EKSKLUZIVNO:

Klaus Švab - Covid 19: Veliki reset

Makro reset

Guru uspostavljenog korporativnog fašizma je Klaus Švab, osnivač i predsednik Svetskog ekonomskog foruma /WEF/ u Davosu, koji je bio ideolog bankrotiranog neoliberalnog kapitalizma sve od 1971.godine, kada je prvi WEF osnovan, pa do prošle Kovid -19 godine, kada je odlučio da promeni svoju, pola veka, promašenu dogmu. Podsećam, da se ne zaboravi, pošto se, gotovo preko noći, medijska priča iz temelja promenila, da su na WEF dolazili najuticajniji političari, korporacije, bankari, ekonomisti, publicisti, književnici i svetske medijske face da punih pola stoleća podrže globalističko narastanje neoliberalnog kapitalizma bez ljudskog lika. Naravno, korporacije i banke su plaćale svoje učešće na samitu godišnjom člnarinom od 60.000 do 650.000 švajcarskih franaka, za nekakav poseban status strateškog partnera. Njegovu knjigu Magazin Tabloid ekskluzivno feljtonizira u nekoliko nastavaka.

Klaus Švab

Tjeri Malere

Uvod

Svetska kriza izazvana pandemijom koronavirusa, nema sličnu u svetskoj istoriji. Ne mogu nas optužiti za preuveličavanje kada govorimo da oni guraju naš svet u celini i svakog od nas individualno u najteža vremena sa kojim smo se suočavali generacijama. Ovo je naš odlučujući momenat - moraćemo da se nosimo sa njegovim posledicama dugi niz godina, i mnogo toga će se zauvek promeniti. To će dovesti do ekonomskih razaranja monumentalih razmera, stvarajući opasan i nestabilan period na nekoliko frontova - političkom, socijalnom, geopolitičkom - izazivajući duboku zabrinutost za životnu sredinu, a takođe i šireći obuhvat (štetan ili drugi) tehnologije u našim životima.

Ni jedna grana industrije ili biznisa neće biti zaštićena od delovanja ovih promena. Milioni kompanija rizikuju da nestanu, a budućnost mnogi grana industrije ostaje neizvesna: neke od njih će prosperirati. Na individualnoj osnovi za mnoge život, za koji su oni oduvek znali, uništavaće se zastrašujućom brzinom. Ali duboke egzistencijalne krize takođe doprinose samoanalizi i mogu skrivati u sebi potencijal za transformacije.

Linije preloma u svetu - u prvom redu socijalna raspodela, nepostojanje pravičnosti, nepostojanje saradnje, krah globalne kontrole i liderstva - sada su kao nikada ranije otkriveni, i ljudi osećaju da je došlo vreme za preispitivanje. Nastaje novi svet čije konture možemo zamisliti i nacrtati. Krah globalne kontrole i liderastva - sada su kao nikada ranije razobličeni, i ljudi osećaju da je došlo vreme preispitivanja.

U momentu pisanja (jun 2020.) pandemija nastavlja da se pogoršava u celom svetu. Mnogi od nas razmišljaju kada će se stvari vratiti u normalu. Kratak odgovor: nikada. Ništa i nikada neće vratiti „narušeni" osećaj normalnog život koji je prevladavao pre krize, zato što je pandemija koronavirusa označava fundamentalni prelomni momenat u našoj globalnoj trajektoriji.

Neki analitičari to nazivaju ozbiljnom bifurkacijom, drugi - dubokom krizom „biblijskih" razmera, ali ostaje jedna ista suština: svet kakav smo poznavali u prvim mesecima 2020. godine, više ne postoji, rastvoren je u kontekstu pandemije. Predstoje radikalne promene takve posledice što neki eksperti navode eru „pre koronavirusa" ("before coronavirus" (BC)) i „posle koronavirusa" ("after coronavirus" (AC)). Nastavićemo da se čudimo kako brzinom tako i neočekivanoj prirodi ovih promena - pošto se one kombinuju jedne s drugom, one izazivaju posledice drugog, trećeg, četvrtog i višeg reda, kaskadne efekte i nepredvidive posledice.

Postupajući na taj način oni formiraju „novu normalnost", koja se radikalno razlikuje od one koju postepeno ostavljamo za sobom. Mnoga naša ubeđenja i pretpostavke o tome kako može ili mora izgledati svet, biće razbijene u procesu.

Međutim, široke i radikalne izjave (poput „sve će se promeniti") i crno-belu analizu na sve ili ništa treba koristiti sa velikom pažnjom. Naravno, realnost će biti mnogo nijansiranija. Sama po sebi, pandemija možda neće u potpunosti transformisati svet, ali će verovatno ubrzati mnoge od promena koje su se već dešavale pre nego što je izbila će zauzvrat pokrenuti druge promene. Jedino je sigurno: da promene neće biti linearne i prevladavaće oštri diskontinuiteti. COVID-19: Veliki reset je pokušaj da se odredi i baci svetlo na predstojeće promene, a takođe i da skroman doprinos određivanju onoga na šta može podsećati njihova poželjna i održiva forma.

Hajde da počnemo razmatranje stvari u perspektivi: ljudi postoje oko 200.000 godina, najstarije bakterije - milijarde godina, a virusi - u najmanju ruku, 300 miliona godina. To znači da su pre svega, pandemije postojale oduvek i bile neotuđivi deo istorije čovečanstva od kad su ljudi počeli putovati; za poslednjih 2000 godina one su bile pravilo a ne izuzetak. Zbog svoje inherentno razorne prirode epidemije su se tokom cele istorije pokazale kao snaga za dugotrajne a često i radikalne promene: izazivajući nerede, izazivajući sukobe stanovništva i vojne poraze, ali takođe i izazivajući inovacije, menjajući nacionalne granice i često utirući put revolucijama.

Epidemije su prinudile imperije da promene kurs - na primer, Vizantijsku imperiju, kada ju je pogodila Justinijanova kuga 541-542. godine - a neke su čak i sasvim nestale - kada su imperatori Acteka i Inka umrli zajedno sa večinom svojih podanika od evropskih mikroba. Osim toga, autoritetne mere na njihovom obuzdavanju uvek si bile deo političkog arsenala. Prema tome, nema ništa novo u ograničenjima i zatvaranju, nametnutim velikom delu sveta za borbu sa COVID-19. To je bila uobičajena praksa tokom vekova.

Najranije forme zatvaranja došle su sa karantinima, uspostavljenim u pokušaju da zadrže Crnu smrt, koja je između 1347 i 1351. godine ubila oko trećine svih Evropljana. Polazeći od reči quaranta (što na italijanskom znali „četrdeset"), ideja zatvaranja ljudi na 40 dana nastala je bez da vlasti stvarno razumeju šta žele zaustaviti, ali ove mere su bile jedna od prvih formi „institucionalne javne zdravstvene zaštite". One su pomogle da se ozakoni „jačanje vlasti" od strane savremenih država.

