Feljton

Rat u Hrvatskoj iz pera obaveštajca (5)

Ključna ličnost Martin Špegelj

Obaveštajac bivše JNA objavio je knjigu ''Iz dnevnika jednog obaveštajca'', koja je potom, po tvrdnjama Kupindoa povučena iz prodaje. Objavljujemo delove iz ovog dnevnika, bez navođenja imena autora. Knjigu feljtoniziramo, da se mlađi naraštaji podsete kako je bilo. I da se više ne ponovi

Piše: "Nestor"

Potraga za podeljenim naoružanjem

Počeli smo intenzivno da tragamo za licima koja su oružje delili i koja su oružje primili. Prvi primerak automatske puške "kalašnjikov" ruske proizvodnje pronađen je kod jednog lica u selu Rovišće kod Bjelovara. Meštani tog sela su se isticali svojim ekstremizmom i neprijateljstvom. Tako su se nametnuli novim vladarima. Oružje i lica pronalazili smo po čitavoj Severozapadnoj Hrvatskoj, a najviše na području Bjelovara, Đurđevca i Virovitice. Pored ovog tražili smo izvore finansiranja nabavke oružja. Jedan od pravaca je vodio prema Direkciji Nacionalnog parka Plitvička jezera.

Prema informacijama koje sam ja prikupio radilo se o sledećem. Direkcija Nacionalnog parka nakon uspešne sezone deo sredstava plasira po kreditnim linijama. U kritičnom periodu izvršen je plasman novca na više adresa, a učestalo se pojavljivala firma "SAIT" sa Udbine. Sa te adrese više pravaca je vodilo prema MUP-u RH što je bilo čudno. Do tada nije bilo poznato da segment Vlade diže kredite za svoje aktivnosti. Čudo je bilo veće što su se na čelu Direkcije Nacionalnog parka i "Saita" nalazila lica srpske nacionalnosti. Ja sam obavio više razgovora sa licem koje je direktno potpisivalo plasman novca. To lice je prihvatilo saradnju i dogovorili smo pseudonim "Zombi". Davaoc kredita nije znao dalju namenu novca, a on je korišten u inostranstvu za nabavku naoružanja i vojne opreme. Na terenu se nije ništa znalo i ako je vladala velika napetost. Već sam susretao naoružane grupe mladića koji su sebe nazivali "martićevci". Kretali su se prilično slobodno u vozilima koja su preuredili u laka borbena vozila. Svojom pojavom izazivali su strah.

Prvi kontakt sa "martićevcima" imao sam u novembru 1990. godine na Plitvicama. Oni su tu patrolirali, a ja sam naišao sa vozilom koje je imalo registarske oznake Zagreba. Preprečili su mi put ne izlazeći iz vozila. Izašao sam ja i prišao njihovom vozilu. Prišao sam suvozaču procenjujući da je on verovatno neki komandir patrole. Otvorio je prozor i pita me:"Šta hoćeš". U ruci je držao automat M-57. Kažem mu da u Zagrebu ne žive samo Hrvati već ima i drugih. Ima i Srba, ako nije znao."A, 'esi li ti Srbin?". "Jesam" odgovorim i pokažem ličnu kartu. On gleda i kaže vozaču:"On je s one druge strane, preko brda." "Kuda si krenuo?" pita, da bi nastavio razgovor. "Idem u prodavnicu na Mukinje" odgovaram. Nastavlja razgovor da ubije vreme. Na kraju su se pomerili i pustili su me da prođem. Na rastanku mi je doviknuo da se čuvam jer su vremena postala z......a. Od posla sam odustao, jer nisam znao da li me još neko prati.

Posle ovog više nisam dolazio, jer je bilo i suviše opasno raditi u takvoj sredini. Tog "martićevca" sam kasnije prepoznao u policajcu iz Korenice koji je radio na regulisanju saobraćaja na punktu na Prijeboju. Nije služio vojsku niti je imao bilo kakvu obuku sa oružjem. Takvi su bili problem. Započinjali su kavgu na svakom mestu i lečili svoj kompleks manje vrednosti iživljavajući se na svakome ko bi se suprotstavio njihovim naređenjima. Vrlo komplikovana situacija na terenu navela nas je da se otvori posebna akcija kroz koju je trebalo otkriti i sprečiti planove naoružavanja, planove napada na vojne objekte i vrbovanje pripadnika JNA da pređu u ZNG. Ključna ličnost u akciji je bio general Martin Špegelj.

