Razaranja

Kako se po ko zna koji put reprizira trakavica oko falš doktorata

RESAVSKA ŠKOLA NA ARHITEKTONSKOM FAKULTETU

Kakva je međusobna veza bajki američkih Crnaca, vrapca torokuše i Debljović Ristić dr Nevene ex radnice Republičkog zavoda? Kakva je naučna i stručna biografija ove stručnjakinje i kakvi su njeni konzervatorski dometi? Kako je obnova polomljenog prozora u Studenici pretvorena u konzervatorsku Anu Karenjinu? Kako je u manastiru Studenica započeta divlja gradnja i kakvo je opravdanje za to? Šta je sve nedostajalo na građevinskoj tabli ispred studeničke zvonare? Šta su o prokišnjavanju Bogorodičine crkve mislili Republički Zavod i Ministarstvo kulture i ko bi mogao da reši taj nerešivi problem? Ko je zapravo napisao doktorat Neveni Debljović Ristić?

Stanislav Živkov

U davno objavljenoj antologiji bajki američkih crnaca u izdanju Narodne Knjige i genijalnom prevodu Luke Semenovića postoji bajka pod naslovom "Vrabac Torokuša". Pravi konzervatorski ekvivalent ovoj ptičici iz bajke svakako je izvesna Debljović Ristić dr Nevena, inače doskorašnja radnica Republičkog zavoda za koju se uopšte ne zna šta je tokom svog dvadesetogodišnjeg nerada u Republičkom Zavodu zapravo radila jer je od tih dvadeset godina oko petnaest godina provela što na bolovanjima što na raznoraznim odsustvima a zapravo je Zavod koristila kao odskočnu dasku za pravljenje nastavne karijere.

Ali se zato vrlo dobro znalo da je danima, nedeljama, mesecima i godinama jedino moralisala o loše-pogrešno-nepotrebno izvedenim radovima u Mileševi, Banjskoj, Banji, Pećkoj patrijaršiji i krunisala svoje laprdanje pitanjem: "Kada, gde i zašto je prekinut kontinuitet u naučnom proučavanju, pažljivom i predanom pristupu i zaštiti kulturnog nasleđa?" E pa njen osnovni problem je u tome što taj kontinuitet nikada nije nikada prekinut iako se se ona navodno stručno i naučno usavršavala i spomenike pažljivo i predano proučavala, dok je rad na zaštiti spomenika prolazio pored nje...

Za sve godine koliko je zaposlena u Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture, arhitekta Debljović Ristić dr Nevena nije nacrtala i ukoričila nijedan projekat, nije obnovila-zaštitila-sanirala-konzervirala nijedan objekat. Pa odakle joj onda pravo da govori o etici?

Da li je etički da traži da Republički zavod finansira njene magistarske i doktorske studije, a da ona zauzvrat pridikuje o radovima koji su izvedeni dok se ona stručno formirala? Da li je samoživo i parazitsko bitisanje u državnoj ustanovi blisko etici? Da li je Zavod produženi boravak - vrtić u kome odrasli provode vreme i zabavljaju se? Gde je taj moralni kolos bio kada je demontiran zvonik u Mileševi, rušen zid u Banjskoj, zidana crkva u Banji, proširivana Žiča, sanirana Pećka patrijaršija?

Šta povezuje srednjovekovne manastire o kojima u Glasniku Društva konzervatora pišu Milka Čanak Medić, Marica Šuput, Olivera Kandić i Debljović Ristić dr Nevena? Prve tri su "radile" u Pećkoj patrijaršiji, Banjskoj i Mileševi, a potonja je u funkciji čauša. Ove manastire povezuje činjenica da su rađeni-neurađeni decenijama (tj. kako to kažu salonski konzervatori: bili su predmet predanog pristupa i brižljivog proučavanja), a onda kada je posao na zaštiti urađen ili samo počeo da se radi - postali su predmet napada grupe koja se osetila ugroženom.

Takođe, manastire povezuje i to što je sredstva obezbedila Republika Srbija "iz drugih izvora", a ne preko Ministarstva kulture, da bi se stvorili uslovi da se radovi izvedu. Time je unet nered-nemir u konzervatorsku ustajalu sredinu u kojoj je mirno živela sada ugrožena grupa. Klasična postavka rada (plan A) Ugrožene grupe je: Nema para - ne može da se radi! ili: Mi bi radili, ali nema para!

