Dežurna

Možemo li nešto zajedno?!

U boj, za narod svoj

Sva relevantna politička istraživanja govore o tome da opoziciono nastrojeni građani Srbije očekuju udruživanje svih protivnika vlasti kako bi se stvorio potencijal za obaranje Vučićevog režima. Međutim, sasvim suprotno od volje i želje onih od kojih se podrška očekuje, lideri opozicionih partija i pokreta ne da ne rade na objedinjavanju snaga, već se ruši i cepa i ono malo organizacionog otpora koji postoji. Naravno, sve to se ne dešava slučajno, već iza toga stoji više ili manje vidljiva ruka vlasti kojoj je nedostatak organizovane alternative, poslednja linija odbrane. Imali tome leka i šta bi moglo da bude rešenje?! Odgovor je da leka ima, a recept se može čuti svaki dan na ulici, u prodavnici, na pijaci, u kancelarijama i svugde gde se kreće običan svet. Rešenje je dogovor i najšira opoziciona saradnja poručuje kolumnista Magazina Tabloid dr inž. Miroslav Parović, predsednik Narodnog slobodarskog pokreta

Miroslav Parović

Da krenemo prvo od toga što stoji na putu opozicionom dogovoru. Objektivno, najveći kamen spoticanja je uticaj same vlasti koja pravi smutnju i svađe, ali i generiše lažnu opoziciju preko koje nudi lakši put da se dođe do političkih resursa. Takođe veliki problemi su i sujete koje vladaju među nama koji se politikom bavimo, a koje se povećavaju sa porazima koji su se zaređali. Gledano sa strane mi iz opozicije delujemo kao Patak Dača i Gica Prasica u onom crtanom gde su otišli na planetu H da tamo traže penu za brijanje, a koju na kraju celu razorili tako da ostane samo mali grumen zemlje u koji Dača ubada zastavu da bi obeležio teritoriju, a Gica mu na to kaže: „Izem ti posed.”

U tom duhu slobodno se može reći izem ti borbu za tri posto na koju se svelo političko delovanje za većinu stranaka i pokreta u opoziciji. Istine radi tih tri posto sa sobom vuku preko dva miliona evra iz državnog budžeta koliko za četiri godine parlamentarnog statusa može da inkasira stranka koja uđe u skupštinu, što je više nego očigledno postao veoma važan motiv za bavljenje politikom. Ujedno, ta vrsta motivacije je olakšala Vučiću da napravi model ponude koja podrazumeva pomoć da se uđe u skupštinu, ali uz obavezu da se on lično i njegov brat ne spominju u političkom govoru kao i uz preduslov da nema udruživanja u koalicije i političke saveze bez da on lično to odbobri, a pogotovo da nema pokretanja uličnih proteste i generalno podizanja tenzija. Ovo je dovelo do situacije u kojoj je dobar deo opozicione politike ograničen zidovima zdanja Narodne skupštine.

Nisam vodio baš preciznu evdidenciju, ali u ovih pola godine od uspostavljanja novog saziva parlamenta razne grupacije opozicije su podnele više desetina rezolucija i deklaracija uz povremene onlajn peticije. Tvrdim da preko devedeset i devet procenata opozicionog javnog mnjenja ne može da nabroji više od jedne te rezolucije, peticije i deklaracije, a po svemu sudeći može se očekivati da uprkos tome što ne znaju ni za prethodne u narednom periodu dobiju još na desetine novih. Nažalost, ali ovom u osnovi pogubnom scenariju spuštanja političkih tenzija podlegao je i onaj deo opozicije koji nije Vučićev što je najtragičnije od svega.

Dakle, mora se izaći iz začaranog kruga i logike tamnog vilajeta u koju smo svi zajedno uvedeni. U tom smislu postoji nekoliko stvari koje bi mogle da se iskoriste u toku 2023. godine kako bi se preokrenuo tok stvari. Prvo, Srbiji sleduju redovni lokalni i pokrajinski izbori što je velika prilika da se uspostavi najširi mogući opozicioni dogovor. Naime, surova istina govori da u najvećem broju gradova i opština u Srbiji ima jedna ili čak nijedna organizovana opoziciona grupacija.

