Feljton

Svet bez hrane: Izreka "kako sejemo, tako ćemo žnjeti" na geopolitičkom planu će odrediti sudbinu civilizacije (2)

(Ovaj feljton objavljen je u Magazinu Tabloid, počev od broja 206 od 13. 5. 2010 godine)

Letine koje su pojeli skakavci

Od 130,5 miliona kvadratnih kilometara "čvrste zemlje" na planeti Zemlji, 49,6 miliona je posvećeno poljoprivredi. Od toga 34,6 miliona sa stalnim pašnjacima, a 15 miliona sa različitim tipovima kultura. Za taj delić Zemljine kugle vode se oružani, ideološki i drugi ratovi, a istorija proizvodnje hrane je istorija genocida, mnogo većih od onih koji se obično uzimaju za istorijske primere. Knjiga dr Zorana Petrovića Piroćanca "Geopolitika hrane - Bitna razvojna komponenta društva u XXI stoleću", Beograd, oktobar 2008, iz koje u sledećih nekoliko brojeva objavljujemo opširne izvode, bavi se hranom kao geopolitičkom činjenicom te strateškim i vojnim argumentom

Dr Zoran Petrović Piroćanac

Glad uvek ima politički karakter i tradicionalno je omogućavala kontrolu nad stanovništvom, postizala da se ono preda, čak i eliminiše, zahvaljujući, na primer, taktici spaljene zemlje, ili opsade. U naše doba je hrana dostatna, informacije cirkulišu ogromnom brzinom, a mehanizmi intervenisanja agencija za pomoć su relativno performantni od trenutka kada su one mobilisane. Ipak, gladi nisu nestale, i važne su. Vidimo čak kako se umnogostručuju novi oblici "utilitarnih" gladi, koje su ratna oružja zasnovana na preuzimanju mehanizama mondijalizacije. Sve je u službi podjarmljivanja naroda, pod plaštom međunarodne humanitarne pomoći.

Francuski stručnjak za pitanja gladi u svetu, profesorka Silvi Brinel sa Fakulteta političkih nauka Pariskog univerziteta, za hranu kaže da je oduvek bila strategijsko oružje. Ona kaže da treba razlikovati dva pojma: raspoloživost hrane i pristupačnost hrani.

Na svetskoj razini, hrana je široko raspoloživa. Svetski prosek je 2.780 kalorija na dan po ljudskoj jedinki. Ali, 842 miliona ljudi pati od gladi. Od toga, 30 miliona ih je u zemljama u tranziciji, 10 u razvijenim zemljama (800.000 u Francuskoj), a čak 800 miliona u zemljama u razvoju.

Nedovoljna kupovna moć, tj. nedostatak pristupa hrani, još je jedan pojam koji se razlikuje od gladi, od neuhranjenosti, koji pogađaju siromašne ljude. U Indiji ima 300 miliona neuhranjenih ljudi.

Uloga NVO

Neuhranjenost je proizvod nerazvijenosti. Glad se najavljuje tokom nekoliko nedelja, čak i više meseci unapred. Trebalo bi pustiti deo svetskih rezervi, distribuirati žitarice stanovništvu koje je u opasnosti. Tek 10 odsto svetskih rezervi bilo bi dovoljno da nahrane ova stanovništva. Ipak, gladi će se nastaviti, a da istovremeno rastu raspoloživosti - tako da je hrana postala strategijsko oružje.

Silvi Brinel ističe tri osnovne vrste gladi. Prva je poricana glad, koja se javlja "kada jedna vlada ili politički pokret, koji ne žele da vide uspostavljanje mehanizama medijske mondijalizacije, svesno prećutkuju dramatičnu situaciju dela stanovništva - uobičajeno manjine - tako da izazivaju predaju, premeštanje ili smrt te populacije".

Ovo je i ideološka glad, sa primerima iz istorije 20. stoleća: Ukrajine 1930, Kambodže pod Crvenim Kmerima, u Etiopiji, u Sudanu danas. To su gladi koje mediji negiraju. To je bio slučaj i u Kivuu 1996, kada su snage Lorana-Dezirea Kabile, koje su započele osvajanje Zaira, poricale da je upravo glad kosila Hutu stanovništvo koje se sklonilo u šume, posle ofanzive ruandanske armije, podržane od Ugande, protiv logora na granici. Smatrani moćnim i genocidnim, Hutu su morali da umru. Želelo se rešavanje problema izbegavanjem povratka stanovništva u sopstvenu zemlju. Kabila je zabranio pristup nevladinim organizacijama.