Period od 40 dana nema u sebi medicinskog osnova; on je izabran iz simboličnih i religijskih razloga: u Starom i Novom Zavetu često se pozivaju na broj 40 u kontekstu očišćenja - između ostalog, 40 dana Velikog posta i 40 dana potopa u Prvoj knjizi Mojsijevoj - knjizi Postanka.

Širenje infektivnih oboljenja ima jedinstvenu sposobnost da pothranjuje strah, uznemirenost i masovnu histeriju. Pri tom, kao što smo videli, upućuje izazova našoj socijalnoj povezanosti i kolektivnoj sposobnosti sa izađu na kraj sa krizom. Epidemija po svojoj prirodi izaziva neslaganja i traume. Ono protiv čega si mi borimo je nevidljivo; naša porodica, prijatelji i susedi mogu postati izvor infekcije, oni svakodnevni rituali koje poštujemo, na primer sastanak sa prijateljem na javnom mestu, mogu postati sredstvo za prenos; i vlasti koje nas pokušavaju zaštititi, primenjujući mere lišavanja slobode, često se doživljavaju kao agenti ugnjetavanja. Tokom cele istorije važan i ponavljajući obrazac bilo je traženje žrtvenog jarca i prebacivanje krivice na stranca.

U srednjevekovnoj Evropi Jevreji su skoro uvek bili među žrtvama najozloglašenijih pogroma, izazvanih kugom. Kao jedan tragičan primer ilustruje ovo: 1349. godine, dva veka nakon što je Crna smrt počela pohoditi kontinent, u Strazburgu na dan svetog Valentina, su Jevreje koje su optužili da šire kugu zagađujući gradske bunareve, i od njih je traženo da se preobrate.

Oko 1000 ljudi je to odbilo i bili su živi spaljeni. Te iste godine jevrejske opštine u drugim evropskim gradovima bile su uništene, što ih je prinudilo na masovne migracije u istočni deo Evrope (u Poljsku i Rusiju), stalno menjajući demografiju kontinenta. Ono što je tačno za evropski antisemitizam, takođe je primenjivo na uspon apsolutističke države, postepenim povlačenjem crkve i mnogim drugim istorijskim događajima, koje u ne malom stepenu možemo svrstati u pandemije.

Promene su bile toliko raznoobrazne i rasprostranjene da su dovele do „kraja epohe potčinjavanja" učinivši kraj feudalizmu i kmetstvu i otpočevši sa epohom Prosvetiteljstva. Jednostavnije rečeno: „Crna smrt je mogla biti nepriznati početak savremenog čovek". Ako takve duboke socijalne, političke i ekonomske promene mogu biti izazvane kugom u srednjevekovnom svetu, može li pandemija COVID-19 označiti početak slične prekretnice sa dugoročnim i dramatičnim posledicama za savremeni svet? Za razliku od nekih prošlih pandemija, COVID-19 ne predstavlja novu egzistencijalnu pretnju. Ne dovodi do nepredvidive masovne gladi, velikih vojnih poraza i smene režima.

Cele grupe stanovništva neće biti ni istrebljene, ni premeštene usled pandemija. Ipak to ne znači ohrabrujući analizu. Zaparo pandemija naglo zaoštrava već postojeće opasnosti kojima se nismo mogli adekvatno suprotstaviti suviše dugo. To takođe ubrzava zabrinjavajuće tendencije, koje su se nakupile tokom dugog perioda vremena.

Da bi otpočeli da razvijamo smisleno odgovor, potreban nam je konceptualni okvir (ili prosto misaona karta), koja nam pomaže da se zamislimo o tome šta se dešava, i usmeriti nas u osmišljavanje toga. Ideje koje nudi priča mogu biti posebno korisne. Zbog toga toliko često tražimo ohrabrujuće „misaono sidro" koje može poslužiti kao orijentir, kada smo prinuđeni da sebi postavljamo složena pitanja o tome šta će se promeniti i u kojoj meri.

Pri tom tražimo presedane u takvim pitanjima, kao: Je li pandemija slična španskoj gripi 1918. godine (koje, po ocenama, odnela živote više od 50 miliona ljudi u celom svetu u tri posleratna talasa)? Može li to biti slično Velikoj depresiji, koja je otpočela 1929. godine? Postoji li neka sličnost sa psihološkim šokom, nanesenim 11. septembra? Postoji li sličnost sa onim što se desilo sa SARS-om 2003. godine i H1N1 2009. godine (mada u drugim razmerama)?

Može li to biti slično velikoj finansijskoj krizi 2008. godine, ali daleko većih razmera? Tačnog, makar i nepoželjnog odgovora na sva ova pitanja: nema! Ni jedno od njih ne odgovara razmerama i karakteru ljudskih patnji i ekonomskih razaranja, izazvanih današnjom pandemijom. Između ostalog, ekonomske posledice nisu slične ni jednoj krizi u savremenoj istoriji. Kao što su istakli mnogo šefovi država i vlada u jeku pandemije, mi se nalazimo i stanju rata, ali sa neprijateljem koji je nevidljiv, i, naravno, metaforički: „Ako ono što preživljavamo zaista možemo nazvati ratom, onda je to naravno netipični. Na kraju krajeva, današnjeg neprijatelja deli celo čovečanstvo".

Bez obzira na sve, Drugi svetski rat može čak postati jedan od najvažnijih mentalnih sidara i pokušaja da se proceni šta će biti dalje. Drugi svetski rat bila je tipična transformacija rata koji je izazvao ne samo fundamentalne promene u svetskom poretku i svetskoj ekonomiji, nego i povukao za sobom radikalne promene u socijalnim stavovima i ubeđenjima, koji su na kraju krajeva utrli put za radikalno novu politiku i odredbe socijalnog dogovora (na primer, pridruživanje žena radničkoj snazi dotle dok ne postanu birači). Očigledno da između pandemije i rata postoje fundamentalne razlike (koje ćemo detaljnije razmotriti na sledećim stranicama), ali veličina njihove preobražajne snage je uporediva. Obe mogu postati transformišuća kriza ranije neviđenih razmera. Međutim, treba se čuvati površni analogija. Čak i pri najgorem i naužasnijem scenariju COVID-19 će ubiti daleko manje ljudi nego Velika kuga, uključujući i crnu smrt, ili

Drugi svetski rat. Štaviše, današnja ekonomija nije slična ekonomiji prošlih vekova, zasnovanoj na manuelnom radu, poljoprivrednom zemljištu ili teškoj industriji. Međutim, današnjem u najvećoj meri uzajamno povezanom svetu uticaj pandemije daleko izlazi iz okvira (već zapanjujuće) statistike, koja se odnosi „prosto" prema smrti, nezaposlenosti i bankrotstvima.