Ako neko (vlasnik spomenika, konzervator, zavod,) nađe pare "iz drugih izvora", onda ugrožena grupa prelazi na plan B: Ne može da se radi - to je protiv konzervatorskih principa! Radovi će naneti neprocenjivu-nenadoknadivu-tandara-mandara štetu! Radovi narušavaju autentičnost!

Napadajući izvedene radove na nekom od "zabranjenih objekata", dr Nevena brani dr Milku Čanak, koja je u penziju otišla ostavivši vlažnu i ispucalu Pećku patrijaršiju (ali je pisala neupotrebljive knjižurine inače idealne za hladno oružje), mr Oliveru Kandić koja je ostavila vlažnu Mileševu (ali je rekonstruisala sarkofag, ili šta već), dr Maricu Šuput koja je ostavila Banjsku u raspadanju (ali je napisala popularnu minigrafiju).

Ako je Debljovićka već želela da pomogne njihovom naučničkom liku i delu, što nije uradila neki projekat zaštite ovih crkava, onako kako misli da treba... Ili je lakše pričati o etici nego rešavati vlagu... Ugrožena grupa se organizovala u Velikoj Loži kao u nekoj vrsti sindikata i počela je da napada sve radove koji su izvedeni u Pećkoj patrijaršiji, Mileševi, Banjskoj... A Nevena je poletela da se bavi "cipelarenjem": evo svi napadaju Pećku patrijaršiju, aj'de da i ja malo šutnem iz prikrajka (etika je nadgradnja, a ovo je potpuno prirodno, basic-instinct ponašanje: kad čopor nekog napadne, i onaj najmanji kevće, da se pokaže pred odraslima)...

Ako je posao nekog člana ugrožen, Sindikat će napisati mišljenje (npr, ako NIP izdvoji sredstva za Gradac da se izleči vlaga, Sindikat će stati iza svog člana i napisati da su "oštećenja na crkvi neistinita" i da ne treba ništa da se radi; ako neki član ima neki sumnjivi depo za smeštaj muzejskih eksponata, Sindikat će napisati da je depo idealan). Pošto se bavi samo spomenicima za koje je zainteresovan neko od njegovih članova, Veliki sindikat će ostaće zapamćen po pokušaju da dno srpske konzervacije pomeri naniže...

A kako se pare kontrolišu? PA PROJEKTIMA! Jedini način da se pare iz bilo kakvih izvora "kontrolišu" je izrada projekata. Tu je problem, gde ni etika ne pomaže. Bolje da nema para ili da sprečimo da se usmeravaju ka spomenicima, nego da radimo projekte (ruke će nam se verovatno posušiti)... Sa ovim problemom su se sretale sve direktorke Republičkog zavoda, pa su morale da prave jezičke vratolomije kada govori ko radi na Kosovu i Metohiji ("Projekte radi Zavod za kulturnu baštinu, uključujući i kancelariju u Leposaviću koja je prosto fizički bliža objektima na Kosovu i Metohiji") Što se Pećke Patrijaršije tiče, Pukotine koje su se pre 60 godina pojavile na fasadama, posebno na zapadnoj i istočnoj, samo su "praćene".

Lepljeni su stakleni flasteri, koji su pucali, pa ponovo stavljani, što znači da su pukotine "radile", odnosno bile opasne po konstruktivni sistem crkava. I niko nije sanirao pukotine, iako se pećke crkve nalaze na trusnom području za koje su karakteristični jaki zemljotresi u periodima oko 300 godina! Velika potklobučenja fresko-maltera i pukotine na unutrašnjim zidovima crkava niko nije sanirao, samo su slikari oblepili flastere da bi sebi napravili alibi i dugo-zapeta-dugo boravili na terenu, gledajući i diveći se "nerešivim" problemima.

