Ekonomija

Ekonomija i društvo okovani lancima kriminala i korupcije (34)

SPOLJNOTRGOVINSKA NERAVNOTEŽA I FINANSIRANJE DEFICITA

Razvojna paraliza privrede, socijalnog i društvenog sistema. Svedoci smo opšte paralize privrednih tokova i poslovanja uzrokovanih širokom virusnom (brzo širećom) infekcijom. Međutim, ova nova kriza samo je produbila probleme i otkrila sve slabosti privrede, društva i sistema na kojem funkcionišu, smatra prof. dr Slobodan Komazec.

Prof. dr Slobodan Komazec

NEOLIBERALIZAM I NARASTANJE SPOLJNE TRGOVINE

Deficit spoljne trgovine koji je dostigao astronomske razmere, ostao je nekako po strani od interesa javnosti, ali i sagledavanja posledica njegovog stalnog rasta. Da li je na sceni poznata teza naših neoliberala da je „bolje uvoziti nego proizvoditi u domaćoj privredi"?

Da bi se sagledao funkcionalni odnos i ponašanje velike uvozne zavisnosti naše privrede i delovanje uvoza na domaću ekonomiju potrebno je prethodno pogledati poslovni ambijent u kojem se formiraju osnovni odnosi makroagregata u procesu razvoja. Naime, nekritičnim prihvatanjem neoliberalnog koncepta i njegovim provođenjem u život, došlo je do fundamentalnih promena u odnosima makroagregata i pulsiranja nacionalne privrede.

Pre svega, bankarski sektor je predat u ruke stranom kapitalu (90%), a time i politika novca, kredita i kamata.

Drugo, liberalizacija spoljne trgovine i stvaranje nezaštićene ekonomije (uz to i u krizi) dovelo je do toga da je strana roba preplavila domaće tržište (robne kuće, trgovački lanci, frišopovi, spekulativni uvoz mimo carina i dr.) dovelo je do dominacije stranog robnog kapitala.

Trgovina kao značajan segment privredeje pod dominacijom i strategijom stranog robno - trgovačkog kapitala.

Dakle, bankarski i trgovački kapital prelazi u ruke stranog kapitala. Procesi u domaćoj reprodukciji su prekinuti, a efekti ova dva osnovna oblika kapitala se odlivaju u inostranstvo, dok se teško i nedovoljno formira nacionalna štednja (akumulacija) potrebna za finansiranje domaćih investicija i razvoja.

Strane direktne investicije postaju glavni oslonac i faktor razvoja, a time i zavisnost od priliva stranog kapitala i promena na svetskom finansijskom tržištu. Domaće investicije, bez podrške stranih banaka i bez domaće štednje teško se povećavaju - kao oslonac samostalnog razvoja i oslobađanja od pritiska dugova spekulativnog ponašanja stranog kapitala.

U duhu neoliberalizma i procesa prihvatanja (kao njegovog sastavnog dela) uništeni su i likvidirani veliki sistemi u privredi i kombinati - koji su bili nosioci razvoja i izvoza (kao druge bitne poluge razvoja, uz investicije). Dakle, uništen je kastar nacionalne privrede. Privatizacija je gotovo onesposobila i usitnila privredni sektor, dok je privatno - profitni (neproduktivni, spekulativni) motiv poslovanja zadominirao. Strategija i politika razvoja izostaje, dok su domaći faktori razvoja potisnuti ili ugušeni. Sistem i ekonimija su okrenuti isključivo oslonjeni na strani kapital i zaduživanje u inostranstvu. Spoljni dugovi naglo rastu, paralelno sa deficitom spoljne trgovine, i budžetskim (realnim) deficitom.

Privredni razvoj generiše otvorene ili skrivene brojne deficite - koji se moraju finansirati (uglavnom stranim zaduživanjem). Stvorila je visoko uvozno zavisna i dužnički opterećena ekonomija i društvo. Mnogi smatraju da je stvoren neokolonijalni status prema stranom finansijskom kapitalu, korporacijama i bankama.

Uostalom, ovakvim odnosima postali smo samo prošireno strano tržište, čiji pozitivni efekti odlaze stranom kapitalu. Postojeći liberalni sistem je antirazvojno postavljen i dugoročno guše nacionalnu privredu stvarajući visoku zavisnost od stranog kapitala - do gotovo kolonijalnog i ucenjivačkog položaja.

Mnogi autori koji se bave ovim problemima se pitaju: dokle se može gomilati ovakav već gotovo astronomski deficit spoljne trgovine, kako ga dalje finansirati, da li će potpuno ugušiti i onesposobiti domaću privredu i proizvodnju. Konačno, da le je ovakav „model razvoja" moguće dugoročno zadržati? Retki su autori koji ne tvrde da „sistem treba menjati", ali kada se traži odgovor kako, gde, u kojim delovima, s kojim ciljem i efektima - tada izostaju odgovori.