Operacija "Švejk"

Ova operacija je vođena tokom 1990. i 1991. godine. Sve što je napred napisano o mestu i ulozi penzionisanog generala i prvog ministra odbrane Republike Hrvatske Martina Špegelja navelo je organe bezbednosti da planski i sistematski prate, otkrivaju i presecaju neprijateljsku delatnost koja je sprovođena iz sredine u kojoj je Špegelj bio ključna ličnost. Radu se pristupilo krajnje profesionalno i oprezno s obzirom na okolnosti pod kojima je akcija vođena i lica koja je obuhvatala. U radu su korišteni veliki ljudski i matrijalni resursi. Nosioc rada bio je pukovnik Aleksandar Vasiljević, zamenik načelnika Uprave bezbednosti SSNO.

Sve što je do tada bilo poznato u radu Službe, metode, sredstva i kombinacije stavljeno je u funkciju kako bi se došlo do konačnog cilja. Cilj je bio, da se preseče i zaustavi neprijateljska delatnost, da se svi akteri uhapse i izvedu pred Vojni sud u Zagrebu. Veliki problem je pričinjavala i činjenica što je do nekoliko godina ranije Špegelj bio lice po Zakonu, koje je odobravalo primenu metoda i sredstava rada organa bezbednosti, što je redovno informisan o toku pojedinih predmeta i što je sve to dobro znao i poznavao. Pored toga, Špegelj je lično poznavao veliki broj operativaca u organima bezbednosti, neke više i bolje, a neke površno.

Ja sam bio jedan od onih koji se često viđao sa generalom, raznim prilikama i povodima. Tokom službe promenio sam dosta garnizona, u nekima bio na zamenama i uvek se u nekoj sredini sa njim susretao. Imao sam priliku dosta puta privatno da sedim u manjim društvima gde je Špegelj bio gost. Kao komandant armije bio je rado viđen u svim sredinama. Računica je bila jasna. On je bio u poziciji da svojim formalnim autoritetom pomogne mnogim sredinama, da podstakne pozitivne procese progresa, spasi manja preduzeća tako što će se vojska pojaviti kao veliki kupac i slično. Voleo je dobru hranu i sve to zalivao odabranim vinima. Nikada nije preterivao da bi sebi dozvolio primetno pijanstvo. Mogao je dosta da popije, ali je uvek trezveno pričao i reagovao u dijalozima.

U takvim prilikama, iz meni nepoznatih razloga, odabrao je mene da na neki način budem njegova "zaleđina". Imao sam privilegiju da od njega dobijem privatne telefone stana i jedan broj iz kabineta, kojeg je retko ko imao. Imao sam ulogu da u trenucima njegove potpune opuštenosti, kašnjenja i sl. pozivam njegovu suprugu i dajem razna objašnjenja zašto general kasni, da opisujem njegovu zauzetost silnim obavezama i da je izložen velikom pritisku sredine u kojoj se nalazi zbog autoriteta kojeg je imao. On bi mi rekao rečenicu-dve, a ja sam onda sve ostalo smišljao.

Bilo je očigledno da je zadovoljan kako to radim. Jednom prilikom u Koprivnici u Podravkinom rekreacionom centru bio je organizovan ručak povodom njegove posete. Ručak je počeo u 13,30, a završio se oko 22,00 časova.Gotovo da smo svi popadali sa stolica, ali niko nije mogao da ode pre njega. Raspričao se o lovu, ali je meni privukla pažnju priča o smrti i sahrani maršala Tita. U to vreme Špegelj je bio komandant gardijske divizije. Bio je nosioc vojne ceremonije sahrane Tita. Detaljno je opisivao mnoge događaje u četri dana priprema za sahranu. Završio je rečima:"Kada bi mi u Jugoslaviji radili kao što se radilo u ta četri dana za nekoliko godina bi pretekli sve u svetu, pa i Japance."

Opisivao je razne događaje i ljude po čitavoj Jugoslaviji. Ni rečju ni pokretom nije odavao da drugačije misli od onog što je javno pričao. Delovao je potpuno jugoslovenski orjentisan. Drugom prilikom sam bio sa njim kod Andrije Sračka u Đurđevcu. Domaćin Andrija je bio poznat u čitavom kraju i šire, kao neslužbeni prvak Sveta u ispijanju gemišta. Pio ga je na metre, a u jedan metar stane 16 čaša od 2 dl. Kada se takmičio popio je jednu čašu manje od 10 metara. Više u njega nije moglo da stane, popio je jedan vinjak i kolima se odvezao kući. Imao je oko 150 kg telesne težine. Od svih koji su s njim pili jedini koji ga je mogao pratiti "na metre" bio je general Čad Marjan. Špegelj me je zamolio da smislim nešto da odemo ranije, jer se plašio da će ga Sračak napiti. Tako smo i izveli, pa se niko nije ljutio.

