Javnosti se situacija na Kosovu i Metohiji, u srpskim sredinama, predstavlja kao maltene nešto što je izuzetno uređeno, gde se gradi, unapređuje i stvaraju sve bolji uslovi za život. Jedini problem su Albanci koji s vremena na vreme izvrše neki napad na Srbe.
Ivan Maksimović (dopisnik iz Kosovske Mitrovice)
Istovremeno, u tim istim sredinama, Srba je sve manje. Mladi, naročito, masovno odlaze, ali ne samo oni. Retko se o ovome govori čak i među ovdašnjim Srbima, ali kada se pomene, iznosi se kao kontraargument da "i Albanci odlaze". Iako je osnovni razlog za odlazak posao i kod jednih i kod drugih, razlozi ni približno nisu isti.
Ove dve grupe u svakodnevnom životu, ne računajući posledice političkih dogovora i pojedinačne, usamljene slučajeve, ništa ne vezuje. Albanci i Srbi na Kosovu i Metohiji žive u dva različita univerzuma koji se međusobno ne prepliću. To je tako od početka 90-tih godina i to naročito u ekonomskom smislu gde ono što se dešava jednima, ne pogađa druge. Srbi na KiM su oslonjeni na, i zavise od budžeta Republike Srbije dok Albanci uopšte nisu, zato se njihovi odlasci ne mogu porediti. Kao ni zbog toga što kod Srba ta pojava nije poznata od ranije osim južno od Ibra na žalost, gde već odavno nije novost ali iz više razloga.
Ekonomska neodrživost Srba može da izgleda čak i malo verovatno nekome ko se držao dominantnog narativa u medijima, onog istog koji podržava isključivo Vođu i to u svemu, a gde se može čuti jedino o tome kako vlast brine o narodu na KiM i gde urbani mit o duplim platama, koje su ukinute više od desetak godina unazad, još uvek nije debunkiran niti se na tome radi.
"Kada pogledate srpske sredine nikada se nije toliko gradilo koliko se sada gradi, ulažemo zaista milione evra i ulagaćemo i u narednom periodu jer nam je važno da gradimo budućnost i da ljudi koji žive na Kosovu i Metohiji, pogotovo mladi znaju da imaju nadu i da imaju veru u budućnost i da treba da ostanu na svojim vekovnim ognjištima" - jeste izjava koja uliva ohrabrenje i uliva nadu sve dok ne saznate da dolazi od Petra Petkovića, direktora Kancelarije vlade Srbije za Kosovo i Metohiju.
On je tada najavio da će se nastaviti sa izgradnjom novih stambenih jedinica, infrastrukture, ali i sa ulaganjima u kulturu kao i obrazovanje.
"Tu smo sa našim narodom, delimo i dobro i loše. Ono što je važno da naši ljudi znaju je to da smo uvek sa njima i da ću ja kao direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju biti uvek u prvim redovima kad god to bude zatrebalo jer mi apsolutno nemamo drugog izbora nego da sačuvamo naš narod i budemo uz njega", istakao je Petković, iako ne skoro, ali takav je stav izneo Petković iako ne o novoj, ali uvek aktuelnoj temi.
Bajke i postoje da bi decu i naivne naučile nekim lepim stvarima. Naivni su danas svi oni koji veruju režimskim medijima i političarima. Ono što na terenu sve više zabrinjava jeste sever pokrajine i odlazak mladih sa tog prostora, upravo tamo gde se "najviše gradi i izgrađuje". Magazin Tabloid je istraživao zbog čega je to tako i došao do poražavajućih ali i nacionalno ponižavajućih rezultata koje ovde iznosimo.