COVID-19: Veliki reset napisana je i objavljena i jeku krize, čija će posledice odvijati u doglednim godinama. Ne čudi što se svi mi osećamo donekle zbunjeno - osećaj toliko jasan kada se desi snažan šok, koji sa sobom donosi zabrinjavajuću uverenost da će njegovi rezultati istovremeno biti i neočekivani i neobični. Ova čudnovatost se dobro naslućuje.

Alber Kami je u njegovom romanu „Kuga": „Ipak, sve ove promene su bile, u određenom smislu toliko fantastične i dešavale su se toliko ubrzano, da nije bilo jednostavno posmatrati ih kao trajne". Sada, kada se nad nama dešava nešto nezamislivo, šta će biti dalje, odmah posle pandemije, a zatim u doglednoj budućnosti?

Naravno, još je suviše rano govoriti s bilo kakvom razumnom preciznošću šta će za sobom povući COVID-19 sa tačke gledišta „važnih" promena, ali cilj ove knjige je da ponudi neke dosledne i konceptualne argumentovane preporuke o tome šta će biti u budućnosti, i učinićemo to što potpunije. Naš cilj je da pomognemo čitaocima da uvide svestranost nadolazećih promena.

U najmanju ruku, kao što ćemo utvrditi, pandemija će ubrzati sistem promena koje su već bile očigledne i pre krize: delimično odstupanje od globalizacije, rastuća razjedinjenost između SAD i Kine, ubrzanje automatizacije, bojazan zbog sve jačeg nadzora, rastuća privlačnost politike osiguranja blagostanja, rast nacionalizma i kasniji strah pred migracijama, rastuća moć tehnologije, neophodnost da firme imaju još jače prisustvo na Internetu, pored mnogo toga drugog. Ipak on se mogao naći van okvira prostog ubrzanja, promenivši stvari koje su se ranije činile nepromenljivim. Prema tome, to može izazvati promene koje su se pre pandemije činile nezamislivim, takve kao nove forme novčano-kreditne politike, takve kao novac iz helikoptera (već se samo po sebi razume), revizija/korigovanje nekih od naših socijalnih prioriteta i proširena potraga za opštim dobrom kao politički cilj, pojam pravde, koji dobija političku snagu, radikalne mere socijalnog osiguranja i oporezivanja, a takođe i radikalne geopolitičke preobražaje.

Šira ideja se sastoji u sledećem: mogućnosti za promene i novi poredak koji iz toga rezultira sada su neograničene i ograničene su samo našom uobraziljom na bolje ili na gore. Društva mogu postati ili egalitarnija, ili autoritarnija, ili orijentisana na veću solidarnost ili veći individualizam, idući na ruku interesima malobrojnih ili mnogih; ekonomije kada one ozdravljuju mogu stati na put veće inkluzivnosti i biti prilagođene potrebama naše globalne svojine, ili bi se one mogle vratiti na normalan rad, kao ranije. Shvatili ste suštinu: moramo se koristiti tom mogućnosti bez presedana da bi ponovo osmislili naš svet, da bi ga učinili boljim i stabilnijim, kada se ona javi na drugoj strani ove krize.

Svesni smo da je pokušaj da zahvatimo obim i širinu svih pitanja, razmatranih u ovoj knjizi - ogroman zadatak, koji može biti čak i nemoguć. Tema i sve s njim vezane neodređenosti su kolosalne i ispuniti stranice publikacije pet puta veće od ove.

Makro-reset

Makro-reset se odvija u kontekstu tri prevladavajuće svetske sile koji formiraju naš svet danas: uzajamna zavisnost, brzina i složenost. Ovaj trio pokazuje svoju moć u većoj ili manjoj meri na svima nama, ma ko i gde da smo.

Uzajamna zavisnost

Ako bi samo jedna reč mogla otkriti suštinu 21 veka, onda bi to bila „uzajamna zavisnost". Sporedni produkt globalizacije i tehničkog progresa, njega u suštini možemo odrediti kao dinamiku uzajamne zavisnosti među elementima, koji čine sistem. Činjenica da su globalizacija i tehnički progres tako snažno napredovali za poslednjih nekoliko decenija, pobudila je neke stručnjake da izjave da je svet danas „hiperpovezan" - varijanta uzajamne zavisnosti od steroida! Šta znači ova uzajamna zavisnost u praksi? Prosto svet „okovan lancima": povezan zajedno. Početkom 2010-ih Kišor Mahbubani, akademik i bivši diplomata i Singapura prikazao je ovu stvarnost pomoću metafore broda: „7 milijardi ljudi, koji naseljavaju planetu Zemlju ne žive u više od stotinu posebnih brodova ŠzemaljaĆ.

Ekonomski reset

Ekonomija COVID-19

Naša savremena ekonomija radikalno se razlikuje od ekonomije prethodnih vekova. U poređenju sa prošlim ona je beskonačno uzajamno povezanija, zamršenija i složenija. Ona se karakteriše eksponencijalnim rastom stanovništva sveta, avionima koji povezuju svaku tačku u svakom mestu sa drugim mestom za svega nekoliko časova, usled čega više milijardu nas prelazi granicu svake godine zbog čovekovog zadiranja u prirodu i životnu sredinu divljih životinja - sveprisutnih, prostranih megalopolisa, u kojima žive milioni ljudi, živeći rame uz rame (često bez odgovarajućih sanitarnih uslova i medicinske pomoći).

U poređenju sa situacijom koja je postojala pre svega nekoliko decenija, a da ne govorimo o stotinama godina današnja ekonomija e prosto teško prepoznatljiva. Bez obzira na to neke od ekonomskih pouka koje treba izvući iz istorijskih pandemija aktuelne i danas, da bi pomogli da se shvati šta ih čeka u budućnosti. Globalna ekonomska katastrofa, sa kojom se sada suočavamo je najozbiljnija od svih registrovanih od 1945. godine; s tačke gledišta svoje brzine ona nema analogne u istoriji. Iako se ne može porediti sa nedaćama i apsolutnim ekonomskim očajanjem, koja su društva u preživela u prošlosti postoje neke karakteristične crte koje su nametljivo slični.