Sada da pođemo od bruto domaćeg privrede i njegovih oblika potrošnje.

BDP=C + I + G + X - M

Dakle ostvareni bruto proizvod delom odlazi na ličnu potrošnju (C), investicije (I), javnu potrošnju (G) ili „dopunjen" saldom izvoza i uvoza (X - M). UU otvorenoj privredi u slučaju niskog i nedovoljnog bruto stvorenog proizvoda za održavanje određenog nivoa potrošnje i investicija, redovno se „dopunjava" potrebnim robnim uvozom (deficitom spoljne trgovine). Finansiranje ovih oblika potrošnje i uvoza vrši se iz raspodele nacionalnog dohotka (i amortizacije) uvećane za spoljni dug (BDP + D). U situaciji niskog ili nedovoljnog nivoa bruto proizvoda u finansiranju domaćih oblika potrošnje i negativnog salda spoljne trgovine (M veće od X) koristi se spoljno zaduživanje (dopunjeno kreditima „domaćih" banaka).

Iz dalje analize ovog problema videćemo kako funkcioniše ovaj sistem i čemu vodi, ali i kakvi su mu rezultati.

Prihvaćeni i vrlo rigidno provedeni koncept liberalizacije domaćeg tržišta, uz gotovo automatizam tržišta, sa slobodnim formiranjem kamata, kurseva, cena, ponude i tražnje roba i u usluga, slobodnih tokova kapitala i dr. doveli su do velikih

disproporcija u razvoju i kompleksne strukturne krize.

Takav "prasak" liberalizacije tržišta i uklanjanje potrebne kontrole i reputacije robno-novčanih tržišta praćenje i liberalizacijom spoljnotrgovinskih odnosa uz uklanjanje bilo kakve selektivne i potrebne prioritetne uvozne politike.

Ekonomija koja se dugi niz godina nalazila u krizi, bez potrebne protekcionističke i stimulativne uvozno - izvozne politike, izložena razornom delovanju robnog i novčanog kapitala - uvedena je u visoku uvoznu zavisnost. To je poznati "čvrsti zagrljaj" spoljnih interesa i stalni rast uvoznog pritiska i deficita spoljne trgovine. Deficit spoljne trgovine se gomila, ali i zaduživanje države, privrede i banaka u finansiranju deficita i formiranih rashoda.

Liberalizacija uvoza roba i usluga podržana je i politikom precenjenog kursa dinara, što je dodatno snažno podsticalo uvoz i "uvozni lobi", ali je gušilo domaću proizvodnju. Izvoz se pri tome činio potpuno nekonkurentnim i neaktivnim.

Izvoz i investicije su izabrani kao dve osnovne poluge razvoja, što je sa teorijskog stanovišta korektna orijentacija.

Sigurno se ovde postavlja i pitanje velikog uvoza i njegova struktura (uneta roba i usluga, energenti), od koga se uvozi povezanost dinamike uvoza i razvoja; ko su glavni uvoznici.

Isto tako i kod izvoza (uneta roba i usluga), gde i kome se izvozi, dinamika izvoza i privredni rast i ko su glavni izvoznici.

Paralelno s tim treba videti i sistem i izvore finansiranja deficita spoljne trgovine (dugovi, komercijalni krediti, devizne rezerve).

Topljenje nacionalne akumulacije i siromasenje privrede

Izabrani ili nametnuti nam model „razvoja" u osnovi vodi visokoj zavisnosti od stranog kapitala, uz uništavanje nacionalne osnove razvoja. O čemu se radi? Sistem je tako stvoren da dovodi do stalnog oticanja nacionalne štednje ili akumulacije (finansijskog potencijala), koga zatim „nadomešta" strani zajmovni kapital, čime se stvara mehanizam visoke inostrane zavisnosti, nesamostalnosti i gotovo učena od strane stranih nosilaca kapitala. Pođimo od osnovnih delova makrosistema. Privredni sektor kao osnovni nosilac razvoja i stvaranja ekonomskih viškova je kroz proces privatizacije rasprodat, dobijeni finansijski kapital potrošen preko budžeta, a rasprodajom, stečajevima i likvidacijama preduzeća i velikih sistema - proizvodni sektor potpuno onesposobljen za razvoj. Stvaranje akumulacije u ovom sektoru je marginalizovano.

Bankarski sektor je prenet u ruke stranog kapitala (85-90%), tako da

je uz robni kapital i finansijski kapital i monetarnu politiku stavljen u funkciju interesa stranog kapitala. Kamatnim mehanizmom se „"isisava" i odliva koncentrisani profit (dobit) u bankama. To je dodatni odliv i slabljenje finansijske snage privrede. U kreditnoj politici banke su se preusmerile na kreditiranje sektora stanovništva, a ne privrede i njenih poslovnih aktivnosti. Izostaje bankarski impuls razvoju privrede i vraćanje depozita u bankama u reprodukciji privrede (iz kojih i potiču).

