni subjekti i zemljoradničke zadruge koje se bave poljoprivrednom proizvodnjom i uslugama u poljoprivredi i/ili upravljaju sistemima za navodnjavanje.

Da su izgradili sisteme za navodnjavanje samo za 10.000 hektara svako za svog mandata to bi bilo novih 130.000 hektara! Ovako cela Srbija, zajedno sa staklenicima i plastenicima, navodnjava najviše 100.000 hektara.

Sadašnja vlada i resorni ministar, trebalo bi da izgrade novu agrarnu politiku, da identifikuju sve ograničavajuće faktore - a njih je mnogo, od nepovoljnog ekonomskog položaja do problema neuređenog tržišta i neodgovarajuće uloge države, nedovoljnog udruživanja poljoprivrednika. Prvi korak je učinjen sa akcijom ,,500 zadruga u 500 sela Srbije".To je dobra ideja tadašnjeg ministra bez portfelja Milana Krkobabića da se u regionalni razvoj uloži 25 miliona evra. Cilj ove akcije je da se u Srbiji vrati duh zadrugarstva, ali i poveranje zadrugara u državu.

To znači da se formiraju nova naselja tamo gde nestaju sela, koja će biti urbana i imati minimum 500 stanovnika. Oni će za život imati neophodnu infrastrukturu, bolnice, poštu, školu, crkvu, kafanu... Mladima, koji hoće da proizvode hranu i žive na selu, prema obećanjima, dodeliće se zemlja na uživanje i obradu, uz 10.000 evra po osobi. Radi se o državnom posedu od ukupno 230.000 hektara njiva, što treba da se ostvari narednih godina. Naravno ta zemlja neće moći da bude predmet trgovine, a kada oni, koji je dobiju, ne budu više želeli da je obrađuju, moraće da je vrate državi.

Ostanak ili nestanak

U svetu postoji milijarda zadrugara udruženih u 750.000 zadruga. One obezbeđuju više od 100 miliona poslova širom sveta, što je za 20 odsto više od multinacionalnih korporacija. Proteklih decenija dok se zadrugarstvo u svetu razvijalo, ono se u Srbiji gasilo pa je godišnje sve do 2017. godine nestajalo po 100 zadruga. Nadamo se da će se konačno kreće obrnutim pravcem. Srbija ima 4.709 seoskih naselja, a u 1.034 manje je od po 100 stanovnika. Prema podacima Zadružnog saveza Srbije u ovoj godini je osnoovano ukupno 194 nove zadruge. Zadrugarstvu je vraćen duh, ali ono sad čeka i svoju imovinu, vrednu više od dve milijarde dolara, oduzetu posle Drugog svetskog rata.

Pokretanje akcije ,,500 zadruga u 500 sela'' za koju je planirano ulaganje od 25 miliona evra, privuklo je interesovanje gazdinstava u Srbiji za ovu akciju. Njih ima blizu 570.000 i 1,4 miliona ljudi je direktno uključeno u proizvodnju hrane. Najveći broj njih su mala gazdinstva i zadrugarstvo znači, njihov opstanak. Jer, ukoliko se ne udruže oni će ne propasti, već nestati!

Za deceniju i po nestaće oko 1.200 sela, a to je znak da će četvrtina Srbije biti prazna, bez naroda! S nestajanjem sela, nestaje i Srbija. Novu agrarnu politiku treba kreirati na osnovu naših specifičnosti, ali uvažavajući i principe agrarne politike Evropske unije. To znači da se moramo osloniti na zajedničku poljoprivrednu politiku EU i formirati nove institucije za sprovođenje realne politike. Spasavanje sela će značiti i spasavanje Srbije koja nestaje!

