Ekonomija

Stvaranje zavisne, porobljene i eksploatisane ekonomije (8)

Pod dominacijom stranog robnog i finansijskog kapitala

Razvojna paraliza privrede, socijalnog i društvenog sistema. Svedoci smo opšte paralize privrednih tokova i poslovanja uzrokovanih širokom virusnom (brzo širećom) infekcijom. Međutim, ova nova kriza samo je produbila probleme i otkrila sve slabosti privrede, društva i sistema na kojem funkcionišu, smatra prof. dr Slobodan Komazec.

Prof. dr Slobodan Komazec

4) Uravnotežavanje javnih finansija i dužnički teret

Ovako izrađena strategija uravnotežavanja javnih finansija bila bi dobra osnova za operativnu fiskalnu politiku - kada bi se vlada pridržavala svih izabranih parametara i kada bi na drugim delovima makropolitike vodila usklađenu i visoko koordinisanu politiku sa fiskalnom.

Upravo će tu nastati veliki problem: Ovde se daje osvrt na politiku privlačenja stranog kapitala i direktnih stranih investicija povezanih sa velikim ulaganjem u saobraćajnice (putevi, koridori, obilaznice oko nekoliko gradova) i zadržavanjem stranog kapitala od preko 14 milijardi evra (po nekima i 16 milijardi).

Ovakvom investicionom politikom i modelom samo se stalno kumuliraju dugovi, ali i velika prava i olakšice stranih investitora, koje domaći investitori ne uživaju. Konkurentna investiciona moć domaće privrede stalno slabi, jer nema takvih olakšica i stimulansa kao strani investitori (koji su istovremeno i kreditori).

Veći deo dobiti odlazi stranim investitorima, kao i sredstva subvencija. Većim privlačenjem stranih investitora rastu i dugovi i obaveze države i odlivi deviza iz domaćih izvora, ali i deficit spoljne trgovine, jer su ovi investitori i najveći izvoznici i uvoznici. Time se povećava zavisnost od finansijskog i robnog kapitala, a smanjuje suverenitet u vođenju nacionalne razvojne i stabilizacione politike. Privreda i država se sistematski uvlače u pravo dužničko ropstvo, a nametnuti okovi ili lanci dugova stvaraju ambijent i osećanje da se bez stranog kapitala ne može voditi bilo kakva makroekonomska politika.

To je ogroman kapital uložen i „blokiran" u tim projektima, koji će se malo koristiti, neće se osigurati priliv sredstava od korišćenja, ali će doći dodatni troškovi održavanja (i dodatnog investiranja) sa dospelim kreditima koje treba otplaćivati. Nastaje faza dvostrukog udara troškova i stvarni finansijski šok, pritisak obaveza i velika kriza u sistemu javnog finansiranja. Poučni su primeri nekoliko država u okruženju koje su vodile takvu politiku. Dakle, neće biti problem same visine javnog i spoljnog duga i njegovog učešća u bruto proizvodu, već ovaj „sporedni" finansijski udar - koji se sada ne sagledava.

Najavljuje se i 18 milijardi evra za potrebe izgradnje energetskog sistema, što je dodatni dug na već postojeći.

5) Da li je država prezadužena

Da li je neka privreda u određenoj fazi razvoja prezadužena? Preti li joj kriza likvidnosti i urednog izvršavanja međunarodnih obaveza, odnosno da li joj preti dužnička kriza. Obično se, vidimo, kao indikator visine i tereta duga uzima odnos duga i bruto domaćeg proizvoda. Da li se iz navedenog odnosa može izvesti zaključak o zaduženosti neke države? Takav indikator ne ukazuje mnogo na pravo stanje, opterećenost dugovima i perspektivu zaduženosti.

Nije problem same visine duga i odnos duga i bruto domaćeg proizvoda, već visina godišnjih obaveza iz duga (kamata i otplata) i prirast domaćeg bruto proizvoda, a zatim struktura (robni, finansijski, vrsta valute, kratkoročni, dugoročni, vezani, za investicije, za budžet, za potrošnju, za likvidnost) i uslovi dugova (tokovi, kamate, grejs period) i efekti njihove upotrebe (proizvodnja, bruto proizvod, investicije, zaposlenost, štednja, izvozna ili uvozna privreda i sl.). To je inače nerealan i dosta iskrivljen (zbog nerealnosti iskazanog bruto domaćeg proizvoda) čisto statistički odnos i ništa više.

Odnos ukupnog spoljnog duga i nominalnog bruto proizvoda iznosi oko 82%-90%. Ispada po tome da "nema prezaduženosti". Ako se uzme samo dug javnog sektora (države Srbije), što političari uglavnom čine, tada je ovaj odnos bio ispod 45%, što je uzeto kao gornja granica duga, pa se tvrdilo da Srbija spada u "manje zadužene u poređenju s nekim evropskim zemljama" (tada je izabrana granica duga od 45%). Međutim, od 2008. godine ovaj odnos stalno raste sve do 65% u 2013. godini i 76% u 2016. godini. Dakle, radi se o visokoj zaduženosti države. Ministar finansija tvrdi da je javni dug „sada 54% bruto proizvoda, što je daleko ispod nivoa koji propisuje Mastriht".

Isto tako, tvrdi da „Srbija nije prezadužena" i da će stoga penzije biti povećane kako je planirano od 1. novembra 9% i u januaru 2023. novih 11%. Stoga će se morati izvršiti i rebalans budžeta u ovoj godini.

Visina duga i njegov odnos prema domaćem bruto proizvodu ne govori ništa o sledećim bitnim elementima:

Kratkoročni i dugoročni dug;

Dinamika dospeća dugova i rast domaćeg bruto proizvoda;

Visina kamata kao fiksnih obaveza;

Sistemi korišćenja dugova (proizvodno, neproizvodno) i njihova efikasnost u privredi i stvaranju domaćeg bruto proizvoda.

