Postdemokratija

MAKRONOVO JAJE

Predlog Emanuela Makrona o hitnom uključivanju Ukrajine i zapadnog Balkana u čekaonicu za prijem u EU, nije naišao na veći odjek, delom zbog osetljivosti teme, a delom i zbog toga što bi to bilo nešto novo i ne sasvim jasno. Ta neka vrsta pridruženih ili dopisnih članova, nekima bi se moglo učiniti kao podmetnuto kukavičije jaje, a nekima i kao poklon, poput Faberžeovih jaja. Neko bi čak mogao reći da je to pokušaj da se Evropa oslobodi još prisutnog mirisa Trumanovih jaja. Sa razlogom, jer ima elemenata i jednog i drugog i trećeg. Naprimer, za Srbiju, sa jedne strane može biti problematično to trpanje u isti koš sa Ukrajinom koja je rasturena ratom, a sa druge moglo bi da bude zgodno zbog poređenja sa Kiprom, koji je primljen u EU mada mu je jedan deo zemlje bio okupiran. Ako bi tako bila primljena Ukrajina, mogla bi i Srbija, sa sve Kosovom, zaključuje kolumnista Mile Isakov, legendarni novinar i podpredsednik u Đinđićevoj Vladi i ambasador u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

Nije to prvi put da upravo iz Francuske dolaze poruke Evropi da bi trebalo da samostalno preuzme inicijativu i pokuša da vrati bar deo stare slave, kada je bila kolevka civilizacije i svetska sila. Već suviše dugo, još od drugog svetskog rata, Stara dama je pod paskom i nekom vrstom patronata SAD, za čim više nema nikakvog razloga ni opravdanja. A to sputava Evropsku uniju u njenom razvoju onako kako je zamišljeno pri njenom formiranju, što značajno umanjuje njen ugled u svetu i autoritet, čak i među državama članicama. Tako je postalo moguće i to da joj se dogodi rat u njenom dvorištu.

Nemačka, kao istorijski najveći krivac, mada je uspela da se oporavi posle dva velika poraza i podele, čak i da postane ekonomski najmoćnija, objektivno ne može i ne sme da preuzme ulogu lidera neke buduće samostalne i moćne Evrope, koju je i dovela u tako ponižavajući položaj. Mada ima veliki uticaj, kao jedna od vodećih država u procesu evropskih integracija, mora da bude suzdržana jer hipoteka koju nosi mogla bi da bude kontraproduktivna. A trenutno ima i unutrašnjih problema u potrazi za novom politikom posle odlaska moćnog ali odmerenog lidera kakva je bila Angela Merkel i formiranja nove vlade od poprilično različitih koalicionih partnera.

U takvoj situaciji, naročito posle izlaska Velike Britanije iz Evropske unije, Francuska je ostala jedina neupitna osovina u njoj, pa nije slučajno što pokušava da se nametne kao predvodnik novog kursa u kojem bi EU trebalo prevashodno da se okrene Evropi i u njoj postane samostalni i odlučujući faktor. O jedinstvenoj, celovitoj i moćnoj Evropi govorio je još Šarl De Gol, tvrdeći da se ona proteže od Atlantika do Urala, što je podrazumevalo partnerstvo i sa ratnim saveznikom Sovjetskim savezom, na čelu sa Rusijom. Na tu viziju nadovezao se svojevremeno i bivši predsednik Fransoa Miteran, sa idejom o Evropskoj Konfederaciji, koja bi takođe na neki način uključivala i Rusiju. Međutim, takve ideje nikad nisu šire prihvaćene pošto to nikako nije odgovaralo Velikom bratu preko velike bare, koji bi time značajno izgubio na uticaju, a njegovo vojno prisutvo u Evropi posredstvom NATO-a izgubilo svaki smisao. Naprotiv, posle pada Berlinskog zida, raspada SSSR-a i raspuštanja Varšavskog pakta, uprkos dogovoru sa Rusijom da se to ne radi, NATO je nastavio da se širi na gotovo sve osamostaljene države iz bivšeg istočnog vojnog saveza. Ukrajina je bila crvena linija koju Putinova Rusija nije mogla da dozvoli da se pređe, a Evrpska unija, koja je to dobro znala, ništa nije učinila da predupredi razvoj događaja koji su očigledno vodili u rat.

