Na nišanu

Srpska posebnost: uoči opšteg rata, opšta propast

ZEMLJA GORI A VOĐA SE ČEŠLJA

Pakao novog veka u Evropi i celom svetu tek se sprema, a Srbija živi u „olakšavajućim okolnostima”, jer je ona u tom paklu već decenijama. Njena društvena elita više ne postoji, njena privreda je uništena, njeni najvažniji resursi brutalno opljačkana a njeni građani oklevetani sa najvišeg mesta kao obični gmizavci, neradnici i hulje, lopovi i probisveti. Baš tako je samozvani Vođa deset godina pričao svakom stranom „diplomati-kuferašu” o svom „bratu” Srbinu, moleći ponizno za novu „investiciju” u kojoj će strani lopov biti nagrađen, srpski radnik opljačkan, domaća hulja unapređena u čuvara fabrika-zatvora, a neradnik i šibicar biti delegiran u srpski parlament. Je li ovo umiruća Srbija koju je tako precizno opisao slavni pesnik Vadislav Petković Dis? Jesu li ovo vremena kad obamrlu Srbiju treba podići kako je to pokušao naš veliki prosvetitelj, Dositej Obradović svečanom pesmom „Vostani Sebie”? Da li je Srbija zauvek izgubljena u razvratu, pljački i perverziji, kriminalnom ludilu, narko kartelima i političkom glibu? Gde su glasovi razuma i snaga naroda?

Nikola Vlahović

Nemački dnevnik „Frankfurter Allgemeine Zeitung” objavio je prošlog leta (21. jun 2021) tekst o Srbiji pod naslovom „Oproštaj od EU?” u kome piše da se Srbija pod vlašću Srpske napredne stranke odriče svih evropskih vrednosti, “svesno menjajući evropsku perspektivu Srbije za neograničenu vlast Vučića i uskog kruga ljudi oko njega”.

Posebno je naglašeno kako se srpska vlast „na prvom, drugom i trećem mestu sastoji od Vučića” te da „Nova ideologija nije vezivanje za Zapad, već očuvanje vlasti”.

Ovako “vidovito” novinarsko zapažanje, polako se i zaista ostvaruje. Srbija navikla na diktatore, ne smatra taj psiho-socijalni poremećaj sadašnjeg “Vođe” štetnim, već ga u dobroj meri razume kao neku vrstu nužne diplomatije. Još kad vide kako ga sadašnji EU satrapi podržavaju, nemaju nikakvih dilema. Moderno srpsko društvo je i nastalo iz sado-mazohističkog odnosa svake vlasti i raznih “elita u pokušaju”, sa “običnim narodom”, a posebno radništvom i seoskim zajednicama.

Već punu deceniju u Srbiji traje sadistička pljačka jednog režima, koji je nasledio taj sadizam od svih prethodnih režima, pa ga je čak i podigao na novi nivo te sladostrasne pljačke i “unapredio” najperverznijim modelima biblijskih otimačina najvažnijih državnih resursa.

Današnji vladajući režim imao je u svojim ranim periodima takođe sadističku narav, dok je razbijajao i glave i mozgove svakog čoveka “patriotiskim” prevarama iza kojih se krila velika javna kuća, sastavljena od partijskih javnih preduzeća i ministarstava, te ostalih državnih ustanova koje su služile i služe primitivnim vladarima da ostvare svoje najniže strasti.

Nasleđe uvek korumpirane srpske kleptokratije nije od juče, nego potiče još od feudalnih despota, od brutalnih vazala otomanskog feudalizma, od Miloševih “gazda” i “gospodara”, pa sve do odnarođenih pa često i krvavih Karađorđevića, završno sa kultom ličnosti u komunizmu i jednoumlju koje je lomilo slobodu govora a davalo slobodu podmuklim sitnim činovnicima i krupnim partijskim zverkama, da u ime lojalnosti režimu, birokratski satiru seljaka, radnika, a posebno “poštenu inteligenciju”.

Srbija, na žalost, zbog svega toga, nema u kolektivnom sećanju ni slobodu izbora, ni slobodu govora, niti demokratiju, kakva god da je bila ili mogla biti...

