Postdemokratija

VUČIĆU, ĐILASE!!!

Umesto tradicionalnih navijačkih povika „Vučiću pederu", nedavno, kada je Đilas dolazio na sastanak kod Vučića, jedna grupica mladih je u navijačkom ritmu skandirala- „Vučiću Đilase", pogađajući u sam centar našeg problema sa vlašću i opozicijom. Naime, nije problem razgovarati i sa Vučićem, problem je u tome ko sa njime pregovara, u kom svojstvu, trenutku i o čemu. Po svim tim kriterijumima, Đilas za to nije baš najpogodnija ličnost, zbog etikete lopova, ali i zato što za to nije imao saglasnost ni koalicionih partnera. A, ni tajming nije bio najbolji jer glasovi birača se još prebrojavaju, opozicija tek čeka odgovore na bezbroj primedaba o neregularnostima, a on umesto tačnih rezultata već traži nove izbora. Sve to dovodi u sumnju i povod i temu razgovora, odnosno, da li je neko spolja uticao da do susreta dođe i šta je sve bilo na pregovaračkom stolu, zaključuje kolumnista Magazina Tabloid Miodrag Isakov, bivši potpredsednik Vlade Srbije i ambasador u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

Ima li nešto gore od tog poistovećivanja Vučića sa Đilasom, i za jednog i za drugog? Naročito ako se prisetimo kako se nekad skandiralo Miloševiću sa „Slobo Sadame".

Kad se sada viče" Vučiću Đilase", kao da se kaže Vučiću lopove, Vučiću izdajniče i Vučiću ološu, jer sve je to, i još mnogo toga najgoreg i najružnijeg, do juče bio Dragan Đilas za vladajući režim i sve njegove medije. Sa druge strane za Đilasa ti povici govore da je lažov, kukavica, preverant, povezan sa kriminalnim klanovima i poltron prema svetskim moćnicima, a nasilnik i diktator u svojoj kući, što su on i njegovi govorili za Vučića. I za jednog i za drugog to poistovećivanje znači da stranke i državu doživljavaju kao svoju prćiju, a ni malo im nije stalo do mišljenja, prava i boljeg života građana. A tako i deluje njihov dogovor da se beogradski izbori ponavljaju u trenutku kada još nisu poznati pravi rezultati uz zanemarivanje svih mućki i krađa glasova koji su ih obeležili.

Uostalom, tako su jedan o drugome javno govorili poslednjih godina. Bilo je to zapravo još ružnije, toliko gadno da je na krv i nož posvađalo i njihove pristalice. Zbog svega toga niko nije ni pomišljao da je moguće da se njih dvojica, čak ni slučajno, sretnu, a kamo li da se dogovorno sastanu i razgovaraju o bilo čemu. Šta se to dogodilo, šta se promenilo, šta je odlučilo da se to ipak dogodi? I šta je rezultat?

Ponoviće se izbori u Beogradu bez utvrđivanja brojnih nepravilnosti, da se ne bi doveli u pitanje i parlamentarni izbori, jer ako je bilo muljavine u Beogradu, sigurno ih je bilo mnogo više i po celoj Srbiji.

Nisam gledao ali čujem da je na „Pinku" Vučić mrtav-ladan izjavio da će izbori u Beogradu biti ponovljeni, ako to najveća opoziciona lista bude zahtevala već ove godine. Reče da SNS ima većinu i mogućnost da legalno formira vlast u glavnom gradu, ali da je Đilas u razgovoru doveo u pitanje njen legitimitet. „Ja ne mislim da bi to moglo biti sporno, ali ako oni veruju da je tako, neka izbori budu ponovljeni", zaključio je iznebuha tolerantni Vučić, kome je iznenada stalo i do legitimiteta.

I najnaivnijim posmatračima jasno je da to nisu pravi motivi i razlozi ni za Đilasovu neočekivanu posetu i predlog, ni za Vučićev još neverovatniji pristanak. I golim okom je vidljivo da tu nisu čista posla i da se nešto drugo iza tog brda valja. Već sam taj čin, da dvojica nenadležnih i neovlašćenih političara poništavaju jedne i sklapaju nagodbu o drugim izborima je nipodaštavanje zakona i uzurpacija institucija.

