(P)likovi

Vučić je ubio Srbiju, pa sad otima i rasprodaje preostalu imovinu

Džeparenje mrtvaca

Vlast kartela oko Srpske napredne stranke uništila je državu i opljačkala narod. Posle izdaje i prodaje Kosova i Metohije, Vučić privodi kraju predaju Jadarske doline Rio Tintu, arapskim ortacima iz „Beograda na vodi" poklanja još 700 miliona evra, a novcem iz republičkog budžeta i crnih fondova plaća odbranu Hašima Tačija u Hagu preko advokatske kancelarije Čeri Bler i Ričarda Grenela. Građani, gurnuti u bedu i očajanje, beže iz Srbije, a vlast taj problem rešava zakonom, kojim podstiče naseljavanje i zapošljavanje migranata. O prevarama koje vlast namerava da sprovede ove godine piše zamenik glavnog urednika Magazina Tabloid Predrag Popović, bivši urednik u Dnevnom telegrafu, Nacionalu i Pravdi, nekada blizak Vučićev saradnik i prijatelj.

Predrag Popović

Aleksandar Vučić privodi kraju podelu plena. Izdao je, prodao i predao Kosovo i Metohiju albanskim teroristima. Uskoro će Jadar i Podrinje postati trovačnica Rio Tinta. Najveća evropska praonica novca stečenog kriminalom, projekat "Beograd na vodi", proširiće se na dodatnih 180 hektara najskupljeg građevinskog zemljišta na savskoj obali. Državne institucije su zarobljene, a narod umrtvljen lažima, prevarama, siromaštvom i brigom za golu egzistenciju.

Završno tranžiranje Srbije, koje sprovodi Vučić, ne uspeva da spreči opozicija. Prvi pokušaj da se na ulici digne glas protiv izdaje i predaje Kosova i Metohije, 15. februara, uplašio je diktatora i brojnošću učesnika na protestu pred zgradom Predsedništva, kao i porukama koje su mu poslate. Odgovor je bio brutalan. Uhapšeni su Damnjan Knežević, jedan od organizatora protesta, i novinar Dejan Petar Zlatanović, koji je vladaru, povodom nemačko-francuskog plana o priznanju nezavisnosti albanskog Kosova, poručio "ko potpiše, njega ubiše".

Bivši diplomata dr Davor Kalajžić podneo je krivičnu prijavu protiv pripadnika UKP-a, Sektora za borbu protiv terorizma i ekstremizma, i pripadnika Bezbednosno informativne agencije koji su postupali suprotno odredbama Zakona o policiji i Zakona o BIA. "Potrebno je službenim putem identifikovati pripadnike policije i BIA, koji su na posebno neprimeren i protivzakonit način, uz upotrebu prekomerne sile i nanošenjem telesnih povreda, lišili slobode novinara Dejana Petra Zlatanovića i počinili krivična dela zlostavljanje i mučenje, povreda ravnopravnosti, zloupotreba službenog položaja, nesavestan rad u službi, rasna i druga diskriminacija", navodi se u krivičnoj prijavi protiv NN lica. Kalajžić je podneo zahtev Sektoru unutrašnje kontrole da mu, u skladu sa Zakonom o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, dostavi na uvid Izveštaj o kontroli i odgovornosti u vezi sa upotrebom sredstava prinude korišćenih prilikom lišavanja slobode Zlatanovića, koji je lice a invaliditetom.

Knežević i Zlatanović su pušteni posle šest nedelja. Tužilaštvo traži da budu osuđeni na robiju od 18, odnosno 12 meseci zbog verbalnog delikta. Mnogi učesnici tog protesta, posle koga su oni uhapšeni i pritvoreni, došli su i na miting koji su, 17. marta, organizovale na istom mestu parlamentarne stranke Dveri, Zavetnici i Nova demokratska stranka Srbije. I tada je 10.000 ljudi pozivalo na ustanak, ali stranački lideri Boško Obradović, Milica Đurđević Stamenkovski i Miloš Jovanović odgovorili su zakazivanjem sledećeg protesta 24. marta. Na taj miting došlo je manje od hiljadu ljudi. Lideri "patriotske opozicije" obećali su da će od tada svakodnevno blokirati Vladu i Predsedništvo. Umesto toga, pojavili su se pred Republičkim javnim tužilaštvom, gde su, opušteni i nasmejani, pozirali s krivičnom prijavom protiv Vučića. Odbrana Kosova i Metohije svela se na još jednu od hiljadu podnetih krivičnih prijava protiv diktatora.

"Patriote" su ekspresno izduvale energiju naroda, ogorčenog zbog izdaje, prodaje i predaje Kosmeta. To je primetio i Vuk Jeremić, predsednik Narodne stranke. Svestan da u ovakvim uslovima, posebno zbog medijskog mraka, nije moguće na ulice izvesti kritičnu masu, Jeremić je odlučio da pokrene akciju prikupljanja potpisa za raspisivanje referenduma na kome bi građani Srbije dobili mogućnost da se izjasne o prihvatanju ili odbacivanju tzv. nemačko-francuskog plana.

