Banat

Beli mantili Zrenjanina „pocrneli" od stranačkog ubijanja morala i lekarske etike

BAJKOVITO IŽIVLJAVANJE PRIVILEGOVANIH

Danas je moderan život u Srbiji, teška bolest koja se dobija medijskim uterivanjem politikanstva u narod. Sluđivanje vlasnika vlasti je kompletno, strada „samo", ogromna većina, narod. „Umetnici" stranačkog iživljavanja nad golim preživljavanjem, umesto „ordenja za hrabrost" - pravo na pristojan suživot, 365 dana u godini, trpe golgotu.

Zoltan Horvat

Sudbina malog čoveka zapečaćena je u SNS „toru", gde ima status paćenika. I Predrag Dimitrijević, učesnik borbi na Košarama, u pokušaju da ostvari svoja ustavom i zakonom garantovana prava zaštite na, koliko - toliko pristojan život, doživljava šikaniranja i pogrom. Ni jedno jedino pravo nije ostvario, čak ni pravo na nadoknadu za preživljeni posttraumatski stresni poremećaj (PTSP) nakon Košara. Nije on, al', pravo na nadoknadu „osvojio" je zrenjaninski lekar - psihijatar, čovek kome se Predrag Dimitrijević, pacijent, obratio za stručnu pomoć.

Na zrenjaninskom prebukiranom odeljenju psihijatrije megalomanske državne bolnice u večitoj izgradnji „Dr Đorđe Joanović", ima ljudi kojima je potrebna pomoć. Predrag Dimitrijević se, ne tako davno, obratio nadležnima, gde ga je primio, i obavio preglede, u javnosti ugledan psihijatar (ime i prezime poznato redakciji), blizak načelniku odeljenja. Dimitrijević je, „zreo" slučaj za svakog prosečnog lekara, sa svim stresovima i strahovima koje čovek preživljava u ratnim sukobima. Nakon obavljenih pregleda, psihijatar mu, na Predragovo zaprepaštenje i očaj, nije potvrdio dijagnozu (PTSP), što je značilo, da je „izvisio", i za invalidninu.

Teško je objasniti šta navodi „ugledne" lekare i u Zrenjaninu, da se poigravaju sa sudbinama malih ljudi bez osnovnih sredstava za život, zatečenih u nevremenu na kritičnim i opasnim mestima. Već dugi niz meseci, godina, decenija. Predrag Dimitrijević je, blag izraz, težak socijalni slučaj, a izdržava se, preživljavajući, fizikalisanjem. Kosi travu, cepa drva, sređuje podrume... Sve što do 2.000 dinara dnevno može da se zaradi od 10 časova teškog rada. I, Predrag ćuti, tuguje, ne ume da objasni, šta sprečava izvikana lica u bolnici, da stručno pomognu goljama od pacijenata u ostvarivanju minimalnih prava. Na prvi, drugi i treći pogled, neki bi razumeli da ugledni, samo rade svoj posao. Međutim, i ova teška priča, ima zanimljivu pozadinu.

Naime, taj isti ugledni zrenjaninski psihijatar, svojevremeno je boravio u Prištini, tokom studiranja na tamošnjem univerzitetu. Kuća mu je bila, studentski dom, da bi nakon okončanja studija, i preseljenja u Zrenjanin, mister ugledni saznao, da bi i on mogao da naplati svoj boravak na Kosovu i Metohiji. Pa je, ne zna se tačno u kom roku, nakon obavljenog jednog jedinog pregleda, mister uglednom dijagnosticiran posttraumatski stresni poremećaj (PTSP) za pretrpljeno tokom bombardovanja Srbije. Dobi čovek i novčanu naknadu za boravak na „opasnom mestu", u studentskom domu u Prištini. Dakle, Predrag Dimitrijević ne može da dobije tačnu dijagnozu nakon boravka na Košarama u području ratnih dejstava, a, ispostavlja se, njegov lekar, 'ladno, može. Bravo struko, bruko!