Poricana glad izazvala je smrt oko 200.000 ljudi. Građanski rat u Sudanu, koji traje tridesetak godina, prouzrokovao je smrt bar dva miliona ljudi, i preseljenje četiri miliona prognanih sa svog ognjišta. Ratne strategije koje su koristile borbene grupe, ostavile su kontrolu hrane i resursa u rukama dominantnih snaga, koje često ne dozvoljavaju da pomoć u hrani stigne na odredište. Od osamdesetih, vladine snage i snage opozicije na jugu Sudana, koristile su glad kao ratnu strategiju.

Svaki deo upravlja izvorima hrane ka posebnim destinacijama, izazivajući često diskriminaciju nad posebnim etničkim i verskim zajednicama.

Stvaranje nestašica hrane kod civilnog stanovništva je ključna strategija zadržavanja pomoći u hrani i njenog korišćenja kao izvora moći. Na primer, život desetina hiljada izbeglica na zapadu Darfura je u opasnosti zbog gladi. Prema OUN, izbeglice su žrtve namerne gladi. Izveštava se da osmoro do devetoro dece umire svakodnevno zbog neuhranjenosti i gladi.

Hrana za odvraćanje od agresije

Drugi oblik gladi je izložena glad. Brinelova je ovako definiše: "Sastoji se u izvlačenju koristi iz pre-nastajućih događaja, klimatskih ili ekonomskih. Ne reaguje se na te događaje tako da se ta alimentarna oskudica pogorša i ona izaziva kritičnu alimentarnu situaciju. Potom se ljubazno izlaže medijima i agencijama međunarodne pomoći kako bi se mobilisala humanitarna pomoć, utoliko masivnija što činjenica da se kasnilo u reagovanju zahteva hitno slanje količina hrane koje su znatno veće. Tu je na nesreću dezorganizacija i nemarnost koje agencije za pomoć ohrabruju, gurajući se da bi bile prisutne i pokupile budžete za pomoć."

Najčešće se u ovim neuređenim i korumpiranim zemljama u ratnim sukobima najveći deo odaslane pomoći skreće ka onima koji izgladnjuju ljude. Izložena glad je ona koja koristi mehanizme medijske mondijalizacije za jačanje političke moći nekih pokreta ili režima. To je bio slučaj Severne Koreje. Između 1995. i 2000. režim u Pjongjangu je pustio na scenu izgladnelu dečicu, preko medijskih predstavljanja koja su brižljivo obrađena, namenjenih međunarodnim agencijama za pomoć, kako bi zatražili značajnu pomoć u hrani. A distribucija je, naravno, bila rezervisana za bliske režimu, pre svega. Sinolog Žan-Lik Domenak to naziva "diplomatijom ekstorzije". Ali, ta strategija je funkcionisala, jer je istinski razlog humanitarne asistencije Severnoj Koreji bilo odvraćanje režima i sprečavanje nuklearne proliferacije.

Treća forma gladi je kreirana glad. "Na mestima koja ništa ne predisponira da upoznaju glad, jer je priroda tamo darežljiva, a padavine dovoljne, ljudi su metodično lišeni svojih žetvi i rezervi. Polja su pljačkana, sela razarana i stanovnici uzimani za taoce, prebacivani u logore ili gradove. Izgladnjivači pripisuju ratu ili fatalnosti svoju katastrofalnu alimentarnu situaciju, dok je ta glad kreirana u svakom svom delu, istovremeno radi kontrolisanja stanovništava i da bi se mobilisala neka ko-operacija koja se, u obliku javne pomoći razvoju - protivno humanitarnoj pomoći - distribuira sve oskudnije. Izvestan broj vlada na jugu više vole da koriste put humanitarne pomoći kako bi dobile, u nekoliko meseci, velike količine pomoći koja je znatno veća od one koju bi dobili da su se ograničili da saopšte svoje stanje nerazvijenosti." Glad u Zimbabveu Brinelova vidi u ovoj kategoriji.