Sada je sve te dogodovštine trebalo zaboraviti i u njemu posmatrati ozbiljnog neprijatelja, koji kuje zaveru prema svim oficirima kojima je do nedavno bio komandant. Sve ovo sam saopštio Vasiljeviću kako bi znao da pronađe pravac mog angažovanja, jer se nisam smeo pojavljivati u neposrednoj blizini mesta na koja Špegelj dolazi. Vasiljević je za prvog pomoćnika na terenu odabrao majora Milana Ostojića. Gro poslova obavljan je na terenu opština Bjelovar, Đurđevac i Virovitica. Milan je bio iz Virovitice i računalo se sa njegovim poznavanjem prilika i ostalog što bi bilo korisno u radu.

Međutim, već nakon tri dana Milan je zamenjen. Nije mogao da funkcioniše zbog straha za porodicu, koja je živela u Virovitici, a nije mogao ni da prati neverovatnu dinamiku posla koju je nametao Vasiljević. Pozvao je mene da dođem u Viroviticu. Sa sobom sam poveo i dvojicu operativaca, jednog iz "tehnike", a drugog iz "pratnje". U periodu od oktobra do decembra 1990. godine proživeo sam potpuno stresnu situaciju u kontinuitetu svaki dan po 24 časa. Jednom su me hapsili u Suhopolju, a jednom u pokušaju oduzimanja vojnog vozila kada sam se suprotstavio u potpuno bezizlaznoj situaciji, samo Božjom voljom, izbegao sam sigurnu smrt.

Izbegao sam moju smrt i mog suvozača, poručnika Regoja Rajka. Kasnije ću doznati da je u trenutku napada na vozilo u vozilu bila kompletna dokumentacija operacije "Švejk". Da su tog 09.11.1990. godine došli do tih dokumenata, taj dan bi za mnoge bio poslednji dan života.

Taj događaj je doprineo da iz Beograda već narednog dana dobijemo pomoć za fizičku zaštitu. Poslali su nam najbolje, grupu gardista koje je predvodio njihov komandir Miralem Zjajo. Od tog dana više nisam vozio niti išao sam. Imao sam odlične čuvare. U Virovitici smo trebali uhapsiti nekoliko lica, Dečak Đuro, Habijanec Antona, Šabarić Vladu, Belobrk Vinka, a možda i neke druge, ako se za to ukaže potreba. Hapšenju je prethodio intenzivan rad na prikupljanju informacija. Radilo se danonoćno, više noću nego danju. Traženi su podaci i dokazi o stranačkom naoružavanju članova HDZ, ko su nosioci, gde je sakriveno oružje koje je prethodno uvezeno iz inostranstva. Tražili smo najslabije karike. Obim posla je zahtevao da iz Beograda dođe i načelnik operativnog odeljenja Uprave, pukovnik Milenko Gligorević.

Ja sam radio i učio. U tom trenutku bolje učitelje nisam mogao da zamislim. Taj period značajno me je osnažio i kao čoveka i kao pripadnika Službe. Razgovore sa licima smo vodili u Domu JNA u Virovitici i u kasarni. Uslove za rad stvarao nam je organ bezbednosti u Virovitici Branko Štrbac. On je i najbolje poznavao prilike na terenu. Značajnu pomoć pružali su nam lica iz TO Virovitica i pojedini policajci i srpske i hrvatske nacionalnosti, koji su još uvek radili u MUP-u ili u drugim državnim organima. Đuro Dečak, privatni ugostitelj iz sela Gradina bio je u nekoj ulozi vođe grupe koju je trebalo realizovati. Lovac i poznavalac svakakvih lukavstava. Trebalo je pronaći način da se dovede u neku sredinu kako bi hapšenje bilo lako izvedeno.

Ja sam u raznim ulogama obilazio okolna mesta i tražio rešenje. Bilo je svakojakih situacija, složenih i komičnih. Tako sam došao u Suhopolje u pratnji jednog čoveka iz Virovitice. U kafani u Suhopolju vlasnica se odmah "zalepila" za mene. Uporno je tvrdila da me od nekud poznaje i ako sam se predstavio kao kupac konja. Onda se ona kao setila od kud me poznaje. Zamenila me je za nekog harmonikaša iz Banja Luke i na jedvite jade sam je razuverio da ja nisam taj.

