Srpske amazonke (1)

Stana gađa bolje od hajduk Veljka

Pošto sam otvorio „žensko pitanje" u mojoj literaturi, da kažem još ponešto o Srpkinjama Amazonkama, koje sam inkorporirao u moje romane o srpskim bunama. To sam uradio u fus-notama, koje sam uveo u pripovedni prosede tih romana. Ne kažem da sam taj prosede ja izmislio, ali sam ga ponudio kao moguću inovaciju osvajanja knjižvnog izraza. Nisam načisto da li je to unapredilo ili unazadilo moju prozu. Držim da sam kao pisac, koji pretenduje da ostavi trag u književnosti, morao da proširim nasleđene pripovedne standarde, makar uvodeći u njih fus-note, karakteristične za naučni a ne za umetnički postupak, kao prilog svog pogleda na istorijski roman. Iz tih fus-nota predstavljam čitaocu srpske ratnice, o kojima malo znamo a dugujemo im našu istoriju.

Ivan Ivanović

1.

Počinjem sa Čučuk Stanom, junakinjom Prvog srpskog ustanka, kojim je rukovodio Karađorđe. Stana je bila druga žena najromantičnijeg srpskog ustanika Veljka Petrovića iz Negotina u Istočnoj Srbiji, proslavljenog pod imanom Hajduk Veljko. Veljko je dobio nadimak hajduk zato što je hajdukovao pre bune, a Stana čučuk zato što je bila niskog rasta (čučuk je turska reč). Materijal za ovu herojinu Karađorđevog ustanka našao sam u čuvenom delu Milana Đ. Milićevića „Pomenik znamenitih ljudi u srpskog naroda novijeg doba", iz kojeg sam „izvukao" i Iliju Petrovića Strelju, najpoznatijeg ustanika iz Južne Srbije, za roman „Vojvoda iz Leskovca" (1994).

Evo kako je Milan Đ. Milićević predstavio Stanu („imitiraću" izvanredan „vukovski" jezik koji je usvojio ovaj istoričar).

Čučuk-Stana, druga žena Hajduk-Veljkova, rodila se oko 1795, u selu Sikolu, u Krajini, tri časa hoda od Negotina, u kući Plještića.

U vreme kad se Stana zadevojčila, uglavnom kod ovaca, nekakvi srpski ustanici, bećari, udare na selo Sikole i porobe ga i opljačkaju.. Tom prilikom odnesu i Stanine devojačke darove, kakve je svaka devojka tog vremena spremala za miraz prilikom udaje. Stana se nije zadesila kod kuće, bila je kod ovaca, a kad je videla šta se dogodilo, digne se čak u Poreč na tužbu vojvodi Milenku Stojkoviću, koji je tu sedeo. U Poreču se zatekao vojvoda Veljko Petrović, koji je ranije hajdukovao kod Stanoja Glavaša. Veljko je bio oterao svoju prvu ženu, koja je bila Glavaševa rođaka, i prema njemu se „gospodila". Stana se zagleda u junaka, a i on u nju, i posle se nisu odvajali sve do Veljkove smrti u Negotinu 1813. godine. Bila je čudo od žene, dostojna najvećeg srpskog junaka ustaničkog vremena.

Mene je Čučuk-Stana inspirisala da napišem o njoj dramolet za fus-notu romana „Toplička država 1917", u ime vojvode Koste Vojinovića, pošto sam našao da je Kosta pisao pesme, drame, priče, a neki su kazivali da je u oslobođenoj Kuršumliji „prikazan" njegov skeč o Čučuk-Stani. Moguće da je sve to mit, ja sam se poslužio lukavstvom uma da ga oživim.

Evo tog mog dramoleta, kakav je mogao da se igra u Kuršumliji, ako takva priča ima iole realan osnov u istoriji.

