Feljton

Rat u Hrvatskoj iz pera obaveštajca (3)

Uloga Mike Špiljaka i njegove klike

Obaveštajac bivše JNA objavio je knjigu ''Iz dnevnika jednog obaveštajca'', koja je potom, po tvrdnjama Kupindoa povučena iz prodaje. Objavljujemo delove iz ovog dnevnika, bez navođenja imena autora. Knjigu feljtoniziramo, da se mlađi naraštaji podsete kako je bilo. I da se više ne ponovi

Piše: ''Nestor''

Iz tih razgovora u slobodno-vulgarnoj varijanti, dolazile su priče o samostalnosti Hrvatske, proterivanju Srba, oduzimanju stečenih prava, udaljavanju sa posla, pokretanju krivičnih prijava protiv lica koja su svojim dotadašnjim delovanjem nanosili štetu Hrvatskoj. Krug oko pukovnika se širio, a svi novi koji su dolazili imali su zajedničku karakteristiku: bili su članovi ili simpatizeri "maspoka". Stvarana je neformalna grupa, koja je sa stanovišta zakona, širila neprijateljsku propagandu i pravila planove za prevrat. Imao sam posredne informacije, da takvih i sličnih grupa ima širom Hrvatske. Ništa nije preduzimano, jer je to tumačeno kao "evociranje uspomena na protekla vremena i nerealna nadanja koja se nikada neće ostvariti."

Faktor vremena i promene koje su nastale nisu uvažavani, pa se računalo da će sve biti prekinuto na način kako je to urađeno 1971. godine. Samo se nije znalo, ko će to da prekine? Pored već postojećih izvora bile su mi potrebne nove pozicije kako bih imao što valjanije informacije. Kako su sadržaji bili uznemiravajući i vrlo upozoravajući, trudio sam se da pre izveštavanja svaku informaciju proverim više puta i iz više izvora. Počeo sam se vraćati onima koji su me tražili još iz vremena "afere Gaži".

Pavle Gaži, čovek koji je svojom vizijom udario temelje "Podravke" i od Koprivnice i okolnih mesta napravio vrlo primamljiva mesta za život i rad. Tu je bilo ljudi iz svih krajeva Jugoslavije, svih nacionalnosti i vera. Gaži je 1983. godine smenjen sa dužnosti ministra unutrašnjih poslova Hrvatske. Smena je legendirana bolešću, ali su pravi razlozi bili druge prirode. Ta afera je u prvi plan izbacila nekoliko ljudi. Ja sam od 1984. godine pa dalje uspeo sa svakim od njih da uspostavim kontakte. Pavle Gaži je smenjen sa spomenute dužnosti iz čiste osvete prema njemu. Te 1983. godine i kasnije, nosioc uništavanja jednog čoveka bio je Mika Špiljak. On je zbog sebe i svog sina Vanje uništavao čoveka, koji je radeći svoj posao naišao na puteve kriminala, špijunaže i drugih aktivnosti koje je sprovodilo Špiljak i klika oko njega.

Kada uništavaš čoveka ne možeš samo njega da zahvatiš. Svi moraju da stradaju, žena, deca i što je moguće više članova šire porodice sa obe strane, najodaniji prijatelji i sl. Tom formulom, oprobanom u vreme informbiroa i kasnije, krenulo se prema Gažiju. Među zahvaćenima oko njega bio je i brat njegove supruge Ljubice-Velimir-Veljo Maravić. Diplomirani pravnik, šef pravne službe u "Podravci". Kada smo se upoznali nije bio ništa. Imao je kancelariju u koju niko nije ulazio, niko ga za ništa nije pitao, a na posao je morao da dolazi redovno i uredno.