Ponavljam, u ogromnom broju opština ne postoji organizovana opoziciona grupacija koja ima logističke resurse da uopšte izađe na lokalne izbore! Ko ne veruje može da napravi mali eksperiment i raspita se u svojoj opštini ko su ljudi koji su u opoziciji i koliko ih ima koji su spremni da se javno eksponiraju. Potom da sabere broj tih ljudi i vidi da li ih ima za jednu odbornički listu. Evo ja živim u Novom Sadu i jako dobro poznajem prilike, a ne mogu da nabrojim više od tri iole javno prepoznatljiva lika koja se bave opozicionom politikom (pri tome i ta tri u koje spadam i sam možda bolje da nisu tako prepoznatljivi).

E sada, ako na lokalnim izborima bude kako bi Vučić želeo, a tako nažalost stvari trenutno idu, biće najmanje tri liste da tako kažem prave opozicije i još najmanje pet lista one koja je lažna. Za svaku od ove tri liste prave opozicije ukoliko se planira da postoji makar minimum kontrole izbornog procesa, mora da se preda najmanje po 1600 overenih potpisa i 55 kandidata za liste plus oko 160 kontrolora (ovo puta tri ukoliko nema jedinstva). Ovo podrazumeva da postoje ljudi, prostorije i sva druga logistika potrebna da se to organizaciono sprovede i opet lako je proveriti kako izgleda mreža opozicionih kancelarija i koliko ih uopšte ima u gradu od gotovo 400.000 stanovnika. Dalje, po prirodi stvari imajući u vidu da čitava opozicija pokreće relativno slične kritike prema aktuelnom režimo doćiće se u poziciju da se teme i ljudi u najvećoj meri preklapaju i da u suštini opozicione partije jedu jedne druge. Ovakva pozicija onda pogoduje lažnoj opoziciji koja kupi one ljude koji su protiv vlasti, a ne prate toliko dubinski političke odnose već se u letu odluče za nekoga ko nije Vučić, a deluje im u skladu sa nekim njihovim razmišljanjima (otuda vlast i nudi tako široku lepezu lažnih opozicionih grupacija).

Namerno sam dao primer jednog velikog grada, a u manjim sredinama situacija je još mnogo gora i po opoziciju još nepovoljnija. To kada kažem manje sredine ne mislim samo na Ljig, Trgoviše, Srbobran već na gradove tipa Sombor, Zrenjanin, Pančevo, Kraljevo, Vranje itd. u kojima često nema nijedne prave opozicione partije. Tu dolazimo do jednog mogućeg dogovora koji bi bio krajnje pošten i pragmatičan. Dogovor opozicije da se na svim lokalnim izborima ima JEDNA lista koja će se suprostaviti vlasti.

Na ovaj način bi se svi postojeći pre svega ljudski resursi upregnuli da povuku kola iz gliba, a kada se to desi onda se otvaraju razne mogućnosti. Jednistvo opozicije na lokalnim izborima bi pojačalo tenzije i podiglo temperaturu u redovima naprednjaka i njihovih lažnjaka. Kod SNS-a ionako bukte ratovi raznih interesnih grupa i gotovo da ne postoji lokalna sredina gde se doslovce ne tuku gde god se vide. Kada bi naspram sebe imali jasan front koji ih ugrožava to ih ne bi homogenizovalo već bi mnoge podstaklo da rade na štetu svojih suparnika iz naprednjačkog kartela čime bi se kao u aikidou mogla koristiti snaga protivnika. Istovremeno lažne opozicione stranke bi imale veliki problem da objasne zbog čega izlaze na izbore van jedinstvene liste čime bi im se drastično smanjio manevarski prostor.

Primera radi, koja se to velika tema u rešava recimo u Valjevu pa je potrebno ići na izbore odvojeno dok vlast ide jedinstveno?! U Valjevu se uvode sankcije Rusiji? Naravno da ne, u Valjevu se kao i u svim drugim lokalnim sredinama rešavaju komunalni problemi, a najveći komunalni problem u svakom gradu i opštini je bahata i kriminalna vlast sastavljena od lokalnim dripaca, kupaca diploma, narko dilera i zelenaša.