Da vidimo, konačno, koje faktore svaka privreda mora uzimati u obzir kada uđe u proces inostranog zaduživanja, a koje smo prethodno analizirali na primeru Srbije.

Postojeća visina duga i odnos duga i bruto nacionalnog proizvoda.

Dospeća i godišnje obaveze po inostranom dugu (kamatne obaveze i dospele otplate),

Ekonomski rast i obaveze iz duga (dinamika privrednog rasta, obaveze iz duga u toku godine),

Struktura postojećeg duga (finansijski krediti i uslovi, robni krediti, kratkoročni i dugoročni krediti, dugovi prema kreditorima, mogućnost konverzije dugova, otpisi i rekonstrukcije),

Upotreba novih dugova (razvojni, potrošni, budžet, popuna rezervi, otplata dugova,

Efekti upotrebe duga (porast BDP, zaposlenost, štednje, uvoza, izvoza).

Sve su to elementi koje treba uzeti u obzir u svakoj privredi kada se ulazi u proces korišćenja inostranog kapitala. Strategija i politika zaduživanja moraju sadržavati i strategiju ostvarivanja upotrebe kapitala, ali i razduživanja.

Veoma su značajni sledeći indikatori:

Odnos dospelih obaveza iz dugova i rast domaćeg bruto proizvoda;

Visina deficita trgovinskog i platnog bilansa;

Dinamika ekonomskog rasta i dinamika rasta inostranog duga;

Mogućnost otpisa ili rekonstrukcije dela duga;

Visina i struktura deviznih rezervi;

Spremnost svetskih finansijskih institucija (MMF, Svetska banka i dr.) da olakšaju teret dugova - konverzijom dugova;

Kretanja na svetskom tržištu kapitala (kamata, rokovi, dostupnost) i dr.

Isto tako važno je kako se formira bruto domaći proizvod. Prvo, koliki deo iz uvoznih komponenata, a koliko iz domaćih faktora. Drugo, koliko iz razmenjivih, a koliko iz nerazmenjivih proizvoda. Treće, koliko iz proizvoda za izvoz, a koliko za domaću potrošnju. Četvrto, koliko se proizvode investiciona dobra, a koliko potrošna roba i usluge i sl. Dakle, radi se o strukturi formiranja bruto domaćeg proizvoda.

Sada se u bruto domaći proizvod uključuju i sredstva od prostitucije i sredstva od prometa droge. Kako je cilj svake države da poveća bruto domaći proizvod - to znači da je zainteresovana za povećanje ovih „delatnosti". Isto tako, nije moguće egzaktno utvrditi i pratiti ova sredstva i delatnost, tako da će to biti izrazito arbitrarno određeno, što će povećati bruto domaći proizvod. To je urađeno u 2016. godini kada je bruto proizvod „povećan" za 374 milijarde dinara.

Očito je da se radi o nizu indikatora koje svaka privreda mora pratiti da bi se vodila politika optimalne eksterne zaduženosti i međunarodne likvidnosti - da se spreči ulazak u dužničku krizu, odnosno međunarodnu nesolventnost. Tek na osnovu tih indikatora može se sagledati visina stvarne inostrane zaduženosti i dužnički teret u toku godine. Radi se o jednoj složenoj dinamičkoj pojavi sa nizom faktora koji je određuju u svakoj godini. Stoga odnos duga i bruto domaćeg proizvoda ne znači mnogo kao indikator zaduženosti, ali godišnji privredni rast i porast duga i dospeća obaveza iz duga u toku godine već pokazuje da li slabi ili jača opšta razvojna moć privrede ili se kreće u pravcu prezaduženosti i „omče duguva", odnosno u krajnjem slučaju bankrota.

Teret dužničkog ropstva i suverenitet države

Padom u dužničko ropstvo gubi se suverenitet države da vodi samostalnu spoljnu i unutrašnju razvojnu i stabilizacionu politiku. Potpada se pod direktnu kontrolu MMF, a i kod članica Evropske centralne banke i Evropske komisije (poznata "trojka" Evropske unije). Diktat za vođenje makroekonomske politike su: nametanje stroge štednje, budžetske restrikcije i privatizacija. Javni sektor se ograničava, a socijalni rashodi snižavaju (plate u javnom sektoru i penzije), privatizuju se delovi javnog sektora koji još nisu privatizovani, uz prodaju javnih dobara. Nacionalno bankarstvo prelazi u ruke stranog kapitala. Time je otvoren i ubrzan proces demontiranja nacionalne države, a posebno svih stubova države blagostanja, uz postepano dokidanje svih funkcija savremene države

Da li je Srbija kao država i njena privreda prezadužena? Postoji li mogućnost daljeg urednog izvršavanja obaveza (službe) eksternog duga? Dolazi li do neto odliva kapitala i siromašenja društva odlivom nacionalne akumulacije (štednje) u prvoj fazi i materijalnih resursa u drugoj fazi? Da li eventualno reprogramiranje dugova vodi u kasnijim godinama do kumulisanja dugova i duboke dužničke krize sa potpunim kolapsom sistema eksternog finansiranja? Da li je na pomolu kriza u odnosima sa svetskim kreditorima? Sve su to pitanja koja se nužno nameću u godinama koje dolaze.

Da pogledamo „rengentski snimak" tereta dugova i eventuralno stvarnu dužničku zamku koja se, očito je, sve više steže.

Dužnički teret po svojoj strukturi i nosiocima obaveza izgleda ovako:

Javni dug države (spoljni i unutrašnji) 31,5 miijardi evra,

Dug spoljni privrednih subjekata 14,4 milijarde,

Spoljni dug bankarskog sektora 4,2 milijarde,

Privreda kod poslovnih banaka u zemlji 12,2 milijarde,

Stanovništvo kod banaka duguje 11,2 milijarde,

Država duguje za PDV uplatiocima 3,0 milijarde,

Date izvršne garancije države 1,1 milijarde.