Maravići su rodom iz Drežnice, a u Koprivnicu su došli pred Drugi svetski rat. Velimir je u Koprivnici krenuo u osnovnu školu 1942. godine. Taj deo Hrvatske nije bio zahvaćen ratnim dejstvima, to je bila sigurna teritorija NDH, pa je Poglavnik Pavelić u mestu Ždala blizu granice sa Mađarskom koristio letnjikovac za odmor i lumperajke. Tako je pri jednom dolasku, na železničkoj stanici u Koprivnici, organizovan njegov doček. Ispred okupljenih cveće Poglavniku predao je mali Veljo. Sve je to zabeleženo, fotografisano i u novinama objavljeno.

Kada je počeo obračun sa Gažijem iz arhive CK SKH i državne bezbednosti izvučeni su ti matrijali. Korišteni su, da se pokaže sa kim Gaži živi i koga on protežira. I njemu su počeli da lepe etikete neprijatelja i destruktivnog elementa. Pratili su ga, prisluškivali mu telefon, otvarali pisma i ko zna šta još.

Stavljen je praktično u kućni pritvor iz kojeg nije uzašao do izbijanja rata, a nije prihvatio ni novu političku opciju.

Kada sam upoznao Maravića već je bio "ruševina" od čoveka. Teško je optuživao Miku Špiljaka, Jakova Blaževića, Milutina Baltića, Čedu Grbića, Jelicu Pavličić i druge. Optuživao ih je za kriminal neviđenih razmera, antisrpsko delovanje i progon pod okriljem politike SKH. Nisam mogao da verujem da su Srbi u Hrvatskoj građani drugog reda. Samo probrani pojedinci iz srpskog naroda imali su povlašćen društveni položaj. Oni su držali ključ u svojim rukama. Krug je proširivan po potrebi do određenog broja da se ne naruši "nacionalni ključ", ali uvek na način da za njih u kontinuitetu ostaje prostor za nasleđe u privilegijama. Samo oni najpronicljiviji su uočavali pravo stanje u Hrvatskoj. Nisu mogli da reaguju, nisu imali adresu na koju bi se obratili, jer ta adresa je bila SKJ-SKH, a upravo su oni bili nosioci tog zločinačkog delovanja prema Srbima u Hrvatskoj. Ni ja nisam imao hrabrosti o tome da izveštavam, jer sam znao gde će ti sadržaji završiti i da ću imati nesagledive posledice. U tome sam već imao iskustvo i grešku nisam hteo da ponovim.

Nekoliko godina ranije upoznao sam se u Brod Moravicama sa tadašnjim predsednikom mesne zajednice. Prilikom upoznavanja on je umesto svog imena rekao da se zove "Firer". To me je zainteresovalo i počeo sam da istražujem. Došao sam do neverovatnih podataka. O svakom novom podatku sam izveštavao. Gurali su me napred, hvalili kako dobro radim i da su rezultati izvanredni.

"Firer", pravim imenom Branko Delač je bio pripadnik nemačke divizije "Princ Eugen", ranjen pod neobjašnjivim okolnostima 1944. godine i do 1955. godine mu se gubi svaki trag. Njegova majka bila je rođena sestra ustaškog funkcionera Božidara Kavrana. Po povratku u rodno mesto niko ga ne dira. On svojim radom od opšteg društvenog interesa skuplja samo lovorike i tako sve do 1983. godine kada je povodom Dana republike 29.11. dobio orden "zasluga za narod".

Ja sam pozvan u Zagreb da donesem njegov dosije, gde je preuzet. Tom prilikom su mi ponovili, da sam odlično radio, da sam na "Firera" pazio kao na dete i da sam mnogo doprineo ukupnom radu sa njim. On je bio saradnik još od 1945. godine kada ga je UDB-a vrbovala. Nagrađen sam sa 10 dana plaćenog odsustva! Posle tog iskustva sam pazio šta radim i o čemu izveštavam.