Počeo sam da izbegavam javna mesta da opet ne dođem u nekakvu nepriliku, da izbegnem dobronamerne i druge nasrtljivoti pojedinaca. Vrlo često sam dolazio u Suhopolje gde se nalazila kuća Ivana Belanija, kojeg je isto trebalo uhapsiti. Veliki problem mi je pričinjavalo oružje koje sam nosio. Nisam mogao biti komotan ni u pokretu ni u sedenju. Belanija nije bilo nigde, kao da je u zemlju propao. Kada god smo dolazili pred kuću u njoj nije bilo nikog. Na suprotnoj strani ulice gorela je sijalica ulične rasvete i pravila nam je probleme. Odlučio sam da je razbijemo tako što ću pucati iz vozila malokalibarskom puškom koja ne proizvodi veliki prasak.

Pitao sam Vasiljevića da mi dozvoli to, a on je jedva dočekao. Voleo je takve nestašluke i odlučnost. U pratnji dvojice operativaca obavio sam gašenje svetla. To je podstaklo Vasiljevića da odluči da se ja i još jedan tehničar iz Beograda popnemo na tavan kuće i da na gredama kuda prolazi PTT kabal ugradimo predajnik kako bi mogli slušati telefon. Usluge pošte u Virovitici nismo mogli koristiti, jer je bila pod kontrolom služne državne bezbnednosti iz Bjelovara. U službi državne sigurnosti Hrvatske su bila velika previranja. Jedni su nam bili skloni i pomagali, ali veći broj šefova i operativaca je pasivno pratio situaciju i tražio mogućnost bezazlenog izlaska iz nje. Prikloniti se "carstvu" koje će pobediti.

Trebala su nam tri dana da posao završimo, ali smo ga završili. Slušanjem smo utvrdili da u kući niko ne boravi. Telefon gotovo da nije ni korišten. Samo povremeno se pojavljivala žena da uzme neke sitnice i odmah potom bi napuštala kuću. Dobijali smo različite informacije gde bi se Belani mogao kriti. Tako nam je javljeno da u mesnom groblju ima zemunicu iz koje ne izlazi. Pretraga groblja je vrlo delikatan posao. Obavili smo i to, ali rezultata nije bilo. Pozvali smo Jagara da pažljivo pregleda objekte na poligonu Gakovo, jer je Belani tamo mogao da uđe bez legitimisanja obzirom na česte prethodne dolaske. Nije ga bilo ni tamo. Kada je uhapšen Đuro Dečak intezitet potrage za Belanijem je opao, jer smo u rukama imali glavnog na terenu.

Za čitavo vreme akcije na terenu Špegelj se nije pojavljivao, a računali smo da bi mogao u dane vikenda da dođe iz Zagreba. U maloj sredini kao što je Virovitica naše prisustvo se nije moglo potpuno sakriti. Naselja oko Virovitice koja su bila nastanjena većinskim srpskim stanovništvom smo izbegavali da im ne pravimo probleme. Većina tih naselja naseljena je Srbima posle Prvog svetskog rata. Kralj Petar I naselio je taj kraj borcima koji su imali velike zasluge za oslobođenje Srbije i ostalih krajeva na kojima je kasnije formirana Kraljevina SHS. Tako su mesta dobijala i imena Obilićevo, Miloševićevo i dr. Jedan broj pravoslavaca je bio pounijaćen, ali su i dalje ostali bliži pravoslavnoj nego rimo-katoličkoj crkvi. Hapšenjem Dečaka i prebacivanjem u Zagreb u istražni zatvor Vojnog suda naše angažovanje na ovom prostoru se značajno smanjilo.

Gajeva 33, na kojoj adresi se nalazio Vojni sud postala je centar zbivanja. Situacija je bila krajnje napeta ne samo u toj ulici i okolnim, nego u čitavom Zagrebu. Tu sam imao priliku po prvi put da iz neposredne blizine vidim Gojka Šuška oko kojeg je bila gomila gorila koji su ga čuvali. Planirali su veliko okupljanje ispred zgrade zatvora i na Zrinjevcu. Sve je prikazivano kao spontano okupljanje građana i pučanstva. Posebnu ulogu imala je TV Zagreb koja je svojim izveštavanjem huškala na nasilje i napad na objekat Vojnog suda.

