Do koske

Iz Tuđmanove "Oluje" u Miloševićev pakao - povodom godišnjice progona Srba iz Hrvatske 1995.

"...ŠTA ĆE MENI TA STOKA!"

Uoči mogućeg uvođenja vanrednog, pa i neke vrste ratnog stanja u Srbiji od strane odnarođenog i podivljalog režima Aleksandra Vučića, podsećanje na kriminalni i izdajnički poredak njegovih političkih učitelja, Miloševića i Šešelja te njihovu izdaju krajiških Srba u avgustu 1995. godine, važno je na mnogo načina. Važno je jer je u toj izdaji aktivno učestvovao i Aleksandar Vučić. Kako je to radio onda, tako radi i danas.

N. Vlahović

I ove godine, prvih dana avgusta meseca, samoproglašeni "zaštitnik" svih Srba na svetu, Aleksandar Vučić, odlučio je da se naruga tragediji krajiških Srba iz 1995., kad ih je sa svoje rodne grude prognao proustaški režim Franje Tuđmana i kad ih je istovremeno izdao režim Slobodana Miloševića.

Vučić je i ove godine na silu prikupljao Krajišnike da "obeleži tragediju". Jer, sve ih je manje zainteresovano za te njegove dramske predstave, a njegovi morbidni "performansi" u vezi sa tim, sve su bolesniji.

Neke činjenice koje daju kompletniju sliku tragičnih događaja iz Knina 1995. godine, nikako ne treba preskočiti. Jer, za trežnjenje od kulta ličnosti i diktature, nikad nije kasno.

Naime, dva poslednja naređenja izdata nekoliko sati uoči pada bivše Republike Srpske Krajine (RSK), koji se desio 4, 5. i 6. avgusta 1995. godine, svedoče o dvostrukoj izdaji krajiških Srba. Jednu je izveo Slobodan Milošević sa svojim vojno-obaveštajno-policijskim aparatom, a drugu, lažne patriote na čelu sa Vojislavom Šešeljem i čitavom hordom ratnih huškaca među kojima se tada najviše isticao mladi radikal, Aleksandar Vučić.

Počeo je tog 4.avgusta 1995. progon krajiških Srba, starosedelaca, mahom civila, u sadejstvu sa izdajničkim i kriminalnim režimom Slobodana Miloševića i soldateskom veleizdajnika jugoslovenske države i armije, Franje Tuđmana, bivšeg Titovog generala i nikada osuđenog ratnog zločinca.

Milošević je okrenuo leđa Krajišnicima, a Tuđman krenuo sa svojim "domoljubima" u masovni zločin nad civilima srpske nacionalnosti.

Oba ovde priložena dokumenta su očigledno pisana velikom brzinom i kao što se vidi, zbog te brzine i sa puno grešaka u kucanju, a takođe, "između redova", vidljiv je i nastupajući haos, bes, očaj, panika...

Jer, svi oni koji su iz svoje zavetrine u Beogradu godinama pre toga "potpaljivali" dalmatinske Srbe (i sve druge Srbe u BiH, Hrvatskoj i na KiM), tih dana su ih predali na milost i nemilost Tuđmanovim "oslobodiocima" i raznim privatnim Tuđmanovim "gardama" žednim krvi i pljačke.

Milošević i njegovi generali, udbaši, kriminalci, pa ratni huškači Vojislav Šešelj, Aleksandar Vučić, Tomislav Nikolić i njima slični i bliski ljudi koji su nagovarali pa i fizičkim terorom ("Arkanovci" i "Šešeljevci") gurali ovaj narod u ratnu tragediju, u tom trenutku delili su novac, stanove i vile na beogradskom Beverly Hillsu, čarobnom bregu Dedinju... Za to postoje čvrsti dokazi i dostupni su svima koji žele da čuju istinu.

Na žalost, mnogi ni danas ne žele ni istinu ni pravdu, pa i i dalje slave svoje najveće zlotvore i idu za njima, glasaju za njih i spremni su da izazovu građanski rat u Srbiji zbog njih. O pokojniku Miloševiću govore sve najbolje, a polu-mrtvog Šešelja smatraju polu-božanstvom. Još uvek živog Vučića smatraju svemoćnim faraonom, a sebe srećnim podanicima kojima je on obezbedio mir i prosperitet.