Prošlo je gotovo pet godina od prvih informacija koje sam primio od Maravića, kada mi se ukazala prilika da razgovaram sa generalom KOS-a u Varaždinskim toplicama. General je bolovao od teške, neizlečive bolesti. Kako je voleo da me sluša, ispričao sam mu šta znam. Gledao me je jedno vreme, a onda počeo da priča:"Taj tvoj izvor zna mnogo. Rekao ti je istinu i šteta što nas nisi malo "zagolicao" tim sadržajima. Ti si mlad i voliš svoj posao u ostalom ja sam te primio u Službu. Takav sam i sam bio. Neke stvari se rade kraće neke duže, a neke nikada ne stignemo da uradimo. Meni se čitavog života okreće u želucu od raznih tipova sa kojima se moram viđati, rukovati i razgovarati, a znam dobro o kakvim se neljudima radi. Moraš kod sebe izgraditi mehanizam "zaštite" da se preterano ne uzbuđuješ na ono što čuješ i vidiš. Sve će doći na svoje mesto."

Po mom mišljenju, problem je bio, što je takvih protuva bilo više od normalnog broja na prostoru čitave Jugoslavije. O njima se znalo, ali ih je bilo nemoguće zaustaviti i eliminisati. Množili su se kao zečevi.

Tako se urušavalo društvo, koje smo, izgleda, gradili na lošim temeljima u kojem su lične pretenzije i interesi nadvladali opšte i budućnost nam je bila vrlo nestabilna. Proširivanjem veza došao sam u kontakt sa jednim magistrom ekonomskih nauka, profesorom na Ekonomskom fakultetu u Zagrebu. Hrvat iz Hercegovine, odgojen na vrednostima Katoličke crkve i nacionalne isključivosti. Radio je kao direktor u jednom javnom preduzeću. Bio je vrlo obavešten. Čudio sam se da je "slobodan" za razgovore i kontakte. Nekoliko meseci od početka naših susreta, primetio sam da moje kolege iz državne bezbednosti Hrvatske sve češće dolaze kod mene, da me sve češće pozivaju na razna okupljanja. Razgovori su bili i privatni i stručni, ali nikada ni jednom rečju nije spomenuto ime moje veze. Počeo sam da sumnjam u njihove dobre namere i prave razloge druženja. Tek nakon godinu dana doznao sam da je moja veza njihov objekat interesovanja i operativnog angažovanja. Oni su se čudili da taj u opšte hoće da razgovara sa mnom. Čudili su se i svemu što mi je do tada rekao. Dakle, oni su čitavo vreme prisluškivali naše razgovore, tajno nas fotografisali i pratili, bili nam za leđima svake sekunde. Nisam se previše uzbuđivao, jer sam znao da radim krajnje profesionalno i da nisam ništa uradio što bi me brinulo.

Sa ovom vezom bio sam u vrlo bliskim odnosima sve do 10.09.1991. godine kada smo se sreli na benzinskoj pumpi u Dubravi, naselju u Zagrebu. Tada me je ljutito i javno pred ostalima nazvao četnikom i okupatorom, zapretivši da će mo se uskoro obračunati. Nije me iznenadio niti uplašio, odgovorio sam mu sledeće:"Bili smo dobri i nikada te nisam izneverio niti slagao. Neću ni sada. Nisam ni četnik ni okupator, ali da te ne bih izneverio biću četnik kakvog ti ne možeš ni u bujnoj mašti da zamisliš." Tako smo se rastali, a naše druženje je počelo u jesen 1984. godine.

Upoznali smo se na moju inicijativu. Imao sam osećaj kao da je jedva čekao da neko iz moje službe dođe do njega. Nudio je informacije koje su po sadržaju bile validne i upotrebljive. Trudio se da na svaki način pomogne, da mi bude pri ruci. Nudio je sitne i krupne usluge.Nametao se na sve moguće načine. Bio je familijaran čovek sa brojnom porodicom, pa sam i ja njemu nudio usluge i pomoć. Svaku ponuđenu je prihvatio. Sve je bilo dobro do početka 1990. godine. U kontaktima je neprekidno odmeravao i proveravao moje reakcije na njegove iznete stavove. Težište interesovanja je bilo, kakve su šanse da u Hrvatskoj dođe do promena, a da pri tome vojska ne reaguje.

