Govoreći otvoreno

Labudova pesma neobuzdanog štetočine i njegov pakt sa đavolom

VOĐIN POSLEDNJI ZADATAK

Režim Aleksandra Vučića je na čistini. Nigde drveta, hladovine, nigde stene, brda ili planine iza kojih bi se sakrio. Nema mesta čak ni „pod kamenom", tamo gde bi najradije odmah otišao, kako jednom reče u provali iskrenosti. I na tako „brisanom prostoru", treba da odradi svoj poslednji (evroatlanski) zadatak. Pa, tek nakon toga, ukoliko Srbija vaskrsne iz njegove ludnice, taj diktator može da bude krivično gonjen i da mu se sudi. Takav je tok stvari.

Nikola Vlahović

Dugoročno gledano, svi smo mrtvi. Ova često upotrebljavana rečenica pripisuje se slavnom britanskom ekonomisti iz ranog dvadesetog veka, Džonu Mejnardu Kinsu. Jedan drugi ekonomista, tačnije, ekonomski istoričar Čarls P. Kindlberger je povodom Velike depresije u Americi troidesetih godina prošlog veka rekao da državne glavešine radile prema načelu koje ovako glasi: "Ruiniraj bližnjeg kao što ruiniraš sebe".

Neopisiva strast za pljačkom i uništavanjem svega čega se dotakne, zapravo je primer kako na delu izgleda ovo „načelo" opšte destrukcije.

I mada A. Vučić verovatno misli da je jedinstven i originalan, zapravo je tipičan bahati diktator, koji svoju mizeriju promoviše kao moć, vozajući po Srbiji građevinske mašine kao sinonim te „moći".

Kratkoročno gledano, Vučiću su meseci na vlasti već odbrojani. Naime, takozvani francusko-nemački plan za njegov režim podrazumeva uvođenje sankcija Rusiji, potpuno priznanje postojanja Kosova kao „susedne države" i potpuno prestrojavanje Srbije na politiku NATO pakta i evroameričke vojno-političke koalicije (ta „tranzicija" se već desila, ostali su detalji). Vučiću je ovaj ucenjivački plan EU dobro došao.

On ga je shvatio onako kako dobar đak shvata zadatak: ponuđen mu je na taj način „padobran" (uz garanciju da taj pad ne bi bio smrtonosan) ali ga to ne oslobađa krivičnu odgovornost za urušavanje države i institucija.

Troje ljudi sa vrha evrospkih institucija napravili su mali zbir tih kratkoročnih obaveza koje odlazeći diktator ne može izigrati i dovele ga pred jednostavan izbor: ne bude li u delo sproveo ono što ne može izbeći, spolja i iznutra zarobljenu Srbiju čeka prekid svih korisnih komunikacija sa EU, prekid sigurnih fondova iz Brisela, povlačenje stranih kompanija, pa čak i nekih diplomatskih službi investicija iz Evrope. I na sve to, čeka je i ukidanje dosadašnjeg bezviznog režima sa Evropskom unijom.

Šta bi to trebalo da znači, možda najbolje govori i podatak da je samo u nemačkim kompanijama u Srbiji zaposleno skoro 90 hiljada radnika svih profila. A, šta treba reći na činjenicu da robna razmena Srbije i EU iznosi skoro osam i po milijardi evra!

Međunarodne prilike ne idu Vučiću više u prilog. Jasno mu je stavljeno do znanja da će Kosovo dobiti prijem u Savet Evrope i NATO i to su stvari na koje on ne može da utiče.

Poslednjih nedelja Vučić uporno izbegava da govori o pomenutom francusko-nemačkom planu. Umesto toga, počinje da kreira svoju izopačenu propagandu u kojoj njegovo stranačko pleme treba da ga prati, hvali i slavi, pa je i sam rekao, navodno ironično, da je postao „jako važan„ i da Zapad sada „insistira na njemu" zbog promenjenih geopolitičkih okolnosti, jer je Evropa praktično u ratu.

Iza ove njegove, na prvi pogled blesave izjave, vidljiv je samrtni strah od svima jasne činjenice: on zna da je kompromitovan i na Istoku i na Zapadu i da će njegova krajnja sudbina biti ružna. Takođe zna da se broj atraktivnih lokacija za bekstvo naglo smanjio, tako da može da računa na „jatake" iz Saudijske Arabije (možda), Emirati (sigurno, ali na duže vreme preskupo) i par latinoameričkih zemalja u kojima plaćeni „jataci" koji mogu u svakom momentu da otkažu gostoprimstvo i izvrše ekstradiciju, ukoliko im takav begunac postane preveliki teret.