Novi koncept agrobiznisa-reindustrilazacija

U prvom redu treba osposobiti agencije, zadruge, institucije, koje će funkcionisati, preko kojih će se realizovati pretpristupni fondovi namenjeni našoj državi (da ne ostanu samo želja) i uvesti moderne metode vođenja realnih statističkih podataka, poput knjigovodstva na gazdinstvima, da bismo mogli planirati i pratiti proizvodnju. Nova strategija razvoja poseban akcenat treba da stavi na koncept reindustrijalizacije, bez koje privreda Srbije ne može napred. U okviru tog koncepta agroindustrija bi trebalo da predstavlja veliku šansu. To znači da nova strategija i akcioni plan moraju imati multifunkcionalni prilaz, koji uključuje oporavak stočarstva, organsku proizvodnju i agro-etno turizam. To su odlike savremene poljoprivrede, kojoj Srbija treba da teži. Treba razvijati uspešan porodični biznis na poljoprivrednim gazdinstvima. To pruža šansu da se proizvodi što više zdravstveno bezbedne hrane, koju traži svetsko tržište. Takav novi koncept postoji, i objavićemo ga u jednom od sledećih brojeva.

Primera radi, EU (koja godišnje uvozi 700.000 tona junećeg mesa) očekuje da od Srbije u narednoj polovini veka godišnje kupuje po 50.000 tona ,,bebi-bifa''. Da tome nismo posvećivali pažnju, najbolje govori podatak iz 2015. godine kada je izvezeno samo 315 tona, a godinu dana kasnije tek oko 400 tona. Toliki izvoz se kretao i svih ovih godina. Odobrenoj količini od 8.875 tona godišnje od strane EU nismo se ni primakli. U vreme raspada SFRJ iz Srbije se godišnje u svet izvozilo 30.000 tona ,,bebi-bifa''!

Zaraza čekanjem

Ljudi koji se bave agrarom u Srbiji proteklih decenija, godina, meseci i dana uglavnom žive na obećanjima i čekanjima, a rezultat je da radnici i seljaci sad imaju imaju nesiguran i neizvestan - prekarni rad!

Kada je reč o očekivanjima i čekanjima, autor se poziva na Ivu Andrića koji je pisao: Zaraziti nekog čekanjem (što je danas slučaj u Srbiji sa seljacima i čekanju boljeg života u agraru - primedba B.G.) predstavlja najsigurniji način vladanja nad njim, što znači učiniti ga nepokretnim i bezopasnim potpuno i zauvek, i ta obmana čekanja tvrđa je od svakog zatvora i jača od najjačih bukagija, jer se, sa mnogo sreće i veštine, iz zatvora može pobeći i okova se može čovek osloboditi, ali te obmane(!) - nikad ni doveka!

I tako, prihvativši prećutno uslove života koji vam se postavljaju, živite kako vladalac hoće, upravo i ne živite, nego strpljivo čekate, sve dok se sav vaš život, zajedno sa svim onim što ste očekivali, ne pretvori u strpljenje i beskrajno čekanje, što znači da ste prihvatili rajinski način života, a to je isto što i put dobrovoljne propasti za sebe i svoje potomstvo!

Da ne bi morali da vas sami ubijaju, zarazili su vas tim čekanjem koje vas održava u životu i polagano ubija. Uvenućete i nestati kao što su uvenuli i nestali toliki preci i narodu u Osmanskom Carstvu, pre vas na isti ili sličan način. Nisu ni primetili da su sa puta istinskog života neosetno prebačeni na mrtvi kolosek čekanja bez kraja i cilja. Ne osećaju to svoje čekanje kao teret ni kao poniženje, jer su se i sami pretvorili u čekanje.

Dakle, zaraziti nekog čekanjem, to je najsigurniji način vladanja nad njim! Sve što jeste i što znate, umete i možete, stavljeno je u službu tog čekanja bez kraja i bez ikakvog izgleda na ostvarenje. Jednima vek prođe u mučnom i uzaludnom čekanju, a drugi dobiju i bez najmanjeg čekanja sve što žele i čemu se nadaju!

(Nastaviće se)