U samom početku bio je protiv programske orjentacije HDZ, čak je izvrgavao ruglu i podsmehu Tuđmana i neke od uticajnijih članova stranke. Vremenom se menjao i sve je jasnije apostofirao ispravnost stavova i politike, kako Tuđmana, tako i celokupne stranke. Na moj nagovor postao je član stranke. Iz dana u dan postajao je sve zagriženiji član stranke i u potpunosti je prihvatio programske ciljeve. Prema meni je bio i dalje korektan. Počeo je da me upoznaje sa pojedincima koji su bili "jači" članovi HDZ, a da pri tome nije krio šta je moj posao. Napravio sam primedbu na takvo ponašanje ocenjujući ga neprimerenim, jer kontakti koje smo imali mogu diskreditovati i mene i njega. Uveravao me je da za takvu brigu nema mesta i da oni mene znaju iz nekih drugih izvora. Smatraju da sam korektan i neopterećen. Osetio sam da mi nešto spremaju i svaki put kada sam išao na sastanak posebno sam se spremao za trenutak kada će mi saopštiti šta ih interesuje.

I oni su se pripremali. Posebno su se interesovali o mom imovnom stanju i da li sam zainteresovan za neke pogodnosti, koje oni mogu srediti. Pogodnosti su servirane po principu "uzmi ili ostavi" bez posebnog nuđenja i inzistiranja. Otvoreno sam upitao, koja je cena svega ovoga? Obligacioni odnosi ne poznaju varijantu-dajem, a ne uzimam.Želeo sam da čujem šta oni od mene očekuju. Jedan od njih, profesor hrvatskog jezika, mi je sve pojasnio. "Od tebe ne tražimo ništa specijalno. Ne tražimo da se u poslu kompromituješ. Do promena će svakako doći, milom ili silom. Mi želimo, ako dođe do primene sile, da žrtava bude što manje. Bilo bi najbolje da sve prođe bez sukoba.

Nas interesuje šta će vojni vrh da preduzme? Da li će oni upotrebiti silu da spreče demokratske promene u Hrvatskoj. Ti svakako nisi sam. Mi smo se već dobro obezbedili, ali svaka dobra informacija bi nam dobro došla." Obećavali su mi u novim okolnostima određeni društveni položaj primeren stepenu obrazovanja, iskustvu i zaslugama za stvaranje novog društva. Znao sam da već imaju doušnike u vojsci, pa sam i ja, da ne bih remetio atmosferu i dobro raspoloženje, prihvatio ponudu. Bili su oduševljeni. Ljubili me i kovali u zvezde. Moj saradnik je sav cvetao, jer je on bio inspirator čitavog događaja. Sedeli smo u restoranu "Okrugljak" u Zagrebu. Slučajno ili ne, oko nas je bilo cveće u kojem je ruža dominirala. Do tada to nisam primećivao.

Preuzimanjem vlasti od strane HDZ, posle izborne pobede, poremetili su intenzitet sastanaka. Potpuno su se predali opijumu pobede i izboru mesta u novonastaloj situaciji. Te 1990. godine Dan ustanka u Hrvatskoj nije obeležavan. Na taj dan sam se video sa saradnikom. Bio je prilično agresivan u nastupu govoreći:"Ovi tvoji u Srbu preteruju. Na šta to liči? Nose šajkače i četničke kokarde, mašu zastavama iz Srbije." Umirivao sam ga i dodao, da su to videli od Hrvata, koji su skinuli zvezdu petokraku sa zastave, da nose šubare i kokarde, jer su videli da iz inostranstva dolaze prave ustaše, da su ustaša Stjepan Sulimanac i Nikolić ušli u Sabor sa liste HDZ, da se plaše Savke, Šime, Tripala i drugih koji im prete.