Preduzeća u nedostasku domaćih kredita i podrške banaka okreću se dodatnim kreditima u inostranstvu, tako da zaduženost preduzeća u inostranstvu ogromno raste. Tim kanalom je dužnička zavisnost privrede naglo povećana, uz dodatni odliv novca kamatama iz privrede.

Potpuno otvorena nacionalna privreda (111 - 123%) uvozom i izvozom, otvaranjem brojnih stranih robnih kuća, fri šopova, trgovačkih lanaca i sl. država i privreda su premreženi i „okupirani" stranom robom. Domaća privreda, proizvodnja i trgovina su ugroženi. Postali smo samo prošireno strano tržište. Svi efekti trgovine odlivaju se u inostranstvo. To je dodatni korak u pustošenje finansija nacionalne privrede.

Dominantni oslonac na strani kapital u investicijama i razvoju, koji „nadomešta" napred odlivani nacionalni kapital i nedovoljno domaću štednju, sa svim ogromnim podsticajima i davanjima (olakšicama), zatvorio je ovu omču dugova i gušenja privrede. Kako se velikim delom radi i o spekulativnom kapitalu sa brojnim „ugrađivanjem" naših nosilaca odluka o investicijama i projektima, dolazi do velikog naduvavanja cena radova i projekata, što dovodi do dodatnog odliva dela pozajmljenog kapitala stranim investicijama ili kreditorima, ali i na privatne račune domaćih nosilaca odluka o investicijama i projektima. To istovremeno „naduvava" bruto nacionalni proizvod.

Ovakve strane direktne investicije i brojni projekti zasnovani na njima stvaraju pravi „dužnički mehur" koji se još ne vidi, ali će kada nas prispele obaveze pritisnu dovesti do stvarne prezaduženosti i nesolventnosti.

Dakle, da sintetizujemo ove tokove osiromašenja:

1)Stalno odliv novca !domaće štednje navedenim tokovima, uz odliv „neuhvatljivog" nacionalnog dohotka i štednje(u spekulativnoj ekonomiji),

2)Odliv po kamatama iz privrede, banaka i javnog sektora budžeta,

3)Gušenje nacionalne privrede, proizvodnje i prometa i „stvaranja" nacionalnog dohotka i štednje,

4)Stalni nedostatak (uz odliv) nacionalne akumulacije,

5)Potpuni oslonac na strane direktne investicije (SDI) i veliki odliv, blokadu i slabu upotrebu ovih stranih sredstava, uz ogroman rast ovih dugova,

6)Pljačka i otimanje nacionalnog bogatstva i novčanog kapitala - kao klasičan oblik kriminala, korupcije i štetočinskog ponašanja nosilaca odluka o investicijama,

7)Slaba kadrovska i upravljačka struktura, gotovo nesposobnih kadrova koji upravljaju velikim nagominalnim bogatstvima i resursima,

8)Odliv „pokretača razvoja" i ideja - mlade, školovane radne snage u inostranstvu.

Sve su to ograničavajući faktori razvoja koji političku garnituru orijentišu na uzimanje stranih kredita da bi se pokrile sve navedene slabosti i tokovi koji blokiraju dugoročni razvoj, ali „prikrivaju" sve slabosti u sistemu.

Prikazuju se „veliki razultati" u privlačenju stranog kapitala i ostvarivanju visokih stranih direktnih investicija, ali se ne prikazuju efekti upotrebe kapitala i stvorene obaveze.

kakvim se finansijskim konstrukcijama radi, dugovima, efektima ulaganja i sl. sve je to ostalo daleko od uvida i uticaja javnosti. No, to će u sledećoj fazi razvoja postati pravi društveno - finansijski zemljotres.

Na ove tokove odliva akumulacije treba dodati i već dospele otplate ranijih dugova, a zatim potrebe za investicijama za kvalitetan dugoročni razvoj. Strukturni razvoj i brzo „prilagođavanje" svetskim trendovima je u samoj osnovi ove politike investiranja, zaduživanja, ali i stvaranja nacionalne akumulacije za postepeno oslobađanje od „nametnutih lanaca" svetskog finansijskog kapitala.

Dinamika i efikasnost privrednog razvoja - nominalni i realni rast

Upolitici razvoja izabrane su dve poluge - investicije i izvoz.

Pre bilo kakve analize zaduženosti, obaveza i efekata upotrebe stranog kapitala da pogledamo kakvu smo stvorili materijalnu bazu u dosadašnjem razvoju, na kojoj treba graditi politiku i model daljeg razvoja i korišćenja stranog kapitala.,ali i uključivanja na svetsko tržište.