U 1992. godini, žitnica kukuruza južne Afrike, Zimbabve, uspeo je lako da premosti sušu koja je te godine opustošila tzv. dezorganizovane zemlje, ili zemlje u ratu (Mozambik, Angola, Sudan). Deset godina kasnije, glad opet izbija. Svakako da ne može da se porekne ni uticaj suše. Ali, ta suša proističe iz brutalne agrarne reforme sa izbacivanjem belih farmera i njihovih crnih zaposlenih.

Alimentarna pomoć koja je primljena, isključivo je rezervisana za bliske režimu. Mediji su aktivna pomoć ove strategije gladi. Često, zbog nedostatka pune informacije i objektivnosti, oni padaju u zamke lansirane od izvesnih režima i agencija za pomoć. Zato pripisuju suši, prevelikom stanovništvu, siromaštvu, fenomene alimentarne oskudice koji su često posledica odbijanja pravovremene intervencije. Silvi Brinel je s razlogom veoma kritična prema ovoj situaciji u kojoj saučestvuju svetski mediji.

Trilogija - prevencija rizika, pomoć najizloženijim populacijama i rekonstitucija sredstava posle katastrofe - trebalo bi da omogući da se izbegnu sve ljudske drame vezane za nestašice hrane. Ipak, postoji odsustvo suzdržanosti. Izlaganje izgladnelog deteta kamerama ostaje najbolji način da se otvore novčanici. Mediji ipak ne manipulišu dobrovoljno javna mnenja. Oni su pre sami manipulisani.

Postoji saodgovornost medija i humanitarnih organizama.

Često NVO koriste deo novca svojih donatora za organizovanje putovanja novinara, koji su "inkorporisani" u personal NVO, i dovedeni na najpriličnija mesta za vrednovanje akcionog kapaciteta NVO. Mediji se ne trude da rade sa istorijskom suzdržanošću, koja bi im omogućila da shvate zašto je ova ili ona zemlja postala gotovo specijalista instrumentalizovane gladi.

Brinelova dokazuje svoju intelektualnu visinu i kritikom zapadnih država i institucija koje se često umešaju u regione gladi iz totalno pragmatičnih, dakle najčešće nehumanih trgovačkih razloga. "Vlada koja deluje preko humanitarnog, daje osećaj da iskazuje puno saosećajnosti. To joj takođe omogućuje da uhvati korena, iz trgovinskih i strategijskih motiva, u zanimljivim zemljama, ili zbog njihovih naftnih resursa, ili u optici tržišta obnove koji slede posle ratova, čak i preduzeća metodičnog razaranja zemalja koje izranjaju, poput Iraka."

Ratovi i glad

Rat je oduvek bio destruktivan, za čoveka, ali i za biljni i za životinjski svet. Tokom rata u Vijetnamu, masovno korišćenje herbicida i defolianata od strane Amerikanaca kompletno je uništilo značajan deo prirodnog vegetalnog pokrivača zemlje, stavljajući tako dugoročnu hipoteku na šanse za njeno poljoprivredno eksploatisanje. Ta trovanja tla i ljudi i dan-danas su vidno prisutna u Vijetnamu.

Tamo se i dalje rađaju deca sa kongenitalnim malformacijama kao direktnim posledicama zločinačkih, nemilosrdnih i nedozvoljenih američkih bombardovanja šezdesetih. Blokade i opsade bile su isto tako odgovorne za gladi i stotine hiljada mrtvih, posebno tokom Drugog svetskog rata u Varšavi, Staljingradu, u Holandiji i Grčkoj.

Politika "spaljene zemlje", koja se sastoji u lišavanju neprijatelja snabdevanja putem uništenja žetvi, jeste jedan od primenjenih metoda.

Pljačke su uobičajen metod. Stanovništvo koje je pod pretnjom i napušta svoju zemlju, izloženo je gladi. Skori primer je onaj iz Somalije 1992. godine, zemlje koja je već trpela zbog suše. U zemlji u kojoj je poljoprivreda glavna aktivnost stanovništva, i gde je potrebna značajna radna snaga za vođenje poljoprivrednih radova, ratničke kampanje, koje mobilišu većinu poljoprivrednog aktiva, takođe su uzrok gladi.

