Na nišanu

Samrtno kolo umiruće naprednjačke piramide: Kolika je cena Vođinih Potemkinovih sela

Režim služi mafiji, mafija služi režimu

Prema podacima svetske organizacije za dokumentovanje podataka o pranju novca (UNODC), ovaj kriminalni posao u Srbiji čini skoro pet odsto BDP-a. U zemljama takozvanog Zapadnog Balkana, izračunato je da se prosečno godišnje „opere” oko pet milijardi evra, od čega srpski „perači” ubace u promet barem trećinu tog novca. Na ovoj vrsti „ekonomije” počiva čitav Vučićev režim. Zahvaljujući njemu, njegov režim je sve do sada opstajavao. Ali, dugovi su rasli brže od njegovih apetita. I ta ogromna dubioza, pojela bi i mnogo jače režime od njegovog. Da je gledao filmove o italijanskoj mafiji, mogao je da nauči pravilo mafijaške ponude i potražnje. Da zna gde mu je mesto. Srećom, u okolnostima pada njegovog prezaduženog i kriminalizovanog režima, bog i vreme, rade za Srbiju. Ukoliko do konačne pravde i oslobođenja, ostane nešto od nje.

Nikola Vlahović

Za samo dve godine (2020-2021), pod kontrolom režima Aleksandra Vučića registrovano je više od 20.000 preduzeća u Srbiji. Ova činjenica je lako proverljiva, jer prema zvaničnim podacima, u 2021. godini ih je registrovano skoro deset hiljada (tačan broj: 9.635), a godinu ranije, u sred najgore blokade života, 2020., dakle, u „pandemijskoj” atmosferi, približno toliko (minus 459). U 2021. godini, pojavilo se čak 34.378 nova preduzetnika, za 4.568 više nego prethodne godine, mahom članova Srpske napredne stranke, njihove rodbine, bliže i dalje, te onih koji su sa tom parapolitičkom sektom „u ljubavi iz interesa”.

Međutim, početkom ove 2022. godine, omiljena naprednjačka zabava, počela je najmasovnija registracija firmi i preduzetnika, pa je tako od 4. januara ove godine, registrovano čak 124.260 aktivnih preduzeća i 290.445 preduzetnika, što je verovatno rekord svih rekorda od početka vladavine s uma sišavšeg diktatora i njegove razularene stranačke vojske.

Cilj Aleksandra Vučića je jasan: po svaku cenu i na svaki način prikazati da Srbija radi, da nikad nije bilo bolje i da su pokrenuti svi njeni potencijali i da su u tom pravcu angažovani svi koji još mogu da hodaju u ovoj posrnuloj državi.

Druga strana ove medalje izgleda sasvim drukčije. Naime, ako se pogledaju delatnosti kojima se navodno te firme, kompanije, predu-zeća bave, slika postaje jasnija. Među najčešćim delatnostima ove Vučićeve veštačke privredne piramide, nalaze se: „nespecijalizovane trgovine na veliko, izgradnja stambenih i nestambenih zgrada, računarsko programiranje, konsultantske aktivnosti u vezi sa poslovanjem i ostalim upravljanjem, te drumski prevoz tereta”. To je ono što Vučićevom „ekonomskom preporodu” treba.

Kod novopečenih preduzetnika naprednjačkog pedigrea, među najpopularnijim delatnostima su: „poslovanje restorana i pokretnih ugostiteljskih objekata, konsultantske aktivnosti, drumski prevoz tereta, poslovanje frizerskih i kozmetičkih salona, održavanje i popravka motornih vozila...”

To je ukratko sve ono što je režim odlazećeg diktatora punu deceniju forsirao kao prioritet. Slika njegovih „reprezenata” na njegovim televizijama je isto takva: frizerke, „konsultanti”, vlasnici pečenjara, priučeni dunđeri, šoferi teških kamiona i prevaranti svih boja i kalibara, na čija imena režimska mafija otvara neograničen broj takozvanih privrednih društava.