Istovremeno, da vidimo da li smo dostigli nekakav „dužnički limit" i buduće teškoće u servisiranju spoljnih dugova, ali i finansiranja deficita spoljne trgovine (kao redovne pojave zemlje u razvoju).

Privredni rast je vrlo nestabilan sa većim godišnjim oscilacijama stopa rasta. Realna stopa rasta u navedenom periodu iznosi 1,9%Ta nominalna (uključujući stopu inflacije) oko 3,6%.

Od 2012 - 2021. bruto proizvod je povećan za milijardi 18,5 milijardi evra,

tako da je u 2021.dostigao 52.970 miliona evra.

To je baza na kojoj se mogu graditi sve kombinacije makroekonomske politike i razvoja, uz kombinovanje i stranih izvora sredstava.

Uz ovakvu dinamiku i nivo nacionalnog razvoja da vidimo gde se nalazimo sa dostignutim opterećenjem bruto dugovima nacionalnog proizvoda, iza čega sledi analiza opterećenja obavezama, dužnički teret, obaveze koje pritiskaju našu privredu, ali i moć privrede da finansira deficit spoljne trgovine.

Dugovi su prikazani po osnovnim sektorima i to njmov spoljni i unutrašnji dug, kao i ukupan dug i dužnički teret kojim je opterećen bruto domaći proizvod.

Poseban komentar navedenih podataka nije potreban. Da li se razvila dužnička ekonomija i prezaduženost? Sa unutrašnjim teretima od 24,2% bruto proizvoda i 67,4% opterećenja spoljnim dugovima to je sada teško zaključiti. Dakle, to iznosi 91,6% bruto proizvoda. To je moguće samo, nakon detaljne analize obaveza koje dospevaju i pritiskaju bruto proizvod godišnje. To će uslediti u nastavku analize.

Određivanje „dozvoljenog" tereta duga od 45% ili 60% bruto proizvoda, kao u EU po Mastrihtu, odmah da navedem, to se ne može odnositi isto za jednu manje razvijenu i visoko razvijenu privredu. Postavljanje takve granice je samo veštačko ograničenje koje sputava sve manje razvijene države da više i bolje koriste inostrani kapital sa svetskog finansijskog tržišta, mada su one znatno više zavisne od njega u odnosu na razvijene. A upravo ovaj dogmatski stav se krši od strane razvijenih država čiji javni dug prelazi i preko 100% bruto proizvoda, a u nekoliko država i preko 200%. Kod nas je usvojena gornja granica duga od 45% bruto proizvoda(koja se ne poštuje).

Interesantan je period pre nastanka krize (2005-2008) kada dolazi do prave eksplozije spoljnjeg zaduživanja, uz prosečnu stopu od 22% i prosečnu stopu privrednog rasta od 6,4%. Od tada nastaje prelom u kretanju spoljne zaduženosti (stalni rast) i padanje stope privrednog rasta-uz veliku oscilatornost godišnjih stopa rasta. To je vrlo nestabilan i neuravnotežan rast.

Da pogledamo sada i najnovija kretanja javnog duga i bruto proizvoda u nekoliko većih država i članica EU.

Javni dug evrozone porastao je sa 90,8% iz 2019. na 101% u 2021.

godini.

Krajem marta 2021. javni dug u Hrvatskoj je iznosio 91,3% bruto proizvoda, Sloveniji 90% i Srbiji 67,4%. Srbija je u aprilu 2021. uvela novi paket pomoći od 2,1 milijardu evra. Javni dug će preći 70% bruto proizvoda.

Interesantno bi bilo sada pogledati ponašanje spoljnog duga, bruto domaćeg proizvoda preračunatog po realnom kursu (ravnotežnom kursu koji eliminiše razliku stope inflacije u našoj privredi i u razvijenim privredama). Tada se dobija znatno realnija slika u odnosu na kretanje nominalnog bruto proizvoda preračunatog u evro po tekućem srednjem kursu.

Dakle, visoko precenjenI kurs dinara u nizu godina dolazi do nerealno visokog bruto domaćeg proizvoda izraženog u evrima, pošto se nominalni bruto proizvod konvertuje u podcenjeni evro. To dovodi do "naduvanog" kroz inflaciju bruto domaćeg proizvoda i smanjivanja učešća spoljnog duga u bruto domaćem proizvodu.

Naravno, samo iz odnosa duga i bruto proizvoda nije moguće izvući zaključak o opterećenju države dugovima, dužničkoj krizi i eventualnom bankrotu. To je moguće samo iz detaljne analize strukture dugova, njihovih uslova korišćenja, efekata upotrebe, dinamike razvoja, dospelih godišnjih obaveza iz dugova, mogućnosti refinansiranja dugova i obaveza, kamatnog tereta i brzine rasta, poverenja u državu i institucije, kretanja na svetskom tržištu novca i kapitala i dr.