Čitavoj priči o lokalnim izborima treba dodati i to da u mnogim sredinama postoji neka vrsta političke tenzije izazvane krajnje iracionalnim razlozima. Čest je slučaj da deo opštine bude protiv vlasti samo zato što predsednik dolazi iz drugog mesta. Znam za primer opštine Stara Pazova gde je glavna tema već decenijama to da se umesto jedne imaju tri opštine i gotovo da ne postoji mogućnost da se pomire deo opštine koji je uz Dunav, sa onim delom koji je u Novoj Pazovi u kojoj su mahom Srbi došli iz zapadnih krajeva ili pak sa trećim delom gde su tradicionalni Sremci i Slovaci. Pa tako ako SNS istakne kanditada iz Nove Pazove isticanjem kandidata iz nekog od preostala dva dela opštine stvara se mogućnost pobede, ali samo uz uslov da postoji opoziciono jednistvo jer bez toga je SNS već organizovao reciomo POKS koji treba da pokrije deo kako ti ljudi ne bi otišli kod nekoga kod koga ne bi trebalo. Ovakvih primera u Srbiji ima na desetine i ja o tome imam dosta precizno napravljenu analizu.

Druga velika tema koja će biti pokrenuta u toku ove godine je ponovo litijum. Vučić je najavio referendum o ovom pitanju što bi bio manevar da se na narod prebaci odgovornost za sve što bi u tom projektu moglo da se dogodi. On planira organizovanje regionalnog referenduma u nekoliko opština Zapadne Srbije kako bi na relativno malom broju ljudi mogao da čitavu stvar lakše organizuje.

Imajući u vidu da postoji makar deklarativno najšire moguće opoziciono jedinstvo o tome da se ne dozvoli iskopavanje litijuma na način na koji je vlast to zamislila i da sva relevatna istraživanja govore da je preko pedeset procenata građana takođe protiv, otvara se mogućnost da se i na ovoj temi napravi najširi mogući politički front. Pre svega treba se insitirati na tome da referendum mora biti na teritoriji cele Srbije. Potom, kontrola i kampanja za NE na referendumu ne sme biti kao dosadašnja priča o ekologiji u kojoj se nekoliko političkih grupacija bori za 3% i nekoliko NVO organizacija bori za međunarodne grantove na toj temi. Kampanja mora biti motivišuća za najširi sloj stanovništva sa jasnom porukom da NE rudniku litijuma znači ujedno i NE Vučiću čime će se sav pritisak prebaciti na njega, a on nije baš neko ko se dobro snalazi u takvim okolnostima.

Ovo znači da kampanja mora biti dominatno politička, a ne akcijaško ekološka iz prostog razloga što je uzrok problema u politici i tamo mora biti i rešenje. Jedinstvenim nastupom za NE na referendumu o litijumu stvara se opcija da se vlast gurne u poziciju da šta god da uradi gubi. Ako prejako uđu u kampanju to će stvoriti utisak da im je previše stalo da strancima predaju naše resurse, a ako ne uđu javno će biti poraženi. Zbog toga će Vučić baš sve uraditi da protivljenje rudniku litijuma prikaže kao deo zavere stranaca da spreče napredak Srbije čime će pokušati da prebaci čitavu priču na nivo neozbiljnog kako bi demoralisao ljude da se aktivno bune. Opet, glavni saveznici za takav naum bi mu mogli biti oni koji bi lešinarski pristupili temi pokušavajući da za sebe steknu neku sitnu korist, a što opet vraća priču na neophodnost pravljenja širokog narodnog pokreta.

Na kraju, dolazimo i do onog često neprelaznog problema, a to je pitanje ko bi bio na čelu tog i takvog opozicionog fronta. Jedinstven odgovor ne postoji pa samim tim ni jednostavno rešenje. Ako bi gledali kriterijum opozicionog kredibiliteta od nas koji se politikom javno bavimo, onda je tu najpozvaniji general Zdravko Ponoš iz prostog razloga što je ostvario najbolji izborni rezultat protiv Vučića od 2012. do danas. Sa druge strane postoje ljudi poput profesora Mila Lompara koji imaju tu vrstu širokog društvenog kredibiliteta, ali koji su van politike i veliko je pitanje da li su spremni da u ovaj naš glib uđu.

Otuda je jako važno da se čitavoj priči pristupi kombinovanim pristupom tako što će i opoziciona javnost da počne da vrši otvoreni pritisak da do širokog dogovora mora da dođe, a i svi mi koji se javno bavimo društvom (direktno u politici ili van nje) da počnemo malko više da sedimo zajedno i nađemo način da tom zahevu naroda odgovorimo. Šanse postoje i uopšte nisu male, pitanje je samo da li ima nas?