Kada je 1665. godine, za 18 meseci, poslednja bubonska kuga uništila četvrtinu stanovništva Londona, pisao je Danijel Defo u „Žurnalu godine kuge" (objavljenom 1722. g.): „Zaustavljaju se svi zanati, zaustavlja se zapošljavanje, obustavlja se rad, a samim tim i hleb siromašnima; i u početku je bilo veoma žalosno slušati krike siromašnih... hiljade njih su ostali u Londonu, dok ništa, osim očajanja nije ih oteralo, smrt ih je sustigla na putu, i nisu služili ništa bolje od glasnika smrti." Knjiga Defoa je puna anegdota, koje odražavaju današnju situaciju, pričajući nam kako su bogati pobedili u zemlju „noseći smrt sa sobom" i posmatrajući kako su siromašni mnogo podložniji epidemiji, ili opisuju kako su „nadrilekari i šarlatani".

Istorija prethodnih pandemija opet ponovo pokazuju kako pandemije koriste trgovačke puteve i protivrečnosti koje postoje među interesima javnog zdravstva i interesima ekonomije (što predstavlja ekonomsku „aberaciju" kao što ćemo videti za svega nekoliko stranica). Kao što opisuje istoričar Sajmon Šama:

„U jeku nedaća ekonomija je uvek protivrečila interesima javnog zdravstva. Uprkos tome, što sve dotle dok nije bilo pojma bolesti koje se prenose mikrobnim bakterijama, kuga se uglavnom pripisivala „zagađenom vazduhu" i otrovnoj pari, koji su, kao što se tvrdi nastali iz stajaćih li zagađenih močvara, ipak je postojao osećaj da su se te iste komercijalne arterije koje su dovele do prosperiteta sada pretvorile u nosioce otrova. Ali kada su predloženi ili uvedeni karantini (...), oni koji su najviše rizikovali da izgube, trgovci, a u nekim mestima zanatlije i radnici, od zaustavljanja tržišta, sajmova i trgovine, pružili su čvrst otpor. Mora li ekonomija umreti da bi se mogla vaskrsnuti sa dobrim zdravljem? Da, rekli su čuvari javnog zdravlja, koji su postali deo gradskog života u Evropi od 15 veka."

Istorija pokazuje da su epidemije jako promenile ekonomiju i socijalno tkivo zemlje. Zašto bi sa COVID-19 moralo biti drugačije? Osnivački dokument o dugoročnim ekonomskim posledicama velikih pandemija tokom cele istorije pokazuje da se značajne makroekonomske posledice mogu trajati i do 40 godina, značajno snižavajući realne prihode. To je u suprotnosti sa ratovima koji imaju suprotan efekat: oni uništavaju kapital, a pandemije - ne - ratovi izazivaju više realne kamatne stope, što znači veću ekonomsku aktivnost, dok pandemije izazivaju niže realne stope, što znači usporenu ekonomsku aktivnost. Osim toga, potrošači, po pravilu, reaguju na šok povećanjem svojih ušteđevina bilo zbog novih mera predostrožnosti, bilo prosto zbog nadoknade bogatstva izgubljenog za vreme pandemija.

Što se tiče radne snage, profit će biti dostignut na račun kapitala pošto će posla pandemije realna plata imati tendenciju rasta. Još za vreme Crne smrti, koja je opustišlila Evropu od 1347. do 1351. godine (i koja je uništila 40% stanovništva Evrope za samo nekoliko godina) radnici su prvi put otkrili da je moć da promene situaciju u njihovim rukama. Manje od četiri godine nakon što je pandemija utihnula tekstilci iz Sen-Omera (najvećeg grada na severu Francuske) zahtevali su i dobili postepeno povećanje plate.

Dve godine kasnije mnogi radnički esnafi su se dogovorili o smanjenju radnog vremena i većim platama, ponekad i za trećinu više od nivoa pre kuge. Slični, ali manje ekstremni primeri drugih pandemija ukazuju na taj isti zaključak: radna snaga jača na uštrb kapitala. U današnje vreme ovaj fenomen može se pogoršati starenjem većeg dela stanovništva širom sveta (Afrika i Indija su značajni izuzeci), ali takav scenario danas rizikuje da bude radikalno izmenjen usponom automatizacije, što je pitanje na koje ćemo se vratiti u odeljku 1.6. Za razliku od prethodnih pandemija, daleko je od izvesnog da će kriza COVID-19 preokrenuti ravnotežu u korist radne snage i protiv kapitala. Iz političkih i socijalnih razloga to bi bio moguće, ali tehnologije menjaju tu kombinaciju.

1.2.1.2 Neodređenost

Visok stepen stalne neodređenosti u pogledu COVID-19 čine neverovatno teškim da se precizno oceni rizik koji on predstavlja. Kao i u slučaju sa svim novim rizicima, koji su agenti straha ovo stvara snažnu društvenu anksioznost koja utiče na ekonomsko ponašanje. U svetskoj naučnoj zajednici stvoren je opšti konsenzus u pogledu toga da je Czin Ci (jedan od vodećih naučnika Kine) bio u pravu, kad je u aprilu 2020. godine rekao: „Verovatno će to biti epidemija koja dugo postojati zajedno sa ljudima tokom dugog perioda, postati sezonska i održavati se u ljudskim telima."

Od momenta početka pandemija svakodnevno su nas zasipali neprekidnim bujicama podataka, ali u junu 2020. godine, otprilike nakon pola godine od početka epidemije, naša znanja su još veoma heterogena, i usled toga mi još uvek sasvim ne znamo, koliko je opasan COVID-19. Bez obzira na bujicu naučnih članaka, objavljenih o koronavirusu, nivo smrtnosti od infekcije (to jest broja slučajeva COVID-19, izmerenih ili ne, koji su doveli do smrti) ostaje predmet sporova (oko 0,4% - 0,5% i, možda, do 1%).

Odnos neotkrivenih i potvrđenih slučajeva, učestalost prenosa od asimptomatskih osoba, sezonalnost, uticaj, trajanje period inkubacije, nacionalne stope infekcije - već postoji napredak u razumevanju svakog od njih, ali oni mnogi drugi elementi ostaju uglavnom „poznate nepoznanice". Za političare i državne činovnike takve takav preovlađujući nivo neizvesnosti veoma otežava razvoj prave strategije javnog zdravlja i srodnih ekonomska strategija.

To ne treba da izazove čuđenje. En Rimoan, profesor epidemiologije sa Kalifornijskog univerziteta u Los Anđelesu, priznaje: „To je novi virus, novi za čovečanstvo, i niko ne zna šta će se desiti". Ovakva situacija zahteva veliku dozu smirenosti, zato što, po rečima Pitera Piota (jednog od vodećih virusologa u svetu): „Što više znamo o koronavirusu, tim se javlja više pitanja". COVID-19 je majstor da se maskira, ispoljavajući se u različitim simptomima, koji zavode na krivi put medicinsku zajednicu. To je u prvom redu respiratorno oboljenje, ali kod manjeg, ali značajnog dela pacijenata simptomi variraju od upale srca i problema sa varenjem do infekcije bubrega, krvnih ugrušaka i meningitisa. Osim toga, kod mnogih ljudi koji se oporavljaju ostaju hronični problemi sa bubrezima i srcem, a takođe i stalni neurološki problemi.