Šta se tokom poslednjih meseci i nedelja stvarno dešavalo „ispod radara", a tiče se Vučićevog poslednjeg zadatka koji mu na nekoliko meseci produžava život na predsedničkoj funkciji i na svakodnevnu zloupotrebu te funkcije?

Na Dan državnosti Srbije, 15. februara ove 2023. godine, iz američkog Stejt Departmenta u kabineta američkom ambasadora u Beogradu, Kristofera Hila, prosleđen je telegram-čestitka koji je prethodno otišao na adresu Predsedništva Srbije. Sadržaj čestitke, bio je više nego intrigantan. Naime, u nekoliko rečenica ovog „svečanog" teksta, Stejt Department je javno denuncirao spoljnu politiku Vučićevog režima i razotkrio prave namere malog balkanskog diktatora koji je poverovao da je na krovu sveta i da može da „zavrne" svakoga, kao što „zavrće" skoro sedam miliona građana Srbije.

Međutim, ovaj put se, žargonski rečeno, „prosuo", pa iz navedenog telegrama-čestitke saznajemo da je odlazeći diktator napravio vojni pakt sa SAD, i to sa dugoročnim planovima i ciljevima. Naime, u čestitci Stejt departmenta za Dan državnosti Srbije doslovno piše da vlada u Vašingtonu pozdravlja Memorandum o razumevanju dve zemlje i zajedničke spoljnopolitičke ciljeve i zadatke.

Jasnije i detaljnije o svemu tome, piše ambasador Kristofer Hil, pa kaže: „Drago mi je da su naše dve zemlje nedavno potpisale Memorandum o razumevanju za uspostavljanje pozicija za vezu za srpske diplomate u okviru Stejt departmenta SAD. Ovaj jedinstveni program ne samo da će podstaći bolje razumevanje naših spoljnopolitičkih ciljeva i zadataka, već će stvoriti nove kanale komunikacije i izgraditi trajna partnerstva".

Prevedeno na još jasniji jezik, to znači da će Srbija i Amerika imati stalne oficire za vezu (već ih ustvari imaju). To takođe podrazumeva da će srpske diplomate, „oficiri za vezu" odlaziti u Vašington i raditi po godinu dana u Stejt departmentu na obrazovanju, obuci, usmeravanju „na zajedničke ciljeve i zadatke" i učestvovati u strategiji „zajedničke odbrane".

Neki od tih budućih „oficira za vezu" su već tamo.

Spisak imena onih na koje američki Stejt department računa „kao lojalne", još nije kompletiran, a izvor ovog magazina blizak diplomatskim krugovima u Vašigtonu, smatra da će taj posao biti obavljen najdalje do 1. maja ove godine i da će svaki od odabranih potpisivati akt o lojalnosti „zajedničkim ciljevima".

Isti izvor, odličan poznavalac unutrašnjeg funkcionisanja američke diplomatije, tvrdi da je odluka Stejt Departmenta, da sa Vučićevim režimom napravi ovakvu vrstu saveza, naišla na bes liberalističkih krugova u spoljnopolitičkim klubovima SAD. Ovaj, javnosti u Srbiji skoro potpuno nepoznat „Memoranduma o razumevanju" (koji je ustvari čisti vojno-obaveštajni i vojno-diplomatski akt) potpuno uvodi Srbiju u anglo američki vojno diplomatski savez.

A, sve je počelo potpisom ministra spoljnih poslova Srbije, Ivice Dačića i američkog ambasadora u Srbiji, Kristofera Hila. Bilo je to početkom ove 2023. godine, u januaru. Razni „nacionalni radnici" i lažne patriote, prespavali su i ovaj događaj, mada će njegove posledice biti trajne po ovu generaciju građana Srbije. Da je u pitanju „dobri stari Hladni rat" i pozicija bivše zajedničke države južnih Slovena, takav „memorandum" bio bi samo ekvivalent na sličan koji je potpisivan i sa nekadašnjim zemljama Varšavskog ugovora.

Ali, ovakva demonstracija vojno diplomatskog nasilja i potpuna ignorancija makar i teoretski proklamovane vojne neutralnosti Srbije, viđena je poslednji put onda kad je Austro-ugarska postavila čuveni Ultimatum Kraljevini Srbiji, 1914. godine, a tadašnja Vlada Srbije ga sa ponosom (i punim pravom) odbila.

