Do koske

Povodom godišnjice jednog obaveštajnog incidenta

CRNO NA BELO

Od kako je pre jedne decenije preuzeo svu vlast i potpunu ličnu kontrolu nad svim njenim instrumentima, odlazeći samodržac A. Vučić, koristi sva raspoloživa sredstva za diskreditaciju opozicije, građana, retkih slobodnih intelektualaca i svakoga ko u njegovom režimu izgleda kao „sumnjivo lice" i koga po slobodnoj proceni etiketira kao „bezbednosno interesantnog". Taj stepen paranoje, doveo je do toga da koristi i dosijea tajnih službi kako bi o svakom narodnom poslaniku imao „sve", a posebno ono iz najprivatnijeg života. A. Vučić jeste između ostalog i voajer, koga očito uzbuđuje ideja da zaviri u tuđe živote, i to na protivzakonit način. I, kako to obično biva, onaj ko se vatrom igra od nje i postrada.

N. Vlahović

U zimu 2018. godine, 24. januara, u zemunskoj pivnici simboličnog imena „Crna Ovca", ruski agent Kleban (kasnije identifikovan kao pukovnik GRU, Georgi Viktorovič Kleban), predao je u ruke izvesnog Z.K., „domaćeg čoveka", izvesnu svotu novca u običnoj kesi. „Primalac" je ubrzo zavukao ruku u pomenutu kesu, iz nje izvadio novac i počeo sa prebrojavanjem.

Retkim, dobro upućenim u ovakve driblinge, nije bilo teško da zaključe: školovani agent, pukovnik GRU i službenik ruske ambasade u Beogradu, nikada ne bi izveo takvu „operaciju", tako javno i toliko naivno, da nije u pitanju bila odlično isplanirana osvetnička predstava za javnost (pre svega onu stranu, Zapadu), gde je trebalo diskreditovati Vučićevu „evroatlansku" politiku, koju on očito sprovodi na svim nivoima, a kojom se hvali kad god ode na poklonjenje zapadnim političarima i njihovim agenturama.

Međutim, kako je dobro poznato, ruska spoljna politika i pravila ruske obaveštajne zajednice, ne trpe takve „prijatelje", one koji menjaju mišljenje tri puta dnevno i igraju dvostruku i trostruku igru.

Ubrzo, svi najvažniji zapadni mediji su objavili kompromitujuće snimke, gde se opisani događaj vidi, uključujući i „drugi čin": scenu iz parkiranog automobila, kad iz jedne torbe pukovnik Kleban vadi flašu pića, kojom časti „primaoca sredstava" (koji ponovo broji novac!).

Najozbiljniji francuski dnevnik, Le Monde, odmah je objavio opširnu priču o pomenutom „obaveštajnom incidentu", duhovoto konstatujući kako je u pitanju čista ironija, da se takva „primopredaja" desi baš u pivnici po imenu „Crna ovca".

Kad je shvatio šta se dešava. Vučić je hitno požurio da se oglasi, a Le Mond još brže prenosi njegovu izjavu datu u paničnom strahu: „Ni stado crnih ovaca neće poremititi srpsko-ruske odnose", kukao je nesrećni „prezident" na sav glas, da ga dobro čuju „domaći tajkunski i zapadni mediji".

Analitičaru Le Monda nije bilo jasno „zašto bi Rusija ugrozila Vučićevu slabu političku poziciju sa agentom niskog ranga koji vodi operaciju sumnjive vrednosti". Ali, bilo je jasno komentatoru američkog „Forin Polisi" magazina, kome je odmah znao da je Vučić na ovaj način dobio poruku iz Kremlja i „poslednju opomenu pred isključenje".

Vučiću u ovoj javnoj kompromitaciji ništa nije pomogla ni providna glumačka „rola" šefa analitike BIA, R. Željskog, koji je pokušao „neprikosnovenog vođu" da opravda tako što je „utvrđivao autentičnost" pomenutih snimaka iz Zemuna, pa kad ih je konačno „definisao" i „nedvosmisleno utvrdio" kao autentične, navodno je i Z.K. „identifikovan".

Ubrzo je krenulo „metanisanje", pa su Vučićevi bilteni na naslovnim stranama jednodušno „ocenili" da je "Zapad objavio snimke kako bi okrenuo javno mnijenje u Srbiji, protiv Rusije". Pomenuti funkcioner BIA, R. Željski, pokušao je da bude „seriozniji" pa je izneo par uopštenih stavova: "Danas je sve u domenu bezbednosti povezano sa Kosovom" i da je reč o "pokušajima preusmeravanja Srbije iz svoje tradicionalne neutralnosti".