Suočeni sa neodređenošću ima smisla pribeći scenarijima da bu ste bolje shvatili šta vas čeka u budućnosti. U vezi s pandemijom dobro je poznato da je mogući širok spektar potencijalnih rezultata u zavisnosti od nepredvidivih događaja i slučajnih događaja, ali izdvajaju se tri verovatna scenarija. Svaki od njih može pomoći da se ocrtavaju konture kakve mogu biti sledeće dve godine.

Ova tri verovatna scenarija su zasnovana na jezgru pretpostavki da bi pandemija mogla da potraje do 2022. godine; tako nam one mogu pomoći da se zamislimo o onome što je pred nama. U prvom scenariju prvobitni talas koji je počeo u martu 2020. godine, praćen je serijom sitnijih talasa, koji se dešavaju do 2020. godine, a zatim i tokom perioda od jedne do dve godine, postepeno smanjujući do 2021. godine, kao „vrhovi i doline".

Nastanak amplituda na tim vrhovima i dolinama varira geografski i zavisi od konkretnih mera ublažavanja, koje se primenjuju. U sekundi, prema scenariju, iza prvog talasa sledi veliki talas koji će se desiti u trećem ili četvrtom kvartalu 2020. godine, i jedan ili nekoliko sitnijih talasa koji će uslediti 2021. godine (na primer, za vreme pandemije španske gripe 1918-1919. godina).

Ovaj scenario zahteva ponavljanje realizacije mera ublažavanja posledica otprilike u četvrtom kvartalu 2020. godine za zadržavanje respiratornih infekcija i sprečavanje restarta sistema zdravstvene zaštite. U trećem scenariju, koji nije u zapažen u slučaju prošlih pandemija gripa, ali moguć je za COVID-19, iza prvog talasa 2020. godine uslediće „sporo sagorevanje" tekućeg prenosa i pojavljivanje slučajeva oboljenja ali bez jasnog talasanog obrasca, samo sa manjim usponima i padovima. Kao i u slučaju drugih scenarija, ovaj model varira geografski u određenoj meri se određuje karakterom ranije donetih mera ublažavanja posledica u svakoj konkretnoj zemlji ili regionu.

Čini se da se veliki broj naučnika slaže sa okvirom koje nude ova tri scenarija. Koji god od tri pandemije da usledi, sve one znače, kako autori eksplicitno navode, da kreatori politike moraju biti spremni da se bave „barem još 18-24 meseca značajnom aktivnošću COVID-19, pri tom sa žarištima koja se periodično pojavljuju u različitim geografskim oblastima". Kao što ćemo dalje govoriti, do punog ekonomskog oporavka ne može doći dok virus ne bude poražen i ostane iza nas.

1.2.1.2. Ekonomska greška je žrtvovati nekoliko života radi očuvanja rasta

Tokom cele pandemija vođene su stalne debate o „spasavanju života protiv spasavanja ekonomije" - život protiv sredstava za egzistenciju. To je lažni kompromis. Sa ekonomske tačke gledišta mit o neophodnosti izbora između javnog zdravstva i udara na rast BDP-a može biti lako razotkriven. Ako ostavimo po strani (nemalo važno) etičko pitanje o tome je li prinošenje nekih naroda na žrtvu radi spasenja ekonomije socijalni darvinistički predlog (ili ne), rešenje nije da se i spasi život ne poboljša ekonomsko blagostanje.

Razlozi su dvojaki: što se tiče predloga, ako prevremeno slabljenje različitih ograničenja i pravila socijalnog distanciranja dovodi do ubrzanja zaraze (što će po mišljenju skoro svih naučnika, tako i biti), više saradnika i radnika će biti inficirani, i više preduzeća će prestati da funkcioniše. Posle početka pandemije 2020. godine opravdanost ovog argumenta bila je dokazana nekoliko puta. Oni su varirali od fabrika koje su bile prinuđene da prekinu rad zbog toga što je suviše radnika obolelo. (u prvom redu, to se tiče radne sredine, koja je prinuđena da se fizički zbliži sa radnicima, na primer, u preduzećima za preradu mesa), do vojno-morskih brodova zaglavljenih zbog infekcije prevelikog broja članova posade, čime se sprečava normalan rad broda.

Dodatni faktor, koji negativno utiče na ponudi radne snage je to što su u celom svetu bili ponovljeni slučajevi kada su radnici odbili da se vrate na posao zbog straha da se ne zaraze. U mnogim velikim kompanijama službenici koji su se osećali nezaštićeno pred bolešću, pokrenuli talas aktivnosti, uključujući i obustavu rada.

Što se tiče potražnje, argument se svodi na najosnovnije, ali ipak fundamentalnu odrednicu ekonomske aktivnosti: raspoloženja. Pošto su raspoloženja potrošača ono što zaista pokreće ekonomiju, do povratka na svaku vrstu „normalnosti" dolazi tek onda, a ne pre toga, kada se vrati poverenje. Predstave ljudi o bezbednosti određuju odluke potrošača i biznisa, a to znači da održivo ekonomsko poboljšanje zavisi od dve stvari: poverenje u to da je pandemija već prošla, bez koje ljudi neće trošiti i investirati, dokaze za to da je virus pobeđen u celom svetu, bez kojih se ljudi ne mogu osećati bezbedno, najpre u svojoj zemlji, a onda i van granica zemlje.

Logički zaključak iz ove dve tačke sastoji se u sledećem: vlade moraju činiti sve što je potrebno, i trošiti sve što to košta, u interesu našeg zdravlja i našeg kolektivnog bogatstva za održiv ekonomski oporavak. Kao što je rekao ekonomista i stručnjak u oblasti javnog zdravstva: „Samo spašavanje života će spasiti sredstva za egzistenciju", objašnjavajući da će samo mere politike koje stavljaju zdravlje ljudi u prvi plan doprineti oporavku ekonomije, dodavši: „Ako vladama ne uspe da spasu živote, ljude, zbog bojazni od virusa ne budu obnavljali kupovnu moć, putovali ili jeli van kuće, to će sprečiti ekonomski oporavak, izolaciju ili odsustvo izolacije".

Samo budući podaci i naknadne analize će dati nepobitne dokaze da kompromis između zdravlja i ekonomije ne postoji. I pored toga, neki podaci iz SAD, prikupljeni na ranijim etapama ponovnog otvaranja pokazali su pad potrošnje i rada čak i pre zatvaranja. Čim su ljudi počeli biti uznemireni zbog pandemije oni su faktički efikasno počeli „gasiti" ekonomiju, čak i pre nego što je to vlada učinila zvanično zamolivši ih da to učine.