„Memorandum o razumevanju" koji je američki Stejt Department stavio pod nos Vučićevom režimu, predstavlja isto to: ultimatum. Ali, ovo nije „ona Srbija". Niti je Vučić Kralj Petar.

Ali, da ništa nije „od juče" u ovoj stvari, govori i niz događaja koji su prethodili.

Pre tačno godinu dana, 19. aprila prošle, 2022. godine, Sjedinjene Američke Države su i zvanično zatražile da Srbija svoju politiku prema Rusiji „prilagodi" politici Europske unije. Pa su onda poslali veliku diplomatsku delegaciju kod „neprilagođenog" Vučića.

Naime, tog dana, nakon vrlo neprijatnih tonova na zatvorenom sastanku sa Vučićem, nije izdato nijedno saopštenje niti se iko obratio novinarima. Izostala je i Vučićeva „redovna-vanredna" konferencija sa uzdisanjam i prenemaganjem.

U ime grupe američkih senatora iz Odbora za spoljne poslove, ipak se znatno kasnije oglasio senator Kris Marfi, nakon „posebnog i dodatnog" sastanka sa Vučićem.

Prema jednom vrlo proverenom i važnom svedoku tog susreta, Marfi ga je pitao, kako je moguće da je njegova vlada čak tri puta podržala rezolucije u UN-u protiv Rusije, uključujući i nedavnu kojom je suspendovano i članstvo Rusije u Veću za ljudska prava, te „zašto nije dosledan već demonstriranim kritičkim stavovima prema Rusiji i zašto mu je toliko teško da uvede RF sankcije".

Senatorka Dženi Šahin (Shaheen) je iznela još ovakvih pitanja, a senator Marfi je (nakon što je Vučić izgleda bio upoznat sa ličnim posledicama onoga što bude odlučio), izašao sa „opeglanom" izjavom: "Nadamo se da ćemo moći biti uz Srbiju narednih nedelja i meseci da pošaljemo tu poruku Rusiji."

Nije prošlo mnogo, Vučićev kabinet je u saopštenju rekao da je unapređenje saradnje s SAD-om jedan od njezinih spoljnopolitičkih prioriteta" i da je Srbija "privržena poštovanju načela međunarodnog prava, teritorijalnog integriteta i političke nezavisnosti država, o čemu svedoči i glasanje Republike Srbije na Generalnoj Skupštini Ujedinjenih nacija i drugim međunarodnim telima".

Istog dana, ruski dnevni list „Komersant" opisao je ovaj „desant" na Srbiju od strane SAD uspešnim zbog Vučića koji „ne zna na koju će stranu". Naime, „Komersant" jasno opisuje razloge zbog koji su kongresmeni SAD ovako slobodno ugazili u Beograd, zahtevajući da Srbija uvede sankcije Rusiji, pa je stavio na vrh te važne teme naslov: "Srbiju napadaju sa svih strana-Beogradom su nezadovoljni i Zapad i Rusija". Ispod njega je pisalo: „Neprijatan momenat za Vučića koji pokušava da sedi na dve stolice".

Ovako otvoreno počeli su i drugi ruski mediji da pišu, označavajući Vučića kao čoveka bez državničkog stava, a neki žešći komentatori u ruskim elektronskim medijima, videli su ga i kao licemera.

Tačno godinu dana nakon ovih događaja, A. Vučić je pred potpunim izvršenjem svog poslednjeg zadatka. Sve je već „spakovao": Kosovo će priznati na ovaj ili onaj način, posredno ili neposredno, a Generalštab i Vojska Srbije promeniće „standarde" prema NATO paktu (uostalom, Vučićevom politikom, mnogo šta je standardizovano u srpskoj vojnoj industriji prema NATO, čak i municija iz fabrike „Prvi partizan" u Užicu). Takođe, ne treba zaboraviti da je na neki način već uveo sankcije Rusiji, prošlogodišnjom zabranom daljeg rada ruske vojno-humanitarne baze u Nišu. Postoji dugačak spisak potpisanih sporazuma o bliskoj saradnji njegovog režima sa brojnim evroatlanskim institucijama.

Odlazeći diktator svoje lažno „rusoljublje" promoviše još samo preko raznih „otačastvenih" pokreta, crkvenih pokreta, „patriotskih" stranaka, grupa i pojedinaca. Sav taj svet je njegov režim uporno instruirao, finansirao i huškao na svoje političke protivnike, a danas mu služe kao „dokaz" pred vladom u Kremlju, da „nije skrenuo sa pravog puta".