Konstantin Vojinović : ČUČUK STANA

dramolet

(U svesci koju je Vlastimir Vuković (pisar vojvode Koste Vojinovića, koga je ovaj, sa još petoricom druga, poslao na Solunski front sa izveštajem o ustanku), a koja je sačuvana zahvaljujući učitelju i piscu Anđelku Krstiću iz Ohrida, nalazila su se dva čina drame o junakinji Prvog srpskog ustanka Čučuk Stani i epilog. Da li je postojao organizovaniji tekst teško je reći, ovde se više radi o skici. Šta više, Vojinović je prvu skicu označio kao prvi čin, a drugu kao treći čin. Vlastimir Vuković nije mogao da kaže kad je vojvoda napisao ovaj dramolet (tako ga je sam nazvao), verovatno za vreme četovanja na Kopaoniku. Istoričari su posle rata mnogo nagađali o vojvodinim pesmama, koje istina nisu sačuvane pa ih niko nije video, ali Vlastimir Vuković kaže da Vojinović nije pisao pesme, ili bar on nije znao za njih, a bio je vojvodi najbliži. U svakom slučaju, u toku samog ustanka i posle njega , Kosta Vojinović nije imao nikakav predah da bi mogao da se bar za trenutak posveti literaturi. Stoga se prosto nameće zaključak da je mladi Vojinović pisao o Čučuk Stani u kući Danice Dimić na Kopaoniku, gde se zagledao u njenu ćerku Stanku, rano ostalu udovicom pošto joj je muž junački poginuo u ratu.)

(Konak vojvode Milenka Stojkovića u Poreču. U velikoj sobi sede Milenko i Hajduk Veljko, koga je vožd Karađorđe poslao Milenku u Krajinu na ispomoć. Ulazi momak.)

A 1.

MOMAK: Vojvodo, neka devojka želi da te vidi. Dolazi svaki dan pred kapiju i tu čeka. Uzalud smo se trudili da je oteramo, neće da ide.

MILENKO: Veliš devojka ...

MOMAK: U stvari devojčurak. Teško da joj je više od petnaest. Ali nosi oružje, ispod tkanice joj viri pištolj, preko ramena drži pušku kijački. Više liči na ratnika nego na devojku.

MILENKO: Veliš ratnik... Meni je danas svaki ratnik potreban... Kad Turci navale, moramo svi da branimo Krajinu, i muško i žensko. A je li rekla šta traži?

MOMAK: Neće da kaže, samo ponavlja da oće da vidi vojvodu Milenka. Pa sam mislio da je bolje da to znaš, nego da te iznenadi negde van konaka.

MILENKO: Šta ti kažeš na ovo, Veljko?

HAJDUK VELjKO: Ja bih je, vojvodo, primio. Ti si ovde starešina ne samo vojni nego i civilni. Sigurno da je tera neka muka...

MILENKO: Onda, dovedi devojku. Ali je prvo razoružajte, šta ja znam... Neću da prođem kao Murat na Kosovu! I Murat je poverovao Milošu, pa ga je ovaj rasporio!

HAJDUK VELjKO: Šta čekaš, dovedi devojku.

(Momci dovode Stanu. Stana pristupa odvažno, kao da nije pred glavnim krajiškim vojvodama.)

MILENKO: Pre nego čujem šta moliš, devojko, kaži mi ko si i odakle si.

STANA: Ja sam Stana Plještić iz sela Sikola na Deli Jovanu. Jesi li čuo za to selo?

MILENKO: Kako da nisam. Sikole je najpismenije selo u Krajini.

STANA: To si dobro rekao. Je l te još nešto zanima?

MILENKO: Je si li sama došla u Poreč?

STANA: Sama. A sa kim bi?

HAJDUK VELjKO: Sikole je daleko... prolazi se kroz šumu... Kako si došla?

STANA: Pa na konju, kako bi?

MILENKO: Umeš da jašeš?

STANA: Kako ne bi umela! Pa ja sam od malena bila za stokom...

MILENKO: I nije te bilo strah?

STANA: Od čega? Zverinja se ja ne bojim, umela sam da štitim stado od vukova. A ne bojim se ni razbojnika, ponela sam pušku i pištolje.

HAJDUK VELjKO: Umeš da pucaš?