Pranje novca od kriminalnih delatnosti se podrazumeva, a na najvažnijem mestu nalaze se „eminentni” predstavnici građevinske mafije, koja praktično čini osnovnu ekonomsku polugu razbojničke ekonomije Aleksandra Vučića.

Koliko su navodno profitabilne ove delatnosti, najbolje govori i Vučićeva izjava da su „teret krize najteže podneli sektor saobraćaja i skladištenja koji je iskazao gubitak od 11,54 milijarde dinara i sektor usluga smeštaja i ishrane, što uključuje hotelijere i ugostitelje sa neto gubitkom od 9,18 milijardi dinara”... Ali, uprkos ovim neporecivim činjenicama, on i dalje insistira na tim i takvim gubitničkim delatnostima (jer ih ima previše i tržište je prezasićeno), umesto velike, sveobuhvatne državne politike usmerene ka proizvodnji hrane, najvećem i najstabilnijem resursu koga Srbija ima.

I dok diktator kao na fabričkoj traci „proizvodi” nove partijske „preduzetnike”, istina je gorka: Republika Srbija trenutno u avgustu 2022. godine, duguje Međunarodnoj banci za obnovu i razvoj 2,19 milijardi evra, a stranim vladama (uglavnom arapskim feudalnim despotijama) koje drže „tapiju” na srpske resurse, dug iznosi 2,66 milijardi evra. Ukupan zbir minusa ove banditske ekonomije, čak i prema podacima Vučićevog ministarstva finansija, iznosi 28,1 milijardu evra ili 55,7 odsto bruto domaćeg proizvoda! Ali, prema podacima američke Peter.G.Peterson fondacije specijalizovane „za praćenje fiskalnih izazova”, Vučićeva Srbija duguje preko 35 milijardi dolara, sa velikim brojem otežavajućih klauzula! Reč je o raznim oblicima zaduživanja koje je njegov režim proizveo, ne vodeći računa o posledicama takvog bolesnog rasipništva.

U nekoliko navrata, Vučićevi nadriekonomisti, isticali su primer američkog državnog duga koji danas iznosi zastrašujućih 30.000 milijardi dolara, tvrdeći da je to „normalno za tako veliku državu i ekonomiju”.

Sladostrasno trošenje novca građana Srbije i zaduživanje u njihovo ime, snažno podstiče i čovek sa lažnim doktoratom, Siniša Mali, opasan krvopija, spreman da u svakom momentu skine kožu sa leđa građanima Srbije.

U Zakonu o metrou i gradskoj železnici, koji je Skupština Srbije usvojila 20. maja ove godine, navodi se da je vrednost tih projekata procenjena na “oko šest milijardi evra”, kao i da su “u toku pregovori sa bankama za što povoljnije uslove kreditiranja”. I upravo Siniša Mali, sprema novu „kalkulaciju” na čitavih 10 milijardi evra, pa u tom smislu priprema i adekvatan niz opravdanja za takvo nešto, u govoru koji će njegov vođa održati u jednom od svojih „obraćanja” na jesen.

U međuvremenu, dok cene najosnovnijih proizvoda doslovno divljaju, kako u velikim prodajnim mrežama, veleprodajnim centrima, tako i na pijacama, počelo je podizanje cena poljoprivrednog (obradivog) zemljišta. Tako je od 2019. do prošle, 2021. godine zabeleženo čak 52.733 kupoprodaje, i to uglavnom, od starih vlasnika, dakle, domaćih poljoprivrednika starosedelaca prema novim bogatašima, često ljudima bez ikakvog zanimanja, koji su koliko juče postali multimilioneri i danas „operišu” po Srbiji, kao lovci na sve što je vredno od resursa. Kupuju za račun režimske mafije, kojoj i sami pripadaju.

