Dežurna

Deset Vučićevih zapovesti, ili

Vanredno stanje!

Na nedavno održanom sastanku sa svojim stranim skupo plaćenim stručnjacima za javne i medijske kampanje, Aleksandar Vučić je dogovorio da se otpočne do sada najveća i možda najbrutalnija kampanja napada na preostali zdrav razum građana Srbije. Glavni cilj ovog slobodno se može reći psihološko propagandnog rata protiv sopstvenog stanovništva je nasilno preumljavanje ljudi kako bi ćutke i bez ozbiljne pobune prihvatili da se uvedu sankcije Rusiji i da se na taj način napusti politika neutralnosti i nesvrstavanja, smatra kolumnista Magazina Tabloid Miroslav Parović, predsednik Narodnog slobodarskog pokreta

Miroslav Parović

Naravno, u ovom istom paketu je i priznavanje tzv. Republike Kosovo, proglašavanje Srba za manjinski narod u Crnoj Gori koji će potom dobiti određena politička prava poput tamošnjih Bošnjaka i Hrvata, dok će Crnogorci i Albanci biti glavni politički narodi, i konačno politička unitarizacija Bosne i Hercegovine u kojoj će Republika Srpska biti svedena na oblik Zajednice srpskih opština kakvu se planira da Srbi dobiju na Kosovu. Pri tome, gotovo da i ne postoji ponuda nekakve satisfakcije za građane Srbije već se čitava priča svodi na to da trenutno na vlasti, ali i u najvećem delu opozicije, imamo duboko ucenjene ljude koji su spremni na sve samo da se ne pokrenu istrage o poreklu kapitala koji imaju ili o vezama sa balakanskom mafijaškom hobotnicom koja u ovim krajevima funkcioniše od devedesetih godina.

Operacija je započela Vučićevim višesatnim obraćanjem na Đurđevdan, a u kome je u deset tačaka (valjda aluzija na deset Božjih zapovesti) navedeno toliko laži i dezinformacija koliko nije ni u onim čuvenim tomovima knjiga u kojima se iznosila Titova biografija.

Sa ove distance mnogo istinitije zvuči da se vučjak Reks svesno žrtvovao i svojim telom spasio druga Tita na Sutjesci od Vučićevih objašnjenja kako smo do 22. februara maltene bili Švajcarska i raj na zemlji, a onda nam je Putin svojom vojnom intervencijom sve upropastio.

Doduše, verovatno najupečatljiviji momenat sa te konferencije je bilo javno naređenje ceni nafte da treba da krene u rikverc, al izgleda da to u praksi ne funkcioniše na taj način pa su tako od tog šestog maja cene svih glavnih životnih potrepština naglo počele da ubrzavaju i to suprotno dobijenim izričitim naređenjima.

U tom pogledu treba primetiti i to da od kada je kao prvi (i sasvim sigurno će i ostati jedini) državnik u istoriji izašao iz frižidera pred milionskim auditorijumom u frižiderima širom zemlje ima sve manje hrane po sve većim cenama. Ovo još jednom govori u prilog tome da gde Vučić prođe tu krava više ne pase i to više ne mora ni lično da prisustvuje već je dovoljno samo da medijski nešto odradi.

To su sada na svojoj koži osetili i radnici fabrike automobila Fiat iz Kragujevca. Naime, oni su u najvećem broju bili na spisku sigurnih Vučićevih glasača, čak su i druge ljude uveravali da i oni budu na tim spiskovima verujući da je to najbolji način da obezbede lični mir i stabilnost tako što će imati siguran posao.

Međutim, italijanski partneri koji su sada i definitivno sigurni kako od ruskog tržišta nema ništa odlučili su da radnike otpuste. Ali pošto se Vučićevom medijskom timu to nikako nije uklapalo u planove onda je smišljena savršena prevara u kojoj je napravljen sastanak i navodni dogovor da će Fiat početi da proizvodi novi model automobila u Kragujevcu, a u svom maniru Vučić je u obraćanju javnosti rekao da sme da kaže samo kako će to biti jako lep automobil.