Doduše, nije to ništa novo jer i jedan i drugi su odavno poznati kao autokrate koji sami odlučuju o svemu u svojim partijama kao i na funkcijama koje su obavljali, tako da je očigledno da i sad imaju neke svoje interese i ciljeve za ovu trgovinu.

Vučiću za to ne treba trošiti reči, a kad je Šilas u pitanju najsvežiji primer je kako je izmislio i naturio Ponoša za predsedničkog kandidata. Tako da je vrlo verovatno i nagodba koju su njih dvojica postigli postignuta o nečeg sasvim drugom, a da je ponavljanje izbora navodno zarad legaliteta i poštovanja volje birača samo zgodno pokriće. Biće da je to samo predstava koja treba da zamajava javnost i maskira suštinu i da su novi izbori u Beogradu samo koska koju će opoziciono raspoloženi građani i partije glođati dok njih dvojica ne posvršavaju neke druge poslove. Koje?

I jednom i drugom ponavljanje izbora je prilika da najpre zavedu red u svojim redovima, jer nisu zadovoljni rezultatima, poslušnošću i angažovanjem svojih saradnika, Đilasu da rasčisti sa neposlušnim Jeremićem, pa i Ponošem, a Vučiću, naprimer, sa Brnabićkom, od koje je mnogo više očekivao na čelu beogradskog SNS. Ali i sa Ivicom Dačićem koji mu je u kampanji gurnuo prst u oko sa parolom „Dačić Premijer", ali i sa otvorenom podrškom Rusiji za koju Evropa i Amerika traže sankcije. U međuvremenu će potrošiti i Šapića na mestu gradonačelnika u prelaznom periodu. Ali, to je samo reakcija na prvu loptu. Šta je stvarna pozadina i nagodba gotovo da je nemoguće znati u ovom trenutku, ali može se sa popriličnom sigurnošću naslutiti šta bi to moglo biti. U toj jednačini sa više nepoznatih ipak je dovoljno poznatih elemenata, koji se prosto nameću i navode na konačan zbir njihovih skrivenih motiva i namera.

Reč je, naravno, o krajnje složenoj situaciji u svetu, stvorenoj napadom Rusije na Ukrajinu, koja može Srbiju skupo da košta a za koju Vučić nema dobro rešenje.

Dakle, za njega je igra sa beogradskim izborima samo kupovina vremena u očekivanju da se taj problem nekako razreši ili bar situacija izbistri, a od tih eventualnih promena uveliko zavisi i šta bi za njega lično i njegovu vlast bilo najbolje da uradi. Ujedno to će biti i test za sve one na koje bi u tom pogledu mogao računati, u jednom ili drugom slučaju, a sad je očigledno i Đilas potencijalno u kombinaciji. I opet ništa neobično, jer ne bi mu bilo prvi put da za najbliže saradnike uzima dojučerašnje najveće neprijatelje. A, imajući u vidu njegovu već prepoznatljivu neiskrenost, pitanje je koliko su mu i najveći neprijatelji zaista neprijatelji ili samo fingirani.

Poznato je, naime, pravilo da se u ovoj zemlji najlakše vlada sa pretnjom od spoljnih ili unutrašnjih neprijatelja, pa ih treba izmisliti ako ih slučajno nema.

Tako treba gledati i na odnose Vučića i Đilasa, koji nisu uvek bili neprijateljski. Naprotiv, bilo je perioda njihovih sasvim korektnih odnosa, pa i veoma dobre saradnje, u skladu sa određenim interesima i jednog i drugog. I u vreme kad je Đilas bio gradonačelnik Beograda i kada je bio šef Demokratske stranke, a naročito kad je ispao iz politike i preuzeo predvođenje Košarkaškog saveza Srbije.

Ne treba zaboraviti, naprimer, da je Đilas svojevremeno podržao i pohvalio poduhvat za izgradnju Beograda na vodi, bez obzira na sve mutne radnje za koje je nesumnjivo znao, baš kao što je i Vučić dobro znao kako Đilas profitira u svom biznisu i u vreme dok je bio gradonačelnik i ministar, ali o tome tad nije govorio. Pa i sad samo govori ali ništa ne preduzima, mada bi bilo sasvim logično da se pokrene postupak protiv onoga ko je zloupotrebom vlasti ukrao ili oteo od građana 619 miliona dinara, a kamoli eura. A svi znaju da bi on to mogao kad bi hteo.