Mladi nakon završenih srednjih stručnih škola, koje su nekada podrazumevale zasposlenje ili makar pripravnički staž, nailaze na situaciju koja više nikome nije čudna. Prijavljujući se, uz redovnu proceduru dobiju i savet. Procedura se "overava" istovetnom rečenicom koja dolazi od direktora ustanova koje vode Srbi a glasi "samo da znaš, stažiranje se ne plaća. Ako hoćeš da ti bude plaćeno, moraš da nađeš vezu", a onda pogledom pokažu u pravcu Kopaonika. Baš tamo gde stoluje generalni direktor svih preduzeća na Kosovu i Metohiji, Milan Radoičić, koga je Vučićev koalicioni partner Ramuš Haradinaj najjednostavnije "čovek koji se pita za sve na severu", tačnije od toga ne može.
Pitanja je tu mnogo, a pre svega - kako to da Radoičić, koji nema ni jednu zvaničnu funkciju pri državnom sistemu Republike Srbije, može da donosi odluke koje se tiču državnog budžeta i administracije? Da, toliko je Vučić upropastio ovu državu predajući je na vođenje onima za koje se otvoreno zna da imaju prilično obimne i ozbiljne kriminalne dosijee u policiji i da u tome prednjače u državi. Sve to zarad opstanka na vlasti i što detaljnijeg pljačkanja svake pare. To se čini upravo i kroz građenje i izgradnju kao i svaku vrstu "poboljšanja" uslova života.
Još jedan sagovornik Magazina Tabloid, ovaj put jedan od onih koji je u građevinskom biznisu, uz zahtev da se njegovo ime na navodi, svedoči kako se gradi neka stambena jedinica.
"Ova zgrada, na primer" pokazuje na jednu sa oko 50 stanova "može da se podigne za 150 do 200 hiljada evra, to sad zavisi od materijala, šta je ugrađeno, same arhitekture i ostalim detaljima... Za tu zgradu on konkuriše kod vlade Srbije i potražuje milion evra. Dobije taj novac bez problema ali mu tamo neko kaže, 'ovoliko za mene' (rukom napravi potez kao da stavlja pare u džep od košulje), taj dobije toliko, ko to već tamo odobrava, a sigurno da ne može bez državnog vrha, ostalo se preusmeri na izgradnju.
To je prva faza. E, sad, on izvođaču kaže 'ej, vidi, smanji malo te troškove' pa ti ne ugrađuješ kvalitetnu stolariju, koristiš jeftinije materijale, unajmiš jeftinu radnu snagu i kako već ide... i tu se stvori još jedna suma koja nije zanemarljiva uopšte. To je drugo, a i to nije sve." pa rukama pokazuje da sačekamo da sve iznese jer ima toga još. "Kod dodele stanova, zna se, da bi došao do stana bez obzira što neko ispunjava uslove, mora da se 'podmaže', da se plati da bi uopšte dobio stan. Idemo dalje sada" naš sagovornik ovde malo povisi glas i podigne prst naglašavajući nastavak.
"Kad dobiju stan, svako od njih plaća bar još dve godine po 2.000 dinara. Dobiješ račun i na taj račun uplaćuješ. Niko ne pita da li je to neka rata, otkup, zakup, kirija... plaćaju i ćute, da ne izgube stan. A na zgradu od pedesetak stanova to je skoro hiljadu evra, a pogledaj sam koliko se zgrada izgradilo! Samo u Kosovskoj Mitrovici blizu pedeset, ako nije toliko uskoro će da ih bude, na svakom koraku gradilišta..." bez sumnje je uveren da je taj iznos koji novi stanari plaćaju, u stvari običan reket. Upitan da li zna ko taj novac uzima, opet bez premišljanja dodaje "Milan i Zvonko".
Njih dvojica, Milan Radoičić i Zvonko Veselinović su jedina dvojica kojoj na Kosovu i Metohiji niko ne izgovara prezime. Ne (samo) zato što ne sme već što su svi drugi sa tim imenom manje bitni, gotovo i nebitni.
Jedan od mladih Srba iz Kosovske Mitrovice potvrđuje istinitost prakse prilikom konkurisanja za staž ili posao i kaže da je to u poslednje vreme mnogo teže. Zbog poternice koja je raspisana za Radoičićem od strane aktuelnih albanskih vlasti na KiM, on više tu ne dolazi pa je mnogo teže sresti se sa njim. Dodatno i zato što nema mnogo ljudi koji bi razgovor mogli da dogovore. Mada, kako kaže "dovoljan je jedan telefonski poziv" a onda kroz osmeh dodaje "i nešto para".