Ništa nije pomoglo, zapadni mediji i dobar deo zapadnog obaveštajnog sektora, prihvatio je „zdravo za gotovo" ono što se vidi na snimcima, tumačeći to kao skoro notornu delatnost Vučićevih i ruskih agenata.

Evropskim članicama NATO dobro su poznate ruske obaveštajne operacije na njihovoj teritoriji, a poznato je i uverenje tih zemalja da je Srbija isto što i Rusija, pa nije bilo teško da to tako tumače i u ovom slučaju.

Danas, četiri godine nakon ovog događaja, Ruska federacija i vlada u Kremlju, ne veruju Vučiću i njegovim ministrima nijednu reč. Nakon „spašavanja redova Vučića" od strane NATO pakta, kad je ministru spoljnih poslova RF, Sergeju Lavrovu bio onemogućen prelet do Beograda, gde se očekivalo da „neodlučni" diktator da svoju poslednju reč o daljoj političkoj orjentaciji Srbije, nastupio je prekid onih starih, intenzivnih kontakata sa vladom u Beogradu.

Danas, na početku 2023. godine, sve spoljnopolitičke analitike Zapada govore da je Srbija „poslednja tema" u okolnostima globalnog haosa, koji nije samo ni ekonomski, nego se radi o potpunom slomu multilaterare, jednoj nužnoj harmoniji postavljenoj na poštovanju međunarodno pravnih uzansi. Toga više nema. Rat u Ukarijini jasno govori kako to izgleda na delu i kako će u budućnosti izgledati, dok se globalni čvor ne razmrsi.

A, što se tiče odlazećeg srpskog diktatora i njegove omiljene špijunske delatnosti, i tu je priči došao kraj. Stvarnost je do te mere ogoljena, da je svaka takva aktivnost od strane A.Vučića, čista karkatura. Jer, ovaj samozaljubljeni čovek je sve drugo samo ne Džems Bond, kako on sebe lično vidi ponekad.

Ono što sve građane Srbije treba da zabrine, to je da još uvek, više od tri decenije nakon pada Jugoslavije i dve decenije nakon pada Miloševića, postoje tajni dosijei građana. Priča o lustraciji je suspendovana. Pojedini „analitičari" kojima je zadatak da budu „sedativ" za javnost, tvrde lakonski da se „lustracija već desila". Navodno, da svi znaju „ko je ko". A, i to je, naravno, deo podle propagande, kako građani ne bi saznali gde žive, sa kim žive i šta im se stvarno dešavalo, u privatnim i profesionalnim životima.

Od kako je juna meseca 2003. godine Ustavni sud Srbije proglasio nevažećom raniju Uredbu (o dosijeima građana) neustavnom, samo 8.000 ljudi je pitalo službu bezbednosti da li ima dosijee. Većina dosijea je redigovana i skoro isključivo se odnosila na period pre Miloševićeve vladavine. Poređenja radi, tokom istog perioda, više od milion bivših Istočnih Nemaca se prijavilo da vidi da li postoje njihovi dosijei. Od tog broja, 420.000 je pročitalo svoje dosijee, a otprilike 360.000 je saznalo - bilo s olakšanjem ili razočaranjem - da se nijedan dosije o njima ne može pronaći. Slovima brojem: Nemačka je otvorila hiljadu ( 1.000) puta više dosijea o svojim ljudima nego vlasti u Srbiji, gde je samo 5 odsto ljudi koji su tražili svoje dosijee ih je videlo. U Njemačkoj je taj broj bio blizu 37 posto.

Postoji izvesno razumevanje kod pojedinih stranih službi, zašto je to u Srbiji toliki problem. Naime, teško je i zamisliti da bi isti ljudi koji su špijunirali za bivše vlasti, sada odlučivali hoće li objaviti svoje dosijee. Ta situacija jeste apsurdna, kao što je apsurdno da neko protrči put od malog, lokalnog, radikalskog cinkaroša, do predsednika države, kao što je slučaj A. Vučića.

Mada je bilo pokušaja za regulisano otvaranje tajnih dosijea službi bezbednosti na isti način kao Nemačka ili sve druge bivše komunističke zemlje, Srbija tek treba da usvoji sistemski zakon koji reguliše pristup dosijeima iz doba pre 2000. godine. Ali, to je misija koja bi bila moguća tek nakon temeljne promene države, društva, a pre svega političke mafija koja suvereno vlada Srbijom decenijama.