(P)likovi

Željko Mitrović je nadživeo sve svoje gospodare, Slobodana Miloševića i Zorana Đinđića, nadživeće i Aleksandra Vučića

Pink, boja smrti

Dragan Đilas je zahtevao da se Televiziji Pink oduzme nacionalna frekvencija. Vuk Jeremić je predlaga da zgrada te televizije bude srušena kao vila zemunskog klana u Šilerovoj ulici. Boško Obradović je predvodio demonstracije pred zgradom Pinka. Niko ništa nije uspeo. Neće ni Savo Manojlović, koji je pokrenuo peticiju sa zahtevom za kažnjavanjem te televizije zbog kršenja zakona. Da bi se Željko Mitrović priveo pravdi neophodno je prvo smeniti Aleksandra Vučića i na vlast postaviti nekog dovoljno snažnog da se odupre pritiscima domaćih i stranih centara moći. O tome ko i kako štiti Mitrovićevu ružičastu trovačnicu piše zamenik glavnog urednika Magazina Tabloid Predrag Popović, bivši urednik u Dnevnom telegrafu, Nacionalu i Pravdi, nekada blizak Vučićev saradnik i prijatelj.

Predrag Popović

Željko Mitrović je služio svakoj vlasti, uvek iskreno i odano, dok god je imao interes. Istovremeno, ratovao je protiv svih opozicionara, odlučan u nameri da ih uništava dok god ne dođu na vlast. Režimi su se smenjivali, vladari su završavali u penziji, zatvoru ili grobu, samo je Mitrović uspevao da opstane, dokazujući da je pravi simbol mračne prošlosti koja traje.

Za razliku od mnogih političara, tajkuna, medijskih magnata i ostalih kriminalaca, koji bi povremeno bljesnuli na javnoj sceni, pa nestajali u blatu, Mitrović je status neuništivog kreatora užasa izgradio na dva aksioma. Prvi glasi: “Koncept Pinka je stil života u Srbiji”. Tačno. Koncept Pinka zasniva se na novcu, nasilju, ubistvima i ostalim zločinima bez kazni, na lažima i prevarama, pohlepi, narkomaniji i ostalim bolestima. Mitrović je maneken tog stila, koji uništava normalan život svih građana Srbije. Njegov drugi aksiom glasi: “Nisam se obogatio zato što sam pametan, nego zato što su svi u Srbiji retardirani, jednako oni bednici koji gledaju Pink, kao i oni koji Pink koriste za svoju političku propagandu”.

Primenom u praksi oba aksioma, Mitrović je napravio poslovnu imperiju, koju je iznajmljivao na korišćenje svakoj vlasti. Nezainteresovan za štetu koju nanosi retardiranim korisnicima svojih medijskih proizvoda, glumio je vernog slugu svakog gospodara, pozajmljujući njegovu moć kako bi zaštitio svoje poslovne interese. Tu ulogu igra i danas, za ljubav i, što mu je mnogo važnije, novac Aleksandra Vučića.

Za potrebe Vučićevih marketinških trikova, kao i za odbranu od istine i napade na svakog protivnika, Mitrović mu rentira informativni program Pinka. Za sebe je zadržao rijaliti “Zadruga” i ostale komercijalne sadržaje. Dok postoji takva simbioza zla i pohlepe Mitrović ne mora da brine, niko mu ništa ne može. Naročito ne Savo Manojlović, lider udruženja “Kreni-Pokreni”.

Manojlović je nedavno pokrenuo peticiju, kojom zahteva od državnih institucija, pre svega od Regulatornog tela za elektronske medije, da sankcioniše Televiziju Pink zbog kršenja zakona u “Zadruzi”. Razloga za takvu akciju je mnogo, a konkretan povod je nasilje nad ženama. Agresija, brutalnost i verbalni sukobi učesnika najznačajniji su i najgledaniji segmenti rijalitija. Kao u svakoj gladijatorskoj areni, pažnju publike posebno privlače fizički obračuni.