STANA: Ne znam koji si, mlad si da bi bio Milenko. Milenko je ovaj stariji... Ali da se kladimo da umem da gađam bolje nego ti!

MILENKO: Bolje da pucaš od Hajduk Veljka? Takav se dosad nije našao u Krajini!

STANA: Ne znam ja to, ali da izađemo na livadu i da postavimo mete. Pa da puca on i da pucam ja. A ti, Milenko, budi sudija!

HAJDUK VELjKO: I hoću! Ako je istina to što kažeš, onda ću da naredim da ti obuku pantalone...

MILENKO: Veliš da ti je ime Stana... Čučuk Stana!

STANA: Šta si rekao?

MILENKO: Mala Stana. Čučuk je na turskom mali.

STANA: Kad se puca nije važno da li si mali ili veliki... no da li imaš oko. Milenko, naredi da mi tvoji momci vrate oružje i ajdemo na livadu... Oću da pokažem ovom tvom Veljku kako gađa u metu ova... kako si rekao... Čučuk Stana!

(Milenko naredi te postave nekakve male testije kao mete u dvorištu konaka. Postave ih po deset i za Veljka i za Stanu. Milenko odredi te prvi puca Veljko, ubije osam testija. Veljko je bio veliki junak, pre svega na sablji. Puškom se manje služio i nije bio osobit strelac, iako ga je Milenko proglasio šampionom. Onda puca Čučuk Stana i ubije svih deset testija. Milenko Stojković ne može da se načudi.)

MILENKO: A sad mi kaži zašto si došla k meni?

STANA: Nekakvi tvoji bećari su banuli u Sikole i opljačkali narod. To je velika sramota, vojvodo. Mislila sam da si ustanik a ne pljačkaš. Upali su i u kuću moga oca i pokupili moje darove što sam ih spremila za udaju. Ja sam bila u planini, inače ti razbojnici ne bi izneli živu glavu sa Deli Jovana! Došla sam u Poreč da povratim svoje darove.

MILENKO: I tražiš ih od mene?

STANA: Ti momci su na tvojoj hrani i odeći. Ti si odgovoran za sve ono što oni čine.

MILENKO: Čuješ li ti ovo, Veljko?

HAJDUK VELjKO: Čujem, i držim da Stana govori pravo. A kako puca, bolje ti je da narediš tim bećarima da vrate opljačkano. I da ih kaštiguješ za to! Jer ako to ti ne učiniš, ne sumnjam da će učiniti Stana!

MILENKO: Veliš pravo, Veljko. Moje je da pronađem darove. A ti gledaj da se Čučuk Stana vrati zdravo u Sikole.

A 2.

(Kuća kapetana Stojana Abraša u Poreču, kod koga je Stana po rodbinskoj liniji odsela. Abraš je bio pobratim Hajduk Veljku, pa su se Stana i Veljko našli kod njega.)

VELjKO: Devojko, čula si šta mi je zapovedio gospodar Milenko? Da te živu i zdravu vratim doma.

STANA: Nemoj da se trudiš, vojvodo. Nemam nameru da se vraćam u Sikole!

VELjKO: Ne razumem...

STANA: Nemaš tu šta da razumeš. Neću više da čuvam ovce i goveda. Nameravam da se namestim ovde u Poreču. Stojan mi je obećao da će mi naći neki posao u varoši.

VELjKO: Čekaj. Rešila si da skineš seljačko ruvo i obučeš varoško?

STANA: Tako je.

VELjKO: Ali život je ovde opasan za mladu devojku... Po gradu se muvaju svakojaki ljudi... trgovci, vojnici, bećari, brodari, razbojnici, lopovi... grad napada svaki čas Turčin Pazvan-oglu iz Vidina...

STANA: Rekla sam ti da se ja ne bojim ničega!

VELjKO: A bi li radila kod mene. Meni je kuća prazna, nemam domaćicu.

STANA: Nemam nameru da služim nikoga. Nisam došla u varoš da budem služavka!

VELjKO: A da te pitam nešto drugo. Bi li pošla za mene?