On me je gledao jedno vreme i kaže:"Ipak je ovo Hrvatska, to se ovde ne može tolerisati." Nastavio sam dalje da mu objašnjavam, da je Hrvatska država i Srba i da onaj ko ne bude vodio računa o tome imaće grdnih problema. Sve je to on znao, ali nije hteo da čuje. Rastali smo se potpuno različitih uverenja, ljuti jedan na drugog. On više nije bio moj, a ni ja njegov. Naše višegodišnje druženje dovedeno je u pitanje, ljuljalo se i pretilo da se potpuno prekine. Događaji u leto 1990. godine, počev od 17.08. kada je došlo do masovnog okupljanja naroda u Kninu i u drugim mestima u Dalmaciji, Lici, Kordunu i Baniji. Stanje u Istočnoj Slavoniji, posebno u Vukovaru, remetilo se velikom brzinom i preteći se približavalo tački usijanja.

Kada sam se rastao sa ovim saradnikom, prisetio sam se reči mog oca koje mi je rekao kada sam u decembru 1979. godine primljen u Službu bezbednosti. "Čuvaj se svog posla. Do sada si stvarao prijatelje samo svojim radom i ponašanjem. Od sada ćeš imati mnogo više prijatelja, ali malo onih pravih. Čuvaj se prijateljstva sa onima koji u tebi vide onoga koji će pomoći u ostvarivanju njihovih ciljeva." Posebno me je upozoravao na krugove koji nisu odbacili ustašku ideologiju, koji su kako u inostranstvu tako i u samoj Hrvatskoj radili na stvaranju uslova da izvrše promene. Ja sam ga pokušao razuveriti i dokazati da su to neka daleka i prevaziđena vremena i da se takvo šta ne može desiti, ali u ubeđivanju nisam uspeo. Sada je došlo vreme da budem svedok planiranih promena, da budem deo označenog remetilačkog faktora, kojeg treba neutralisati u Hrvatskoj. Živeo sam u potpunoj zabludi.

U Zagrebu sam stanovao u službenom stanu u Martićevoj ulici. Kontakte sa porodicom sam smanjio na najnužniju potrebu sve iz razloga da im ne bih pravio probleme, da svojim pozivima ne iritiram drugu stranu. Znao sam da mi dojučerašnje kolege i prijatelji sada prisluškuju telefon, da imaju identifikatore poziva i da otkrivaju po telefonima moje kretanje. Izbegavao sam ulaske u vojne objekte, izbegavao mnoge ljude za koje smo procenjivali da su objekti interesovanja hrvatske kontraobaveštajne službe, na mnoga mesta više nisam odlazio.

U leto 1990. godine bilo je još jako mnogo ljudi koji su, i pored Tuđmanove pobede, podržavali jugoslovensku opciju. Svu svoju nadu su polagali u snagu JNA, koja je po mnogim procenama imala snage da spreči raspad Jugoslavije. Međutim, JNA je također teško periživljavala društvene promene i nije mogla da ostane imuna na sve procese koji su pokrenuti.

Počelo je pucanje po nacionalnim i verskim šavovima. Činilo mi se da rukovodstvo OS SFRJ ima nadmen i prepotentan stav po mnogim pitanjima. Potcenjivački odnos prema narastajućim snagama unutrašnjeg neprijatelja bio je veoma uočljiv. Da li zbog prisutnosti pozitivnih procena o mestu i ulozi JNA, da li zbog snage arsenala kojim je JNA raspolagala, rukovodstvo OS SFRJ je povlačilo niz pogrešnih poteza. Redosled povlačenja poteza i odlučnost u sprovođenju odluka nisu bili primereni ni vremenu ni okolnostima koje su vladale.