Gledaoci uživaju u scenama tuča između pijanih momaka ili devojaka, a zabava dostiže vrhunac kad neki od nasilnika uzme pištolj, pa njime vitla dok preti da će izrešetati kurvu koja ga je iznervirala. Za publiku nije bitno da li do takvih scena dolazi spontano, izlivom besa pojedinih siledžija, ili su one odglumljene u skladu s potrebom režije da podigne gledanost. Što god da je u pozadini, na taj način se promoviše nasilje, naročito nasilje nad ženama. Pošto REM, policija i tužilaštvo ne reaguju, “Kreni-Pokreni” je organizovalo peticiju, koju je u roku od nekoliko dana potpisalo oko 200.000 građana.

Mitrović je odgovorio na svoj način, medijskom harangom i kontra-peticijom. Animirao je lakoverne gledaoce, kojima se predstavio kao žrtva, jer mu, tobože, politički protivnici prete gašenjem Pinka. Usput, angažovao je armiju botova, bolje organizovanih i više plaćenih nego što su naprednjački. Očas posla, eto milion potpisa na peticiji kojom se traži zaštita Pinka od zakona.

U prvom momentu, po običaju, Mitrović je u samoodbrani iskoristio prekomernu silu. Mitrović se nije uplašio Manojlovića i njegove sposobnosti da privuče pažnju javnosti, što je dokazao prošle jeseni, kad je organizovao blokadu saobraćajnica zbog dva sporna zakona. Veći problem mu je predstavljao izbor trenutka za problematizaciju Pinkovog programa, pošto traje konkurs za dodelu nacionalnih frekvencija.

Nervozan, Mitrović je odmah udario po Manojloviću prepoznatljivim diskvalifikativima, nazivajući ga neznalicom, “napućenim seljačićem” i “džiberčićem sa prasećim pogledom”. Ipak, na vreme se zaustavio, pa nije preterao s napadima, kao što je radio s drugim kritičarima. Nije objavio brojeve telefona Manojlovića i članova njegove porodice i pozivao ljude da ih zovu i da im prete. Nije objavio ni Manojlovićev zdravstveni karton ili podatke iz krivične evidencije. Zadovoljio se kontra-peticijom.

- Možda nije loše da proverimo, jednom džinovskom referendumskom peticijom, šta stvarno građani Srbije misle o Pinku i rijaliti programu “Zadruga”. Eto, prošlo je 48 sati od raspisivanje peticije i već ju je potpisalo 1,2 miliona građana. Sad je izvesno da su “Kreni-Promeni” i Dveri ovom sjajnom idejom pomogli da građani sami odluče da li će i sledeće sezone biti rijalitija “Zadruga”, a po prvim naznakama biće itekako - pisao je Mitrović na Tviteru.

Na društvenim mrežama pisali su i njegovi i naprednjački botovi, a posebnu aromu, vrlo neprijatnog mirisa i ukusa, dali su Đilasovi kadrovi. Inventivniji od Mitrovićevih, Đilasovi botovi su objašnjavali da “politički prevaranti napadaju Pink kako bi osvojili jeftine populističke poene”.

U tome ima istine, to su ličnim primerom dokazali prvaci Stranke slobode i pravde. Đilas je godinama vodio medijski, politički i policijski rat s Mitrovićem. Na Mitrovićeve optužbe da je “neopevana lopina”, “mafijaš i prevarant”, Đilas je odgovarao tužbama, pokretanjem sudskih postupaka i tvrdnjama da Mitrović ne plaća porez državi. Funkcioneri SSP-a su, uz iskreno zgražavanje, odbili da u poslednjoj predizbornoj kampanju učestvuju u emisijama na Pinku.