STANA: Meni je rođak Stojan rekao da si ti danas najveći srpski junak...

VELjKO: Sad... junak od kojeg bolje puca jedna seljanka...

STANA: Meni je rođak Stojan ispričao da si ti jednom prilikom... kad su Turci bili opkolili Poreč... seo sa svojim bećarima u čamac i uleteo sa isukanom sabljom među njih kao kobac među kokoške... Koje si posekao, koji su se razbežali... Stojan kaže da se Turci toliko plaše tvog imena da beže već pri njegovom pomenu. Otkad si ti došao u Poreč, Pazvan-oglu se ne usuđuje da ga napadne.

VELjKO: Pa, pobratim te nije lagao...

STANA: Ali ja sam čula da si ti ženjen... Da u Biogradu imaš ženu i sina... Je li to istina?

VELjKO: Istina je, Stano, ali ja sa tom ženom više ne živim. Kupio sam joj kuću u Jagodini odakle je došla i tamo je opravio. Poručio sam joj da ako krene za mnom, da ću da je bacim u Dunav...

STANA: Ja sam rešila da se udam za junaka! Ali ja nemam nikakav miraz...

VELjKO: Šta će meni miraz? To što sam se ja odlikovao u bojevima, donelo mi je pravo da zakupim od Sovjeta skele i đumruke i to mi je donelo bogatstvo...

STANA: Čekaj. Ja imam jednog konja kod oca u Sikolu kakvog teško da ima u svoj vojsci... Ime mu je Kušlja. Bio li bi rad da ti ga dovedem u miraz?

VELjKO: Bolji poklon nisi mogla da mi učuniš!

EPILOG:

U leto 1811. godine po smrti krajinskog kneza Miše Karapandže, Veljko je bio postavljen za vojvodu u Negotinu. Krajina je bila vrlo bogata zemlja, gusto naseljena i lepo obrađena. Srpski pisac Vuk Karadžić, koji je u to vreme boravio u Krajini, ovako je opisao: „Bogata negotinska ravnica, stada belih i crnih ovaca, krda šarenih goveda, besni krajinski alati i vranci, brežuljci sa bogatim vinogradima i pimnicama. Jedini čisti srpski grad u to doba." Veljko je došao u grad sa Stanom i odmah organizovao odbranu Negotina. Pojačao je i učvrstio stare šančeve oko grada i podigao nove, koje je naoružao sa 10 topova. Posada mu se sastojala od 300 - 400 pešaka i isto toliko konjanika.

Stanovao je sa Čučuk Stanom u najvišoj kuli u sredini grada, koja se zvala Baba Finka (na turskom kotarica na katarci od broda). Odatle je Veljko osmatrao okolinu i svaki čas izletao na Kušlji sa bećarima među Turke koji su logorovali u ravnici. U svemu mu je pomagala i pratila ga Stana. Zadobila je četiri rane i proslavila se kao saputnica najvećeg srpskog junaka. Veljko je najradije napadao noću, što je izazivalo paniku među Turcima, nenaviknutim na noćno ratovanje. Sve što su Veljko i Stana radili činili su uz muziku. Cigani svirači nisu izlazili iz Baba Finke. Stana je veoma lepo pevala i igrala, u čemu je ratnik uživao. Tako je došla kobna 1813. godina.

Istorija kaže da je u dvorištu Baba Finke nekakav turski nišandžija pogodio Veljka kad je obilazio stražu i na mestu ga usmrtio. Branitelji Negotina su sakrili Veljkovu smrt, na taj način što su telo pokrili travom do večeri, a onda ga je brat Milutin izneo iz šanca i tajno sahranio kod crkve. Preko Veljkovog leša su stavljena dva mrtva vojnika, a grob zaravnjen, kako ga ne bi pronašli Turci, jer bi Veljkova glava bila njihov najveći trofej. Čučuk Stana se još šest dana tukla sa Turcima posle Veljkove smrti. Hroničar kaže da je imala puno razloga da pogine, kako ne bi pala živa Turcima u ruke i završila život bedno u nekom haremu, kad se činilo da niko neće izvući glavu iz Negotina, koji je bio pun nesahranjenih leševa i zaudarao do neba.