Kreditne obaveze svih sektora iznose u 2022. godini oko 78 milijardi evra. Ako je bruto proizvod u toj godini, prema proceni, visoko prognoziran na 60 milijardi evra (zbog delovanja visoke inflacije), tada ispada da je dužnički teret oko 130%. Naravno, dugovi i druge kreditne obaveze ne dospevaju u jednoj godini, već su raspoređene u niz godina otplata.

Stoga je metodološki ispravnije staviti u odnos dospele otplate u toku godine i obračunate i plaćene kamate na dugove u toku godine i prirast bruto proizvoda. To je stvarno opterećenje bruto proizvoda države. Isto tako, formirani dugovi svi ne opterećuju budžet države, već druge izvore sredstava (npr. štednja kod sektora stanovništva, depoziti kod kredita banaka privredi).

Stvorena je i funkcioniše dužnička ekonomija i „sve se okreće oko dugova".

Dakle, ne stanje dugova, već njihove promene (porast, smanjenje, otplate i kamate), stvaraju osnovu i prostor države da vodi odgovarajuću makroekonomsku politiku.

Servisiranje duga države u sledećim godinama biće moguće samo preko novog zaduživanja (ili reprogramiranja), što znači autonoman rast duga, ali i snažnog pritiska na ograničavanje domaće potrošnje, odnosno "topljenja" deviznih rezervi. Štednja se neće moći "istisnuti" iz niskog bruto domaćeg proizvoda, čime će biti ugrožene investicije i proizvodnja. Sledi snažan pritisak na uvoz i naglo širenje deficita spoljne trgovine (uz novi rast duga koji sve to finansira).

Treba izvršiti kompleksnu reformu finansijskog sistema i ugraditi sinhronizaciju monetarne, fiskalne i spoljnotrgovinske politike (drugih osam delova finansijskog sistema). Inače dosadašnji parcijalni potezi u nekim delovima sistema, nesinhronizacija mera i instrumenata koji treba da "zakrpe" pukotine u sistemu preko tekuće makroekonomske politike negde daju rezultate.

Malaksavanje i veliki pad proizvodnje u poslednje vreme, pritisak cena, ogroman budžetski i spoljnotrgovinski deficit uz nekontrolisano širenje (i upotrebu) inostranih dugova su procesi koji su na sceni u privredi.

Tada se može govoriti da li je privreda (i država) prezadužena i da li je u stanju da uredno izvršava obaveze prema inostranim poveriocima. Dakle, da li će država "bankrotirati" objavom da nije u stanju da servisira inostrane dugove.

Dinamiziranje privrednog rasta, porast zaduženosti i inflatorno finansiranje

Deindustrijalizacija i uništavanje domaće privrede i proizvodnje, načina raspodele i skromna novostvorena vrednost vode državu i privredu u kolonijalni položaj.

Recesija, inflacija i zaduživanje

Da li i dalje prihvatiti recesiju, obaranje realne potrošnje, usporavanje procesa prestrukturiranja privrede i bedu širokih slojeva u sve bržoj inflaciji kao jedinu perspektivu izlaska iz krize dugova?

Inostrani kapital je u celokupnom posleratnom razvoju u svim fazama kroz koje je prošla, predstavljao značajan dopunski izvor domaće akumulacije, vrlo mnogo je doprinosio izmeni njene strukture, alokaciji resursa nacionalne privrede i izvoznoj orijentaciji zemlje, samo se postavljaju pitanja: koliko je pri tome bio faktor održavanja visoke stope ekonomskog rasta, koliko generisanja neproizvodne potrošnje i otvaranja procesa rasta dugova.

Istina, u teorijskim istraživanjima, u našoj ekonomskoj literaturi, iako dosta oskudnim, ističe se da je vrlo teško ili gotovo nemoguće egzaktno utvrditi i izolovati doprinos inostranog kapitala stopi privrednog rasta, kao i oceniti njegov doprinos uvećavanju domaćc akumulacije i poboljšanju tehnološkog procesa. Niko ne osporava uticaj eksterne akumulacije na privredni rast, strukturne promene, tehnologiju i stabilnost privrede. Medutim, koliki je konkretni doprinos uvozne akumulacije stopi rasta - ne postoje konkretna istraživanja. Tako, prema jednom istraživanju, na osnovu porasta akumulacije u privredi, pod delovanjem uvoza kapitala, samo na osnovu direktnih efekata, uvoz kapitala uvećava stopu rasta za oko 2%. Prema drugom stavu, prosečno oko 25% rasta društvenog proizvoda Srbije može se objasniti delovanjem uvozne akumulacije.

Delovanje se oseća u dva pravca: prvo, ubrzavanjem tehnološkog progresa i izmenom strukture privrede; drugo povećanjem raspoložive nacionalne akumulacije. Interesantno je zapažanje da je doprinos inostranog kapitala veći u prvoj fazi razvoja do 1965. godine (povoljna struktura sredstava, uslovi korišćenja i dr.), nego u novijoj fazi razvoja. Pogoršani uslovi korišćenja kapitala, veliki potresi na svetskom tržištu kapitala, veća vezivanja i rizik u davanju sredstava, teškoće u dobijanju sredstava, pogoršana struktura korišćenih sredstava i dr. smanjivali su pozitivne efekte uvoza kapitala.

Da li postoji takva korelacija stope rasta i uvoza kapitala, njegove strukture i dinamika korišćenja - osnovno je pitanje, posebno ako se uvoz kapitala pri tome shvati kao faktor podsticanja i samoodržavanja stope rasta (a ne održavanja eksterne likvidnosti privrede).

Ukoliko se želi sagledati stvarno stanje tereta duga, mogućnosti otplate (servisiranja), mogućnosti novog zaduživanja, podsticanja domaćih investicija i proizvodnje stranim kapitalom i sl. neophodno je napraviti (i pratiti) pravu matricu svih agregata koji odlučujuće deluju na optimalni i maksimalni nivo međunarodne zaduženosti jedne države, bez da se uleti u dužničku krizu. Da li privreda ima takvu strategiju? Zaduživanje je više od stihije. S druge strane, nije dobro da se iz preterano oprezne politike i zaduživanja i "apsorpcije" stranog kapitala ne ugrozi ekonomski rast. Osnovni je problem od koga se uzima kapital, pod kojim uslovima i kako se koristi. Ne može se odbacivati potreba za korišćenjem stranog kapitala.