Za deset godina stvorena je čitava nova vlasnička piramida, koja uredno plaća reket Vučićevoj stranci. Režim služi mafiji, mafija režimu. U tom opasnom, samrtničkom kolu, igraju glavni protagonisti davljenja Srbije, režimske ekonomske ubice koje su za svoj račun i za račun Aleksandra Vučića, spremne da prodaju svaki kvadratni metar države. Blizu su cilju da Srbija nestane sa mape Evrope i sveta ukoliko ih ne spreči unutrašnji otpor preostalih razumnih delova društva. U suprotnom, epilog će imati karakter još neviđenog oblika genocida, najgoreg od kad ova nacije i njena država postoje.

Masovna prodaja poljoprivrednog zemljišta dovela je do toga da je ono postalo jednako skupo i na jugu Srbije i u Vojvodini, i u Mačvi i Podrinju i u Šumadiji.

Vučićevi „skakavci” detaljno češljaju sva plodna područja. Njegovi „terenci” imaju jasna uputstva: za određivanje cene zemljišta najbitniji su lokacija i kvalitet zemlje, a prilikom ucenjivačke trgovine (jer kupuju što jeftinije i prodaju što skuplje), posmatraju sve-i lokaciju i kvalitet zemlje, pa čak i nagib terena. Sve ulazi u cenu. Posebno je povećana potražnja usled izgradnje novih puteva. I tu je vladajuća partijska mafija jedina koja trguje. Niko drugi ne sme mi da pomene eventualno učešće u kupovini.

Zbog svega toga, novi vlasnici, nepoznati domaćem stanovništvu ali poznati Vučiću i njegovim bližnjima, podigli su cene čak i u manje atraktivnim područjima, gde se kreću od oko 3.000 pa do 40.000 evra po hektaru. Zakupac državne zemlje takođe mora biti blizak Vučićevoj stranci ili makar simpatizer, pa i onaj ko je spreman da kao zakupac plaća poseban „doprinos” radu njegove stranke.

Poređenja radi, sada već davne 2008. godine, najviša cena najkvalitetnijeg zemljišta u Vojvodini bila je 5.000 evra po hektaru, a danas isto takvo zemljište košta između 50.000 do 120.000 evra po hektaru, uglavnom na području Bačke.

Površina obradivog zemljišta, samo u Vojvodini, iznosi 1.600.000 hektara. To je ukupna obradiva površina Austrije, Belgije, Holandije i Luksemburga zajedno! A Vučić je doveo najveću i ekološki najprljaviju kinesku fabriku guma da u noj rade novi robovi, umesto da podigne nove i pokrene stare poljoprivredne kombinate, da naši ljudi na svojoj zemlji proizvode najbolju hranu na evropskom kontinentu.

Može li se za tog čoveka reći da je veleizdajnik? Može i mora.

Cene su porasle i zbog desetogodišnjeg terora nad poljoprivrednicima, gde je poljoprivredno zemljište „preimenovano” često kao građevinsko, a poljoprivredna imanja, mala gazdinstva uništena, porodice mizerno isplaćene i rasterane sa područja na kojima su živeli. Došlo je na takvim mestima do masovne izgradnje „komercijalnih objekata”, raznih gigantskih hala praćenih lošom infrastrukturom, objekata koji zagađuju okolinu...

Obradivog zemljišta, kvalitetnog za poljoprivrednu proizvodnju, sve je manje u Srbiji. Naskuplju njivu, čiji je hektar 2020. godine prodat za 100.000 evra kod Bačke Topole, nisu kupili najveći srpski zemljoposednici nego jedan mađarski tajkun.

Prosečna cena obradivih njiva u Srbiji u 2021. godini bila je oko 6.800 evra po hektaru, a kretala se u rasponu od ispod 350 evra do preko 41.000 evra po hektaru, pri čemu je u 93% kupoprodajna cena hektara bila između 900 do 18.000 evra.

Vučićeva mafija se ozbiljno bavi i pranjem novca od ovakvih transakcija, pa je tako kvadrat poljoprivrednog zemljišta prodat Surčinu (naselje Jakovo) po ceni od skoro 25 evra po kvadratu za parcelu površine 59 ari. Tako je jedan hektar ove oranice prodat za neverovatnih 249.000 evra! Pranje novca je i tu vidljivo. Ali je u Srbiji i nekažnjivo.