Prema tome i na preterano pravljenje neprijatelja od Đilasa, treba gledati tako, u najmanju ruku sa podozrenjem. Moglo bi se to tumačiti i kao proizvodnja omiljenog opozicionara, jer onaj koga vlast najviše napada i pljuje, po difoltu postaje glavni opozicionar. Na taj način vlast direktno utiče na odnose u opoziciji, izazivajući nepoverenje, svađe, pa i sukobe među njima.

Stoga nije ni malo čudno što su se tome, proglašavanju Đilasa z glavnog protivnika režima, suprotstavljali mnogi u opoziciji, naročito oni sa najviše političkog iskustva, kao što su Tadić ili Živković, pa i Jeremić, koji je, doduše, ipak više to činio zbog ličnih ambicija i rivaliteta, nego na osnovu nekog velikog iskustva kojeg baš ni nema.

Uz Đilasa su stali uglavnom oni koji nemaju kud, jer osim politike nikad ništa drugo nisu radili i nemaju od čega da žive ako se ne ogrebu o neku funkciju. Kao Borko Stefanović, naprimer, koji je od Reformista Vojvodine, preko Građanskog saveza, Demokratske stranke i svoje Levčarske, koje se niki više ni ne seća, stigao do zaposlenja u stranci jednog tajkuna i sada evo i do poslaničke apanaže.

Slično je bilo i sa Marinikom Tepić, ali i čitavim strankama, kao što je nekad velika i moćna Demokratska, koja je čak nešto i dužna Đilasu, jer ju je finansijski pomogao kad je ono bila pred bankrotom. Ili Pokret slobodnih građana, naprimer, koji nikad nije ni imao neke redovne izvore finansiranja. Dakle, zbog love.

I u tome je sličnost između Đilasa i Vučića, obojica vole lovu i vlast, jer znaju da se iz vlasti do love najlakše dolazi. Nikakve ideje i interesi države i naroda ne mogu, zapravo ne smeju tome da stanu na put. Zato su se sad pomirili i zato je njihov dogovor samo trgovina. Tante za kukuriku. I zato je to toliko sumnjivo građanima, koji se osećaju prevarenim i izdanim, ma za kojeg od njih dvojice da su glasali.

Na kraju da pokušamo da saberemo šta u toj trgovini dobija Vučić, a šta Đilas. Građani su dobili još jedne izbore, pa neka se zabavljaju o svom jadu, da ne vide šta se zapravo događa.

Vučić pre svega dobija privremeno primirje na domaćem terenu, jer njemu sad u svetskoj krizi i panici, nikako ne odgovaraju tenzije u zemlji, koje uvek odgovaraju opoziciji, naročito u kriznim situacijama. I umesto da mu opozicija odmaže u datoj situaciji, Đilas mu na ovaj način pomaže, bio on toga svestan ili ne.

Zatim dobija na vremenu, da sačeka i da se moli bogu da se svetski i evropski problem nekako razreši, ako je ikako moguće bez njegovog izjašnjavanja i učešća, pa da vidi kojem će se carstvu najbezbolnije i najisplativije privoleti. A kad to vidi, videće ko mu je u Srbiji za to potrebniji, odnosno korisniji. Zato moraju svi biti u igri i na raspolaganju, i Milica Zavetnica i Đilas, i levi i desni, i proruski i proevropski opredeljeni, pa da ima izlaz na bilo koju stranu. Njemu je u principu svejedno, jer on ima samo svoju stranu, brine samo o tome kako da što duže ostane na vlasti.

Sa druge strane Đilas dobija primat u opziciji i priliku da se obračuna sa svima koji ga ne slušaju bezpogovorno i da se na ponovljenim izborima eventualno ponovo domogne vlasti u Beogradu, ako se Vučiću tako slože karte.

Naravno, u igri su i razne poslovne i finansijske kombinacije o koje nisu dostižne umovima običnog sveta.