Čak su izbušili srednjovekovne konstruktivne drvene grede i oslabili ih. I niko to nije rešavao, niti ih pozivao na odgovornost... Zašto se Debljović Ristić dr Nevena nije zapitala da li je etički decenijama guslati o nerešivim problemima i pri tome uzimati dnevnice i honorare, pisati knjige, a ostavljati pećke crkve da propadaju... Da li je cementni malter na fasadama autentičan, da li je 400 tona betona u temeljima autentično, da li su soli na freskama, koje potiču iz cementa, autentične?

Da li su vlaga u zidovima i flasteri na freskama autentični? Zašto se ista ta Debljović Ristić dr Nevena nije zapitala koliko je uopšte etično danima nedeljama mesecima i godinama sedeti što na bolovanju što na slobodnim danima što na godišnjem odmoru a u isto to vreme pisati nečitke idiotluke i na trošak Zavoda napokon doktorirati 2013. godine na arhitektonskom Fakultetu sa skarednom temom „Istočnohrišćanska trijadologija u arhitekturi vladarskih zadužbina" (mentor prof. dr Vladimir Mako).

A članovi komisije su bili sve sami štihovi: dr Gordana Milošević Jevtić, docent Arhitektonskog fakulteta u Beogradu inače daleko poznatija kao žena izvesnog Jefte sa odeljenja za arheologiju Filozofskog fakulteta svojedobno umešanog u niz afera sa doktoratima stečenim bez magistrature, dr Petar Bojanić, redovni profesor i savetnik Instituta za filozofiju i društvenu teoriju u Beogradu i dr Nenad Šekularac, vanredni profesor Arhitektonskog fakulteta.

A to tome koliko je ovo nebulozan doktorat najbolje govore biseri iz njegovog abstracta nakon kojeg čovek ne zna da li da se smeje ili da plače: Srpska srednjovekovna arhitektura ... bila je i ostala materijalizovano svedočanstvo recepcije vizantijske, a time i istočnohrišćanske kulturne tradicije, sa kojom su nasleđena prožimanja, u biti antinomičnih, tradicija antičke i judaističke misli - što je iskazano kroz dogmu o Svetoj trojici.

Odgonetanje načela trojičnosti čini polaznu postavku za prepoznavanje teorijskog modela kojim je moguće tumačiti sakralnu arhitekturu srednjovekovnog perioda.. Radi jasnijeg shvatanja, ideja o trojičnosti upoređuje se sa pojmom boromejskog čvora, koga čine tri međusobno isprepletana prstena ili petlje. Logika strukture je takva da se čitava konstrukcija raspada izdvajanjem ili presecanjem samo jednog od prstenova. U Areopagitovoj strukturi tri prstena bile bi tri ličnosti: Otac, Sin, Sveti duh/apofatična, simbolična i katafatična teologija/nebeska, crkvena i zemaljska hijerarhija itd. Kao predmet ovakvog istraživanja nameću se osnovni aspekti ahitekture - forma, funkcija i konstrukcija. Svaki od aspekata se može posmatrati odvojeno sa svojim kvalitativnim razlikama, ali istovremeno ih je nemoguće razdvojiti jer čine arhitekturu celovitom.

Prema tome, posmatrajući ipostasi Trojice, Bog otac, kao prauzrok svih stvari, kao nesaznajan, neopisiv, nesameriv, odgovara funkciji u arhitekturi. Ona ima II transcedentalni karakter: ona je kao ideja savršena, ali se jedino može ispoljiti u konkretnoj formi, što u potpunosti odgovara otkrivanju Boga oca kroz Boga sina - Bogočoveka. Dakle, Otac se ispoljava u Sinu, kao što se funkcija ispoljava kroz formu. Ipostas Hrista odgovara formi u arhitekturi

Iz svega se jasno vidi da je i sama Debljović Ristić dr Nevena imala poprilično transcedentalan karakter očito stečen tokom dvadesetogodišnjeg nerada u Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture u Beogradu. Stručni ispit propisan za rad u delatnosti zaštite kulturnih dobara po programu za zvanje arhitekte konzervatora položila je 2002. godine. Licencu 1 odgovornog projektanta stekla 2003. godine (br. licence 300 1996 03).