Kada je novoformirana vlast u Hrvatskoj odlučila da formira svoju vojsku pod imenom Zbor narodne garde i kada je promocija organizovana na stadionu NK "Zagreb" u Kranjčevićovoj ulici u Zagrebu 30.05.1990. godine, ja sam na toj svečanosti sa pozivnicom bio gost. Istina, nisam bio na svečanoj bini, jer sam i u tim prilikama morao da radim. Pratila me je jedna kolegica sa posla da ne budem upadljiv. Mada su se svi učesnici trudili da svečanost protekne u redu i bez incidenta, mnogi na stadionu su prizivali rat i radovali se snazi koja se stvara, koja će ući u taj rat.

Jedna od upečatljivih figura na svečanom delu pozornice bio je fra Duka, koji je za pojasom imao zataknut pištolj. Neodoljivo je podsećao na fratre iz vremena NDH koji su pratili Poglavnika u njegovim pohodima. Tada Poglavnik, danas Vrhovnik. Simbolika ili stvarnost? Euforija posmatrača na stadionu preneta je i na ulice. Slavilo se na sve strane i u čitavoj Hrvatskoj. Tuđman je cvetao. Istovremeno nijedan Srbin nije bio ravnodušan na ta zbivanja, ali se to nikog nije ni ticalo osim njih samih. U službenim prostorijama su od mene tražili da sačinim službenu belešku o događaju kojeg je i TV prenosila direktno. Odbio sam, jer sam bio i razočaran i povređen odnosom prema događaju koji je imao dalekosežne posledice po kasnija zbivanja u Hrvatskoj.

Četvrta oružana sila u Evropi je u Hrvatskoj dobila prtnera po imenu, i neprijatelja. Na tom malom prostoru nije bilo mesta za oboje, neko je morao da napusti Hrvatsku. Kod mnoštva dobronamernih ljudi javio se gorak okus razočaranja i neverice u ono što vide i doživljavaju.

Kako se urušavala Jugoslavija i njene oružane snage, tako su njihovi protivnici dobijali sve veći broj pristalica. Odnos snaga se iz dana u dan menjao na štetu JNA. Taj proces nije mogao više da se zaustavi. U operativnom radu počeli smo doživljavati poraze. Počele su nas napuštati naše najbolje operativne pozicije. Sami su videli da se ništa ne čini, da se njihove informacije ne koriste u svakodnevnom životu, a oni rizikuju sve što imaju, i porodicu i posao i na posletku, svoj život. Počeli su tražiti druge službe kojima će biti na usluzi.

Tog dana u Zagrebu na Gornjem Gradu zvanično je zamenjena zastava Hrvatske. Sa jarbola je spuštena ona sa socijalističkim obeležjima, a podignuta nova bez tih obeležja. Bio sam prisutan. Posmatrao sam okupljene građane koji su sa oduševljenjem pozdravljali podizanje nove zastave. Tuđman je tačno znao za čime običan građanin hrvatske nacionalnosti žudi, čemu se nada i čime ga može obradovati. Imao je jasnu viziju kako Hrvatska treba da izgleda u narednom vremenu i na koji način treba doći do tog cilja. Njegov koncept oslanjao se na običnog čoveka, radnika, seljaka, građanina.

Takvim konceptom je osvojio vlast u Hrvatskoj, takvim konceptom želi da Hrvatsku osamostali. Kao istoričar znao je, da je u vreme postojanja NDH hrvatski narod bio oduševljen postojanjem sopstvene države. Nije se ulazilo u metode održavanja vlasti, pri čemu su Srbi, Jevreji, Cigani i komunistički orjentisani Hrvati bili žrtve terora. Računalo se sa moć saveznika-Nemačke i sila osovine, te da Hrvatska može prosperirati u njihovom zagrljaju. Nova ustaška vlast u NDH se utrkivala da svoje saveznike fascinira metodama u održavanju reda i mira. U tome su značajno uspevali. Kasnije će Tuđman u više navrata javno ponoviti tu istorijsku čežnju Hrvata da imaju svoju državu i da je nova Hrvatska istorijski sled Nezavisne države Hrvatske.

