Scenario za ekonomski slom zemalja u tranziciji (2)

(Ovaj feljton objavljen je u Magazinu Tabloid počev od broja 149 - dakle pre 14 godina. Da su ga balkanski političari pročitali, mogli su nešto i naučiti)

Bogatstvo bogatim - siromaštvo siromašnim

U okviru programa strukturnog prilagođavanja država u tranziciji najveći mit se gradi oko najveće zamke, deviznog kursa. Tako devizni kurs predstavlja najfiniji instrument neokolonijalizma. Slikovito rečeno, riba koja će progutati udicu u rukama je ribara, a on odlučuje kada će je uloviti

Dragomir Sundać

Natalija Nikolovska

Paradoks deviznog kursa je najslabija tačka programa koji pledira na stabilizaciju država u tranziciji i predstavlja tačku destrukcije čitavog sistema. Zašto je to tako? Reč je o metafizičkom pristupu makroekonomskom sistemu gde je monetarna stabilnost promovisana na nivo strateškog cilja. Funkciju osnovnog sidra monetarne stabilnosti preuzima devizni kurs, koji je u suštinskoj koliziji kao instrument spoljnotrgovinske politike.

Devizni kurs ima dvostruku ulogu, koja se manifestuje u slučaju njegove upotrebe u funkciji unutrašnje stabilnosti cena, u uslovima inflacije, kada je njegov uticaj na cene u pozitivnom odnosu sa namernim ili nenamernim povećanjem vrednosti domaće valute. Tako stvoren devizni kurs vrši snažan antiinflacijski uticaj jer uvodi svetsku cenu kao gornju granicu formiranja cena na domaćem tržištu. Svetska cena, koja je odraz svetske produktivnosti rada pod uslovima treće tehnološke revolucije, dolazi na domaće tržište po "damping" uslovima. Tako je strana valuta dopingovana visokom produktivnošću rada u uslovima visoke tehnologije i zapravo je nerealna u odnosu na paritete kupovne snage domaće valute, koja postaje glavni faktor diskriminacije konkurencije domaćem proizvođaču. Očigledno da domaći proizvođač nije u mogućnosti da proizvodi u uslovima niske produktivnosti rada. I upravo se događa da se velike količine rada razmenjuju za male količine stranog rada, a sve uz pomoć veštački proizvedenog domaćeg deviznog kursa.

Svetska cena, kao ravnoteža cena u ekonomiji, vrlo brzo domaću inflaciju svodi na nivo strane inflacije, ali pod uslovima teško plaćene stabilnosti. Domaći proizvođači formiraju administrativnu cenu preko deviznog kursa nezavisno od stvarne produktivnosti rada. Tako nastaje potrošačka inflacija kao faktor unutrašnjeg razaranja proizvodnog sistema. Bez obzira na to što je devizni kurs nastao administrativno, on je formirao svetsku cenu proizvodnje, a ta cena je preuzela informativno alokativnu i redistributivnu funkciju. U slučaju pogrešnog "ustoličenja" deviznog kursa, a time i svetske cene, redistribucije dohotka i alokacija resursa dovodi do usporavanja razvoja. Sve se svodi na tezu: dokle god su tržišne cene doping za razvoj, dotle su administrativne cene krah za ekonomiju.

Paradoks trancizijske strategije u okviru navedenog neoliberalnog koncepta slobodnog tržišta koji je stvorio fiksno - administrativno utvrđene cene i tako dovodi do sprečavanja procesa prilagođavanja domaćih cena i deviznog kursa. To stvara disparitet relacije domaćih cena na uvoznu robu (koje padaju) i cene izvoza domaće robe (koje rastu).

Precenjeni devizni kurs domaće valute država u tranziciji inicira lanac retrogradnih procesa: ekspanziju uvoza, porast neproizvodne potrošnje, dezinvestiranje, nestanak razvoja, sužavanje obima proizvodnje, pad proizvodne sposobnosti, porast zaduženosti države, neokolonijalističku zavisnost, kriminalizaciju društva...