Samo 24 sata nakon ovih poslednjih naređenja koja su potpisali Milan Martić i Mile Mrkšić, krenula je kolona od 100.000 Srba iz Krajine prema Srbiji.

Sa zagrebačkog aerodroma Pleso, vojnom radio vezom 6. avgusta 1995. godine, bivši predsednik vlade Tuđmanove Hrvatske, inženjer Hrvoje Šarinić, pozvao je Slobodana Miloševića, na molbu Borislava Bore Mikelića, bivšeg direktora čuvene kompanije-mesne industrije "Gavrilović" iz Petrinje.

Naime, Mikelić je tražio od Šarinića da pozove Tuđmana na humanost kako bi se naredbom "sa vrha" sprečili veći zločini nad pokrenutom izbegličkom masom od 100 hiljada ljudi koji su krenuli ka Srbiji.

Transkript toga razgovora Šarinić je objavio u svojoj autobiografskoj knjizi.

Na ključnim mestu tog razgovora Šarinić kaže: "...Slobo, stiže ti sto tisuća Srba iz Knina", na šta njemu Milošević besno odgovara: "Šta će meni ta stoka!"

Pokojni Borislav Boro Mikelić, ugledni jugoslovenski privrednik i prijatelj Slobodana Miloševića, svedočio je svojevremeno potpisniku ovoga teksta da je u tom trenutku bio zajedno sa Šarinićem na aerodromu Pleso u Zagrebu, da se taj razgovor zaista desio na njegovu inicijatuvu i da je Milošević rekao to što je rekao.

Danas, 27 godina kasnije, ondašnji ratni huškač, Aleksandar Vučić, i dalje je ratni huškač ali sa najviše državne funkcije. Javno priča o miru, a preko svojih trbuhozboraca poziva na oružje preostale Srbe. Spreman je kao što su to radili Milošević i Šešelj, da ratuje do poslednjeg Srbina, dok se on i njegov krvopijski režim brutalno bogate.

Na žalost, i to treba reći, mnogi prognani Srbi, kako oni iz Hrvatske tako i iz BiH, danas nastanjeni uglavnom u Vojvodini i Beogradu, a koji su prošli Golgotu izbeglištva i pamte kad ih je Miloševićeva policija nasilno naseljavala na Kosovo i Metohiju (1999. opet prognani odatle) i dalje su najgorljiviji sledbenici Miloševićevog nasleđa.

Gore od toga rade njihova deca i unuci koji obožavaju Vučica i njegov režim.

Skupština Vučićeve Srbije prepuna je danas te nesrećne, izluđene, histerične i agresivne mladeži koja je spremna da "oči vadi" za račun čoveka koji će, koliko sutra reći, nekom novom Hrvoju Šariniću: "...Šta će meni ta stoka!" >

1

Idiotska scenografija

Evo kako je napravljena Vučićeva, idiotska "scenografija" za "obeležavanje" jedne od najvećih tragedija srpskog naroda u novijoj istoriji.

Ova sramna, bolesna "umetnička instalacija" postavljena je za tu priliku ispred gradske kuće u Novom Sadu!

Replika putokaza jasno pokazuje gde je skretanje, a gde tranzit prema jugu.

Proteranim Srbima iz Hrvatske, tog avgusta meseca 1995. godine, Miloševićeva vojno policijska hunta nije dozvolila da skrenu ni u Beograd ni u Vojvodinu.

Nego, pravac Kosovo i Metohija! Traktorima i prikolicama prikazanim na ovoj Vučićevoj "instalaciji".

Istim "prevoznim sredstvima" ovi mučenici su pobegli od pogroma albanskih separatista nazad u centralnu Srbiju. Stigli su samo do Kraljeva. Dalje im nisu dali Miloševićevi policajci.

Aleksandar Vučić je tada bio ministar informacija, praktično šef Miloševićeve propagande. To je značilo samo jedno: blokada informacija i proizvodnja laži.

Vreme je da se i o toj njegovoj "patriotskoj" prevari progovori. O tome kako je "vozao" i tadašnju javnost i prognane Srbe iz Hrvatske.