Kod utvrđivanja optimalne granice zaduženosti, moraju se uzeti u obzir sledeći faktori:

Stabilnost i stalnost rasta izvoza;

Dostignuti nivo uvozne zavisnosti i mogućnost smanjenja uvoza (sa supstitucijom), bez opasnosti od narastanja teškoće u normalnom poslovanju privrede;

Struktura dugova prema rokovima, kamatama, oblicima sredstava i dinamika dospeća dugova prema rokovima.

Domaća privreda zbog pritiska obaveza i odliva kapitala u inostranstvo u sledećoj deceniji može doživeti sledeći scenario: Opadanje životnog standarda, izvoz i investicije malaksavaju, nezaposlenost se povećava, pritisak javne potrošnje postaje sve veći, uz narastanje inflatorne i strukturne neravnoteže. Deficit platnog i trgovačkog bilansa se proširuju, uz sve slabiju snabdevenost tržišta. Pad kvalitetnih faktora rasta ne može biti kompenzovan drugim faktorima rasta. Ekonomski rast se usporava. Privreda kreće u dugoročnu i kompleksnu krizu. Pokušaji održavanja kursa dinara i stabilnost cena restriktivnom monetarnom politikom pogađa proizvodnju i izvoz i izaziva pandemiju nelikvidnosti privrede i banaka. To je otvoren put u finansijski slom privrede i društva. Da li je na pomolu repriza Grčke dužničke krize? Da li je na sceni u stvarnosti bankrotirana ekonomija?

Istovremeno je po diktatu stranih mentora godinama proveden proces uništavanja svih nacionalnih institucija u Srbiji.

Treba se u novoj fazi čuvati nove omče dugova i nekontrolisanog zaduživanja, posebno neracionalne upotrebe inostranog kapitala. To bi tada bio otvoren put u čisti kolonijalni status, uz potpunu dominaciju stranog kapitala i totalnu tehnološku i razvojnu zavisnost.

Nadam se da je konačno postalo jasno koliko je to složeno i odgovorno područje finansiranja, ali i "opasno" kada se prepušta stihiji, pojedinačnom i nekontrolisanim zaduživanjem (bez odgovrnosti i bez praćenja svih efekata). Valjda je isto tako postalo jasno zbog čega se moraju formirati, Institut za razvoj, Razvojna banka, Fakultet za finansije i razvoj, nova kontrolna institucija kao nekada SDK, uz potpuno izmenjenu politiku Centralne banke i potpunu kontrolu novčanih tokova, što sve skupa već godinama zagovaram. Nužan je povratak najvećeg dela bankarskog sektora u nacionalno bankarstvo, ali stihijski procesi i dalje dominiraju, a tako i spoljno zaduživanje i usmeravanje domaćih i spoljnih izvora sredstava.

Politika niskih kamata i "jevtinog novca" je prošlost

Videli smo da je vreme niskih kamatnih stopa „jevtinog novca" postala prošlost. Uslovi korišćenja kapitala na finansijskom tržištu se pogoršavaju. Kamatne stope (svih vrsta) u brobi protiv nove inflacije (antiinflacione mere) se povećavaju. Dugovi poskupljuju. Uslovi i rokovi se pogoršavaju. Garancije povećavaju. Do sada se vlast hvalila da je vođenje politike „zdravih" i uravnoteženih javnih finansija bio bitan faktor smanjenja kamata po kojima se država zaduživala. Videli smo koliko je takva tvrdnja osnovana.

Sada se ističe novi javni dug od jedne milijarde dolara (Abu Dabi) uz kamatu od 3%, gotovo kao „poklon", obzirom na trenutne kamate na finansijskom tržištu. Kamate su tu porasle na 7% do 7,5%. Dakle, uslovi zaduživanja su se vratile na vreme od pre jedne decenije. Tada je država emitovala evroobveznice po kamatnoj stopi od 7,25%. Na početku ovog perioda (2012) Srbija je emitovala dolarske oveznice u visini od 750 miliona dolara na pet godina sa 5,45%, a 2013. emisija je izvršena od 1,5 milijarde dolara sa 5,2% na sedam godina.

Danas se na desetogodišnju evroobveznicu s rokom do 2027. godine traži stopa prinosa od 6,5%. Na desetogodišnje dolarske obveznice već se nudi 6,55%. Država će morati da se zaduži između 5 i 6 milijardi evra (deficit i dospele otplate). Zbog visoke inflacije i kamata od 7% je realno negativna. Budžetom za 2022. predviđeno je zaduživanje države za 644,7 milijardi dinara (5,3 milijardi evra). Od toga na domaćem tržištu 230 milijardi (2 milijarde evra), a na svetskom tržištu 311 milijardi dinara (2,7 milijardi evra). Dugovi države se naglo povećavaju, uz slabljenje privrede i rast tereta dugova.

12. Neoliberalno otvaranje ekonomije i eksplozija deficita

Izvoz, uvoz i deficit spoljne trgovine

Sve privrede danas su otvorene za uticaj svetskog tržišta. Ne postoje „zatvorene" i same sebi dovoljne privrede sa autarkičnim razvojem. Robom, novcem i kapitalom su višestruko povezane sa tim tržištima u svetskoj privredi. Postavlja se pri tome bitno pitanje: koliko je koja privreda „uključena" u takve tokove, koliki je značaj uvoza i izvoza za nacionalnu privredu, kakva je uvozno - izvozna zavisnost, ali i struktura uvoza i izvoza (posebno roba i usluga).