Očigledno je da se preko međunarodnih finansijskih institucija (koje su softver) povećava ekonomska zavisnost država u tranziciji. I upravo se nameće zaključak da je virtuelna stabilnost u suštini treniranje dužničke izdržljivosti tranzicionih zemalja. Granice eksperimenta (stabilnosti) zapravo zavise o blagonaklonosti finansijskih institucija. Devizni kurs, tako korišćen, ignoriše najbanalniju ekonomsku zakonitost: ako država želi da uvozi, ona mora i da izvozi kako bi održala ravnotežu uvozno-izvoznog trenda. Svako zaduženje preko uvoza u funkciji je dopunske akumulacije. Samo takva ekonomija ne ide u pravcu bankrota i promoviše suverenost i samostalnost.

Zalaganje za finansijsku liberalizaciju MMF objašnjava u kontekstu razumevanja da svetska ekonomija ne može u potpunosti da se globalizuje bez slobodne međunarodne dinamike kapitala, čiji je preduslov potpuna konvertibilnost računa kapitalnih transakcija.To podrazumeva mogućnost rezidenta da bez ograničenja kupuju imovinu, deonice, obveznice u inostranstvu, kao i mogućnost nerezidenta da slobodno vraćaju kapital investiran u druge države.

Konvertibilnost finansijskih transakcija u ekonomijama država u tranziciji argumentuje se akutnom glađu za investicijama u uslovima narušenog kredibiliteta domaćeg finansijskog sektora. U tom kontekstu, mogućnost oživljavanja investicionog ciklusa direktno se vezuje za priliv neto kapitala iz inostranstva. Tako se finansijska liberalizacija može pojaviti kao finansijska bomba stabilizacijskih programa, koja ekonomije zemalja u tranziciji može da sruši preko noći, uzrokujući duboku finansijsku krizu. Iskustvo Japana i južnoazijskih država pokazuje da u savremenom svetu otpornost na finansijsku krizu nemaju ni najrazvijenije zemlje sveta. Postoji mišljenje da se začuđujući rast ekonomija "azijskih tigrova" vrlo brzo može pretvoriti u duboku recesiju bez predvidivih razmera.

Zato i ne iznenađuje da već godinama ekonomski eksperti upozoravaju na opasnosti koje nosi finansijska liberalizacija za krhke ekonomije u tranziciji. U kontekstu ovih opomena neshvatljivo je ponašanje vlada država u tranziciji. One ne razmišljaju o mehanizmu za zaštitu ekonomije od priliva kratkoročnog finansijskog kapitala koji može da prouzrokuje finansijsku krizu. Da bi ironija bila veća, ekonomije zemalja u tranziciji ohrabruje mogućnost ulaska inostranog kapitala, jer veruju da je to jedina mogućnost izlaska iz krize. Međutim, ne vide da kratkoročni priliv kapitala može da izazove finansijsku krizu jer su same tranzicijske ekonomije za to stvorile uslove: visoke kamatne stope na domaćem tržištu kapitala, poboljšanje likvidnosti domaćih banaka pogoršanjem plasmana inostranih plasmana, dugoročno domaća kreditna ulaganja u neproizvodni sektor, priliv špekulativnog kratkoročnog kapitala čime se stimuliše uvoz, rast trgovinskog deficita i povećanje unutrašnje zaduženosti...

Tako verovanje u priče da priliv stranog kapitala preko noći može da napravi ekonomsko čudo uz poznavanje globalnih finansijskih trendova, dobija sablasni prizvuk. I pored toga, mnogi političari u državama tranzicije, da bi održali svoju izbornu bazu, koristili su se a i sada se koriste političkim floskulama i seju iluzije o razvoju i blagostanju i da samo još neko malo smeta pa da se krene u to blagostanje pomoću stranog kapitala. Oni uvoz kapitala, pa i onog kratkoročnog špekulativnog, prikazuju kao mistično sredstvo za rast izvoza, novu tehnologiju, novu zaposlenost... Iako većina ekspertskih analiza pokazuje da se dešava upravo suprotno: rast zaduženosti, nezaposlenost, socijalno raslojavanje, isisavanje kapitala iz države domaćina...