Od “modernih vremena”, pre 150 godina, pa sve do današnjih dana i nadrealnih scena u kojima potpuno poludela neo-radikalska falanga pljačka, laže i radi šta joj se hoće, mnogo je bilo pokušaja da Srbija ustane, ali je svaki put takav pokušaj propadao sve dublje, toliko duboko da je propao čak i pokušaj da za himnu dobije slavnu svečanu pesmu Dositeja Obradovića, “Vostani Serbie” (“Ustani Srbijo”), čiji stihovi rečito govore o gorkoj sudbini jednog herojskog naroda...

Ovo su u dobroj meri glavni razlozi zašto Srbija danas nema svoju moćnu intelektualnu elitu a paradoks je da je u vreme Titovog socijalizma, tokom nekoliko decenija XX veka, takva jedna elita i postojala i delovala, a njihova reč daleko se čula, uprkos zabranama kritičkog mišljenja...

Slavni srpski pesnik, Vladislav Petković Dis (1880-1917), napisao je čuvenu pesmu “Naši dani”, kojom je proročki opisano stanje u kome se Srbija danas, u proleće 2022. godine, u trećoj deceniji Trećeg milenijuma nalazi. A, stihovi te pesme bili su aktuelni i u vreme dok je Dis živeo i stvarao, pa i kasnije, tokom dva svetska rata. No, kako je vreme prolazilo, a Srbija propadala, svaki od tih stihova bio je jezovita slika stanja u srpskoj državi i u srpskom narodu. Danas, više nego ikada, Disova poezija opominje: “...Dostojanstva podeliše idioti, Lopovi nam izrađuju bogataše, Mračne duše nazvaše se patrioti, Od pandura stvorili smo velikaše...”

Tačno takva Srbija nalazi se danas na putu ubrzanog demografskog nestanka, razbijena je njena porodica, duhovnim životom upravlja mreža Vođinih televizija prepunih najgoreg ljudskog taloga, a materijalnim dobrima upravlja mreža kriminalnih organizacija u kojima su na istom zadatku i oni koji navodno brane zakon i oni koji su na suprotnoj strani od zakona.

Sadistička narav svake vlasti u prethodnim decenijama, poučena nasleđen iz prethodnih epoha i vladavina, do korena je sasekla svaki privid socijalne države, zabranila sva ljudska i radnička prava, narugala se modernim srpskim robovima preko režimu lojalnih sindikalnih vođa i organizacija i napravila nove zakone kojima je građane-robove proglasila arhi-neprijateljima “novog doba i napretka”.

Tako je poznatim aktom Izmena i dopuna Zakona o izvršenju i obezbeđenju (ZIO) sudsku dužnost poverila privatnim licima, pod izgovorom da vrši “rasterećenje sudova zbog ogromnog broja predmeta”, umesto da jednostavno poveća broj sudskih izvršitelja. Brutalno je prekršen i Ustav Republike Srbije jer se prvi put na ovaj način i ovim povodom sudska ovlašćenja dodeljuju privatnim licima.

I krenula je “fizička sila prinude” jer “tužba dužnika ne odlaže izvršenje”, kao što i molba za odlaganje izvršenja “ne odlaže izvršenje”, već je sudbina dužnika pala u ruke nemilosrdnog javnog izvršitelja koji se dobro obogatio od antiustavnog preuzimanja sudskih nadležnosti, što je izazvalo niz dramatičnih primera samoodbrane građana i pokušaja samoodbrane.

Samo retki glasovi razuma su se u tim trenucima pitali: zašto nije predviđen efikasniji nadzor rada javnih izvršitelja i njihovo oštrije kažnjavanje za svaku zloupotrebu, ko će nadoknaditi dosadašnju štetu od ovakvih sadističkih zakona i krivično goniti sve izvršiteljske lopove koji su ispod svake tržišne cene otkupljivali stanove dužnika koje su orobili?

U isto vreme, vođe Socijalističke partije Srbije i Srpske napredne stranke, navodno zagovornici socijalne države, podržali su represivne zakone i represiju nad socijalno ugroženim stanovništvom koje ne može da servisira ni svoje komunalne dugove...Teror, i to onaj sadistički je tako i zvanično ozakonjen, gradske vlade u Srbiji su dobile svoje uniformisane falange, a glavni grad Beograd ih je podelio u dva “ešalona”, pod imenom “Komunalna milicija” i “Komunalna policija”...Tako su formirane svojevrsne Pretorijanske garde lokalnih vlasti. Došlo je dotle da ni MUP više nije siguran za sopstvenu kožu pa tako oružane jedinice privatnih obezbeđenja “čuvaju” (od koga?) čak i zgradu MUP-a u ulici Kneza Miloša u Beogradu, gde je radni sat pripadnika Fizičko tehničkog obezbeđenja vredan 588 dinara...