- Mi se zalažemo za to da Televiziji Pink bude oduzeta nacionalna frekvencija, da joj bude oduzeta dozvola za rad, da budu pozvani na odgovornost svi koji su stajali iza te mašinerije zla, koji još kriju odgovor na pitanje ko je naručio i platio im onaj brutalni spot protiv Olivera Ivanovića uoči njegovog ubistva. Kao neko ko treba da preduzme korake protiv takvog trovača javnog mnjenja, mi ne možemo da učestvujemo u emisijama te televizije. Da ne govorim kako je Dragan Đilas, predsednik moje stranke, satanizovan na toj televiziji. Imate čitave edicije specijalnih izdanja, emisija i filmova protiv nas. I o meni, ali naročito o Draganu Đilasu, koji je na Pinkovim poternicama svakodnevno. Mi moramo da stavimo taču na takvu mašineriju zla i da pojedince, odgovorne za to, izvedemo pred lice pravde - rekla je Marinika Tepić, potpredsednica SSP-a, dve nedelje pred aprilske izbore, kad joj je bilo potrebno da sebe i svog stranačkog lidera predstavi kao zaštitnika javnosti od pinkoidnog zla.

Kad su izbori prošli, okolnosti su se promenile. U Vučićevo ime, Mitrović je prvi podržao Đilasov predlog da se ponove beogradski izbori, smanje tenzije u društvu i zaborave optužbe za pljačku 619 miliona evra.

- Možda je došlo vreme i možda su se stekli uslovi i za formiranje ambijenta smanjenih političkih i socijalnih napetosti, polarizacija i tenzija. Sad više nije važno ko koga voli ili ne voli. “Dragi Điki” je postao politička realnost koja se mora uvažiti, a to da li se njegova politička organizacija zove “Jedan od 619 miliona” ili drugačije, stvarno više nije pitanje za medije - rekao je Mitrović u intervjuu za list Danas.

U normalnom društvu ne bi bilo moguće da Mitrović promoviše smanjenje političkih i socijalnih napetosti, polarizacija i tenzija. Vučić je stvarao podele u društvu, ali Mitrović je skovao teoriju o “gvozdenoj zavesi”, koja oštro i trajno deli Srbiju na “pobednike i podanike”. Doduše, treba priznati da je Mitrović i u vreme najžešćih napada na Đilasa, u otvorenim pismima, koja je počinjao sa “Dragi Điki, lopino belosvetska”, plasirao informacije o tome da Đilas i nije tako iskreni opozicionar kao što se predstavlja, već da tajno sarađuje s Vučićem.

Mitrovićeve insinuacije nedavno su potvrđene izveštajem tri evropske obaveštajne službe, koji je pripremljen za potrebe Evropske komisije. U tom dokumentu se navodi da Dragan Đilas ima ulogu Trojanskog konja u opoziciji, da Vučić preko njega razbija jedinstvo političkih protivnika. Isto uverenje imaju i mnogi iskreni opozicionari u Srbiji. Vuk Jeremić otvoreno govori o Đilasovim podmetačinama, koje su naneli štetu koaliciji Ujedinjena opozicija Srbije. Duško Vujošević, nosilac izborne liste “Ajmo, ljudi” na beogradskim izborima, tvrdi da je Đilas sabotirao učešće na ponovljenom glasanju na nekoliko izbornih mesta, čime je direktno omogućio da SNS osvoji jedan odbornički mandat više, a s tim i većinu u Gradskoj skupštini.

- Nemam nijedno ružno iskustvo ni sa jednim članom Stranke slobode i pravde, osim sa Draganom Đilasom. O Dušanu Nikeziću i Mariniki Tepić mislim sve najlepše, samo ne mogu da dozvolim da se deseti put, kad nešto pravimo, pojavi neko i to probuši. Više puta smo pokušavali nešto da uradimo na jedinstvu opozicije, svaki put smo bili minirani. Dogovorimo se oko jedne platvorne, Đilas napiše drugu i pošalje u medije. Dogovorimo se o zajedničkom nastupu, on kaže: “Ko neće kako ja hoću, s njim više neću da sarađujem”. Dogovorili smo način kako da izaberemo predsedničkog kandidata, on kaže: “Ponoš, ili cepam koaliciju”. Da li je Đilas stao iza Ponoša u kampanji? Naravno da nije! To je način koji je suprotan idejama koje zastupamo i koje mogu da dovedu do promena u Srbiji - rekao je Božo Prelević, jedan od lidera Slobodne skupštine Srbije.