Ipak, Stana je izišla iz grada zajedno sa Milutinom Petrovićem, Veljkovim bratom, koji je preuzeo odbranu grada po Veljkovoj smrti. Branioci su pleli lese od pruća, bacali ih preko bare, pa posipali krovinom i zemljom. Povlačenje je počelo šeste noći po Veljkovoj smrti, tiho da to ne osete Turci. Napred su išle Čučuk Stana i Milutinova žena Stanojka, za njima je Milutin vodio konje natovarene blagom, koje Veljko nije dao da se iznese iz Negotina, jer bi „sramota bilo da Turci dođu u moju kuću, pa kod tolike slave i imena moga, ništa u njoj ne nađu".

Teško natovareni konji isprovaljivali su lese i mnogi se podavili. Stradao je i Veljkov konj Kušlja, koga mu je Stana donela u miraz, a vodio ga Veljkov pobratim Stojan Abraš, u čijoj kući su se Stana i Veljko zaručili. Tek kad su se begunci dohvatili mananstirskog gaja, znali su da su spašeni i neprimećeni od Turaka. Tako je Stana izišla iz Negotina istim putem kojim je slavno ušla u njega sa Veljkom pre dve godine. Sad se vraćala sama i napuštena u Poreč. Imala je osamnaest godina, a žena u tim godinama, pogotovo Stanine dinamike, nije mogla biti sasvim obeshrabrena.

Stana je podelila sudbinu ostalih emigranata iz Srbije, a bilo ih je oko 150.000. Najduže se zadržala u Bečkereku, gde je izazivala opštu pažnju. Lepa osamnaestogodišnja udovica najvećeg srpskog junaka ustanka, i sama ranjavana četiri puta, izazivala je divljenje našeg življa preko Save i Dunava, u vreme kad su žene bile samo domaćice i majke... Za Srbe je Stana bila deo legende i istorije njihove otadžbine Srbije. Kad je zaprosio neki bogati trgovac, nudeći joj miran život i izobilje, Stana mu je odgovorila: „Ja sam bila za junakom i ako se još koji put izudajem, opet ću otići samo za junaka".

Govoreći o junaku ravnom Hajduk Veljku, Stana je mislila na mladog grčkog heteristu Georgakisa Olimpiosa, u nas poznatijeg kao Kapetan Jorgać. Jorgać je sve vreme uz Hajduk Veljka branio Krajinu i gotovo da nije zaostajao u junaštvu za Veljkom. Stana se za njega udala i nastavila u emigraciji buran junački život, ali to je druga priča.

2.

ulozi žena u Topličkom ustanku napisala je studiju istoričarka Božica Mladenović, „Žena u Topličkom ustanku 1917." Ja ću ovde da upoznam Čitaoca sa istraživanjem istoričarke.

„U Topličkom ustanku nije bilo posebnih ženskih četa, ali su zato žene bile po mnogim četama i odredima. Analizom izvora došli smo do zaključka da su se žene borile u Ibarsko-kopaoničkom i Jablaničkom odredu.

U Centralnom odredu, pod zapovedništvom vojvode Pećanca, nije bilo žena u toku bune. Pećanac je, verovatno naviknut na ranija četovanja u Makedoniji, bio okružen isključivo muškarcima. Možda i zato što je lično smatrao da su ratni napori preteški za žene. Pred nastupom neprijateljske kaznene ekspedicije jedna žena i jedna devojka privremeno su pronašle utočište kod vojvode Pećanca." (...) „Važno je naglasiti da žene nisu bile strogo vezane za jedan odred i četu, nego su, zavisno od događaja i zahteva gerilske borbe, napuštale pojedine neaktivne i pridruživale se borbenim četama gerile."