Ograničenje snabdevanja hranom mogu da koriste i šefovi država za nametanje njihove volje u vreme mira.

Glad populacije seljaka u Ukrajini, koju je orkestrirala sovjetska vlada početkom tridesetih godina prošlog veka, bila je rezultat nemilosrdne politike koja je ciljala na primoravanje seljaka da se integrišu u kolektivna imanja. Ipak, stanovnici jednog regiona ne pate na isti način zbog gladi. Kada retkost hrane podigne cene, siromašni njoj više ne mogu da pristupe. Glad u Bangladešu 1943. godine imala je više uzroka. Japanci su osvojili Burmu, što je lišilo Indiju tradicionalnog izvora viškova. Potom je došlo do premeštanja stokova pirinča iz Bangladeša, kako bi se sprečio pristup pirinču potencijalnog osvajača. Tu je bila i serija uragana koji su ozbiljno pogodili glavnu žetvu 1942. godine. Treba pomenuti i tadašnji prosperitet bez presedana, koji je vladao u Kalkuti. Udruživanje ovih različitih faktora izazvalo je multiplikaciju cene pirinča za šest puta. Oni koji su mogli da pronađu posao u gradu bili su pogođeni blaže, ali su cene bile nedostupne siromašnima u ruralnim oblastima. Prema nekim procenama, između 1,5 i tri miliona ljudi je tada umrlo. No, borbe protiv gladi, koje su uvek lokalizovane, generalno su imale koristi od poboljšavanja komunikacija u jednoj zemlji. Ako je nekada izolacija većine zajednica mogla da transformiše jednu lošu žetvu u užasnu moru, danas asistencija može da stigne brzo, uprkos velikim razdaljinama. U društvima sa finansijskim mogućnostima, namirnice se šalju relativno lako, zahvaljujući razvoju transporta.

Političke reakcije na glad

Čini se da je najbolje rešenje prevencija. S tog gledišta, državni ambari pod direktnim autoritetom faraona starog Egipta, ili Crkve u hrišćanskoj srednjovekovnoj Evropi, jesu karakteristični primeri. U starom Egiptu je, na primer, poljoprivredna proizvodnja bila relativno uravnotežena, uprkos periodima varijacija padavina na Nilu, koje su uslovljavale vrednost te proizvodnje. Alimentarna situacija stanovnika bila je zadovoljavajuća zahvaljujući višku koji je ostavljan u ambare u vreme dobre žetve. Istoričari međutim beleže lokalne gladi, poput one o kojoj svedoči stela otkrivena na razini prve katarakte Nila, a koja datira oko 2000. godine pre epohe Abrahama. Gladi su postale vrlo ozbiljne kada je stvorena neravnoteža između zahtevnog urbanog stanovništva i ruralne proizvodnje koja je postala nedovoljna.

Neophodnost uvoza pšenice nametnuta je Egiptu počev od X veka p. n. e. Spektakularne gladi izazvale su vrlo ozbiljne nemire u Kairu, u XI veku p. n. e. Bogaćenje špekulanata išlo je uporedo sa bedom stanovništva, katkad primoranim da jede čak i pacove. Afrika je, opet, usvojila metod "disperzije rizika", kako to svedoče raštrkani ambari, koje i danas katkad srećemo. Kada su meteorološki fenomeni bili uzrok gladi koje pogađaju lokalitete male važnosti, obostrana pomoć je bila efikasna da se izdrži jedna ili dve godine gladi. Tokom klimatskih gladi, često su beleženi fenomeni segmentacije sela sve dok su slobodne zemlje bile prilično brojne. U XVIII stoleću, Španija i Francuska su mogle da prihvate politiku "slobodnog protoka žitarica", kako bi uravnotežile stokove među regionima sa viškovima i onim sa manjkovima.

S druge strane, zahvaljujući izgradnji jedne železničke mreže, Indija nije pretrpela velike gladi između 1900. i 1943. A glad koja je izbila sredinom šezdesetih, posle sukcesivnih loših žetvi zbog odsustva dva monsuna, skraćena je zahvaljujući alimentarnoj pomoći, koja je iznosila 20 miliona tona žita.