U međuvremenu, dok se novi vladarski sadizam širio kao karcinom po čitavoj Srbiji, i dok su se vlastodršci ograđivali svim sredstvima i od naroda i odgovornosti, hiljade ljudi su ostajali bez posla pa danas jedva sastavljaju kraj sa krajem sa niskim primanjima ili penzijama, a mnogi su potpuno “dotakli ulicu” i spadaju u najsiromašnije ljude u nasiromašnijoj državi u Evropi. I sve to zbog terora policijsko-komunalne mafije i njenih privatnih “izvršitelja” a uz pomoć ozakonjenog nasilja.

Ali, bio je to samo uvod u nove sadističke “projekte”... Stigle su čitave fabrike stranih kompanija na krilima Vođinih preporuka o krotkim, strpljivim, i iznad svega jeftinim srpskim radnicima, koji će umirati na poslu pevajući, dok stranac bude brojao profit od države Srbije (za svako radno mesto po desetak hiljada evra).

Neko od svedoka i žrtava drame koja se već nekoliko godina odvija u južnokorejskoj fabrici Jura, ovako je video stanje u tom zatvoru-fabrici: “...Gazde su ovde došle samo da oderu kožu ljudima, pokupe šta mogu i odu, kao što su otišli iz Vranja (slučaj “Geoks”), tako da pritisak na njih slabo deluje...Investicija nema nigde u Srbiji, sve su to goli eksploatatori...Ovo nisu fabrike, ovo su sadističke mučionice. Ne znamo šta je gore, da li uslovi u kojima rade, ili to koliko su mizerno plaćeni. Ovo drugo, ipak se najteže podnosi jer moraju da hrane gladna usta u kući.”

Jedan lokalni sociolog napravio je poređenje sa nekim drugim vremenima pa je konstatovao: „...Ovo više nije ni društvo. Radnici su ipak znali nekada da se izbore. Između dva rata, jednako je bilo surovo, gadno, pa su znali da naprave generalni štrajk. Pa su se gazde i država pribojavali sindikalnog bunta, bilo je premlaćivanja, zatvaranja i smrtnih slučajeva. Ali, pitanje je koliko je ljudski materijal rešio da bude čvrst, da zna gde je granica molbe, a iza koje granice se ozbiljno razgovara...”

Ne dobacuju danas ove reči daleko, mada su mogućnisti medija navodno najveće, baš u ovom vremenu...Srbija je ogluvela od zaglušujuće buke i besa jednog čoveka i njegovog pratećeg orkestra. Nije on izmislio teror, ali ga primenjuje i “dopisuje” mu “inovativne sadržaje”.

Sadizam kao način vladanja u Srbiji emitovan je svakodnevno godinama, decenijama, iz televizijskih stanica pod kontrolom vladajućih režima.

Svakodnevno su građanima servirane nabrutalnije slike iz života kriminalaca, slike mrtvih “heroja” narko ratova, slike skupštinskih kurvi na sedištima “Rols Rojsa” i “Majbaha”, njihova letovanja i zimovanja na Maldivima, njihovi “oročeni” brakovi sa priglupim fudbalerima, pa slike takozvane srpske estrade, njihovih pijančenja, drogiranja, prostačkih svadbi i skandaloznih razvoda, sve uz “scenario i režiju” glavnih “medijskih radnika” samozvanog Vođe.

U srpskom paradoksu sve je moguće, pa je i pored svega nabrojanog što je servirano kao “kulturni sadržaj za mase”, smrtni udarac dostojanstvu ovog naroda zadat preko Radio televizije Srbije, prostačkom, podrugljivom i slobodno rečeno, subverzivnom TV serijom “Selo gori a baba se češlja”, koja je i zvanično postala najgledanija tokom deset godina vladavine Aleksandra Vučića. Vrlo simptomatično, serija je više puta reprizirana dok “zemlja gori a Vođa se češlja”...

Nije to bilo ništa drugo do režimska demonstracija “Vladavine ruganjem”, kako je to u jednom od svojih dela napisao slavni i od svih režima smišljeno “sklonjeni” srpski i jugoslovenski disident Momčilo Selić.