U nedavnom izveštaju MMF piše da nije moguće navesti koliko se nezakonitog novca generisanog na Zapadnom Balkanu i u inostranstvu zaista pere u regionu.

Za pranje novca manjih količina često se koriste preduzeća čije poslovanje iziskuje mnogo gotovine poput barova, restorana, benzinskih pumpi, i taksi udruženja, piljara, hotela prodavnica suvenira, sportskih klubova, firmi koje prodaju i iznajmljuju automobile.

Pravosuđe, kao što je poznato, pripada samo jednom čoveku. U tom smislu nema govora o nekom ozbiljnom procesuiranju ili ne daj bože prethodno dobro dokumentovanim činjenicama. Zato će svaki sud u ovoj zemlji, da bi uopšte postupao po predmetu za pranje novca, insistira da se prvo dokaže predikativno delo, odnosno, da je za nekog dokazano da se bavio drogom, otmicama ili drugim kriminalom - pomoću čega je nelegalno stekao novac koji je potom oprao. A, to, u Vučićevom sistemu „vrednosti”, ne vredi ni pet para. Jer dokaza ne sme biti ni kad ih ima.

Širom Srbije, posebno na Zlatiboru u Čajetini, na Kopaoniku, Paliću, u Vrnjačkoj Banji i u Vranju za pranje novca su takođe prijavljene prodaja voća i povrća (posebno pečurki) i upotreba ugostiteljskih radnji. Od 2018. godine svaki prosečan knjigovođa mogao je da primeti da takva preduzeća uglavnom redovno menjaju vlasnike, nakon čega obično sledi skok prometa i zarade. I sve veći broj kazina u Srbiji odavno služe u „industriji pranja novca”.

Prema istraživanju inspektora Europola, kriminalni akteri širom Balkana već ulažu velike prihode u aktivu kriptovaluta.Poslednji takav ozbiljan posao radila je grupa pod komandom Vučićevih „privrednika” sa Kosova, ali su ih, nakon velike potrošnje struje, zbog „rudarenja” kriptovaluta, provalile službe KFOR-a, pa je „sistem pao” a pali su i akteri.

Takozvani neformalni sektor ekonomije u Srbiji iznosi 27 odsto BDP što kriminalnim akterima pomaže da novac koji zarade na ilegalnim tržištima prebace u zvanične legalne tokove. U Srbiji, a posebno na lokacijama gde su cene nekretnina za samo godinu i po dana višestruko skočile su Zemun, Subotica i Niš, pranje Vučićevog prljavog novca je sada skoro javno. On smatra da nema od čega da se krije, mada bi već odavno trebao biti u ilegali.

Poslednjih deset godina njegove vladavine, pojavio se novi tip pranja novca, gde njegovi režimski „specijalci” rade te operacije i u čitavom regionu, pa nude svoje „stručne usluge” na prostoru čitave Evrope. Ova subverzivna i za svaku zdravu ekonomiju destruktivna delatnost, postala je nekim finansijskim krugovima iz EU i drugih delova sveta atraktivna, u tolikoj meri da je Vučićeva Srbija danas isto ono što je nekada bio Tajland, koji je na isti način zarađivao milijarde dolara od seks turizma.

Turistički dolazak u Srbiju zarad „pranja novca” pod pokroviteljstvom njegovog režima, postao je privlačan i vrlo moćnim ljudima iz svetske finansijske plutokratije. Vremena su očigledno veoma ružna, prilike neizvesne i sve je manje gadljivih na ovakve „izlete”.

Pema podacima španskih medija i njihove policije, samo u toj zemlji ima oko 100 kriminalnih grupa sa Zapadnog Balkana i smatra se da su kriminalci koji dolaze iz Srbije „najstručniji” i da se tamo ne bave pranjem novca nego „instruktažom”, dakle, privatnim obukama, gde objašnjavaju mehanizme i načine kako da ne budu uhvaćeni u krivičnom delu.