Uprkos sadašnjem obilju žitarica i drugih namirnica koje je moguće poslati avionom u zemlje gde izbije glad, unutrašnje političke situacije mogu da učine napore asistencije neuspešnim. U toku 1984. i 1985. godine, etiopijske vlasti su poricale postojanje gladi tokom više meseci. Kada je jednom ipak priznata neophodnost pomoći, i kada je prihvaćena, vlada se domogla tovara namenjenih severu zemlje i zadržala ih, zbog toga što se tamo nalazio antietiopski separatistički pokret. Etiopski funkcioneri su ukrali i preprodali veći deo poslatih namirnica. Ostatak se pokvario pre no što je stigao do populacija koje su umirale od gladi. Aranžmani za doturanje hrane često su tako omanjivali. Tek kada su žrtve gladi počinjale da beže ka izbegličkim logorima, bilo je moguće i da budu i hranjene kako valja.

Jedinstveni svetski problem - "Nu grangu!"

Glad u svetu je ogroman problem. Milijarda ljudi je nedovoljno ishranjena, najviše žene i deca, oni gube zdravlje i živote, svoj potencijal za prosperitet i nadu u bolju budućnost. Preko milijardu ljudi mora da živi sa jednim dolarom dnevno, pa i sa manje. Porodice koje nastoje da prežive često nemaju dovoljno hrane. Često moraju da donose agonizujući izbor između odgovarajuće ishrane svoje dece, i kupovine lekova kada su ona bolesna, ili da ih šalju u školu.

Glad na Haitiju početkom 2008. godine zapamćena je po tome što su po ulicama Port-o-Prensa ljudi uzvikivali: "Nu grangu!" (na kreolskom: Gladni smo!). U Egiptu je takođe došlo do izliva ogorčenja zbog poskupljenja osnovnih namirnica. Tako je izvesni Hamdi Hasan, član militantne religiozne organizacije Muslimanska braća, izjavio zapadnim medijima: "Odluka vlade doneta pre dve godine da ne kupuje od egipatskih poljoprivrednika pod izgovorom da je uvoz mnogo jeftiniji, sada je dovela do krize. Osim toga, domaća proizvodnja pšenice je znatno smanjena. Retki su poljoprivrednici koji gaje pšenicu. Prednost daju gajenju voća za izvoz". Slično su reagovali ljudi širom sveta, u talasu nezadovoljstva planetarnim rastom cena hrane.

Da bi se borilo protiv gladi, organizacija jednog svetskog sistema alimentarnih rezervi izgleda da je fundamentalna neophodnost, smatraju zagovornici globalizma. No, nijedna struktura ove vrste još ne postoji. Indija je imala sreću da njena kriza 1965-1967. koincidira sa postojanjem brojnih viškova u najvećim zemljama - izvoznicama. Da je neka slična kriza izbila nekoliko godina kasnije, svet bi imao više teškoća da odgovori na potrebe pomoći i asistencije ovoj zemlji. Generalni svetski skok napred, koji je omogućio eksploziju poljoprivredne produktivnosti i multiplikovanje prinosa, ticao se samo ograničenog broja kultura. Genetska ravnoteža je zbog toga trpela, jer 15 glavnih kultura predstavljaju više od 75 odsto svetskog sadašnjeg kalorijskog doprinosa. Da nisu preduzeti napori za održanje prirodne i biološke ravnoteže vegetalnog sveta, pojavili bi se novi paraziti i bolesti.

U XX veku, tačan broj ljudi umrlih tokom gladi ostaje nepoznat zbog teškoća de se definiše ovaj fenomen, ali naročito zbog njene sporadičnosti. Gladi, suštinski lokalizovane danas na Afriku, započete su kombinacijom više faktora, koje vode u kritičnu situaciju: manjak rezervi, zaustavljanje razmena, presušivanje resursa životne sredine. Danas su Kina i Indija postale zemlje potencijalne izvoznice žitarica. One su dospele dotle da prave značajne rezerve. Međutim, ostaju u unutrašnjosti Indije zone u kojima stanovništva i dalje pate od gladi.