Tek sada, kad treba zaustaviti rat i sanirati posledice, razmišlja se o prijemu Ukrajine u EU umesto u NATO. Da se ne bi tražila dlaka u tom Makronovom jajetu stavio ga je u istu korpu sa balkanskim jajima. koja su odavno skuvana i samo čekaju da budu ofarbana evropskim bojama.

Posle dužeg vremena, po drugi put izabrani predsednik Francuske, Emanuel Makron, osetio se dovoljno etabliranim da može da preuzme inicijativu i obnovi Francusku vizionarsku misiju u, razumljivo, znatno manje radikalnoj formi, imajući u vidu tragične okolnosti rata u Ukrajini, zbog kojeg Amerika i Evropska unija prekidaju sve odnose sa Rusijom i uvode joj sankcije.

Makronov predlog je, dakle, više usmeren na rešavanje aktuelnog problema, ali sa elementima koji bi mogli da doprinesu i promišljanju o vremenu posle ratnih sukoba, koje bi Evropska unija morala anticipirati i preuzeti u svoje ruke. Ako ni zbog čega drugog, onda upravo zato da joj se tako nešto ne bi ponovo događalo u njenom ataru.

Makron je, istina, taj predlog izneo pre svega zbog unutrašnjih potreba, pred prestojeće parlamentarne izbora i velikog nepoverenja većine birača prema ideji proširenja Evropske unije, ali on sadrži i značajne spoljnopolitičke poruke, namerno sročene tako da se zasad mogu tumačiti na različite načine.

Naprimer, moglo bi se to shvatiti i kao poruka Rusiji da od skorog prijema Ukrajine u EU i NATO nema ništa, dakle kao Faberžeovo jaje koje je ruski juvelir pravio sa namerom da odobrovolji ruske careve. Ali, moglo bi i kao kukavičije, odnosno podvala, ako bi Ukrajina u tom slučaju, makar i u toj čekaonici, bila tretirana kao celina, sa Krimom i samoproglašenim proruskim republikama. Takav princip bi, međutim, odgovarao Srbiji jer bi i ona, ako bude u istom paketu, od EU morala biti priznata u granicama utvrđenim njenim Ustavom, makar to bilo samo povodom prijema u predvorje evropske porodice. Istovremno, time bi Putinu bio izbijen iz ruku glavni adut pri poređenju situacije u Ukrajini sa onom koju zapad na primeru Kosova priznaje u Srbiji.

Ni Evropskoj uniji, a ni Americi, taj predlog neće odgovarati upravo zbog toga što nije sasvim jasno u kakvom bi statusu zapravo bile države sa kojima bi EU uspostavila odnos kakav nije predviđen njenim dokumentima i pravilima o prijemu novih članica. Ipak, to bi bila neka vrsta udruživanja sa tim državama ili pokroviteljstva nad njima, koja bi zahtevala neka nova rešenja i donosila nove obaveze i odgovornosti. Ali, i novu, mnogo samostalniju ulogu Evropske unije u odnosu prema Americi. U tom smislu, to bi se Makronovo jaje moglo shvatiti i kao kukavičije za prekookeanskog partnera.

U svakom slučaju, taj predlog koji poprilično podseća na Miteranovu ideju o Evropskoj Konfederaciji, na dugačkom je štapu. Ako bi bio prihvaćen, makar kao tema za razmatranje, bila bi to duga i iscrpljujuća rasprava unutar EU, ali i sa SAD kao njenim starateljem.

Kome bi, ipak, u Evropskoj uniji to uporno Francusko nastojanje da se Evropa otme Američkom tutorstvu i u skladu sa svojom tradicijom postane samosvojna svetska sila, sad moglo biti blisko i prihvatljivo? Verovatno mnogima, ali pitanje je ko to sme da kaže i još veće, ko može sebi da to da dozvoli i dođe u sukob sa SAD, koje su sa svojim transnacionalnim korporacijama uspostavile kontrolu i nad ekonomijama većine evropskih zemalja. Dakle, nije reč samo o političkoj i vojnoj zavisnosti, nego i o ekonomskoj jer amerikanci su uveliko u vlasništvu brojnih, pa i najvećih i najčuvenijih kompanija u Evropi. „Walmart", „Šell", „State Grid", „Simpec Group", „Exon mobile", „Apple", sa svojim kapitalom uveliko žare i pale na evropskom tržištu, čak je i čuveni nemački „Opel" u većinskom vlasništvu „Grand motors"-a.