Neki pažljiviji pratioci nakardanih dešavanja u srpskom zdravstvu, vele, odnosno pitaju, kako je uopšte moguće, da lekar sa postraumatskim stresnim poremećajem, dobije specijalizaciju, nakon čega ostvaruje pravo da leči pacijente?!? Koliko je bilo onomad studenata u Prištini, privilegovanih, i ko je sve dobio novčane naknade i preostalo za (ne)pretpljeno, to nadležni, ni u snu, ne smeju da kažu. Ko je mister uglednom potpisao PTSP dijagnozu, i kako je moguće da dotični zauzima tako visoko mesto u bolničkoj hijerarhiji belih mantila?

Ratni veteran Dimitrijević osta' bez dijagnoze, i što ovaj slučaj „parališe" zdrav razum, mister ugledni, trenutno, sa ili bez novčane nadoknade za pretrpljeni PTSP (možda mu je u međuvremenu prestao novčani priliv...), pacijente iz državne bolnice prima u zrenjaninskoj privatnoj bolnici! Uglednima mesečno po tri novčane nadoknade: državni posao, isti taj, al' privatno, dodatna apanaža za uobičajeni stres nakon primanja 3 čeka istovremeno...

Slučaj sa odeljenja psihijatrije u zrenjaninskoj bolnici nije usamljen, beli mantili, zavaljeni i u politikanstvo stranačkih fotelja, revnosno... „rade" pacijente, u zavisnosti, imaju li pare, za normalan tretman. Ne tako davno, zrenjaninsko odeljenje psihijatrije istaklo se u još jednoj akciji, gde je više od 350 kutija metadona za lečenje pacijenata od zavisnosti od opojnih supstanci, završilo na ulici. „Stradao" je samo čovek koji je, izdavao ove lekove nakon prijema recepta, uz strogu evidenciju i odobrenje nadležnih. Ti isti, nadležni, „oprali" se od odgovornosti, optuživši formalnog izdavača lekova, čovek odležao višegodišnju zatvorsku kaznu, čiča miča, gotova priča...

Izvikano ugledni, nevini ko francuske sobarice, odahnuli, stranački štit i u Zrenjaninu je oslobodio odgovornosti privilegovane, jači smo od svake logike... kako reče jedan od njih, na stranačkom sastanku belih mantila u ovdašnjim prostorijama SNS-a. Planeto Zemljo, stani, da siđemo!?!

Raskošne kancelarije Javne (Gradske) Kuće, srednjebanatskog stranačkog „bunkera", sem SNS fotelj doma, idealno su mesto za razvoj ovdašnjih, Mister Uglednih. Toliko rade na umnožavanju sebe samih u jednom licu, da tu, staje pamet. Jedan od najizvikanijih, kolekcionar je, šurnajs funkcija. Prvo i osnovno, ideal je zrenjaninskog foteljaša, pouzdano provereni je stranački preletač (iz DSS u SNS).

Bivši je direktor državnog preduzeća, zamrznuo je do svog eventualnog povratka, i ovu fotelju, bio dugi niz godina glavni u gradu, trenutno je doglavnik do glavnog (izuzmemo li stranačkog poverenika, SNS tutora grada Zrenjanina), postao je ozbiljan građevinski preduzimač sa proverenim pajtosima, latio se i proizvodnje vina, vinarija u klečanskoj ulici Ljube Miljanovića „raste", tata - mata je za gradske tendere, gde, juče otvoriš firmu, danas konkurišeš za pare iz gradske kase, sutra dobiješ te pare, prekosutra zatvoriš firmu... Milina, šta sve donose danonoćna slatka razmišljanja nad punim restoranskim stolovima, u redovnom društvu proverenih gradskih menadžera, recimo Dalibora Bubnjevića, izvršnog direktora i glodura privatnog Regionalnog lista Zrenjanin u službi svake lokalne vlasti...

Od nabrojanog, pristojnom se... povraća. Eto i najave za sledeći broj, kako se, isključivo u zakletu korist i interes građana Zrenjanina, može plandovati u Zlatnom dobu.