Nas ovde interesuje Stanka Dimić Petrović, Vojinovićeva saputnica u toku ustanka. Poznato je da je vojevala prerušena u muškarca pod imenom kaplar Stanko. Samo retki su znali da je kaplar Stanko u stvari Stanka Dimić.

„Danica i Stanka Dimić bile su majka i ćerka. U spisku Ibarsko-kopaoničkog odreda, koji su sačinili austrougarski organi vlasti u Kruševcu, registrovane su i Danica Dimić i Stanka Dimić Petrović. One su navedene u austrougarskoj poternici od 30. marta 1917. godine, da su po iskazu Milosava Matića davale hranu komitama."

„Malo je detalja poznato iz života ovih žena. Danica, koja je rođena i živela u selu Belo Polje na obroncima Kopaonika, imala je sedmoro dece, pet kćeri i dva sina. Moguće je da je u kuću Dimića navraćao Kosta Vojinović dok je bio vojni liferant vojske Dvojne Monarhije. Daničin sin Janićije bio je narednik Srpske vojske, a u ustanku zastavnik Ibarsko-kopaoničkog odreda, a mlađi Đorđe borac istog odreda. Stanka je bila udata. Ne zna se da li je ratne godine provodila u rodnoj kući ili je iz svog doma otišla u odred, ko je bio njen muž i gde se nalazio za vreme rata. Po kazivanjima savremenika ustanka, Stanka je bila udata u selu Mijoković i imala je ćerku Krstinu, kojoj se kasnije izgubio svaki trag. Stanka je bila izuzetno lepa žena i Vojinović je nameravao da se posle rata oženi njome. Za vreme četovanja živeli su zajedno, u nevenčanom braku.

Obe žene su poginule 1917. godine. O pogibiji Stanke zabeleženo je u „Dnevniku" vojvode Vojinovića. Ona je nastradala u zasedi, koju su im postavili neprijateljski vojnici uz pomoć bivših četnika, na Livadicama-Ivljaku, zajedno sa braćom Janićijem i Đorđem. Bila je u poodmakloj trudnoći, sudeći po pričama savremenika, i Bugari su je mrtvu iskasapili i izvukli živo muško dete koje su nabili na bajonet. Majka Danica Dimić je u sukobu toga dana izgubila troje dece i sama bila ranjena, ali je imala snage da iz ruku sina Janićija, koji je bio na umoru, uzme zastavu odreda i spasi je.

Bugari su, zatim, naredili da se pobijeni borci Ibarsko-kopaoničkog odreda sahrane pored reke Toplice. Dva-tri dana kasnije, vojvoda Vojinović se, mada i sam ranjen u prethodnoj bici, vratio na to mesto i naredio da se poginuli sahrane u dvorištu crkve u Blaževu. Na sahrani je obećao da će svojim borcima podići nadgrobni spomenik, ali ga je smrt preduhitrila u ispunjenju ovog zaveta.

Iz oskudnih izvora se ne može tačno utvrditi mesto i vreme pogibije Danice Dimić. Savremenici su saglasni u tome da je ona poginula zajedno sa Kostom Vojinovićem u vodenici na Cerovačkoj reci. Po narodnom predanju, obe žene su poginule u vodenici sa vojvodom i tu su sahranjene. Čak se priča da su obe poginule od istog metka, dok su se skrivale iza šuplje bukve."

U „Sećanjima na vojvodu Kostu Vojinovića", Vlastimir Vuković se posebno osvrnuo na Vojinovićev odnos prema ženama. „Znam da će svakog ko bude čitao moj spis o Kosti Vojinoviću zanimati njegova ljubavnica-verenica Stanka Dimić. Da li je ona bila prosto vojvodina metresa (današnjim jezikom) ili je bila njegova inspiracija? Pokušaću da na ovo pitanje odgovorim posredno, kako je učinio i svm Vojinović u odgovoru na Pećančevo insistiranje da se otkrije njen identitet."