Iz Beograda je u Moskvu otišao i izveštaj o njegovom mizernom pokušaju da sebe predstavi kao „žrtvu desničara". Bila je to noć u kojoj je skupio sve načelnike iz MUP, BIA, VBA i VOA, te „razmatrao" bezbednosnu situaciju u državi koju je on lično doveo na rub opstanka.

I da bi dokazao kako je „žrtva", njegova lična Služba navodno je uhapsila izvesnog Dejana Bobočeka iz Bačke Palanke, označavajući ga kao „pripadnika ultradesničarske grupe Narodne patrole kod koga je pronađena puška sa optičkim nišanom i municijom", kako je MUP tvrdio medijima.

Sve je bila jeftine predstva, kao i čitav njegov desetogodišnji cirkus.

Ali, ovakvu tragikomediju sa državim, institucijama i narodom, više niko razuman ne konzumira, ni na Istoku ni na Zapadu. Ovaj nesrećni klovn ima da završi svoje nečasne poslove, onako kako ih je i započeo: pod ucenom. U slučaju da sve teče po američkom planu u Srbiji (a izgleda da njegov režim to i sprovodi), treba očekivati već najavljivanu donatorsku konferenciju za Srbiju (i još neke zemlje Balkana).

Ono što javnost u Srbiji ne zna, a tiče se „plemenitog otpisa dugova" od strane takozvanog Pariskog kluba poverilaca (a, svakako i „bratskog", Londonskog kluba poverilaca), te bi se moglo očekivati da će „nanovo rođena Srbija" okrenuta potpuno prema Zapadu, biti nagrađena, kao što je pobednička koalicija iz 2000 bila nagrađena, otpisom od čak 66 odsto ukupnih dugova tadašnje Savezne Republike Jugoslavije.

To će se u slučaju izvršenje „Vođinog" poslednjeg zadatka desiti neposredno nakon rušenja njegovog režima. A, i za tu fazu postoji scenario, spremna strategija i prikladni resursi. Jednom pokrenuti mehanizam pobune unutar sistema, niko ne može zaustaviti. Kad se otvore kapije režimskog zabrana, i kad se jedna masa (iznutra), nađe na istom zadatku sa masom na ulici, Vučiću neće biti spasa. Nije ni prvi ni zadnji. A, i „rukopis" ovakvog okidača je poznat.

Ako je dobro razumeo šta mu je u Londonu, još pre tri godine govorio Ričard Mur, generalni direktor za politička pitanja u Ministarstvu za spoljne poslove i poslove Komonvelta Ujedinjenog Kraljevstva (sa kojim je razgovarao o bilateralnim odnosima i situaciji u regionu), Vučić bi još danas morao da odstupi sa vlasti, preda se svom korumpiranom tužilaštvu i zamoli ih da budu blagi u proceni njegovih nedela. Naime, Mur ga je 2019. godine upozorio da nema gde da pobegne od obaveza prema anglo američkoj zajednici i da bi svaki takav čin oni (Zapad) doživeli kao veleizdaju koja se ne prašta.

Čime se sve Vučić bavio tokom svoje lične diktature, teško je opisati, čak i u nekom znatno ozbiljnijem istraživanju. Ali, jedno ga je uvek „krasilo": ni na šta nije bio gadljiv, samo ako bi mu to koristilo da odbarni svoje pozicije, i kapital svoje mafije. Tako je 2019. godine, u momentu kad su sve sumnje (sa razlogom) za ubistvo Olivera Ivanovića, pale na Vučićeve najbliže saradnike iz kosovsko-mitrovačkog klana (na Milana Radoičića, pre svih), „Vođa" je ustao u žestoku odbranu, te je između ostalih napao i izvesnog Fljorima Ejupija, kosovskog Albanca, koga su mu službe „preporučile" kao zgodan „model" preko koga može da vrši medijsku tranziciju krivične odgovornosti za pomenuto ubistvo.