Visoko zavisne privrede su u uslovima kriza i depresija „ranjive" i izložene negativnom uticaju svetskog tržišta. U uslovima monopolizacije svetskog tržišta od strane razvijenih država i korporativnog kapitala, novog neokolonijalnog osvajačkog sistema (robnim i novčanim kapitalom) država može da se nađe u situaciji dominacije stranog kapitala koje postaje osnovna determinanta razvoja, sve do kolonijalnog položaja - kada strani kapital „preplavi" domaće tržište i ekonomiju izvlačeći kao „sisaljka" sve realne i finansijske resurse iz nacionalne privrede. Strani kapital tada postaje ograničavajući faktor aktiviranja domaćih faktora razvoja.

To je treći kanal stvaranja zavisne ekonomije i otvaranja procesa porobljavanja i eksploatacije.

Deficit spoljne trgovine koji je dostigao astronomske razmere, ostao je nekako po strani od interesa javnosti, ali i sagledavanja posledica njegovog stalnog rasta. Da li je na sceni poznata teza naših neoliberala da je „bolje uvoziti nego proizvoditi u domaćoj privredi"?

Da bi se sagledao funkcionalni odnos i ponašanje velike uvozne zavisnoti naše privrede i delovanje uvoza na domaću ekonomiju potrebno je prethodno pogledati poslovni ambijent u kojem se formiraju osnovni odnosi makroagregata u procesu razvoja. Naime, nekritičkim prihvatanjem neoliberalnog koncepta i njegovim provođenjem u život, došlo je do fundamentalnih promena u odnosima makroagregata i pulsiranja nacionalne privrede.

Pre svega, bankarski sektor je predat u ruke stranom kapitalu (90%), a time i politika novca, kredita i kamate.

Drugo, liberalizacija spoljne trgovine i stvaranje nezaštićene ekonomije (uz to i u krizi) dovela je do toga da je strana roba preplavila domaće tržište (robne kuće, trgovački lanci, fri-šopovi, spekulativni uvoz mimo carina i dr.) dovela je do dominacije stranog robnog kapitala.

Trgovina kao značajan segment privrede je pod dominacijom i strategijom stranog robno - trgovačkog kapitala.

Dakle, bankarski i trgovački kapital prelaze u ruke stranog kapitala. Procesi u domaćoj reprodukciji su prekinuti, a efekti ova dva osnovna oblika kapitala se odlivaju u inostranstvo. Razvojni efekti upotrebe kapitala odlivaju se u inostranstvo, dok se teško i nedovoljno formira nacionalna štednja (akumulacija) potrebna za finansiranje domaćih investicija i razvoja.

U duhu neoliberalizma i procesa privatizacije (kao njegovog sastavnog dela) uništeni su i likvidirani veliki sistemi u privredi i kombinati - koji su bili nosioci razvoja i izvoza (kao druge bitne poluge razvoja, uz investicije). Dakle, uništen je kostur nacionalne privrede. Privatizacija je gotovo onesposobila i usitnila privredni sektor, dok je privatno - profitni (neproduktivni, spekulativni) motiv i politika poslovanja zadominirao.

Strategija razvoja potisnuti ili ugušeni. Sistem i ekonomija su okrenuti isključivo oslonjeni na strani kapital i zaduživanje u inostranstvu. Spoljni dugovi naglo rastu, paralelno sa deficitom spoljne trgovine i budžetskim (realnim) deficitom. Privredni razvoj generiše otorene ili skrivene brojne deficite - koji se moraju finansirati (uglavnom stranim zaduživanjem). Stvorena je visoko uvozno zavisna i dužnički opterećena ekonomija i društvo. Mnogi smatraju da je stvoren neokolonijalni status prema stranom finansijskom kapitalu, korporacijama i bankama.

Uostalom ovakvim odnosima postali smo samo prošireno strano tržište, čiji pozitivni efekti odlaze stranom kapitalu.

Postojeći liberalni sistem je antirazvojno postavljen i dugoročno guši nacionalnu privredu stvarajući visoku zavisnost od stranog kapitala - do gotovo kolonijalnog i ucenjivačkog položaja. Oslonac na strani kapitala kao dominantan faktor razvoja je stvarno iluzija u ostvarivanju visokog privrednog rasta i blagostanja.

Mnogi autori koji se bave ovim problemima se pitaju: dokle se može gomilati ovakav već gotovo astranomski deficit spoljne trgovine, kako ga dalje finansirati, da li će potpuno ugušiti i onesposobiti domaću privredu i proizvodnju. Konačno, da li je ovakav „model razvoja" moguće dugoročno zadržati? Retki su autori koje ne tvrde da „sistem treba menjati", ali kada se traži odgovor kako, gde, u kojim delovima, s kojim ciljem i efektima - tada izostaju odgovori.

Sada da pođemo od bruto domaćeg proizvoda i njegovih oblika potrošnje

BDP = C + I + G + X - M

Dakle, ostvareni bruto proizvod delom odlazi na ličnu potrošnju (C), izvesticije (I), javnu potrošnju (G), ali „dopunjen" saldom izvoza i uvoza (X - M). U otvorenoj privredi u slučaju niskog i nedovoljnog bruto stvorenog proizvoda za održavanje određenog nivoa potrošnje i investicija, redovno se „dopunjava" potrebnim robnim uvozom (deficitom spoljne trgovine). Finansiranje ovih oblika potrošnje i uvoza vrši se iz raspodele nacionalnog dohotka (i amortizacije) uvećane za spoljni dug (BDP + D).

U situaciji niskog ili nedovoljnog nivoa bruto proizvoda u finansiranju domaćih oblika potrošnje i negativnog salda spoljne trgovine (M>X) koristi se spoljno zaduživanje (dopunjeno kreditima „domaćih" banaka).

Prihvaćeni i vrlo rigidno provedeni koncept liberalizacije domaćeg tržišta, uz gotovi automatizam tržišta, sa slobodnim formiranjem kamata, kurseva, cena, ponude i tražnje roba i usluga, slobodnih tokova kapitala i dr. doveli su do velikih disproporcija u razvoju i kompleksne strukture krize.