Tu sprdnju sa srpskim seljakom režirao je jedan neuspeli seljak i loš glumac, neki Radoš Bajić, vazda režimski čovek, razapet kao i svi slični “polutani” između sela i grada...Počelo je tako što je u vreme vlade Vojislava Koštunice, takođe podmukle i sadističke, kao i sve druge, Bajić krenuo u akciju: frustriran dugogodišnjim slabim zaradama primakao se državnom “kazanu”, zahvatio iz njega prvih par miliona evra (preko RTS) i uz pomoć blaženopočivšeg patrijarha srpskog novinarskog podzemlja (i prizemlja), Aleksandra Tijanića, “načinio” pomenutu seriju tako da je na taj način i poslednji ekser ukucan u mrtvački sanduk srpske kulture i njene nekadašnje elite.

Nekada kultna remek dela televizijske produkcije, poput TV serije “Aleksa Šantić” (1991.), “Vuk Karadžić” (1987-88), “Dinastija Obrenović” (dramska hronika snimljena 1995.), pala su u zaborav a publici je ponuđena lažna, izvitoperena, neumetnička i prostačka slika srpskog sela i života u njemu.

Bajić je, kad su već počeli milioni iz budžeta da dolaze na njegov račun u nesrećnom pokušaju rehabilitacije četničkog pokreta, promašio čak i temu i ideju afirmacije “ravnogorskog antifašizma”. No, sve se to dešavalo u vreme jedne od najvećih pljački Srbije, pa tu nije bilo ni govora o umetničkim nego o finansijskim dometima jednog mediokriteta.

Sadizam, pljačka i nasilje u raznim oblicima, uništili su u najkraćem mogućem roku sve ono što je ostalo od morala, od važnosti javne reči, od težine nečijeg minulog rada u nauci, od ugleda...

Sve je palo u blato, a tim blatom danas jedre drogirani manijaci kalibra Željka Mitrovića ili osvedočene sociopate i takođe manijaci poput Dragana J. Vučićevića. Imena ovih (ne) ljudi nikada nikome ništa ne bi značila da ih na površinu nije izbacila komunalna havarija srpskog društva i države, kad su ljudi-govna isplivali na površinu a istinski vredni i važni ljudi pobegli iz srpskog pakla ili potonuli na dno te kanalizacije, koja je vremenom postajala sve dublja...

Pre malo više od jednog veka, sin Nikole Pašića, vođe radikala i predsednika srpske vlade, Radomir Rada Pašić, beogradski bonvivan, tajkun, vojni liferant i baraba, doneo je lažno lekarsko “opravdanje” i izbegao odlazak u Prvi svetski rat. Upravo onako kako su to i devedesetih godina radili zaštićeni sinovi i kćeri, dok je bombardovanje Srbije trajalo. I svi kao jedan, u svim vremenima, bili su lihvari, zelenaši, prodavci “magle” i ratni profiteri.

Krajnji cilj današnjeg režima i njegovog sadističkog karaktera je da od Srbije napravi malu, očerupanu i neuglednu „Prokletu avliju” a da od Srba i drugih građana Srbije stvori hipnotisane podanike i poslušne robove. U tu svrhu koriste se sva sredstva takozvane fizičke prinude i birokratskog nasilja, od planskog ekonomskog razaranja, državnog terora i “televizijskog” hapšenja “za primer”, cenzure i navođenje na autocenzuru, montiranih političkih procesa i političkih harangi, stvaranja potpune socijalne bede, kulturne kolonizacije i provincijalizacije, podvođenja stranim lihvarima i mizerna pogađanja oko rasprodaje nacionalnih resursa do gubljenja vlastite političke orjentacije, neznanje, drskost, odricanja i poricanja slavne prošlosti i nasleđa jednog velikog naroda...

Austrijski dnevni list „Der Standard” u svom internacionalnom izdanju od 22. juna 2020. u tekstu Adelhajda Velfla pod naslovom „Aleksandar Preveliki” pokušava da objasni ovu činjenicu: „Obrazovanim ljudima u Beogradu i drugim gradovima je proces demokratizacije važan, ali za ogromnu većinu građana najveća briga su nezaposlenost i plate. U Srbiji postoji još uvek izvesna nostalgija za autoritarnim sistemom, mnogi nemaju jasno shvatanje važnosti podele vlasti i nezavisnih institucija.”

Ljudi u Srbiji, konstatuje autor članka, u suštini niti poznaju pravu demokratiju, niti su joj skloni. Ono što su naučili jeste kvazi-demokratija koja se najviše ogleda kroz visoku nezaposlenost, niske plate i visoku stopu kriminala od strane vlasti. Demokratija, kako je predstavljena Srbiji, jeste neizmerno i nekontrolisano bogaćenje ljudi na vlasti i onih bliskih režimu.