Isto je u svim drugim ustanovama u okviru sistema Republike Srbije od čega pretežno opstaju prosveta i zdravstvo. O zaposlenju odlučuje isključivo Radoičić.
Jasno je da najteže posledice osećaju ekonomski najranjivije grupe i pojedinci. Još ako neko ko je mlad mora da "podmaže" nekog da bi stažirao i tako stekao uslov za zaposlenje, zatim to isto i da bi dobio posao ali i da bi dobio stan ili ostvario bilo kakvo pravo a zna da ne raspolaže tim novcem, najizvesnija je opcija spakovati se i otići.
Upravo su ovo osnovni razlozi iz kojih se sve više mladih sa severa pokrajine odlučuje da napusti svoje mesto i posao zatraži negde drugo, uglavnom u Beogradu ili nekom većem gradu. A to je stvorilo veoma zabrinjavajuću situaciju. Danas kada prošetate severnim delom Kosovske Mitrovice, šetalište koje je u ovo doba godine, proleća ka letu, uvek bilo puno da vas probijanje kroz gužvu na ulici izmori poput nekog fizičkog rada, sada je avetinjski pusto.
Isto je u obližnjem Zvečanu. Zapravo pošto je mesto nešto manje, tu se ova pojava još više i oseća pa je već od popodneva pustoš na ulici. Gospođa u marketu dok čeka da joj spakuju sve što je kupila, sama započinje razgovor i navodi da u njenom delu naselja "nema niko mlad, svi su otišli, ama ni jedan nije ostao". Svi koji su se našli tu ćute i slušaju. Očekuje se bilo kakva lepa vest ili najava mogućnosti da će se taj trend prekinuti ili čak pokrenuti u suprotnom pravcu. Ipak, nema naznaka da će se to dogoditi u skorije vreme.
U Leposaviću i Zubinom Potoku isto. Tu već o tome niko nema volje da priča: "Odoše" odmahne rukom stariji gospodin pokazujući da je "gotovo", i nema snage da nešto više kaže o tome.
A Kancelarija za Kosovo i Metohiju ne posustaje. Njihov Sektor za podršku privredi, poljoprivredi i ruralnom razvoju marta meseca je u Gnjilanu održao skup na kome su predstavili programe podrške privredi i poljoprivredi koje sprovodi Kancelarija, a posetili su i Gračanicu, saopštila je ova Kancelarija.
"Ovo je ujedno bila i prilika da predstavnici Kancelarije za KiM iz prve ruke čuju sa kojim se problemima susreće srpska privreda u Kosovskom Pomoravlju kako bi mogli da unaprede programe i prilagode podsticajna sredstva i spremnije odgovore na izazove i zahteve lokalne zajednice", navedeno je u saopštenju.
Sprovođenje ovakvih projekata, kako navode, ima za cilj poboljšanje opštih uslova života naših ljudi u Kosovskom Pomoravlju koji se prevashodno bave poljoprivredom, kao i stvaranje uslova za otvaranje novih radnih mesta i upošljavanje mladih.
A o odlasku tih istih mladih, naravno, nema ni reči. Ništa od tih projekata nije ni namenjeno njima već kreiranju novih načina za pljačkanje budžeta države Srbije. Zato je Vođa i organizovao paralelni državni sistem i sve predao njemu u ruke. No, čak ni to nije dovoljno da narod pokuša da spreči sav taj kriminal, već i dalje može da se čuje kako "vlast treba da" ovo ili ono uradi da bi se nešto u državi poboljšalo.
Kao da vlast to ne zna, kao da vlast nije zapravo Vođa kome upravo ovakvo stanje najviše i odgovara i koji ga pažljivo kreira, pothranjuje, održava... jer samo tako je baš sve u njegovim rukama i baš sve samo njegovo.