U Đilasovu saradnju s Vučićem uvereni su i funkcioneri Demokratske stranke, inicijative Ne davimo Beograd, mnogi nezavisni intelektualci, pa i članovi Stranke slobode i pravde. Upravo s tim objašnjenjem, da ne razumeju i ne žele da slede Đilasov zaokret u odnosu prema Vučiću, SSP je napustio gradski odbor u Valjevu. Uostalom, poslednja istraživanja pokazuju da SSP ima rejting od samo 2,5 odsto u Beogradu. Do toga je dovelo osipanje članstva i glasača, razočaranih u postizborne poteze “Gospodina Đilasa”.

- Ne osećam se kao Trojanski konj, ali pokenad se osetim kao magarac, kada vidim šta smo uradili i šta smo žrtvovali da bi neki danas o nama govorili na taj način - tvrdi Đilas, vidno ogorčen na sve koji istinu koriste kao argumente kojima dokazuju njegovu saradnju s Vučićem.

Pored pretnji da više nikada neće sarađivati s Vukom Jeremićem i ostalim kritičarima, Đilas ističe da je on “čovek koji je najnapadaniji u ovoj zemlji, koji je satanizovan i dehumanizovan, koji je prošao pakao”. Vučić je, preko svojih medija, godinama stvarao takav utisak, sve s namerom da Đilasa promoviše u lidera opozicije. Kroz to vreme, dok je Đilas provlačen kroz glib naprednjačkih biltena, i to sa 1.400 prljavih naslova godišnje, Vučić se s pravim političkim protivnicima obračunavao drugačijim sredstvima.

Zbog objava na društvenim mrežama uhapšeno je i osuđeno 700 kritičara zločinačkog režima, a trostruko više je, samo krajem prošle godine, kažnjeno zbog učešća u blokadama puteva i mostova. Vučić je na beogradskim ulicama prolivao krv demonstranata, na koje je pustio sve svoje batinaške odrede, uniformisane policajce i njihove kolege iz mafijaških klanova.

Na mnogo teži način od Đilasa dehumanizovano je nekoliko iskrenih Vučićevih protivnika. Oliver Ivanović sa šest metaka, a Vladimir Cvijan davljenjem u Dunavu. Međutim, Đilas se ne seća tih primera. Više ne želi da ih pominje, kao što ne optužuje Vučića za fašizaciju društva, pljačku javnih resursa, za “Jovanjicu”, “Krušik”, “Beograd na vodi” i ostale kriminalne i korupcionaške afere.

- Umesto da kritikujem Vučića, zar nije važnije da ljudima kažem zašto moramo da uvedemo sankcije Rusiji, kako ćemo da rešimo pitanje grejanja u Beogradu, da sada treba da kupujemo mazut, ako na zimu ne bude dovoljno gasa, da pričamo o tome kako da ova zemlja ima dovoljno struje i nafte, kako da sprečimo izolaciju Srbije - kaže Đilas, objašnjavajući zašto, prilikom gostovanja na Vučićevoj Televiziji Prva, nije ni pomenuo diktatora.

Đilas više ne pominje ni Mitrovića i “mašineriju zla koja truje mnjenje u Srbiji” i ne traži da se Pinku oduzme dozvola za rad. Ne pominje ni konkurs za dodelu nacionalne frekvencije, koji je Savet REM-a raspisao sredinom aprila, a na kome će biti dodeljene četiri dozvole za televizijsko emitovanje i isto toliko za radio stanice. Pre 16 godina, u vreme vladavine Vojislava Koštunice, Mitrović je dobio tri od šest dozvola za televizije s nacionalnom pokrivenošću. Zadržao je dozvolu za Pink, neko vreme se mučio s onom koju je dobio za TV Arena, a dozvolu za rad dečje televizije Hepi ustupio je Predragu Rankoviću Peconiju. Sada, zadovoljiće se samo da obnovi dozvolu za Pink. Usput, stalo mu je da malo zamuti vodu konkurentima, pre svega onima iz “Junajted grupe” Dragana Šolaka.

- Lažu da dugujem za porez. Na konkursu za dodelu nacionalnih frekvencija ne može ni da aplicira onaj ko ima bilo kakav poreski dug, pa me zanima kako će N1 ili Nova S da konkurišu kad nisu ni registrovani u Srbiji - tvrdi Mitrović.