Do 2008. radila je u zvanju stručnog saradnika, od 2008. godine u zvanju višeg stručnog saradnika, a od 2012. u zvanju savetnika. Imenovana za rukovodioca istraživačkih projekta i sprovođenje radova na obnovi, restauraciji i konzervaciji crkve Sv. Trojice i manastirskog kompleksa u Sopoćanima koji je upisan na Listu svetske kulturne i prirodne baštine UNESKO, od 2009. Bila je deo je tima zaduženog za Svetsko nasleđe Srbije (UNESCO WHS). Bila je član je tima za izradu dva plana upravljanja Svetskom baštinom: Management Plan Unesco World Heritage - Old Ras and Sopocani (2014/2015) i Management Plan Unesco World Heritage - Studenica Monastery (2015). Od 2014. godine imenovana je i za rukovodioca istraživačkih projekta i sprovođenje radova na planiranju, restauraciji i konzervaciji kompleksa crkve Sv. Ahilija u Arilju, koji je spomenik kulture od izuzetnog značaja za Republiku Srbiju a koji se upravo proslavio po kostima u mikseru .

Učestvovala kao saradnik i koautor u preko deset studija i istraživčkih projekata u periodu 2002-2012; Autor je dvanaest istraživačkih i konzervatorsko-restauratorskih projekata na obnovi, rekonstrukcije i revitalizaciji kulturno-istorijskih objekata od izuzetnog značaja (2003-2015.); Kao saradnik-projektant, a potom i samostalni projektant učestvovala je u izradi velikog broja arhitektonskih projekata u zemlji (1997-2012, Beograd), i inostranstvu (2007-2008 Lozana, 2011-2012., 2014-2015. Ženeva); U periodu 2008-2011. god. bila je angažovana kao stalni samostalni predavač na predmetu Istorija arhitekture 2 - Istorija arhitekture srednjeg veka, na Fakultetu za graditeljski menadžment, odsek: arhitektura, pri Union univerzitetu u Beogradu.

Član je ICOMOS-a, Inženjerske komore Srbije i Društva konzervatora Srbije a o tome koliko je ovo udruženje građana potpuno kompromitovano najbolje govori godišnja nagrada Društva konzervatora Srbije u 2018. godini koja je dodeljena Debljović Ristić dr Neveni, arhitekti konzervatoru, savetniku, za „Posvećenost i predanost u realizaciji projekta obnove severne bifore zapadne fasade Bogorodičine crkve u Studenici, celovit naučni, analitički, konzervatorsko-restauratorski pristup u identifikaciji, tumačenju i rešavanju prvobitne forme i skulptoralnog programa severne bifore zapadne fasade" iz čega se jasno vidi da je dotična danima, nedeljema, mesecima i godinama zapravo guslala pitanje rekonstrukcije jednog jedinog razbijenog srednjevekovnog prozora čiji su komadi odavno bili pronađeni i publikovani a sada se našla ona da od pitanja koje se rešava za tri dana praktičnog rada napiše svojevrsnu konzervatorsku „Anu Karenjinu"! Jedino nije jasno kome još uopšte može biti interesantna pričica o nekoj kevi kojoj je dodijao muž, ona našla švalera koji joj dao pedalu i ona skočila pod voz???

Očito je da se ovde radi o najobičnijem presipanju iz šupljeg u prazno, a kada je već reč o tome treba podsetiti i da je dotična bila rukovodilac najnovijeg urnisanja kompleksa manastira Studenica pri čemu su se apsolutno svi radovi izvodili na divlje bez potrebnih dokumenata predviđenih zakonom i zapravo su bili najobičnija nelegalna gradnja!!! Naravno pri tome nikome ni u Zavodu ni u Ministarstvu nekulture nije zasmetala činjenica da se time zadire u spomenik kulture sa Uneskove liste svetske kulturne baštine i od izuzetnog značaja za našu državu. A to laiku možda može i da promakne u opisanom zamahu "ciljanog" neimarstva.

A u ovom slučaju ciljano neimarstvo je zapravo eufemizam za slugeranjstvo i Republičkog zavoda i Ministarstva kulture koji su se pretvorili u servis za ispunjavanje svih mogućih i nemogućih zahteva Crkve!!! Postavlja se pitanje da li je na ovo išao Republički zavod za zaštitu spomenika kulture, investitor, rekonstrukcije postojeće zvonare i formiranja prostora za "paljenje sveća" u Studenici, kad je dati objekat u sastavu manastirskog kompleksa sagrađen pre ulaska na listu svetske baštine Uneska naprasno rešio da zameni novim, bez preke potrebe i znanja ovog tela? I da još u prizemlju napravi palionicu sveća sa maleckim ventilacionim otvorom u vidu puškarnice što sluti na opasnost od požara i samom činjenicom da projekat nije prošao kroz zakonsku proceduru što najbolje potvrđuje izgled građevinske table nasađen ispred zvonare!!!