Najveće svetske korporacije u državama tranzicije, koristeći transfer cena, prikazuju gubitak u svom poslovanju. Time one izbegavaju plaćanje poreza u državama u kojima posluju. Pri tome prisiljavaju zemlju domaćina na kupovinu stranih osnovnih i obrtnih sredstava, kao i tehnologije, te tako povećavaju njenu zaduženost u razvijenim državama. Redukuju se zaposlenost i radničke nadnice, a ceo profit se izvlači iz države u tranziciji. Tako transnacionalna lokomotiva rasta vozi zemlju tranzicije u pravcu kolonijalne države. Što su u državi tranzicije prirodni resursi više iscrpljeni, to je ona više podložna "trci ka dnu", pod naletima nepromišljene finansijske liberalizacije. I upravo još jedan program stabilizacijskog programa prelazi u svoju suprotnost: stepen liberalizacije računa kapitalnih transakcija uzima se kao mera rizičnosti države u odnosu na mogućnost pojave finansijske krize.

Antrfile 1:

Provokacije

Da cinizam bude još veći, patogena struktura uvozne potrošnje dobija svoju podršku preko kredita MMF-a i svetske banke, kao i posebnih aranžmana preko kojih se sprovodi finansijska i strukturna rekonstrukcija privrede i banaka. Gotovo neznatan iznos ovih kredita upotrebljava se za razvoj, dok je najveći deo kredita u funkciji saniranja dubioza u bilansu tekućih transakcija. Tako zakonite provokacije prema potrošnji jeftinog novca (deviza) preko uvozne ekspanzije dobijaju doping kroz intervenciju narodne banke. Istovremeno, narodna banka iz deviznih rezervi interveniše da bi održala fiksni kurs. Naravno da onda iz Svetske banke i MMF-a stižu sve pohvale guvernerima narodnih banaka država u tranziciji, te ih svetski monetarni sistem ohrabruje u sve većem prelivanju bogatstva bogatim, a siromaštva siromašnim.

Antrfile 2:

Žrtvovanje

Najveći svetski eksperti su upozoravali da izlaženje na svetsko tržište bez prethodno utvrđenih vlastitih komparativnih prednosti predstavlja diktat razvijenih nad nerazvijenim. Ukoliko bi se upotrebio ekonomski rezon u modeliranju strategije liberalizacije, onda se nameće zaključak da se delom evropske i svetske privrede ne postaje ukidanjem ekonomskih barijera, već putem politike etapnog prilagođavanja ekonomskom okruženju i svetskoj konkurenciji. Kako je privreda država u tranziciji dugo bila zatvorena, ukidanje carinskih i drugih zaštita znači žrtvovanje država u tranziciji na oltaru svetskih cena. Neodmerena liberalizacija država u tranziciji pri nerealnom deviznom kursu metoda je kapitulacije domaće privrede pred produktivnijom svetskom ekonomijom.

GLOSA 1:

Magazin Tabloid u nekoliko nastavka objavljuje delove knjige "Scenario za ekonomski slom zemalja u tranziciji", izdate 2003. godine, čiji su autori Dragomir Sundać, profesor Ekonomskog fakulteta iz Rijeke i profesor Ekonomskog fakulteta iz Skoplja Natalija Nikolovska. Ova knjiga na utemeljen naučni način, laganim i popularnim stilom, upozorava na jedan od glavnih problema zemalja u tranziciji.

GLOSA 2:

Narušeni bilans tekućih plaćanja postaje inicijator ekonomija država u tranziciji prema sve većem spoljnjem zaduženju: krediti, emitovanje državnih obveznica, prodaja najboljih preduzeća ispod njihove cene i sl. U periodu tranzicije mnoge ekonomije pretvorile su se u velike svetske dužnike mereno kroz bruto nacionalni budžet: Mađarska 73 odsto, Makedonija 43 odsto, Hrvatska 44-35 odsto (zavisno od metode), Češka 37 odsto, Poljska 36 odsto...