Mnogi od njegovih stranačkih kolega i saboraca na putu nezavisnosti su ga podržavali i gurali napred ne verujući da može uspeti. Oni sada vladaju u Hrvatskoj, formalno i iz senke. Ti iz "drugog reda" su vrlo opasni za svakog, pa tako i za najbližeg. Idu mnogo promišljenije i sveobuhvatnije napred od "prvoboraca" i kasnijim transformacijama preuzimaju ključne pozicije. To je univerzanlni obrazac, koji je bio jako prepoznatljiv i na drugoj strani kod Srba. Nikada neću zaboraviti jednu gospođu koja je bila na svečanosti na Gornjem gradu. Prilikom izmena zastava na jarbolu, ona je uspela da probije kordon i da zastavu istrgne iz ruke policajca Miralema Alečkovića i da je pred okupljenima poljubi. Kada se vratila na mesto u masu okupljenih, čujem kako joj poznanica upućuje prekor za postupak. Glasno joj je odgovorila:"Ti svoju zastavu ljubiš 50 godina i ne znaš šta znači neimati je. Danas me je Bog pogledao i doneo mi dan koji sam sanjala."

Kada sam to čuo, znao sam da je Tuđman duboko u pravu u svojoj proceni i da će bilo kakvo sprečavanje osamostaljenja Hrvatske doneti veliku nesreću. Tokom rata mnogo puta sam se setio tog događaja. Koliko sam posmatrao i slušao ovu gospođu, svoj pogled nisam skidao sa Miralema. Bio mi je miljenik još iz vremena dok je pohađao policijsku školu u Zagrebu. Nije bio najbolji učenik, nije bio ni posebno disciplinovan, ali je imao porodicu koja je zasluživala svaku pažnju. Zbog zahvalnosti njegovom ocu Omeru, upisao sam Miralema u Vojnu Akademiju, koju je završio 1989. godine. Zbog njega su moji šefovi, na moje traženje, narušili kvotu od 5 slušalaca iz RSUP Hrvatske. Neko, ko zna ko, otpao je sa daljeg školovanja zbog Miralema i mene.

Kada je završio Aklademiju, našom intervencijom raspoređen je u RSUP u odeljenje za obezbeđenje ličnosti. Pre toga imao je kratak staž u SUP-u Trešnjevka. Bio je naša nada, ali nas je odmah u startu izneverio. Nismo mu trebali. Vrlo brzo je pronašao nove gospodare. Vrbovali su ga iz HDZ da za novac ne piše informaciju o skupu na kojem je formiran HDZ 1989. godine.

Nisam mogao da prihvatim ovu istinu i požalio sam se Miralemovom ocu Omeru, koji je zbog bolesti bio na lečenju u Varaždinskim toplicama. Tada sam čuo strašnu istinu o Miralemu. Neću je pisati da neko ne shvati da mu se svetim. Ja to neću, ali on se na bestijalan i neprimeren način svetio svom ocu za kojeg nije verovao da mu je otac.

U junu mesecu 1990. godine imali smo zajednički sastanak sa kolegama iz Centra državne bezbednosti Bjelovar. Sastanak je bio organizovan u šumi Kukavica kod Bjelovara. Na tom sastanku se videlo da mi više ne činimo jedan sistem, da smo u stvari ljuti protivnici. Ne samo to, jasno se videlo da ni organi bezbednosti JNA nisu više jedinstveni i da postoje različita mišljenje i stavovi oko situacije u Hrvatskoj.

Istovremeno sa ovim događajima, primili smo i prve informacije o velikoj aktivnosti penzionisanog generala Martina Špegelja. On je lobirao u korist nove vlasti. Istomišljenike je težišno tražio u sredini u kojoj je bio poznat, među pripadnicima 5. vojne oblasti. Kako je Šegelj mene dobro poznavao, ja sam bio najvećim delom isključen iz aktivnosti njegovog praćenja da mu nekom nesmotrenošću ne bi dali signal da je postao objekat interesovanja Službe.