Odgovor na to pitanje znaju Vučić i Đilas. Dobro obavešteni pojedinci iz vrha vlasti kažu da je do saradnje “nesporno legitimno izabranog predsednika svih građana” i “Gospodina Đilasa” došlo baš zbog potrebe da se nagode oko poslovnih kombinacija vezanih za “Junajted Grupu”. Prema tim informacijama, od Šolaka je zahtevano da Vučiću, odnosno jednoj od kompanija povezanih s diktatorom, proda najveću provajdersku kuću u Srbiji, SBB, a da zauzvrat jedna od njegovih televizija (verovatno Nova S) dobije nacionalnu frekvenciju. Vučić je, navodno, obećao sve što mu je traženo. U praksi, realno, Vučićevo obećanje ne znači ništa. Dao ga je i kompaniji “Ringijer”, koja je nedavno registrovala Televiziju Blic. Isto obećanje dobio je i Bogoljub Karić, čija televizija BK Telekom je opet konkurisala za nacionalnu frekvenciju, kao i 2006, kad je propala.

Ne napuštajući davno utvrđenu tradiciju, Vučić je Kariću dao obećanje, a uzeo novac. Čim je prebrojao plen, Vučić je saradnicima naredio da sabotiraju BK Telekom. Iz arhive je izvukao dokaze da je Karićeva televizija 1993. godine, mimo propisa, odlukom vlade Srbije dobila frekvenciju koja je pripadala SR Jugoslaviji. Vrhovni sud Srbije je tada poništio dozvolu za rad BK Telekoma, ali ona je nastavila da radi sve dok Koštunica i Mlađan Dinkić nisu prognali Karića, oteli mu “Mobtel” i zatvorili sve firme, uključujući i televiziju.

Vučić sada taj slučaj koristi i kao pretnju Rankoviću i njegovoj Televiziji Hepi, kojoj preti oduzimanjem nacionalne frekvencije. Pošto ne želi lični sukob s Rankovićem, Vučić pušta glasine da zapadni ambasadori insistiraju na zabrani Hepija zbog tvrde pro-ruske propagande. U Socijalističkoj partiji Srbije tvrde da Vučić ne govori istinu, nego samo pokušava da im obori cenu. Ako hoće da Ranković zadrži nacionalnu frekvenciju, Ivica Dačić će morati da se odrekne bar jednog ministarstva u budućoj vladi. Naravno, Hepi će morati da promeri uređivačku koncepciju, da je prilagodi Vučićevim interesima, naročito posle očekivanog uvođenja sankcija Rusiji.

Konačnu odluku o dodeli frekvencija doneće Vučić, na osnovu svojih interesa i provizija, a ne zakona i propisa. Siguran je samo Željko Mitrović. Za razliku od ostalih vlasnika televizija, on nije samo sluga, nego i Vučićev poslovni partner. Još važnije, Mitrovićeve prave gazde su i Vučićeve gazde, čija ispostava se nalazi u zgradi američke ambasade.

Odmah po dolasku u Beograd i preuzimanju dužnosti ambasadora, Kristofer Hil se zbližio s Mitrovićem. Kao i prethodni ambasadori, Hil je čest gost na Mitrovićevim ručkovima, večerama i zabavama svih vrsta. Nedavno su se družili i na sastanku Trilateralne komisije, kao i u Parizu, gde je Mitrović posetio sajam naoružanja, na kome je predstavio svoj poslednji izum - dron iz serije IKA. Vlasnik Pinka koristi svaku priliku da pozira uz Hila kako bi dokazao da poseduje sertifikat o političkoj podobnosti, koji će mu biti potreban kad Vučić padne s vlasti.

Na isti način, Mitrović je nekada pozirao pored Slobodana Miloševića i Mire Marković. Na listi JUL-a 1996. i 2000. godine kandidovao se za narodnog poslanika u Saveznoj skupštini SR Jugoslavije i za odbornika u opštini Zemun. Na kontramitingu 24. decembra 1996, kojim je SPS hteo da se suprotstavi opozicionarima koji su demonstrirali zbog krađe na lokalnim izborima, Mitrović je stajao na bini, odmah iza Miloševića. Ispod jakne nosio je hekler. Da je tada u masi video Zorana Đinđića, ispalio bi rafal.