Vučićev režim, takođe je omogućio da Srbija postane „regionalno čvorište” za pranje novca putem nekretnina. Vučić je u ovaj kriminal uveo mnogo ljudi iz regiona nekadašnje Jugoslavije, mnogima je on dužan, mnogi njemu „dođu” ukoliko bude morao da se skloni od ruke pravde. Tako recimo, opštine širom regiona daju dozvole za gradnju (prema nagovoru njegovih „investitora”), a mnoge od njih, posebno u BiH, Crnoj Gori i Makedoniji, nemaju nikakve kontrolne mehanizme. Većina tih ubogih opština ne raspolaže validnim zemljišnim knjigama a evidencije o građevinskim dozvolama su nepotpune i loše arhivirane.

Vučić jeste postao regionalna opasnost, isto kao i njegov sabrat u pljački, albanski premijer Edi Rama, ali i prebogati „politički preduzetnici” koji jašu na nacionalnim osećanjima, poput lidera HDZ-a Dragana Čovića iz Zapadne Hercegovine ili njemu sličnih lokalnih paša i subaša, koji su doslovno u „talu” sa građevinskom i svakom drugom mafijom naprednjačke, Vučićeve Srbije.

Jedan proamerički analitičar iz Evropske unije, a povodom saradnje Vučićevog režima sa američkim FBI istražiteljima, ovako je opisao stanje Vučićeve zvanične i nezvanične politike: „...Zvanično, on kaže da Srbija želi EU, a nezvanično, organizovani kriminal je i dalje glavni izvozni brend Srbije, gledano iz Zapadne Evrope, usled čega postoji i veliki pritisak da se poboljšaju rezultati u okviru borbe protiv takvog organizovanog kriminala od strane EU i međunarodnih partnera. A, kriminalci su generalno uvek korak ispred države, što se može videti na primer u odličnoj saradnji srpskih i kosovskih organizovanih kriminalnih grupa, dok je policijska saradnja Beograda i Prištine skoro nepostojeća, ako se izuzme razmena informacija posredovana od strane međunarodne zajednice”.

Kad uskoro padne, a pad će biti bolan, iza Vučića će ostati haos i dugovi. Možda će biti zapamćena i jedna originalna metoda, pokazna vežba kako se rasparčava država, a istovremeno se javnosti podmeće lažna predstava o snažnom napretku „internacionalizaciji” srpske ekonomije. Ta metoda je jedinstvena, ali po rasprodaji najvećih državnih bogatstava, prirodnih i privrednih resursa u cilju zadobijanja i zadržavanja međunarodne podrške svom nedemokratskom režimu. „Orginalnost” ove metode je u tome, što je njen cilj bio da se zadovolje sve velike svetske sile tako što će se svakoj prodati ili pokloniti nešto od srpskih prirodnih i privrednih bogatstava.

Tako je, na primer, Nemcima i Turcima kroz ogromne državne subvencije pomogao, a njihovim firmama u Srbiji dao sve potrebne resurse i infrastrukturu besplatno, Amerikancima autoputeve na koncesiju i upravljanje, Francuzima aerodrom i metro, fabriku za reciklažu, Kinezima rudnike i kanalizacione mreže, Arapima poljoprivredno zemljište i najskuplje gradsko građevinsko zemljište na Balkanu, savsko priobalje u Beogradu, i mnogo toga još.

Organizacija Globalna inicijativa protiv transnacionalnog organizovanog kriminala (GI-TOC) istraživala je u svih 193 zemlje članice UN-a privredni kriminal i došla do podataka o kriminalu u svakoj od njih. Srbija je u tom istraživanju prepoznata kao jedinstvena i po tome.

Vučićev režim predao je sve institucije, čitavo društvo i ceo sistem, u ruke svom kriminalnom preduzeću, njegovoj hidri sa hiljadu krakova ali sa jednom glavom. Ta njegova glava, koja je i osmislila mafijašku državu, danas je na panju.