Zašto su na građevinskoj tabli u Studenici nedostajali mnogi podaci predviđeni Pravilnikom o sadržaju građevinske table, a prvenstveno onaj o rešenju kojim se odobravaju radovi od strane nadležnog Ministarstva građevinarstva? Po Republičkom zavodu, za to nema potrebe jer se "radovi izvode po Zakonu o kulturnim dobrima", što kao „Švaba tralala" ponavlja i Ministarstvo kulture. A šta je istina? Da je odobrenje neophodno, a njega nema. Jer se Zavod, kao investitor i projektant nije ni obratio Ministarstvu građevinarstva, inače nadležnom za "izdavanje svih akata potrebnih za izgradnju objekata koji se nalaze u granicama nepokretnih kulturnih dobara od izuzetnog značaja i kulturnih dobara upisanih u Listu svetske kulturne baštine!

Nadležnost Ministarstva građevinarstva objedinjuje dobijanje svih uslova i saglasnosti, pa i onih koji se tiču požara koji bi mogle prouzrokovati sveće u Studenici. A sve po scenariju poslednji put viđenom 2016. godine kad je izgorela pravoslavna crkva u Njujorku. U slučaju Studenice, od požara ne treba da strahujemo. Jer, po rečima nadležnih iz Zavoda "projektom rekonstrukcije postojeće zvonare i formiranjem prostora za paljenje sveća ostvaren je izolovan požarni sektor, odeljen od drugih delova objekta konstrukcijama, izborom materijala i tehničkim sistemima za odimljavanje koji onemogućavaju stvaranje većeg otvorenog plamena, kao i njegovo širenje na gornji deo objekta i ostale delove kompleksa".

A u tenderskoj dokumentaciji pisalo je doslovce ovo: Manastir Studenica: Radovi na zvoniku manastira izvode se bez rešenja o odobrenju izvođenja ali zato nedvosmisleno piše da se ne radi o projektu, već o idejnom rešenju zvonare.

U radovima za koje je raspisan tender, jasno se vidi da nema nikakvih "tehničkih sistema", već je arhitetka dr Nevena Debljović Ristić isključivo računala na prirodnu ventilaciju kroz mali otvor u zidu, kroz koji bi trebalo da (božjim čudom) izađe dim sveća, dok taj "izolovani požarni sektor" podrazumeva dvokrilna staklena vrata u aluminijumskom okviru. A u Zavodu su tvrdili da je sve predviđeno projektom, iako projekat ne postoji, niti je predviđena protivpožarna zaštita, a širenje požara treba da spreče ona staklena vrata.

A iznad toga polovina zvonare je drvena! Inače radove je dobila vrlo favorizovana firma "Koto" koji je čak radove prijavio nadležnoj inspekciji rada, naslovivši pri tome prijavu koja se tiče bezbednosti radnika direktno Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja. Dakle, KOTO nije prijavio radove onom organu kojem je morao, već "dokaznim" dokumentima manipuliše, što jasno potvrđuje da se u Studenici radi o tzv. divljoj gradnji. Jer, Zakon o planiranju i izgradnji uvodi red u projektovanje i izgradnju, predviđa objedinjeno izdavanje uslova, licence za rad na spomenicima kulture, odobrava radove na njima i nadmoćniji je od svih drugih zakona u slučaju nihove "neusaglašenosti". I upravo se po njemu ravna Ministarstvo građevinarstva.