Na samitu o hrani 1996. godine, potvrđenom 2002. u Rimu, cilj je bio da se do 2015. godine prepolovi broj gladnih, pa je trebalo svake godine smanjiti bar 22 miliona gladnih planete. Zna se godinama da cilj neće biti postignut, a da će izgleda do 2030. godine i dalje biti najmanje 440 miliona gladnih u svetu godišnje. Sa samita 2002. godine, FAO u članu 25 svog dokumenta pominje "promovisanje agronomskog istraživanja i novih tehnologija, uključujući tu i biotehnologije". FAO takođe smatra da "uopšte nije moguće da se u eksploataciju stave dodatni prirodni resursi (posebno zemlja i vode) za poljoprivrednu proizvodnju".

Prema FAO, takođe, tri četvrtine osoba koje pate od gladi živi u ruralnim zonama planete, što povlači zaključak da je glad paradoksalno znatno prisutnija u selima nego u gradovima. Smatra se da oko 50 odsto ljudi živi danas u urbanim zonama.

Međutim, jedna anketa iz 2002. godine govori da je u čitavoj Indiji od oko jedne milijarde stanovnika, urbano stanovništvo manje ishranjeno nego ruralno. Prema ovome bi moglo da se zaključi kako treba poboljšavati distribuciju hrane u mestima udaljenim od njene proizvodnje. Međutim, urbano stanovništvo Indije čini tek 27,78 odsto (popis iz 2001), tj. 285 miliona ljudi. Urbano stanovništvo treba da do 2025. godine dosegne 600 miliona, pa taj problem poboljšanja distribucije postaje gorući.

(Nastavak u sledećem broju)

A1

Smrt zagarantovana

Skrivena glad usporava razvoj, smanjuje energiju i slabi imuni sistem ljudi. Po Izveštaju FAO, hronična glad i neuhranjenost ubijaju milione ljudskih bića. "U najteže pogođenim zemljama, novorođenče ima očekivani vek od jedva 38 godina, naspram 70 u 24 najbogatije zemlje". Jedno od sedmoro dece rođeno u najsiromašnijim zemljama, gde je glad novčana jedinica, umreće pre no što napuni pet godina života.

A2

Od vode do skakavaca

Suša je najčešći uzrok gladi, ali uragani i poplave mogu da budu razarajući u obalskim regionima. Istorijski, suše su bile najgore u vrlo suvim regionima monsunske Azije (jug Kine i sever Indije), sa vrlo naseljenim stanovništvom...

Skorašnje studije u Sahelu pokazuju razinu kiša poslednjih godina koja je manja od one početkom veka. S druge strane, Južna Azija je oblast monsuna. Jak intenzitet kiša izaziva poplave, poput onih koje su u Bangladešu 1974. godine izazvale značajne štete. U Kini su se takođe izlili tokovi, poput reke Huangce ("Žuta reka") 1887. godine, izazivajući poplave poljoprivrednog zemljišta i gubitak velike količine živeži. Invazija štetočina na važne površine može podjednako da ima zastrašujuće posledice.

U 1974. godini je Sahel pogođen ogromnom kolonijom skakavaca, formiranom tokom prve sezone kiša posle jedne petogodišnje suše. Gubici u žetvi pšenice procenjeni su na 350.000 tona. I drugi prirodni fenomeni, koji izazivaju preinačenje prirodne okoline, mogu da vode u razaranja žetvi, poput zemljotresa i ciklona.

A3

Kontrola teritorija

Gladi ne bi trebalo realno više da postoje, jer je količina hrane koja se u svetu proizvede dovoljna za ishranu šest milijardi ljudi trenutno, i čak za 12 milijardi koliko će ih biti oko 2100. godine. Ideološka ili tradicionalna glad se često poriče. Oružje korišćeno od vlade da bi se pokorilo neko stanovništvo, često manjinsko u odnosu na diskriminatorsku politiku već decenijama (primer: Jermenija 1915, Ukrajina 1932-33, Jevreji, Srbi, Cigani, tokom Drugog svetskog rata). Stvorena ili zelena glad pogađa regione sa viškovima u kojima ne bi smelo da bude gladi. Rezerve hrane, kulture voljno su razarane, a osobe grupisane u logore i lišene sredstava (Liberija, Sijera Leone). Gladi u tom slučaju imaju očite koristi: kontrolisanje teritorije. Onaj ko drži hranu, kontroliše političku vlast.