Mnogi će otići zajedno sa njim. Mnogima se ni ovaj režim „neće poznati”, jer su se vešto od njega „očešali” i nisu bili u javnosti viđeni. Mnogi od kompromitovanih novih bogataša koje je stvorio takav sistem, već su spremni da budu svedoci na budućem procesu njemu i njegovoj rođačko-partijskoj bratiji. Hoće li ga biti? Jer Srbija je u prošlosti kažnjavala svrgavanjem i krvavim represalijama skoro sve svoje neukrotive vladare.

A 1.

Otvoreni Balkan za društvo iz zatvora

U regionu takozvanog Zapadnog Balkana postoji veoma malo industrije (uglavnom posluju mala i srednja preduzeća) i ko god da kontroliše novac u ovoj ekonomiji zasnovanoj na pomoći, ima veliku moć. Ovako je londonski BBC došao do „definicije" drskih balkanskih autokratija, kakva je Vučićeva. BBC dodaje i pojašnjenje: „Da bi opstala, preduzeća zavise od veza sa političkim pokroviteljima."

Teško je predvideti gde će se na Zapadnom Balkanu stvoriti buduća žarišta organizovanog kriminala, ali iz jedne dobro negovane posmatračke organizacije (u ovom slučaju, „Globalne inicijative protiv transnacionalnog organizovanog kriminala") misle da postoji nekoliko stvari na koje treba obratiti pažnju. Naime, analitičari iz ove organizacije smatraju da je razvoj na različitim poljima u regionu Zapadnog Balkana, istovremeno i potencijalna opasnost da se veliki projekti iskoriste u negativne svrhe. U tom smislu kritikuju ideju izgradnje autoputa koji je Vučić na sve načine promovisao kao važan, a to je autoput Niš-Priština-Tirana-Drač.

Tako analitičari iz Globalne incijative kažu: „...Veliki autoputevi koji se grade od Bara do Beograda i od albanskih luka do Kosova (poznati kao autoput Albanija - Kosovo, autoput Drač - Kukeš ili Patriotski autoput) mogu samo da štete. Planirano je da jadransko-jonski autoput ide od severa Grčke pa sve do hrvatske granice sa Slovenijom. Ovi projekti bi mogli da imaju veoma pozitivan efekat na region povećanjem povezanosti i trgovine, ali i privlačenjem većeg broja turista. Putevi, međutim, mogu da utiču i na rute za krijumčarenje, povećanjem efikasnosti ili krijumčara ili policije. Istovremeno, ovi projekti sami po sebi stvaraju priliku za kriminalnu aktivnost - kroz tendere za izgradnju i korupciju na najvišim nivoima vlasti."

Vučić se, naravno, brinuo da trase budućeg šverca ljudi, narkotika, oružja i svih akciznih roba, mogu da budu što kvalitetniji. Da roba ne kasni, a isplata takođe. Zato je taj autoput bio u središtu njegove političke kampanje. A, stratigija nazvana „Otvoreni Balkan", zapravo je imala za cilj stvaranje neformalnog mafijaškog kalifata pod njegovom komandom i komandom njegovog „partnera u poslu", Edija Rame.

Glosa

Površina obradivog zemljišta, samo u Vojvodini, iznosi 1.600.000 hektara. To je ukupna obradiva površina Austrije, Belgije, Holandije i Luksemburga zajedno! A Vučić je doveo najveću i ekološki najprljaviju kinesku fabriku guma da u noj rade novi robovi, umesto da podigne nove i pokrene stare poljoprivredne kombinate, da naši ljudi na svojoj zemlji proizvode najbolju hranu na evropskom kontinentu.

Može li se za tog čoveka reći da je veleizdajnik? Može i mora.

Glosa

Ekonomija nenadoknadivog gubitka je jedna afektivna ekonomija u kojoj se sve gubi, a ništa ne dobija

(Anonimni britanski ekonomski teoretičar o posledicama kriminalne ekonomije)