Dakle, treba sve to sagledati i u budućnosti, da bi se došlo do zaključka da li je neka država (kao i naša) prezadužena i da li preti nesolventnost, odnosno moguće proglašenje bankrota.

Posebno značajno pitanje je iz kojih sredstava se formira javni dug država. Ako se formira iz domaćih izvora tada gotovo ne postoji granica zaduživanja, a ukoliko iz stranih izvora tada je moguće ući u visoku zaduženosti i teškoće u servisiranju javnog duga, odnosno u prezaduženost u odnosu na kapacitet nacionalne privrede ili čak proglašenja bankrota.

Da pogledamo sada šta se događa sa drugom polugom tazvoja - izvoznom i platnobilansnom i kako one deluju na privredni razvoj.

4.Liberalizacija tržišta i spoljne trgovtnf - kumulisanje spoljnotrgovinskog deficita

"Neka roba bude domaća, kada je to razumno i moguće, a pre svega treba bankarski sektor da bude nacionalan " (Grinspen).

Prevremena i velika liberalizacija tržišta vezana za spoljnu trgovinu dovela je do globalne nestabilnosti i ogromnog, gotovo kumulativnog, spoljnotrgovinskog

deficita. Deficit spoljne trgovine (vidljivog uvoza i izvoza - roba i usluga doveo j je i do permanentnog deficita platnog bilansa. Liberalizacija trgovine, otvaranje nacionalne privrede i privlačenje stranog kapitala postali su deo osnovne strategije razvoja Ali, kakve su to strategije razvoja i do čega su one dovele privredu i društvo?

Privreda je prebrzo otvorena za inostranu konkurenciju pre nego što su uspostavljene snažne finansijske institucije i izgrađena potrebna lepeza stimulativnih mera spoljnotrgovinske politike. Uloga države zamenjena je mantrom slobodnog tržišta i slobodnog uvoza. Liberalizacija je imala poražavajući efekat na domaću pttvreda. Poseban je problem što je liberalizacija robnog dela platnog bilansa bila praćena i liberalizacijom tržišta kapitala, čiji je nekontrolisani priliv i zajmovni kapital korišten za kupovinu strane robe, za "naduvavanje" domaće potrošnje iznad realnih domaćih resursa (ponude), ali i za finansiranje budžetskih rashoda (a ne samo deficita budžeta). Eksplozija deficita spoljne trgovine dovela je do isto takvog eksplozivnog zaduživanja u inostranstvu.

Liberalizacija tržišta kapitala se i dalje forsira, bez obzira što ne podstiče privredni rast i oživljavanje umrtvljenih investicija. Neki ekonomisti smatraju da podsticanje potrošnje nije način za izlazak iz krize, već je potrebno da se Srbija "okrene smanjenju budžetskog deficita i zaustavljanja rasta javnog duga", odnosno politici štednje. Pri tome se polazi od stava da se podsticanje potrošnje može da odnosi samo na zemlje s velikim unutrašnjim tržištem, kada se podsticaji potrošnje usmeravaju na kupovnu domaćih proizvoda. Istovremeno, radi se o državama koje imaju visok kreditni rejting tako da je mala mogućnost pojave dužničke krize.

Smatra se da Srbija kao mala otvorena privreda ima male koristi od fiskalnih (i domaćih) podsticaja, jer se "njihov najveći deo preliva na uvoz roba i usluga, umesto rasta proizvodnje". To samo povećava spoljnotrgovinski deficit, a njegovo povećanje dovodi do smanjenja vrednosti dinara i rasta inflacije. Konstatacija bi bila tačna samo ako se radi o liberalizaciji spoljne trgovine i tržišta, bez njihove kontrole, usmeravanja i vođenja aktivne spoljnotrgovinske politike (kako su to radile novoindustrijalizovane zemlje Azije). Tada se stimulisanje potrošnje (ali ne bilo kog oblika, već investicione) može visokoefektivno odrazi, na porast proizvodnje, bruto domaćeg proizvoda i zaposlenosti.

Podsticajne mere se, uz kontrolu uvoza i stimulaciju izvoza, mogu usmeriti na domaće proizvode i proizvodnju (investicije i izvoz), čime efekti ovih mera ostaju u nacionalnoj privredi, uz brojna multiplikativna delovanja (i investicija izvoza). Kao da u potpuno zaboravljeni investicioni i izvozni multiplikatori. Savremena privreda nije stacionarna, već dinamičan sistem.

Na navedena nepovoljna robna i finansijska kretanja u eksternoj ekonomiji dodatno je delovala ne samo nagla i velika liberalizacija,već i politika precenjenog kursa domaće valute. O tome šire nešto kasnije u ovom tekstu. Slobodna (liberalna) spoljna trgovina praćena privlačenjem stranog kapitala (SDI) kao osnovnog faktora razvoja, dovela je do visokog deficita spoljne trgovine i visokog spoljinog duga koji to sve finansira.