Analogna pojava se desila nakon što su neke američke države odlučile (delimično) da obnove svoju delatnost: potrošnja je ostala na najnižem nivou. To dokazuje da ekonomski život ne može biti aktiviran ukazom, ali takođe ilustruje otežanu situaciju i nevolju koju je većina donosilaca odluka iskusila kada su morali da odluče da li da se ponovo otvore ili ne. Ekonomska društvena šteta zatvaranja svima je očigledna, dok je uspeh u pogledu obuzdavanja epidemije i sprečavanja smrti - preduslov za uspešno otvaranje - manje više nevidljiv.

Kada se ne dešavaju slučajevi koronavirusa ili smrti, ne održavaju se javne svečanosti, što dovodi do paradoksa politike javne zdravstvene zaštite: „Kada bi svi radili sve ispravno, ništa se ne bi desilo". Eto zašto je odgađanje zatvaranja ili suviše ranog otvaranja uvek bila jaka sablazan. Međutim, od tada je nekoliko istraživača pokazalo da takvo iskušenje nosi u sebi značajan rizik.

Dvojica istraživača su došla do sličnih zaključaka sa različitim metodologijama, modelirajući šta bi se moglo dogoditi bez zaključivanja. Prema jednom istraživanju koje je sproveo Imperijal koledž u Londonu, široko rigorozno zatvaranje uvedeno u martu 2020. godine sprečilo je da 3,2 milion smrtnih slučajeva u 11 evropskih zemalja (uključujući i Veliki Britaniju, Španiju, Italiju, Francusku i Nemačku). Druga studija istraživača koju je sproveo Kalifornijski univerzitet u Berkliju došla je do zaključka da je 530 miliona infekcija, što odgovara 62 miliona potvrđenih slučajeva, bilo sprečeno u šest zemalja, zahvaljujući lokalnim merama izolacije koje su preduzete u svakoj od njih.

Zaključak je jednostavan: u zemljama, gde su registrovani slučajevi COVID-19, koji se na piku približno udvostručavao svakih dva dana, vlade nisu imale razumnih alternativa, osim kako da uvode stroga zatvaranja. Pretvarati se da je drugačije znači ignorisati moć eksponencijalnog rasta i značajnu štetu koju može prouzrokovati. Zbog ekstremne brzine progresije COVID-19, vreme i snaga intervencije su od suštinske važnosti.

Rast i zapošljavanje

Pre marta 2020. godine svetska ekonomija nikada nije došla u stanje tako naglog i brutalnog zaustavljanja; nikada ranije niko živ nije doživeo ekonomski kolaps tako dramatičan i drastičan kako po njegovoj prirodi i karakteru, tako i po tempu.

Šok koji je pandemija nanela svetskoj ekonomiji, bio je ozbiljniji i odvijao se daleko brže nego bilo šta drugo registrovano u svetskoj istoriji. Čak i za vreme Velike depresije početkom 1930-ih godina i svetske finansijske krize 2008. godine bilo je potrebno nekoliko godina da se BDP smanji za 10% i više, a nezaposlenost se povećala za više od 10%. U uslovima pandemije i makroekonomskih posledica, sličnih katastrofi, posebno nagli rast nezaposlenosti i nagli pad rasta BDP-a, desio se u martu 2020. godine, svega za tri nedelje. COVID-19 je izazvao krizu kako potražnje, tako i ponude, koja je dovela i do najdublje recesije u celoj istoriji svetske ekonomije za više od 100 godina. Kao što je upozoravao ekonomista Kenet Rogof: „Sve zavisi od toga koliko dugo će to trajati, ali ako ovo dugo potraje sigurno će biti majka svih finansijskih kriza."

Trajanje i oštrina recesije i njen kasniji uticaj na rast i zaposlenost zavisi od tri faktora: 1) trajanja i ozbiljnosti epidemije; 2) uspeha svake zemlje u suzbijanju i ublažavanju pandemije; i 3) kohezije svakog društva u prevazilaženju posledica posle mera izolacije i različite strategije otvaranja. U momentu pisanja (krajem juna 2020. godine) sva tri aspekta ostaju nepoznata. Javljaju se ponovni talasi epidemija (velikih i malih), uspesi zemalja u suzbijanju epidemije mogu potrajati ili će iznenada biti poništeni novim talasima, a kohezija javnosti može biti dovedena u pitanje ekonomskim obnavljanjem i socijalnim bolom.

1.2.2.1 Ekonomski rast

U različitim momentima između februara i maja 2020. godine, u težnji da suzbije pandemiju, vlade celog sveta donele su svesnu odluku o zatvaranju velikog dela svoje ekonomije. Ovaj potez bez presedana je sa sobom doneo i fundamentalni preokret u načinima funkcionisanja svetske ekonomije, obeležen naglim i neželjenim vraćanjem u formu relativne autarkije, pri čemu svaka nacija pokušava da se kreće u određenim formama samodovoljnosti, i smanjenja nacionalne i svetske proizvodnje.

Posledice ovih odlika pokazale u se tim pre dramatičnije, zato što su se pre svega ticale sfere usluga, sektora koji je tradicionalno bio zaštićeniji od drugih grana industrije (na primer, građevinarstva ili proizvodnje), od cikličkih oscilacija ekonomskog rasta. Shodno tome, sektor usluga koji predstavlja najkrupniju komponentu ekonomske delatnosti u svakoj razvijenoj ekonomiji (oko 70% BDP i više od 80% zaposlenih u SAD), više od svega je postradao od pandemije. On je takođe postradao od drugih distinktivnih karakteristika: za razliku od prerađivačke industrije ili poljoprivrede, izgubljeni prihodi od usluga su nestali zauvek. Ne mogu se odložiti budući da uslužne kompanije ne čuvaju robno-materijalne rezerve ili sirovine.

Nekoliko meseci nakon početka pandemije, čini se da čak i privid povratka „normalnom radu" za većinu uslužnih kompanija je nezamisliv, dok COVID-19 ostaje pretnja našem zdravlju. To sa svoje strane govori da se ne može očekivati potpuni povratak na „normalno" stanje pre pojave vakcine. Kada to može biti? Po mišljenju većine eksperata, to teško da će se desiti pre prvog kvartala 2021. godine. Sredinom juna 2020. godine je već provedeno više od 135 ispitivanja, koja su se odvijala izuzetnim tempom s obzirom da je u prošlosti za razvoj vakcine moglo biti potrebno i do 10 godina (pet u slučaju ebole), tako da razlog nije nauka, već proizvodnja.