Njihov objekat napada nije bila samo JNA i organi bezbednosti već svi Srbi i SFRJ. Već tada su nas svrstali na srpsku stranu. U svim većim mestima Hrvatske pojavili su se snimatelji koji su za potrebe TV Zagreb snimali sve i svašta, pa su onda oni montirali snimke kako im je najviše odgovaralo. Tako je realizovano i masovno okupljanje ispred zatvora. Gotovo svaki učesnik okupljanja imao je u ruci ili kamen ili jaje. Zgrada je gađana sa svih strana. Prozori razbijeni, a fasada potpuno oblepljena polupanim jajima. U takvim okolnostima sam morao da uđem u zgradu i da iz nje iznesem neke dokumente. Unutra je bio pukovnik Vasiljević, koji mi je predao dokumenta. Kratko sam ga informisao o stanju ispred zgrade i rekao mu da celokupnom "paradom" rukovodi Gojko Sušak. Sočno ga je opsovao i rekao mi da ne brinemo za njih. Izašao sam iz zgrade i nemo prolazeći pored okupljenih otišao na Lenjinov Trg gde sam dokumenta predao.

Kasarne u garnizonima severozapadne Hrvatske i drugde su već bile u jadnom stanju. Imale su više tehnike nego ljudstva. Još uvek nije bilo masovnih dezerterstava, ali je legalno napuštanje JNA bilo intenzivno. Jedni su tražili penzionisanje, a drugi demobilizaciju. Zamene i popune nije bilo. Da bi komplikacija bila veća iz Beograda su počeli stizati signali o formiranju SK PJ i to u vojsci. Možda je zamisao bila dobra, ali u stanju u kojem smo se nalazili to je bio još jedan udar na koheziju sastava, koja je i onako bila uzdrmana.

Tokom rada na predmetu prikupili smo dovoljno materijala i dokaza da se mogu uhapsiti sva lica iz samog političkog vrha Hrvatske. Njihova politička aktivnost u tom vremenu bila je duboko protkana neprijateljstvom prema svemu što nije hrvatsko. Posebnu agresivnost pokazivali su prema JNA, označivši je kao "srbočetničku", a istu žestinu pokazivali su prema Srbima.

Verovatno da je u radu učinjeno i nekoliko većih grešaka, posebno u proceni lica. Jedan od promašaja, bio je odnos prema ministru unutrašnjih poslova Josipu Boljkovcu, jer je svrstan u sredinu kojoj objektivno ne pripada, Boljkovac je bio dugogodišnji pripadnik unutrašnjih poslova Hrvatske od posle rata.

Imao je dosta visok rejting i kod Srba. Njegovu jugoslovensku orjentaciju i veru u zajednički život izrazio je na najemotivniji i najočigledniji način. Svom sinu koji je rođen 1950. godine dao je ime Jugoslav.

Imao sam priliku da se sa Boljkovcem upoznam 01.07.1991. godine u kabinetu njegovog pomoćnika Slavka Degoricija. Već je dao ostavku i čekao je da bude prihvaćena. Taj dan zabeležio sam višestruko. Prvo, dan pre u Virovitici je uhapšen major Branko Štrbac u pokušaju da u vozilu preveze naoružanje koje je bilo namenjeno za naoružavanje Srba iz okolnih mesta na teritoriji opštine Virovitica. Drugo, tog dana pre podne ubijen je Josip Raih-Kir, načelnik policije u Osijeku. Povodom hapšenja oficira JNA, određen sam da zajedno sa pukovnikom Bracom Perićem odem, najpre kod Degoricija radi dozvole za posetu, a potom u zatvor u Remetincu gde je Štrbac bio zatvoren. Branka sam odlično poznavao, bili smo prijatelji i lično i porodično.

Pre polaska kod Degoricija, pukovnik Kelečević mi je skrenuo pažnju da pažljivo posmatram odnose pukovnika Perića i ostalih lica sa kojima se budemo susretali. "Ništa me ne pitaj, samo uradi tako", završio je i mi smo se rastali. Bio sam potpuno u šoku. Prvo zbog Brankovog položaja, a sada i zbog toga što moram da gledam s kim će se šefovi sastajati, ko će kome namigivati i slati prikrivene poruke. Suluda, ali istinita situacija. Kada smo ušli kod Degoricija u kabinet kod njega smo zatekli, Josipa Perkovića, poslednjeg republičkog načelnika državne bezbednosti Hrvatske, Joška Morića, pomoćnika ministra unutrašnjih poslova, predsednika opštine Sinj Vukasa i još dvojicu ljudi koji su našim ulaskom napustili kabinet.