Da pogledamo kretanje izvoza i uvoza u dve najnovije faze razvoja. Prva faza razvoja se odnosi na period 2002.-2011.godinu, a drugi desetogodišnji period 2012. - 2021.godinu. Izvršićemo komparativnu analizu uspešnosti ova dva perioda razvoja.

Da vidimo sada da li je došlo do većih promena u novoj dekadi razvoja.

U ovoj dekadi razvoja ostvaren je izvoz u visini od 135 milijardi evra, a uvoz od 184...milijarde evra, dakle deficit je iznosio oko 49 milijardi evra, dok je u prethodnoj dekadi razvoja iznosio 57 milijarde. Učešće deficita u bruto proizvodu iznosi oko 12%, dok je u prethodnoj fazi razvoja to iznosilo 23,5%, što predstavlja značajan pad.

U ovom periodu prirast bruto proizvoda iznosio je oko 19,5 milijardi evra, a ostvareni deficit spoljne trgovine (robe) oko 49 milijardi evra. Dakle, deficit je veći od ukupnog prirasta bruto proizvoda za 32 milijarde evra. U ovom periodu ponavljaju se gotovo isti odnosi u kretanju stvaranja nacionalnog proizvoda i uvoza stranih roba.Sada je bitno pitanje: šta se to (koje robe) i proizvodi u domaćoj privredi, koji se deo nudi na domaćem tržištu (u trgovini), a koji deo bruto proizvoda odlazi na izvoz. Dakle, bitna je i struktura uvoza i izvoza.

Iz navedenih razloga, interesantno je videti kako se kretao izvoz, uvoz, deficit spoljne trgovine i bruto domaći proizvod u dužem periodu. Ovaj period se posebno posmatra pre ove krize i u godinama krize.

U ovoj dekadi razvoja deficitspoljne trgovine dostigao je oko 58 milijardi evra, dok je prirast bruto domaćeg proizvoda svega 20,6 milijardi. U odnosu na deficit to čini svega 31%. Godišnji prirast uvoza iz godine u godinu iznosio je deset milijardi evra.Učešće deficita u bruto proizvodu je dosta visoko 23,8%, s tendencijom blagog pada. Stepen pokrića uvoza sopstvenim izvozom dosta oscilira po godinama, uz tendenciju stalnog rasta. U celom periodu iznosio je 40,5%, mada se u poslednjim godinama povećao na oko 59%.

Da pogledamo sada komparativno period 2012 - 2021.godina.

U ovom periodu deficit spoljne trgovine dostiže oko 49 milijardi evra, dok je prirast bruto proizvoda svega 18,5 milijardi, a prirast uvoza 19,7 milijarde evra.

Prirast uvoza se potpuno izjednačio sa prirastom bruto proizvoda . Oslonac na uvoz robe je i dalje ostao visok. Učešće deficita u bruto proizvodu stalno se snižava, dok se pokriće uvoza sopstvenim izvozom nalazi na visokom nivou od 77% (prosečno 73,5%). Da pogledamo sada uspešnost globalnih poslovanja u ova dva perioda.

Porast uvoza u najvećem delu dosadašnjeg razvoja je veći od prirasta bruto domaćeg proizvoda u tim godinama. Taj odnos se kreće između 2 i 5 puta u korist deficita spoljne trgovine. Učešće deficita u ukupnom bruto proizvodu kreće se između 18% i gotovo 30% u periodu 2002. - 2011.godine, a u drugom periodu između 10,2% i 17%. Nacionalna ekonomija je preusmerena i visoko zavisna od uvoza. Uvoz nadomešta nacionalnu proizvodnju i potrošnju. Nastaje negativan spoljnotrgovinski multiplikator, kao što je to bio i slučaj kod investicionog multiplikatora.

U celom navedenom periodu (2002-2021.) deficit spoljne trgovine iznosi 107 milijardi evra, dok je prirast BDP svega oko 40 milijardi, a prirast uvoza 30 milijardi evra. Stepen pokrivenosti uvoza sopstvenim izvozom se stalr povećava, što je jedina dobra pojava u ovim kretanjima (sa 40,5% na 73,5%). Konačno, mora se posebno naglasiti da je ekonomija potpuno pod dominacijom stranog robnog i finansijskog kapitala. Kakve su joj performanse razvoja u takvoj poziciji?

5.Čvrsti"zagrljaji" visoke uvozne zavisnosti u procesu brze liberalizacije uvoza

Da li je liberalizacija spoljne trgovine pomogla razvoj i prosperitet nacionalne privrede i društva? Otvorenost privrede je sve veća, ali i deficit spoljne trgovine. To je i osnovno pitanje - koliko je spoljna trgovina podstakla domaću privredu i razvoj, a koliko domaću potrošnju i robnu ponudu na tržištu.