Ovo je ubrzo izazvalo veliki bes dotičnog Haljimija, koji živi u Nemačkoj, pa je otišao i prijavio ovaj slučaj, ni manje ni više, nego nemačkoj policiji! Sutradan je ovo potvrdio i njegov advokat u Prištini, Mahmut Haljimi, koji je tim povodm dao izjavu za list „Gazeta Express" u kojoj između ostalog kaže: "Da, Fljorim Ejupi je obavestio nemačku policiju da ga srpski mediji povezuju sa atentatom na Olivera Ivanovića, što nema veze sa istinom. Ja, kao advokat ubeđen sam da koliko puta se pomene sada optuženi za ovo ubistvo, Milan Radoičić, aktivira se srpski predsednik, nastojeći da mu očisti ime, a ovoga puta je našao jedno lice koje nema veze sa ovim slučajem. Prema Vučićevim rečima, BIA i MUP Srbije dokazali su da je Radoičić čist, a da je navodno Fljorim Ejupi ovo delo počinio. Da ova propaganda više ne može da prođe, naučili su i građani Srbije".

Zanimljivo, ali su službenici nemačke policije iz regiona gde je Ejupi boravio, u momentu kad je napravljena zabeleška o ovom slučaju, doslovno rekli sledeće: "Ne uznemiravajte se oko ovog slučaja, mi se bavimo srpskim vlastima". Viši organi bezbednosti nemačke, uvek revnosni, tri dana kasnije su izašli pred javnost i tim povodom je potvrđeno da je kosovskom Albancu F.E. direktnom prozivkom od strane A. Vučića, predsednika R. Srbije, za krivično delo ubistva, ugrožena bezbednost te da su tim povodom već preduzete mere.

Vučić se nije predao, nego je krenuo u protivnapad! Zatražio je snimke sa aerodroma u Tirani od albanskih vlasti, tvrdeći da je Fljorim Ejupi nakon ubistva Olivera Ivanovića odatle pobegao za Nemačku. Pozivajući se na izjavu Osnovnog tužilaštva u Tirani, prištinska „Gazeta Express" demantovala je Vučića i dokazala da Vučić uopšte nije ni uputio službeni zahtev tužilaštvu u Tirani.

U brojnim ovakvim i sličnim skandalima koji su pratili njegovu diktaturu, treba izdvojiti i onaj sa američkim marincima, u vreme dok je u Beogradu „stolovao" ambasador SAD, Kajl Skot. Naime, Vučić se našao uvređenim što mu se grupa pomenutih US marinaca žestoko narugala, zbog rušenja naselja Savamala. A, sve je počelo tako što je Metju Mekrej, tadašnji zamenik vojnog atašea SAD u Srbiji, došao sa grupom marinaca maskirani u fantomke i obučeni u crne majice na kojima je pisalo "Savamala demolišn tim" (Savamala, tim za rasturanje). Društvo se malo i napilo, pa je ta sprdnja na račun Vučića, postala deo celovečernje zabave. Sutradan se Vučić oglasio nakon što je rekao da su ga „službe obavestile o tom slučaju", te je krenuo da raspravlja sa „počinocima" preko svojih medija:

"Upoznat sam sa crnim humorom američkih marinaca i, ako je to tačno, ništa drugo osim tupavog humora nisam primetio. Nisam ni očekivao ništa inteligentnije, nisu to baš doktori nauka".

Međuti, stvar je postala ozbiljna kad je ambasador Kajl Skot dao izjavu za jedne dnevne novine, u kojoj je rekao, da „ono što se tamo dešavalo ukazuje na nepoverenje koje građani imaju u Vladu Srbije, koja ih nije zaštitila". Brzo je i oštro reagovao tadašnji ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović govoreći da je to "brutalno mešanje u unutrašnje stvari Srbije" i dodao: "I ja sam lično naročito zabrinut zbog brojnih ubistava u gradovima širom SAD, pogotovo onih ljudi koji su bili krivi samo zato što su drugačije boje kože. Očigledno da su opravdani protesti tih ljudi u američkim gradovima, koje vlada SAD nije u stanju da zaštiti, već je ona direktno umešana u njihovo ubijanje". Uzgred, nije propustio da „posavetuje" ambasadora SAD

On je "posavetovao" ambasadora SAD da ne priča o rušenju ilegalnih objekata „u našem glavnom gradu", nego da gleda probleme u svoj zemlji.

Nije prošlo dugo, i Kajl Skot je otišao iz Srbije. Došli su novi ambasadori i novi skandali.

Danas, u prvoj polovinu 2023. godine, Vučić je potpuno upregnut u svoj poslednji i najvažniji zadatak, da preda Srbiju na tacni, američkom hegemonu. I on to čini svim sredstvima.

Razni Stefanovići mogu fino da prođu kao svedoci saradnici i svedoci pokajnici, na suđenju veka koje treba da upriliči neka nova Srbija, a protiv diktatora sa neverovatnim štetočinskim potencijalom.