„Kad je Kokan spomenuo Amazonke, malo ko je od nas znao značenje ovog simbola. Možda profesori? (U Ustanku su učestvovali prebezi iz Crne Gore, koji nisu hteli da priznaju kapitulaciju, profesori Toško Vlahović i Jovan Radović, nemački đaci). Ja kao gimnazijalac nikad dotad nisam bio čuo za žene pod tim imenom, mada sam ponešto znao iz antičke mitologije. Kokan je prošao kroz beogradsku gimnaziju, studirao je u Beču. Razume se da je u mnogo čemu bio ispred prokupačkog gimnazijalca. Naravno da nepismeni Pećanac nije imao pojma o čemu je reč. Tek kasnije sam razumeo šta je Kokan hteo da kaže, pa ću pokušati da ovde to objasnim. Ko su, dakle, bile Amazonke?

Po grčkoj mitologiji, to su bile žene ratnice koje su živele u Aziji i bile strah i trepet za susedne narode. Ime su dobile po tome što su odsecale desnu dojku kako im ne bi smetala pri zatezanju luka (amazos - bez dojke). One su proterivale i sakatile muškarce, a sastajale su se s njima samo jednom godišnje, kako bi obezbedile potomstvo. Pod Amazonkama Kokan je podrazumevao žene koje su učestvovale u našoj buni. Svakako da je pre svega mislio na Stanku.

Ova Amazonka nije prišla Kokanu da bi sa njim vodila ljubav, već da bi bila akter njegovog ustanka. I zbilja, za sve vreme dok sam bio sa njima, nijednom ih nisam video u ljubavnom odnosu. Stanka je, naprosto, bila borac, bombaš, predvodnik najboljih naših vojnika. U jurišima na neprijatelja uvek je bila prva, pokretala je ostale ratnike. Kokan je nikad nije zaštitio od najtežih zadataka, kao ni sebe. Što je Kopaonički odred bio najbolja jedinica ustaničke vojske, ima da zahvali pre svega svom vođi, ali i njegovoj pomoćnici. Inače, Stanka je malo govorila, a u svim Vojinovićevim sukobima bila je na njegovoj strani, ne dovodeći u pitanje njegove stavove. Pošto je Kosta Vojinović u našem ustanku video revoluciju, dakle narodni preobražaj, logično je da su žene u tom činu morale da imaju ravnopravnu ulogu sa muškarcima."

U knjizi „Žena u Topličkom ustanku 1917." istoričarka Božica Mladenović napisala je biografiju Jelene Loret, žene koja je sašila srpsku zastavu i njome dočekala četnike. „Jedna od posebno uglednih članica grupe okupljene za borbu protiv okupatora bila je Jelena Loret." Loretova je, inače, bila poljska plemkinja iz Lavova.

U rodnom mestu se udala za građevinskog inženjera Evgenija Loreta. Bračni par je neko vreme živeo u Carigradu, potom u Solunu, gde ih je 1912. godine zateklo oslobođenje od Turaka. Po nagovoru tadašnjeg ministra građevinarstva, Milana Nedića, Loretovi su prešli u Srbiju, gde je Evgenije stupio u državnu službu i primio srpsko državljanstvo. Pre izbijanja Prvog svetskog rata, Loretovi su živeli u Prokuplju, gde je Evgenije radio na trasiranju pruge Niš - Prokuplje. Evgenije se u svojstvu inženjera Generalštaba Vrhovne komande povukao sa vojskom, a Jelena je ostala u okupiranom Prokuplju.

Kada su po propasti ustanka Bugari ponovo zagospodarili Prokupljem, Jelena Loret je zajedno s gospođom Ristić, kod koje je stanovala, bila osuđena na smrt. Ništa nije pomoglo što se branila da je podanica Dvojne monarhije. Bugari su joj samo dozvolili da četvorogodišnjeg sina ostavi na čuvanje u jednoj prokupačkoj porodici.

U noći su ih poveli na brdo Sokolicu na streljanje, gde se u poslednjem trenutku pojavio konjanik i doneo pismo iz Niša o pomilovanju. „Bugarski oficir se jedva potčinio toj naredbi, bilo mu je očigledno milo da nas pobije", sećala se kasnije Jelena Loret.