Da je ovaj autor “Der Standarda” makar malo pogledao u istoriju Balkana poslednjih četiri veka, svakako je mogao da vidi da su Srbi bili razapeti između Otomanskog i Austrougarskog okupacionog sistema. Dve imperijalne administracije. Na oba “svijeta”, Srbima se loše pisalo. Teror, pretnje i progon u slučaju da “dignu glavu” ili čak i ako previše ćute.

U takvim okolnostima, gde je nasilnik od žrtve očekivao pokornost, priče o demokratiji nisu postojale. Bili su tamo negde u starim helenskim knjigama, za koje će Srbi pod vekovnom okupacijom tek čuti...

A 1.

Danke Deutschland (spoljni teror nad Srbima)

Odmah posle izbora u Srbiji, koji su ocenjeni kao nedovoljno demokratski, pokrenute su neke konkretne mere. Prvo je donet zaključak da se prepolovi broj nekvalifikovanih radnika sa Zapadnog Balkana koji dolaze svake godine u Nemačku na rad. Siromašnu Srbiju će ovo teško pogoditi, jer je materijalna pomoć njenih građana na radu u Nemačkoj važan izvor deviza.

Druga mera je smanjenje nemačkih državnih investicija. Ovo ima značajno simboličko dejstvo, jer nemački privrednici izbegavaju ulaganja u zemlje u koje ni nemačka vlada ne investira. Takođe je naznačeno u Ministarstvu spoljnih poslova da ova zemlja očekuje hitne i jasne rezultate u procesu reformi pravosuđa u Srbiji.

A 2.

Teror vlasti i sadizam

Teror svake autoritarne vlasti se navodno vrši u ime naroda, ali se istovremeno i sumnja u narod. Sa druge strane, podanici pokazuju sve znake poniznosti i podvrgavanja ne verujući istovremeno u legitimnost režima. Stanovništvo strahuje od vlade, a ova od stanovništva. Zato se ona predstavlja istovremeno i kao moćna i kao vrlo osetljiva. Režim ima urođenu potrebu za neprijateljem, bez koga ne može da funkcioniše. Iako na izborima dobija 99,99 odsto glasova, ostatak je strahovito opasan, jer ima podršku sa strane i nalazi se u samom vrhu.

Kako je i inače osobina totalitarizma stalna smena akcija, neprekidna mobilnost i "odgovaranje zadacima", borba sa neprijateljem mora neprestano da bude na dnevnom redu; iako je svaki takav obračun s njim krajnje uspešan i konačan, on se ubrzo od poslednjeg pretvara u pretposlednji.

Kao što i u drugim oblastima svoj legitimitet hoće da zasnuje na potrebi da mu se da mandat za ostvarivanje zadataka, koji su u suštini neostvarivi ili se njihovo ostvarivanje može stalno odlagati da bi vlada i dalje imala posla i misiju, sistem terora pokušava da se legitimiše i u svom najužem smislu: budući da je objektivno neopravdan ako nema opasnosti, ako nema suparnika; on stalno mora da proizvodi ugroženost i neprijatelje. Otuda i sadizam, kao način vladanja velikim zatvorom-zarobljenom državom. Zbog već rečene potrebe za neprijateljem i "ubijanje boga u nama".

A 1.

Vostani Serbie (Ustani Srbijo!)...

(Dositej Obradović)

Ustani Srbijo! Ustani carice!

I daj čedu svojem da vidi tvoje lice.

Obrati njihova srca i oči na sebe,

I daj da i oni čuju slatke tvoje glase.

Ustani Srbijo! Davno si zaspala,

U mraku ležala. Sada se probudi

I Srbe razbudi!

Ti podigni tvoju carsku glavu gore,

Da te opet pozna i zemlja i more.

Pokaži Evropi tvoje krasno lice,

Svetlo i veselo, kao prizor Danice.

Ustani Srbijo! Davno si zaspala,

U mraku ležala. Sada se probudi

I Srbe razbudi!

Tebi sad pomaže i nebeska volja

I sad ti se pokazuje i sudbina bolja.

Svi bližnji tvoji tebi dobro žele

I daleki se narodi tvome dobru vesele.

Ustani Srbijo! Davno si zaspala,

U mraku ležala. Sada se probudi.