Četiri godine kasnije, kad je Đinđić došao na vlast, Mitrović je ugradio novi politički himen i s devojačkom nevinošću ponudio usluge novom gospodaru.

- Nikad nisam bio prijatelj porodice Milošević-Marković. Moja opredeljenja su uvek bila demokratska i sklon sam demokratskim strankama. Svima su poznata moja lična opredeljenja. To se u izveštavanju TV Pinka ne vidi - opravdavao se Mitrović posle 5. oktobra 2000.

Bez po muke uspeo je da se prebaci u tabor pobednika. “Svi koji ozbiljno razmišljaju, moraju biti zahvalni Televiziji Pink. Pink je tih dana, tokom petooktobarskih dešavanja, bio srpski prozor u svet”, tvrdio je Žarko Jokanović, visoki funkcioner Nove demokratije. Mitroviću su u pomoć priskočili Mlađan Dinkić i Nenad Čanak, pa i sam Đinđić. I danas, kad god neko podseti na činjenicu da je Pink nastao kao trovačnica Mire Marković, Mitrovićevi botovi citiraju Đinđića: “Pogrešna je ideja da ja branim Televiziju Pink. Ja branim korisnike, građane Srbije. Ako 70 odsto građana hoće da gleda Pink, nemam pravo da kažem da je to zabranjeno i šund.” Pinkoidnim šundom su upravljali Goran Vesić i Vladimir Popović, zvani Beba. I danas, 22 godine nakon prve abolicije Pinka, ista ekipa truje Srbiju.

Mitrović je nadživeo Đinđića, nadživeće i Vučića. Obojica to znaju. Vučić se zbog toga nervira, a Mitrović uživa. Dok diktator drhti od straha, svestan da ne sme da mrdne iz zlatnog kaveza, medijski magnat živi punim plućima. Dok Vučić ni u toalet ne sme bez telohranitelja, Mitrović svoje kerove vodi u Firencu, da vide Leonardovu, Galilejevu i Kozimovu zaostavštinu i u London, da su Savoy Theatre gledaju predstavu “Pretty woman”. Botoksiran, pun žutih silikona i belih supstanci, provodi se kao nestašni tinejdžer: skejtuje po evropskim prestonicama, leti dronom, zida nove zamkove na Dedinju... U Zemunu gradi svoje pozorište, “Teatar Odeon”, čiji kapacitet će biti oko hiljadu sedišta. Sam je projektovato arhitektonsko-tehnička rešenja sa sedam rotirajućih površina i pet hidrauličnih platformi, a na njima će režirati predstavu “Lucifer”, po komadu koji sam piše i priprema scenario za film.

Autobiografska drama “Lucifer” može da se shvati kao dokumentarac o poslednje tri decenije propadanja države i naroda, u skladu s Mitrovićevim prvim aksiomom - koncepcija Pinka je životni stil Srbije.

Taj životni stil zasniva se na smrti. Na umiranju civilizacijskih vrlina i vrednosti, pa i na nekažnjenom ubistvu Andree Bojanić, nikad utvrđenoj odgovornosti za overdoziranje Ive Bodrožić i misterioznu tragičnu saobraćajku njene mame Nade Bodrožić, kao i uloge u hajci na Olivera Ivanovića i ostale žrtve naprednjačkog režima.

Dok Pink bude matrica savremene stvarnosti, u Srbiji neće biti slobode, pravde i života. To su znali, ali zanemarivali, svi politikanti koji su se smenjivali na vlasti. Svi su abolirali Mitrovića zarad vlastitog interesa, a na štetu celog društva. Ružičastom “Luciferu” su grehove oprostili Đinđić, Koštunica, Tadić i Vučić. Sad se na to sprema Đilas.

Ako njihov plan prođe, Srbija će zaista postati pinkoidni pakao u kome će se čuti samo jecaji, škrgut zuba i kreštavi smeh Željka Mitrovića, manekena opšte propasti.