Proizvodnja milijardi doza predstavlja pravi problem, koji će zahtevati ogromno proširenje i preusmeravanje postojećih kapaciteta. Sledeća prepreka politički problem vakcinacije dovoljnog broja ljudi u celom svetu (mi zajedno smo jaka, kao najslabija karika) sa dovoljno visokim nivoom usaglašenosti uprkos porastu broja antivaksera. U narednim mesecima ekonomija neće raditi punim kapacitetom: to su pojave koje zavise od zemlje, i nazvane su „80-postotna ekonomija". Kompanije u toliko različitim sektorima, kao turizam, hotelijerski biznis, maloprodajna trgovina, sport i događaju suočiće se sa sledećim trostrukim udarom: 1) manji broj klijenata (koji će odreagovati na neizvesnost time što će postati skloniji riziku); 2) oni koji troše u proseku će trošiti manje (zbog štednje iz predostrožnosti); i 3) transakcioni troškovi će biti veći (opsluživanje jedno klijenta će više koštati zbog fizičko distanciranja i sanitarnih mera).

Uzimajući u obzir važnost usluga za rast BDP-a (što je zemlja bogatija, tim je veći značaj usluga rasta), ova nova realnost 80-procentne ekonomije postaviće pitanje da li će doći do uzastopnih mogućih obustava poslovne aktivnosti u sektoru usluga, imaju li dugoročne posledice po privredu u celini i vidu bankrotstva i gubitke radnih mesta, što zauzvrat postavlja pitanje da li ove moguće dugoročne posledice mogu biti praćene kolapsom potražnje budući da ljudi gube svoj prihod i njihovog poverenja u budućnost. Takav scenario će skoro neizbežno dovesti do kolapsa investicija među preduzećima i porasta štednje iz predostrožnosti među potrošačima, sa negativnim posledicama u celokupnoj globalnoj ekonomiji kroz bekstvo kapitala, brzo i neizvesno kretanje velikih količina novca iz zemlje, što ima tendenciju da se kriza pogorša.

Prema podacima OECD (Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj) neposredni godišnji uticaj isključenja privrede moglo bi da bude „isključenja" privrede moglo bi da bude smanjenje BDP-a u zemljama G7 između 20% i 30%. Ali opet, ova procena zavisi od trajanja i ozbiljnosti epidemije u svakoj zemlji: što duže traju karantini, to je veća strukturna šteta koju nanose ostavljajući trajne ožiljke u privredi kroz gubitak radnih mesta, bankrota i kapitalnu potrošnju.

Kao što praksa pokazuje svaki mesec, kada krupni delovi privrede ostaju zatvoreni, godišnji rast može se sniziti za još 2 procentna poena. Ali kao što treba očekivati, veza između trajanja ograničenih mera i vremena delovanja odgovarajućih uticaja na BDP nije linearna. Centralni biro za planiranje Holandije otkrio je da svaki dodatni mesec zatvaranja dovodi do još većeg, neproporcionalnog pogoršanja ekonomske aktivnosti. Shodno modelu, pun mesec ekonomske „hibernacije" dovodi do gubitka 1,2% rasta u Holandiji 2020. godine, a tri meseca - 5%.

Za region i zemlje koje su već ušle u režim karantina, još je suviše rano govoriti o tome kako će se razvijati rast BDP-a. Krajem juna 2020. godine neki podaci u formi slova V (na primer, nabavni proizvodni indeksi PMI (Purchasing Manufacturing Indices)) i malo anegdotskih svedočanstava izazvalo je jaču priču o restituciji nego što se očekivalo, ali ne treba da se zanosimo iz dva razloga:

Značajno poboljšanje PMI u evro zoni u SAD ne znači da ove zemlje krenule iz ugla. To prosto ukazuje da se poslovna aktivnost poboljšala u poređenju sa prethodnim mesecima, što je prirodno, pošto značajan uspon aktivnosti mora uslediti posle perioda neaktivnosti, izazvanog strogim zatvaranjem.

S tačke gledišta buduće rasta jedan od najvažnijih indikatora, posle koji treba pratiti je nivo štednje. U aprilu (istina, za vreme zatvaranja) stopa lične štednje u SAD porasla je 33%, dok je u evro zoni norma štednje domaćinstava (računajući drugačije nego stopa lične štednje u SAD) porasla za19%. One obe značajno opadaju srazmerno otvaranju ekonomije, ali, verovatno, to će biti nedovoljno da bi se sprečilo održanje tih stopa na istorijski visokom nivou.

U svom „Obnavljanju perspektiva razvoja svetske ekonomije", koji je u junu 2020. godine objavio Međunarodni monetarni fond (MMF) upozoreno je na „krizu, kao niko drugi". U poređenju sa aprilom on je revidirao svoje prognoze globalnog rasta u stranu sniženja, očekujući da će svetski BDP iznositi -4,9% u 2020. godini, što je skoro dva procentna boda niže od prethodne procene.

1.2.2.2. Zaposlenost

Pandemija suočava ekonomiju sa krizom tržišta rada gigantskih razmera. Pustošenje je toliko neočekivano da su čak i najiskusniji političari skoro ostali bez dara govora (i, što je još gore, skoro „ostali bez politike"). Govoreći pred komitetom američkog Senata o bankarstvu 19 maja, predsednik Sistema federalnih rezervi - Džeri „Džej" Pauel - priznaje: „Ovaj nagli pad ekonomske aktivnosti izazvao nivo bola, koju je teško rečima opisati, kao što su životi preokrenuti usred velike neizvesnosti u pogledu budućnosti.

Za svega dva meseca, mart i april 2020. godine, više od 36 miliona Amerikanaca izgubilo je posao, što je precrtalo desetogodišnji porast broja radnih mesta. U SAD, kao i svuda, privremena otpuštanja, izazvana prvobitnim zatvaranjima, mogu postati stalni uzrok snažnog socijalnog bola (koji mogu olakšati samo sigurni sistemi socijalne zaštite) i ozbiljna strukturna šteta privredi zemalja.

Nivo globalne nezaposlenosti na kraju krajeva će zavisiti od dubine pada ekonomske aktivnosti, ali oscilacije ili premašivanje dvocifrenog nivoa u celom svetu samo po sebi je razumljivo. U SAD, koje su vesnik teškoća, koje će doći u druge zemlje, prema procenama, zvanični nivo nezaposlenosti može dostići pik od 25% 2020. godine - nivo, ekvivalentan nivou Velike depresije - koji je bio čak i viši, kada bi skrivenu nezaposlenost počeli uzimati u obzir (na primer, radnici koji se nemaju u vidu u zvaničnoj statistici, zato što oni toliko obeshrabreni da su napustili radnu snagu u prestali tražiti posao, ili radnici zaposleni nepun radni dan, koji traže posao u punoj stopi). Položaj službenika u sferi usluga biće posebno težak. Još gori će biti položaj radnika, zvanično nezaposlenih.