Takav „prasak" liberalizacije tokova i uklanjanje potrebne kontrole i regulacije robno - novčanih tržišta praćen je i liberalizacijom spoljnotrgovinskih odnosa - uz uklanjanje bilo kakve selektivne i potrebne prioritetne uvozne politike.

Ekonomija koja se dugi niz godina nalazila u krizi, nezaštićena, bez potrebne protekcionističke i stimulativne uvozno - izvozne politike, izložena razornom delovanju stranog robnog i novčanog kapitala - uvedena je u visoku uvoznu zavisnost. To je poznati „čvrsti zagrljaj" spoljnih interesa i stalni rast uvoznog pritiska i deficita spoljne trgovine. Deficit spoljne trgovine se gomila, ali i zaduživanje države, privrede i banaka u finansiranju deficita i formiranih rashoda.

Liberalizacija uvoza roba i usluga podržana je i politikom precenjenog kursa dinara, što je dodatno snažno podsticalo uvoz i „uvozni lobi", ali je gušilo domaću proizvodnju. Izvoz se pri tome činio potpuno nekonkurentnim i neatraktivnim.

Izvoz i investicije su izabrani kao dve osnovne poluge razvoja, što je sa teoretskog stanovništa korektna orijentacija.

Sigurno se ovde postavlja i pitanje velikog uvoza i njegova struktura (vrsta roba i usluga, energenti), od koga se uvozi, povezanost, dinamika uvoza i razvoja i ko su glavni uvoznici.

Isto tako i kod izvoza (vrste roba i usluga), gde i kome se izvozi, dinamika izvoza i privredni rast i ko su glavni izvoznici.

Paralelno s tim treba videti i sistem i izvore finansiranja deficita spoljne trgovine (dugovi).

Mehanizam visoke zavisnosti i nesamostalnosti

Izabrani ili nametnuti nam model „razvoja" u osnovi vodi visokoj zavisnoti od stranog kapitala, uz uništavanje nacionalne osnove razvoja. O čemu se radi? Sistem je tako stvoren da dovodi do stalnog oticanja nacionalne štedenje ili akumulacije (finansijskog potencijala), koga zatim „nadomešta" strani zajmovni kapital, čime se stvara mehanizam visoke inostrane zavisnosti, nesamostalnosti i gotovo ucena od strane stranih nosilaca kapitala. Pođimo od osnovnih delova makrosistema. Privredni sektor kao osnovni nosilac razvoja i stvaranja ekonomskih viškova je kroz proces privatizacije rasprodat, dobijeni finansijski kapital potrošen preko budžeta, a rasprodajom, stečajevima i likvidacijama preduzeća i velikih sistema - proizvodni sektor potpuno onesposobljen za razvoj. Stvaranje akumulacije u ovom sektoru je marginalizovano.

Bankarski sektor je prenet u ruke stranog kapitala (85 - 90%), tako da je uz robni kapital i finansijski kapital i monetarnu politiku stavljen u funkciju interesa stranog kapitala. Kamatnim mehanizmom se „isisava" i odliva koncentrisani profit (dobit) u bankama. To je dodatni odliv i slabljenje finansijske snage privrede. U kreditnoj politici banke su se preusmerile na kreditiranje sektora stanovništva, a ne privrede i njenih poslovnih aktivnosti. Izostaje bankarski impuls razvoju privrede i vraćanje depozita u bankama u reprodukciji privrede (iz kojih i potiču).

Preduzeća u nedostasku domaćih kredita i podrške banaka okreću se dodatnim kreditima u inostranstvu, tako da zaduženost preduzeća u inostranstvu ogromno raste. Tim kanalom je dužnička zavisnost privrede naglo povećana, uz dodatni odliv novca kamatama iz privrede.

Potpuno otvorena nacionalna privreda (111 - 123%) uvozom i izvozom, otvaranjem brojnih stranih robnih kuća, fri šopova, trgovačkih lanaca i sl. država i privreda su premreženi i „okupirani" stranom robom. Domaća privreda, proizvodnja i trgovina su ugroženi. Postali smo samo prošireno strano tržište. Svi efekti trgovine odlivaju se u inostranstvo. Trgovina sada „preseca" reprodukciju kapitala, jer se i deo dohodaka (čak i uzeti gotovinski krediti kojim se kupuje strana roba) odlivaju u inostranstvo. To je dodatni korak u pustošenje finansija nacionalne privrede.

Dominantni oslonac na strani kapital u investicijama i razvoju, koji „nadomešta" napred odlivani nacionalni kapital i nedovoljnu domaću štednju, sa svim ogromnim podsticajima i davanjima (olakšicama), zatvorio je ovu omču dugova i gušenja privrede. Kako se velikim delom radi i o spekulativnom kapitalu sa brojnim „ugrađivanjem" naših nosilaca odluka o investicijama i projektima, dolazi do velikog naduvavanja cena radova i projekata, što dovodi do dodatnog odliva dela pozajmljenog kapitala stranim investicijama ili kreditorima, ali i na privatne račune domaćih nosilaca odluka o investicijama i projektima. To istovremeno „naduvava" bruto nominalni proizvod i stvara sliku o „uspešnom" razvoju.

Dužnički balon narastao na prezaduženosti

Ovakve strane direktne investicije i brojni projekti zasnovani na njima stvaraju pravi „dužnički mehur" koji se još ne vidi, ali će kada nas prispele obaveze pritisnu dovesti do stvarne prezaduženosti i nesolventnosti.