Tada su po komandi svi mediji pojurili da obaveste javnost kako će se u Kragujevcu proizvoditi električni automobil kome su već smislili i nadimak „strujadin“. Naravno, par dana nakon toga je stigla vest da će radnici ipak na ulicu, ali je Vučić dobio prostor da nastavi svoju agresiju na zdrav razum pošto je u nekom od obraćanja najavio da će skočiti u bazen u odelu ukoliko jedan veliki autogigant dođe da u Srbiji proizvodi električne eutomobile.

Uzgred, već je obećavao da će skakati u Savu ukoliko Kinezi preuzmu rudnik bakra u Boru i nije ispunio ni to obećanje, kao što nije realizovao najave vešanja o vetrogenerator, luster i gasovod čemu su se verujem neki i ponadali videvši u tome jedini način da se ova naša agonija završi. No, kako se ne bi pričalo o propaloj fabrici i otpuštanju radnika u Kragujevcu počelo je po medijima da se licitira koji će to gigant i gde da dođe, a lagarije su išle toliko daleko da je čak nemački Folksvagen morao javno da demantuje da ima bilo kakve planove vezane za Srbiju.

Naravno, sve ovo Vučiću uopšte nije problem jer njemu cela ta kampanja oko dolaska velikih stranih kompanija služi da bi rešavao neke svoje lične kombinacije, pa je tako i tu navodnu veliku investiciju od nekog misterioznog autogiganta povezao sa time da li uvodimo sankcije Rusiji. Takođe, preko svojih saradnika u pojedinim medijima gurnuo je i priču da pored sankicija Rusiji postoji još i zahtev da Srbija mora da otvori rudnik litijuma da bi se na bazi toga pokrenula proizvodnja električnih automobila. Na ovaj način Vučić ponovo pokreće kampanju da se Rio Tintu daju dozvole za rudnik što je davno preuzeo kao ličnu obavezu i teško se iz toga može lako iskobeljati.

Koliko je ovo apsurdna priča govori i to da bi se logikom kako za proizvodnju električnog automobila moraš imati rudnik litijuma došlo do toga da bi morao imati nalazišta sirove nafte kako bi mogao da proizvodiš ove tradicionalne automobile. Takođe, postavlja se pitanje kako je recimo Mate Rimac uspeo da pokrene uspešnu kompaniju koja razvija i proizvodi električne automobile, ali i baterijske sisteme (za koje direktno treba litijum) i to u Hrvatskoj koja nema rudnike?!

I konačno, najnovija tirada izjava smišljenih u paklenoj kuhinji Vučićevih medijskih savetnika ide u pravcu direktnog zastrašivanja žena koje bi potom trebale da podignu frku i nateraju svoju decu i muževe da se ne mešaju i da puste da državni vrh radi šta hoće samo da rata i stradanja ne bude.

U tom smislu prvo je puštena priča o vraćanju obaveznog vojnog roka što u ovom momentu plaši sve roditelje kojima su sinovi došli u godine kada bi mogli da budu regrutovani. Nakon toga je Vučić rekao da spoljnu politiku zemlje nećemo menjati sem ukoliko nam neko ne bude stavio deci pištolj na čelo.

Dalje je nastavljena priča kako nije izdaja ukoliko se potpiše neki akt bilo o sankcijama Rusiji bilo oko Kosova ukoliko se to učini dok je nož pod grlom ili kada su ti oteta deca. I konačno, pred patrijarhom Porfirijem je nedavno Vučić rekao kako su se nad Srbijom nadvili tamni gradonsoni oblaci i da će biti gore nego što je bilo ikad od 1944. pa na ovamo.