Što se tiče rasta BDP-a, razmere i ozbiljnost situacije sa nezaposlenošću zavise od zemalja. Svaka zemlja će biti na različit način zahvaćena, u zavisnosti od njene ekonomske strukture i karaktera njenog socijalnog ugovora, ali SAD i Evropa predlažu dva radikalno različita modela kako ovaj problem rešavaju političari i šta je još pred nama.

Prema stanju za jun 2020. godine rast nivoa nezaposlenosti u SAD (pre pandemije iznosio je svega 3,5%) bio je daleko manji nego bilo gde još. U aprilu 2020. godine nivo nezaposlenosti u SAD porastao ja za 11,2 procentna boda u poređenju sa februarom, dok se za taj isti period u Nemačkoj on povećao manje od jedan procentni bod. Ova upadljiva razlika je zbog dva razloga: 1) na tržištu rada SAD postoji kultura „zapošljavanja i otpuštanja", koja ne postoji i koja je često zabranjena zakonima u Evropi; i 2) od samog početka krize Evropa je donela fiskalne mere, usmerene na podršku zapošljavanju.

U SAD državna podrška zasada (jun 2020. g.) bila je veća nego u Evropi, ali principijelno drugačijeg karaktera. Ona obezbeđuje podršku dohotku za one koji su izgubili posao, i u nekim slučajevima interno raseljena lica bolje žive nego oni koji su radili pun radni dan pre krize. U Evropi, naprotiv, vlade su odlučile da direktno podrže ona preduzeća koja su ostavljala radnike formalno „zaposlene" na njihovom prvobitnom poslu, čak i kada više nisu radili pun radni dan ili nisu uopšte radili.

U Nemačkoj shema kratkoročnog posla (takozvani Kurzarbeit je model, imitiran u drugom mestu) zamenila je do 60% zarade za 10 miliona radnika, koji bi u protivnom slučaju izgubili posao, dok je u Francuskoj analogna shema takođe kompenzovala isti taj broj radnika, dajući im do 80% od prethodne plate. Mnoge druge evropske zemlje predložile su slična rešenja bez kojih bi otpuštanja i smanjenja broja radnika bila daleko značajnija.

Ove mere podrške tržištu rada praćene su drugim vanrednim državnim merama, takvim kao što su one koje daju platežno nesposobnim kompanijama da mogućnost da dobiju na vremenu. U mnogim evropskim zemljama, ako firme mogu dokazati, da je njihov problem sa likvidnošću izazvan pandemijom, neće morati kasnije pridavati izjavi o bankrotstvu (možda ne kasnije od marta 2021. godine u nekim zemljama). Ovo ima mnogo smisla ako se oporavak nastavi, ali može biti da ova politika samo odlaže problem. U globalnim razmerama, moda će biti potrebne decenije da se tržište rada u potpunosti oporavi, a u Evropi, kao i drugde, postoji strah od masovnih stečajeva praćenih nezaposlenošću.

U narednim mesecima situacija sa nezaposlenošću će se još više pogoršati iz tog prostog razloga što se na ne može suštinski poboljšati, dok ne počne održiv ekonomski oporavak. To se neće desiti dok ne bude pronađena vakcina ili lek, a to znači, da će mnogi ljudi biti dvostruko zabrinuti - zbog gubitka posla i time što neće naći drugi, ako ga izgube (što će dovesti do naglog povećanja norme štednje). U nešto davnije vreme (od nekoliko meseci do nekoliko godina) dve kategorije ljudi su se suočili sa posebno mračnom situacijom sa zaposlenošću: mladi ljudi koji prvi put izlaze na tržište rada, pogođeni pandemijom, i radnici koji mogu biti zamenjeni robotima.

Ovi fundamentalni problemi na preseku ekonomije, društva i tehnologije sa definisanim implikacijama za budućnost rada. Automatizacija, između ostalog, biće izvor akutne zabrinutosti. Ekonomsko opravdanje što tehnologija uvek vrši pozitivan ekonomski efekat u dugoročnoj perspektivi, dobro je poznato. Suština argumenta sastoje su u sledećem: automatizacija je razorna, ali ona povećava produktivnost i povećava blagostanje, što sa svoje strane vodi povećanju potraže za robama i uslugama i, shodno tome, novim tipovima radnih mesta za zadovoljavanje tih zahteva. To je tačno, ali šta će se desiti između sadašnjeg momenta i dugoročne perspektive?

Po svoj verovatnoći, recesija, izazvana pandemijom, izazvaće naveliko povećanje zamene radne snage, a to znači da će fizički rad biti zamenjen robotima i „pametnim" mašinama, što će sa svoje strane izazvati održivu strukturu promena na tržištu rada. U poglavlju posvećenom tehnologijama, detaljnije ćemo analizirati uticaj pandemije na automatizaciju, ali već ima dovoljno dokaza da ona ubrzava tempo preobražaja.

Glosa

O knjizi

Od kad je COVID-19 ušao na svetsku arenu, naglo je srušio postojeći scenario upravljanja zemljama, života sa drugima i zamenio ga drugim i učestvuje u svetskoj ekonomiji. COVID-19: Veliki reset koji su napisali Klaus Šbav osnivač Svetskog ekonomskog foruma i autor Mesečnog barometra Tjeri Malere, razmatra jednu od dalekosežnih i dramatičnih implikacija sutrašnjeg sveta.

Osnovni cilj knjige je da pomogne da se razume šta se dešava u mnoštvu oblasti. Objavljena jula 2020. godine u jeku krize i kada novi talasi još uvek mogu izbiti, ona predstavlja hibrid između savremenog eseja i akademskog snimka u kritičnom momentu u istoriji. On uključuje teoriju i praktične primere, ali u osnovi ima karakter objašnjenja koji sadrži mnoštvo pretpostavki i ideja o tome kako može i, moguće, mora izgledati postpandemijski svet.

Autori „COVID-19: Veliki reset" tvrde da se svet 2020. godine nalazi na raskrsnici. Jedna put vodi nas boljem svetu: inkluzivnijem, pravednijam, i koji uvažava Majku-prirodu. Drugi nas prenosi u svet koji liči na onaj koji tek što smo napustili, ali još gore i koga stalno prate neprijatna iznenađenja. Nadolazeći izazovi mogu imati ozbiljnije posledice nego što smo do sada zamišljali, ali naša sposobnost za reset takođe može biti veća nego što smo se ranije usuđivali da se nadamo.