Dakle, da sintetizujemo ove tokove osiromašenja:

Stalno odliv novca i domaće štednje navedenim tokovima, uz odliv „neuhvatljivog" nacionalnog dohotka i štednje (u spekulativnoj ekonomiji),

Odliv po kamatama iz privrede, banaka i javnog sektora - budžeta,

Gušenje nacionalne privrede, proizvodnje i prometa i „stvaranja" nacionalnog dohotka i štednje,

Stalni nedostatak (uz odliv) nacionalne akumulacije,

Potpuni oslonac na strane direktne investicije (SDI) i veliki odliv, blokadu i slabu upotrebu ovih stranih sredstava, uz ogroman rast ovih dugova,

Pljačka i otimanje nacionalnog bogatstva i novčanog kapitala - kao klasičan oblik kriminala, korupcije i štetočinskog ponašanja nosilaca odluka o investicijama,

Slaba kadrovska i upravljačka struktura, gotovo nesposobnih kadrova koji upravljaju velikim nacionalnim bogatstvima i resursima,

Odliv „pokretača razvoja" i ideja razvoja mlade, školovane radne snage u inostranstvu.

Sve su to ograničavajući faktori razvoja koji političku garnituru orijentišu na uzimanje stranih kredita da bi se pokrile sve navedene slabosti i tokovi koji blokiraju dugoročni razvoj, ali „prikrivaju" i sve slabosti u sistemu.

Prikazuju se „veliki razultati" u privlačenju stranog kapitala i ostvarivanju visokih stranih direktnih investicija, ali se ne prikazuju efekti upotrebe kapitala i stvorene obaveze.

kakvim se finansijskim konstrukcijama radi, dugovima, efektima ulaganja i sl. sve je to ostalo daleko od uvida i uticaja javnosti. No, to će u sledećoj fazi razvoja postati pravi društveno - finansijski zemljotres.

Na ove tokove odliva akumulacije treba dodati i već dospele otplate ranijih dugova, a zatim potrebe za investicijama za kvalitetan dugoročni razvoj. Strukturni razvoj i brzo „prilagođavanje" svetskim trendovima je u samoj osnovi ove politike investiranja, zaduživanja, ali i stvaranja nacionalne akumulacije za postepeno oslobađanje od „nametnutih lanaca" svetskog finansijskog kapitala.

U politici razvoja izabrane su dve poluge - investicije i izvoz.

Pre bilo kakve analize zaduženosti, obaveza i efekata upotrebe stranog kapitala da pogledamo kakvu smo stvorili materijalnu bazu u dosadašnjem razvoju, na kojoj treba graditi politiku i model daljeg razvoja i korišćenja stranog kapitala, ali i uključivanja na svetsko tržište.

Istovremeno, da vidimo da li smo dostigli nekakav „dužnički limit" i buduće teškoće u servisiranju spoljnih dugova, ali i finansiranja deficita spoljne trgovine (kao redovne pojave zemlje u razvoju).

Prevremena i velika liberalizacija tržišta vezana za spoljnu trgovinu dovela je do globalne nestabilnosti i ogromnog, gotovo kumulativnog, spoljnotrgovinskog deficita. Deficit spoljne trgovine (vidljivog uvoza i izvoza, roba i usluga) doveo je i do permanentnog deficita platnog bilansa. Liberalizacija trgovine, otvaranje nacionalne privrede i privlačenje stranog kapitala postali su deo osnovne „strategije razvoja". Ali, kakve su to strategije razvoja i do čega su one dovele privredu i društvo?

Privreda je prebrzo otvorena za inostranu konkurenciju pre nego što su uspostavljene snažne finansijske institucije i izgradena potrebna lepeza stimulativnih mera spoljnotrgovinske politike. Uloga države zamenjena je mantrom slobodnog tržišta i slobodnog uvoza. Liberalizacija je imala poražavajući efekat na domaću privredu. Poseban je problem što je liberalizacija robnog dela platnog bilansa bila praćena i liberalizacijom tržišta kapitala, čiji je nekontrolisani priliv i zajmovni kapital korišten za kupovinu strane robe, za „naduvavanje" domaće potrošnje iznad realnih domaćih resursa (ponude), ali i za finansiranje budžetskih rashoda (a ne samo deficita budžeta).

Eksplozija deficita spoljne trgovine dovela je do isto takvog eksplozivnog zaduživanja u inostranstvu. Liberalizacija tržišta kapitala se i dalje forsira, bez obzira što ne podstiče privredni rast i oživljavanje umrtvljenih investicija. Neki ekonomisti smatraju da podsticanje potrošnje nije način za izlazak iz krize, već je potrebno da se Srbija "okrene smanjenju budžetskog deficita i zaustavljanja rasta javnog duga", odnosno politici štednje.

Pri tome se polazi od stava da se podsticanje potrošnje može da odnosi samo na zemlje s velikim unutrašnjim tržištem, kada se podsticaji potrošnje usmeravaju na kupovnu domaćih proizvoda. Istovremeno, radi se o državama koje imaju visok kreditni rejting tako da je mala mogućnost pojave dužničke krize. Smatra se da Srbija kao mala otvorena privreda ima male koristi od fiskalnih (i domaćih) podsticaja, jer se „njihov najveći deo preliva na uvoz roba i usluga, umesto rasta proizvodnje".

To samo povećava spoljnotrgovinski deficit, a njegovo povećanje dovodi do smanjenja vrednosti dinara i rasta inflacije. Konstatacija bi bila tačna samo ako se radi o liberalizaciji spoljne trgovine i tržišta, bez njihove kontrole, usmeravanja i vodenja aktivne spoljnotrgovinske politike (kako su to radile novoindustrijalizovane zemlje Azije). Tada se stimulisanje potrošnje (ali ne bilo kog oblika, već investicione) može visokoefektivno odraziti na porast proizvodnje, bruto domaćeg proizvoda i zaposlenosti.

Podsticajne mere se, uz kontrolu uvoza i stimulaciju izvoza, mogu usmeriti na domaće proizvode i proizvodnju (investicije i izvoz), čime efekti ovih mera ostaju u nacionalnoj privredi, uz brojna multiplikativna delovanja (i investicija i izvoza). Kao da su potpuno zaboravljeni investicioni i izvozni multiplikatori. Savremena privreda nije stacionarna, već dinamičan sistem.