Da bi se celokupan utisak ove kampanje još dodatno pojačao pokrenut je niz lažnih dojava o podmetnutim bombama. Ovog puta su masovne dojave bile da su bombe u školama što se direktno uklapa u Vučićeve reči da nam je deci pištolj na čelu ili nož pod grlom, a već ioanko sluđeni roditelji (pogotovo majke i bake) su dobili i direktan dokaz da predsednik ne priča u prazno. Za razliku od ranijih priča kako postoje zavere da se izvrši atentat na predsednika ili nekog od članova njegove porodice, sada se prešlo na narativ kako postoji opasnost da počnemo da ginemo mi i naša deca.

Ranija kampanja je imala za cilj da Vučića proglasi za žrtvu koja strada zbog svih nas, a ova najnovija treba da ga prikaže kao spasitelja koji će nas izvući iz nedaća čak i ako mi sami budemo bili protiv toga da nas on na taj način spašava. Otprilike Vučić sebe postavlja u ulogu „srpske majke“ i to ne Cece, već ranije verzije u liku Milana Nedića čija se kolaboracija sa tadašnjim nacističkim okupatorima romantizovano pokušavala prikazati kao svesno žrtvovanje za spas naroda.

Sve ovo što sam napisao jasno govori da se Srbija nalazi u jednom obliku neobjavljenog vanrednog stanja. Delom jer su okolnosti zaista vanredne, ali mnogo važniji razlog je to što Vučić i ne zna da funkcioniše u redovnim okolnostima pa je zato napravio potpuni haos u kojem realno niko normalan ne može da se snađe čime sebi omogućava stratešku prednost. Zbog toga sam stava da su u Srbiji sazreli svi preduslovi da se i zvanično proglasi pravo vanredno stanje (odnosno neki vid ekonomskog vanrednog stanja) i da se na taj način pokušaju napraviti okviri za funkcionisanje države u uslovima krize.

Polazeći od člana 200 Ustava Republike Srbije u kome se navodi da se vanredno stanje proglašava „kada javna opasnost ugrožava opstanak države ili građana“, a imajući u vidu sve negativne trendove sa kojima se suočavamo, smatramo da je ovaj predlog jedini primeran odgovor na aktuelnu situaciju. Jedan ovakav, zajednički dogovoren okvir za funkcionisanje države u krizi daje mogućnost da se svi raspoloživi finansijski i ljudski resuri stave u službu očuvanja prehrambene, energetske i finasijske stabilnosti. Ujedno, ovakav okvir daje mogućnost da se oformi tehnička vlada stručnjaka koja bi državu sprovela kroz krizu i smanjila nabujale društvene tenzije i podele na one koji su „ruski“ ili „američki“ ljudi.

Naravno, nemam pretaranih iluzija da će bilo ko pristati na jedan ovakav predlog, ali smatram da je pošteno prema narodu i Otadžbini javno izaći sa ponudom mogućeg društvenog kompromisa. Druge opcije su ono što gledamo u tzv. građanskoj opciji gde se svi utrkuju da Vučiću ponude zlatni most ukoliko se odluči da bezpogovorno krene u pravcu političkog zapada.

Tako imamo da su od akademika Teodorovića, preko Jelene Obućine pa do Pavla Grbovića svi javno poručili da će Vučiću oprostiti ružnu prošlost samo ukoliko bude odabrao pravu stranu istorije, a što po njima znači uvođenje sankcija Rusiji i sve što sledi nakon toga. Opcija je i ono što radi njegova plaćena tzv. patriotska opcija koja daje snažne izjave zbog ostavljanja utiska pravovernosti.

Međutim, pri tome ove vajne patriote ne izdvajaju ni dinar resursa koje su dobili iz državnog budžeta (a reč je o desetinama miliona dinara sa kojima raspolažu) kako bi na terenu pomogli organizovanje aktivanog otpora, a samo utisci bez konkretne realizacije ne radi nikakav posao tim pre što je Vučić potpuni vladar precepcije naroda pošto kontroliše sve medije.

I konačno, opcija je i da se pusti da se sve dešava stihijski pa da se onda u nekom momentu svi nađemo na ulici u građanskom obračunu koji nam se već uveliko sprema.