Ekonomija ima sve manje mogućnosti da se izvuče iz "zagrljaja" visoke uvozne zavisnosti. Ne postoji uopšte nekakva selektivna uvozna i zaštitna politika. Nestale su potpisom SSP i to pre vremena i ishitreno na našem „putu u EU"- na kojem bezglavo i dalje lutamo i tumaramo. Istovremeno izvoz ne samo da nije dovoljno stimulisan, selektivno usmeren i proizvodno osmišljen, već je precenjenim kursom dinara i visokom domaćom relativnom inflacijom (i troškovima) gotovo potpuno neatraktivan - rađajući većim delom gubitke u izvoznim poslovima. Liberalizacija je istovremeno služila kao paravan za rasprodaju državnog sektora stranom kapitalu. Sada se mora postavit i pitanje: ko to danas iz Srbije izvozi?

Rukovodeće političke i nestručne ekipe uvele su neoliberalizam i potpuno otvorili našu privredu razornom delovanju inostranog novčanog i robnog kapitala. Neoliberalnom dogmom i politikom precenjenog kursa dinara imamo za posledicu da je deficit spoljne trgovine u ovih dvadeset godina dostigao 100milijardi evra (ili 100 milijardi dolara) i preko dva i po puta je veći od ukupnog bruto domaćeg proizvoda u 2021. godini (52,9 milijardij po proceni statistike).

Politika precenjenog kursa dinara koja se godinama "vuče" (i do 46%) dovela je do prave eksplozije uvoza. Model razvoja je baziran na nekontrolisanom uvozu i neproizvodnoj javnoj potrošnji, koji je uz privatizaciju i masovne pljačke i odliv kapitala doveo do razaranja nacionalne ekonomije. Potpisivanjem SSP i pre pristupanja EU Srbija je otvorila privredu svetskoj konkurenciji, pri tome nezaštićena i onesposobljena, u višegodišnjoj krizi i opštoj nelikvidnosti i u procesu propadanja.

Da li iznenađuje da je prihod od carina pao sa 65 milijardi iz 2008. na svega 55 milijardi u 2021. godini, upravo zbog politike liberalizacije i opšteg smanjivanja carina. Stepen otvorenosti privrede povećanje sa 52% iz 2001. na 93% u 2013. godini, 110% u 2018. godini i 120% u 2021.godini.

Posledice brze liberalizacije spoljnotrgovinskih odnosa je vrlo visok godišnji deficit spoljne trgovine (kod uvoza i izvoza roba i usluga), tako da je u periodu 2002 - 2021. ukupan deficit narastao na 100 milijardi evra ili 120 milijardi dolara. U isto vreme ukupan prirast bruto domaćeg proizvoda iznosio je svega oko 39 milijardi evra. Nekontrolisan uvoz "svega i svačega" doveo je preko precenjenog kursa dinara do gušenja nacionalne proizvodnje i pravu "poplavu" strane robe.

Domaća privreda i proizvodnja su ugušene, tržište preplavljeno stranom robom, a kupovna moć građana srozana. Banke vrlo skupim gotovinskim kreditima omogućavaju kupovinu strane robe i uvlače građane u visoku zaduženost (posebno preko kredita sa deviznom klauzulom). To se mora zaustaviti. Ne

postoji nikakva koncepcija spoljnotrgovinske politike. Ne postoji ni zaštitna politika, ali ni stimulativna spoljnotrgovinska politika (osim liberalizacije i smanjivanja carinske zaštite).

Druge države, posebno najrazvijenije, vode više ili manje otvoren protekcionističku (zaštitnu) politiku domaće privrede, uz veliki broj skrivenih zaštitnih klauzula. Pri tome se razvijaju koncept snažne stimulacije izvoza. Nama se nudi liberalizacija i to za jednu razorenu i nekonkurentnu i nedovoljno podržavanu privredu.

Ako je prirast, bruto domaćeg proizvoda u periodu 2002-2021. iznosio 49 milijardi evra, a deficit spoljne trgovine 108 milijardi evra, postavlja se pitanje čemu je služio tako visok uvoz, ako nije imao odraz na privredni rast.

Domaća proizvodnja je do sada gotovo uništena, a industrija u pravom infraktnom stanju. "Od 50 država koje su na putu da nestanu kao države u svima je odsustvo industrije njihova zajednička crta". (Erik Rajner, Spontani haos, 2010).

Koliki je značaj uvoza u odnosu na domaći bruto proizvod i njegovo kretanje u nizu godina krize vidi se iz sledećeg pregleda.

U celom periodu od 2001 -2021. godine prirast bruto proizvoda iznosio je 40 milijardi, a deficit spoljne trgovine 108 milijarda evra ili 100 milijardi dolara, što znači da je država postala potpuno uvozno zavisna.