Na navedena nepovoljna robna i finansijska kretanja u eksternoj ekonomiji dodatno je delovala ne samo nagla i velika liberalizacija, već i politika precenjenog kursa domaće valute. O tome šire nešto kasnije u ovom tekstu. Slobodna (liberalna) spoljna trgovina praćena privlačenjem stranog kapitala (SDI) kao osnovnog faktora razvoja, dovela je do visokog deficita spoljne trgovine i visokog spoljnog duga koji to sve finansira.

Da pogledamo kretanje izvoza i uvoza dve najnovije faze razvoja. Prva faza se odnosi na period 2002 - 2011. godina, a drugi desetogodišnji period 2012 - 2021. godina. Izvršićemo i komparativnu analizu supešnosti ova dva perioda razvoja.

U ovoj dekadi razvoja (2002 - 2011) izvoz je ostvaren u visini od 51,8 milijardi evra, a uvoz 109 milijardi, dakle deficit spoljne trgovine je dostigao 57,6 milijardi evra. Učešće deficita u bruto domećem proizvodu dostiglo je 23,5%. U istom periodu prirast bruto proizvoda iznosio je 20,6 milijardi evra (prosečno godišnje 1,8 milijarde), dok je ostvaren deficit spoljne trgovine u istom periodu 57,6 milijardi. Dakle, oko 40 milijardi više nego u odnosu na prirast bruto proizvoda.

Cene osnovnih proizvoda rastu (inflacija spada među najviše u Evropi), nezaposlenost se ne smanjuje, tržište je preplavljeno stranom robom iz uvoza.

Postali smo samo prošireno strano tržište. Domaći nekonkurentni proizvodi nestaju na tržištu. Industrijska proizvodnja godinama stagnira ili opada. Pri tome države koje potpisuju ugovore o slobodnoj trgovini odriču se i mogućosti da vode sopstvenu razvojnu politiku. Potpisivanjem SSP unapred (2008. godine), odrekli smo se velikim delom sopstvene razvojne politike.

Da vidimo sada da li je došlo do većih promena u novoj dekadi razvoja.

U ovoj dekadi razvoja ostvaren je izvoz u visini od 137 milijardi evra, a uvoz od 186 milijarde evra, dakle deficit je iznosio oko 49 milijardi evra, dok je u prethodnoj dekadi razvoja iznosio 57 milijardi. Učešće deficita u bruto proizvodu iznosi oko 12%, dok je u prethodnoj fazi razvoja to iznosilo 23,5%, što predstavlja značajan pad.

U ovom periodu prirast bruto proizvoda iznosio je oko 19.5 milijardi evra, a ostvareni deficit spoljne trgovine (robe) oko 49 milijardi evra. Dakle, deficit je veći od ukupnog prirasta bruto proizvoda za 32 milijarde evra. U ovom periodu ponavljaju se gotovo isti odnosi u kretanju stvaranja nacionalnog proizvoda i uvoza stranih roba. Sada je bitno pitanje: šta se to (koje robe) proizvodi u domaćoj privredi, koji se deo nudi na domaćem tržištu (u trgovini), a koji deo bruto proizvoda odlazi na izvoz. Dakle, bitna je i struktura uvoza i izvoza.

Deficit spoljne trgovine u toku niza godina kreće se između 4 i 6 milijardi evra, a njegovo učešće u BDP između 12% i 30%, što je izuzetno visoko. Od 2002-2021. deficit spoljne trgovine iznosi preko 107 milijardi evra, a prirast bruto proizvoda oko 39 milijardi evra, dakle tračno tri puta niže.

Deficit spoljne trgovine je stalna pojava sa otvorenim kumulativnim kretanjem i na izrazito visokom godišnjem nivou.

U ovom periodu deficit spoljne trgovine dostiže oko 49 milijardi evra, dok je prirast bruto proizvoda svega 18,5 milijardi, a porast uvoza 19,7 milijarde evra. Prirast uvoza se potupno izjednačio sa prirastom bruto proizvoda. Oslonac na uvoz robe je i dalje ostao visok. Učešće deficia u bruto proizvodu stalno se održava na visokom nivou između 12,6% i 17%. Odnosi sa svetskom privredom u 2022. se naglo pogoršavaju. Deficit spoljne trgovine (roba) narasta u periodu januar - avgust na 7,4 milijarde evra, tako da se može očekivati u 2022. godini deficit između 11 i 12 milijardi evra. To je do sada nezabeležen deficit, dok se pokriće uvoza sopstvenim izvozom nalazi na visokom nivou od 77% (prosečno 73,5%). Da pogledamo sada uspešnost poslovanja u ova dva perioda.

Porast uvoza u najvećem delu dosadašnjeg razvoja je veći od prirasta bruto domaćeg proizvoda u tim godinama. Taj odnos se kreće između 2 i 5 puta u korist deficita spoljne trgovine. Učešće deficita u bruto proizvodu kreće se izmedu 18% i gotovo 30% u periodu 2002-2011. godina, a u dugom periodu između 10,2% u 24%. Nacionalna ekonomija je preusmerena i visoko zavisna od uvoza. Uvoz nadomešta nacionalnu proizvodnju i potrošnju. Nastaje negativan spoljnotrgovinski multiplikator, kao što je ti bio i slučaj kod investicionog multiplikatora.

U celom navedenom periodu (2002-2021.) deficit spoljne trgovine iznosi 114 milijardi evra, dok je prirast BDP svega oko 46 milijardi. Stepen pokrivenosti uvoza sopstvenim izvozom se stalno povećava, što je jedina dobra pojava u ovim kretanjima (sa 40,5% na 73,5%).

Konačno, mora se posebno naglasiti da je ekonomija potpuno pod dominacijom stranog robnog i finansijskog kapitala. Kakve su joj perforamnse razvoja u takvoj poziciji? Može li se razvijati i na kavoj osnovi? Zavisnost od stranog kapitala i "stranih direktnih investicija postaje ključni faktor razvoja, ali i daljeg siromašenja i iscrpljivanja nacionalne privrede i društva.