Istine radi, izmeštanje sveća iz Bogorodičine crkve u Studenici bilo je neophodno, jer je dim garavio freske i reljefnu plastiku. Ali, da li je to moglo da se reši na drugi način, osim rušenjem zvonare? Sigurno da je moglo, ali kad bi se Zavod i Ministarstvo kulture udubili u činjenice, pa i onu koja se odnosi na datum njenog podizanja. Ili, kada se činjenicama ne bi poigravali u cilju zataškavanja istine da se dvaput gradi isti objekat od novca iz budžeta. A o tome da jedni biju u klin a drugi u ploču najbolje kažu i Zavod i Ministarstvo! Pa, dok u Ministarstvu preciziraju da je ona podignuta 1986. godine, stručnjaci Zavoda kažu da ne znaju tačno kada je ona izgrađena, navodeći samo "sredinom '80 - ih", iako su je sami podigli pre 1973, kako se navodi u literaturi na sajtu ove institucije! A razlog rušenja postojeće i gradnja nove zvonare je za rubriku "verovali ili ne" i u najmanju ruku podseća na neurohirurga koji sam sebi operiše mozak!

Naime, kao razlog zašto se ta zvonara menjala novom, od lepljenih drvenih greda sibirskog ariša, pokrivena šindrom i sa staklenim vratima, Zavod navodi da stara,već više decenija "izaziva različite reakcije". Ma, nemojte! Slično, u tananim razlikama, Ministarstvo i Zavod misle i povodom prokišnjavanja Bogorodičine crkve i slivanja vode niz freske, koje se već neko vreme dešava, ali čije saniranje nije bilo prioritet za stručnjake. Zavod kaže da će "prodiranje atmosferskih voda biti sanirano sprovođenjem hitnih intervencija pod nadzorom arhitekte konzervatora kojima će se obezbediti zaštita od budućih nepogoda.

Dalje se navodi kako je tim stručnjaka RZZSK izvršio identifikaciju uzroka prodiranja atmosferskih voda kao i definisanje okvira za program istraživanja neophodnih za donošenje sistemskog rešenja ovog pitanja, a u cilju sveukupne zaštite unutrašnjosti Bororodičine crkve, obezbeđenja optimalnih mikroklimatskih uslova, osvetljenja i simboličke uloge svetlosti u enterijeru hrama".

Na isti gorući (ili, tekući) problem, Ministarstvo odgovara da "ima saznanja da je tokom 2019. godine došlo do pojave prokišnjavanja prozora na Bogorodičinoj crkvi", kao i da je "Zavod pristupio analizi uzroka i definisanju sistemskog rešenja ovog pitanja u cilju obezbeđelja optimalnih mikroklimatskih uslova u enterijeru crkve".

Dakle, ni sprečavanje slivanja vode niz freske ne može da prođe bez floskula i novih projekata, koji i ne moraju biti projekti, već idejna rešenja, sudeći po onom što se dešava sa zvonarom u Studenici. Svaki srpski domaćin, a konzervatorski laik, naprosto bi uzeo silikon i zapušio rupe, a onda čekao da državna služba smisli "sistemska rešenja". Ne znamo doduše ko se trenutno u Zavodu sa time bakće pošto je Dr Nevena Debljović Ristić, nakon dolaska najnovije direktorke u Republički zavod, u velikom strahu da će nešto morati i da radi, pod hitno zbrisala na Arhitektonski fakultet u Beogradu da tamo sa svojim nebulozama usreći brojne generacije studenata.

Međutim, pre par godina, kada smo po prvi put pisali o dotičnoj, potpisani je od potpredsednika jedne štetočinske plaćeničke NVO dobio više zanimljivih poruka iz kojih izdvajamo bisere: "Nisi dobar. Otkud ti ideja da onako pišeš o Neveni Debljović?" .... "Mnogo si me naljutio. Nismo ni ti ni ja prozvani da komentarišemo kvalitet bilo čijeg doktorata, zna se ko to radi!". "Nisi u pravu oko Nevene, ja imam veze i sa njenim doktoratom i sa Studenicom. Ja sam učestvovao i pomagao joj u izradi doktorata i uvek me konsultuje kada nešto treba da uradi i zato nije u redu da tako pišeš o njoj a i ne poznaješ je nego tako napamet. Ja ti ne dozvoljam ikad više pomeneš Nevenu Debljović!".

E i pored zabrane (baš za plašenje...) dotična je spomenuta a sada bi nadležni na Arhitektonskom fakultetu mogli da se raspitaju ko je zapravo napisao njen doktorat!