Ovde treba navesti jedan vrlo poučan stav:

"Država mora sama brinuti o svom razvoju i mora shvatiti da nema razvoja koji se dešava sam po sebi, ili, kako se to "naučno" kaže snagom tržišta.

Razvoj se mora planirati njime se mora upravljati, mora postojati jasna strategija,

a mora postojati jedno ministarstvo koje se time bavi a ne četiri. Za razvoj su

Za razvoj su potrebne domaće banke, uključujući i razvojne banke, potrebno je stimulisanje domaće štednje i inversticija-nisu potrbni keš krediti i stimulisanje privatne potrošnje uvozne robe. Sa bankarskim sistemom u stranim rukama, sa

enormnim kamatama, sa monetarnim sistemom koji više vodi računa o investicijama bankarskog sektora nego o interesima razvoja zemlje, ekonomija će u najboljem slučaju tavoriti. Konačno i možda nije važno. Srbija mora pronaći način da bar ekonomsku sferu profesionalizuje i depolitizuje. Bez toga, nikakvog ozbiljnog ekonomskog pomaka ne može biti".(Nebojša Katić u "Politici", Beograd, 27.02.2010.).

S navedenim stavom se potpuno slažem. Šta nam to radi i kakvu politiku vodi naša politička oligarhija i makroekonomski priučeni "ekonomski upravljači" našom sudbinom i budućnošću? Sve suprotno od navedenog.

6. Visoka uvozna zavisnost i stalni uvozni pritisak

Ekonomija ima sve manje šanse da se izvuče iz "zagrljaja" uvoznog pritiska i visoke uvozne zavisnosti. Istovremeno izvoz ne samo da nije dovoljno stimulisan, selektivno usmeren i proizvodno osmišljen, već je precenjenim kursom dinara i relativno višom domaćom inflacijom (i troškovima) gotovo obeshrabren i nestimulativan- rađajući većim delom gubitke u izvoznim poslovima. Da vidimo do čega je dovela ova politika potpuno "otvorene" privrede i visoko uvozno zavisno u fazi istovremenog gušenja domaće privrede.

Šta se može očekivati od nacionalne privrede u kojoj preko 54%učestvuje uvoz, a svega oko 30%-4$% izvoz? Liberalizacija je imala, vidimo,poražavajuci efekat na privredu. Rast se mnogim godinama usporava - do stagnacije ili čak retardacije (2012, 2014. i 2020 godina), učešće uvoza se godinama povećava,rast relativno stagnira, a učešće deficita stalno povećava. Privreda se uvodi u visoko uvoznu zavisnost. Marginalna sklonost uvozu je izuzetno visoka i kreće se u nekoliko poslednjih godina između 0,75 i gotovo jedinice. To implicira potpunu neefikasnost domaće privrede, nekontrolisani uvoz (svega i svačega, formiranje uvoznog lobija, nepostojanje nikako uvozne - selektivne politike, ali ni izvozno stimulativne politike).

Ovde treba posebno istaknuti sledeće faktore visokog deficita i visoke sklonosti uvozu:

1)Relativno viša stopa inflacije (znatno iznad spoljno trgovinskih partnera),

2)Snažan rast tražnje proizvoda za tekuću reprodukciju, ali i ostalih oblika potrošnje u odnosu na proizvodnju,

3)Visoka uvozna zavisnost (sklonost uvozu),

4)Ograničavanje i blokada domaćih faktora razvoja.

To dovodi do sve većeg raskoraka u izvozu i uvozu i stvaranje deficita spoljnotrgovinskog bilansa. Porast domaće proizvodnje sve više zavisi od uvoznog sadržaja. Izvozni multiplikator je neutralisan (multiplikativni efekti izvoza na domaći bruto proizvod).

Uzroci preteranog uvoza nalaze se i u zanemarenoj domaćoj ukupnoj proizvodnji, posebno sirovinskoj i energetskoj proizvodnji, nedostatku politike supstitucije uvoza, nedostatka selekcije u asortimanu i specijalizacije proizvodnje,(posebno kod proizvodar usmerenih dominantno za domaće tržište), čime je uvozna zavisnost ne samo finalnih proizvoda, već i proizvoda široke potrošnje ogromno povećana. Ona se podržava velikim kreditima stanovništvu za kupovinu uglavnom strane robe.

Privatizacijom je, uz to, dodatno uništena domaća proizvodnja. Osim toga, niska je tehnološka i ekonomska produktivnost i modernizacija privrede sa velikim faktorom slabljenja izvoza i narastanja deficita trgovinskog bilansa. Ovakvom spoljnotrgovinskom politikom nastao je pravi slom bilansa spoljne trgovine, uz sve veće teškoće u finansiranju deficita, posebno iz deviznih rezervi, ali i sve skupljih inostranih kredita.