Odmah u startu me je začudila srdačnost pri rukovanju Degoricija i Perića, kao da su najveći prijatelji, a ne ljudi koji zastupaju potpuno oprečne stavove. Posle rukovanja i upoznavanja započeo je neusiljen razgovor. Znali su zbog čega smo došli. Pričali smo o tome da je to ekstermno ponašanje, da se takve stvari ne mogu činiti bez obzira na situaciju.

Degoricija nam je stavio do znanja da Štrbac neće biti pušten iz zatvora. Rekao je da ne zna hoće li biti procesuiran, ali da ga Vojni sud neće preuzeti jer je ministar pravosuđa oglasio Vojni sud nenadležnim za predmete na prostoru Hrvatske. Vukas je pričao o svojim kontaktima sa Milanom Babićem iz Knina i izrazio nadu da će naći kompromisno rešenje za odnose Srba i Hrvata na tom prostoru. Joško Morić je vrlo kritikovao ponašanje pukovnika Ratka Mladića u Kninu okarakterišući ga kao samovoljnog , naprasitog i drskog.

Perković me je u jednom trenutku upitao, od kud sam i ja rekoh, da sam iz Plaškog. Podigao je obrve u znak čuđenja, ali posle mog odgovora ni on ni ostali nisu mi se obraćali. Lepo sam se predstavio i video da mi je zavičaj na posebnoj "listi i ceni". U toku razgovora na vrata je ušao Josip Boljkovac. Sa Perićem i sa mnom se rukovao i potom se obratio Degoriciju rečima:"Ubili su ga. Sad su mi javili da je Raih-Kir ubijen iz zasede. Šta sam ti govorio, da će stradati. Ubio ga je onaj ludak Glavaš. On mu je i pretio." Bili smo šokirani, jer je Josip važio za izuzetno razumnog i racionalnog čoveka i policajca. Takvo ponašanje u tom vremenu nije imalo podršku, a kazne za takve bile su - likvidacija. U zatvoru u Remetincu sam znao režim ponašanja i rada. U proteklih nekoliko godina u više navrata sam dolazio radi obrade zatvorenika koji su počinili razna krivična dela.

Posle identifikacije uveli su nas u jednu prostoriju koja je služila za službene razgovore sa zatvorenicima. Ta prostorija je bila potpuno pripremljena za tajno fono i TV snimanje lica koja je koriste. Kako sam je više puta koristio znao sam gde su kamere, gde su mikrofoni i pod kojim uglovima se preporučuje sedenje lica koje se obrađuje i njegovog sagovornika. Objektiv TV kamere bio je postavljen ispod jedne kopije umetničke slike na zidu naspram stola.

Stao sam tako da zatvorim ugao snimanja i u tom položaju smo dočekali da dovedu Štrpca. Kada su ga uveli, posle pozdravljanja, on nam je kratko rekao da je njegovo vozilo presreteno od strane policije, da za oružje nije znao i slično. Tvrdio je da mu je oružje bilo podmetnuto i na tome smo se zaustavili. Sastanak nije dugo trajao. Zamolio me je da dođem sa njegovom suprugom Radmilom i da mu ona ponese neophodne stvari. Tokom povratka Perić se smeje i kaže, kako Štrbac laže kao da mu nismo kolege, nego kod nas traži opravdanje za postupak.

Branko nije suđen već je proveo u zatvoru sve do razmene zarobljenika kada je zajedno sa generalom Aksentijevićem zamenjen za Vesnu Bosanac i Kikaša. Boljkovac je otišao sa mesta ministra unutrašnjih poslova zbog dubokog neslaganja sa politikom koju je Tuđman i Vlada Hrvatske vodili u Hrvatskoj. I on je bio objekat interesovanja u akciji "Švejk". 04.01.1991. godine otkrivena je naša pratnja i tom prilikom su četri operativca uhapšena kod Duge Rese. Tada sam bio u Beogradu, a da nije bilo tako otišao bih u zatvor kao ova četvorica. Zaplenjeno vozilo sa specijalnom opremom odmah je dato na TV Zagreb uz detaljno objašnjavanje kako šta radi, kakve sve opasnosti prete Hrvatima od pripadnika KOS-a i u zaključku, gotovo javno pozvali da se krene u lov na nas.