Ta plutokratija (oligarhijska vladavina, kada je vlast centralizovana u rukama malog broja ljudi sa velikim bogatstvom), koja vlada Amerikom, pa i Rusijom, samo na nešto drugačiji način, nameće se i Evropi, onemogućavajći demokratski sistem i vrednosti proklamovane od Evropske unije. Zapanjujući je podatak da je deset najvećih svetskih korporacija, uglavnom američkih, moćnije od svih držva u svetu. Tačnije, od 180 država, od ukupno 195.

I gde smo tu mi?

Srbija je na licitaciji, mada njen predsednik, koji je i raspisao konkurs, tvrdi da nije na prodaju. Kaže, baš ga briga i za istok i za zapad, i za Ameriku i Rusiju, i boriće se samo za Srbiju do kraja, pa makar ostao sam na svetu. A, ne vidi da je već sam. I sam vodi bitku sa samim sobom. Zna šta neće, ali ne zna šta hoće. Neće da izgubi vlast, jer bez nje mu nema života, ali ne zna kako da je sačuva. Srbija u koju se kune, samo mu je moneta za podkusurivanje i prodaće je onome ko njemu obeća više. To i sam priznaje u izjavi da bismo živeli deset puta bolje kad bismo uveli sankcije Rusiji. Pa, što ih onda ne uvede, ako mu je najvažnije da Srbiji i njenim građanima bude bolje? Ne sme jer se boji da ne izgubi podršku većine koja je proruski orijentisana. A tome je, pored tradicije i mitova, i on doprineo deset godina ih ubeđujući da su nam Putin i braća Rusi jedini prijatelji, dok se on cenkao sa zapadom koji ga drži u šaci zbog korupcije i kriminala.

Dakle, uradiće ono što je za njega najbolje ali ima problem da ubedi narod da će to biti najbolje i za Srbiju. Stoga je razaslao svoje telale po svim televizijama, po prvi put i onim kojima ni on, niti bilo ko od njegovih poslušnika, do juče nisu hteli ni da prismrde, da ispipaju puls građana i pripreme teren. Da javno zagovaraju i jednu i drugu ponudu, da kritikuju i brane i jednu i drugu opciju, kako bi sludili i pripemili gledaoce na situaciju u kojoj je sve moguće, a onda će se, na osnovu istraživanja reakcije radnika, seljaka i poštene inteligencije, opredeliti za najbezbolniju varijantu za njega, bez obzira na cenu koju će morati da plati Srbija.

Sva je prilika da će se okrenuti zapadu, od kojeg može očekivati veću pomoć kad ekonomska kriza počne žešće da nas trese, jer samo uz njihovu pomoć bi mogao da umiri narod koji bi zbog sve težih uslova za život mogao da se pobuni. Sankcije Rusiji će uvoditi na parče, onoliko koliko bude morao i to pravdati velikim pritiscima sa zapada, što može da upali kod dela njegovih pristalica zaljubljenih u Putina i Rusiju, možda čak jedno vreme bude tolerisano i od Kremlja, ali pitanje je dokle će to trpeti Ameri i Brisel. I koliko će oni iskreno prihvatiti takvu Srbiju, koja javno priznaje da im se priklanja samo zbog pritisaka, dok su joj srce i duša na strani Rusije, kao što otvoreno govore čak i oni njegovi najpouzdaniji saradnici koji su dobili zadatak da ubeđuju narod kako ipak moramo u Evropu. Nisu oni na zapadu ni malo naivni, naprotiv, i njihova pomoć Srbiji biće srazmerna našoj privrženosti, znači odmeravana na kašičicu i u svakom slučaju nedovoljna. Dok ne izgube strpljenje i sasvim je ne ukinu, pa okrenu drugi list i počnu da nam odmažu, najpre povlačenjem svog kapitala iz Srbije, a onda možda i nekim sankcijama. Tako bi Vučićeve nedoumice i odugovlačenje, mogli doprineti da Makronovo jaje ispadne mućak. Kao u pesmici Ringe-Ringe raja, koja izvorno uopšte nije bila naivno dečija - Došo čika Paja i pojeo jaja. Jedno jaje muć, a mi deco čuč!