- Kad sakupimo 100.000 potpisa, Narodna skupština će morati da raspiše referendum. Siguran sam da će se bar 80 odsto naroda izjasniti protiv tog plana. Vlast neće moće da falsifikuje rezultate referenduma, nije moguće da se pokrade toliko velika većina. Jasno je, narod je protiv toga da Srbija pristane na ono na šta je Vučić već pristao, na konačno otcepljenje Kosova. I ako Vučić bude vodio kampanju za prihvatanje plana Makron-Šolc, većina glasača SNS-a to neće prihvatiti. Uveren sam da bi to bilo jedino glasanje na kome je moguće pobediti Vučića, s obzirom na sve njegove resurse za manipulaciju - kaže Jeremić.

I Vučić, kao i njegove vašingtonske i briselske gazde, zna da na referendumu ne može dobiti podršku za predaju Kosova i Metohije. Da narod ne bi pokvario plan o priznanju lažne albanske države, Vučić će po svaku cenu pokušati da spreči održavanje referenduma. Upotrebiće sve načine za kršenje ili ignorisanje procesnih radnji kako bi suočavanje sa istinom odložio bar do jeseni, kada bi najavio nove vanredne parlamentarne izbore, kako bi dobio dodatno vreme, ali i novu skupštinsku većinu iz koje će pokušati da izbaci sve nepodobne opozicione stranke, Narodnu pre svih.

Vučić je na najprimitivniji način izigrao Savu Manojlovića, lidera građanske akcije Kreni-pokreni. Uplašen protestima, krajem 2021. godine, kad su građani blokirali auto-puteve i mostove širom Srbije, Vučić je povukao dva sporna zakona, jedan o uslovima za održavanje referenduma, drugi o eksproprijaciji. Kad je Manojlović prikupio i predao 38.000 potpisa za pokretanje referendumske inicijative, oni su nestali, pojeo ih mrak. Nestali su kako ne bi ugrozili Vučićev posao sa Rio Tintom.

Iako je Vlada Srbije, pod pritiskom naroda, povukla iz procedure Prostorni plan, koji je predviđao otvaranje rudnika litijuma u Jadarskoj dolini, Rio Tinto nije prestao s pripremnim radovima. Nedaleko sela Gornje Nedeljice priprema se teren za rudnik, gradi se radničko naselje, sve ide po planu koji su menadžeri Rio Tinta dogovorili sa Vučićem.

Dušan Tufegdžić, iz pokreta Buđenje, upozorava na stravične posledice koje bi rudnik izazvao na životnu sredinu ne samo Podrinja, nego cele Srbije. Osim uništenja nekoliko sela u Jadarskoj dolini, rudnik litijuma bi imao zonu uticaja od 2.200 hektara. Za izvlačenje litijuma iz iskopane rude godišnje je potrebno 350.000 kubika koncentrovane sumporne kiseline. Ne samo što u Srbiji ne postoje uslovi za bezbedan transport te opasne materije, nego ni mogućnost njenog skladištenja, upotrebe i uništavanja. Biolozi upozoravaju da bi bilo potrebno 100 miliona godina da bi se priroda oporavila od posledica samo jednog dana obrade rude iz koje se izoluje litijum.

Za samo jednu godinu iskopavanja jadarita nastalo bi jalovište od 40 hektara, visoko 40 metara. Više od 200 nestabilnih jedinjenja, koja se nalaze u jadaritu, prilikom kontakta sa atmosferskim talogom, izazvalo bi isparavanje koje bi ugrozilo životnu sredinu u radijusu od 300 kilometara. Procenjeno je da bi tih 440 miliona litara atmosferskog taloga iz jalovišta završio u slivu reka Jadar i Drina, što bi uništilo mačvanski rezervoar pijaće vode, najveći u Evropi, i ugrozilo eko sistem na više od 170.000 hektara poljoprivrednog zemljišta. Štetne materije iz rudnika Rio Tinta zagadile bi i Savu i Dunav, kao i Makiš, odakle se Beograd snabdeva pijaćom vodom.

Osim ekoloških, ne postoji ni ekonomski razlozi da Srbija dovoli otvaranje rudnika litijuma. Prema procenama stručnjaka, za 50 godina eksploatacije, Rio Tinto bi izvukao litijum i bor vredan oko 50 milijardi dolara, a država bi dobijala godišnju rudnu rentu od 100 miliona dolara. S obzirom da poljoprivrednici u mačvanskom upravnom okrugu stvaraju do šest puta veće nove vrednosti, između 500 i 600 miliona evra godišnje, sa rizikom od ugrožavanja životne sredine od oko tri odsto, jasno je da bi interes države trebalo da bude podsticanje poljoprivrede u tom kraju, a ne otvaranje litijumske trovačnice.

Međutim, Vlada Srbije namerava da investira u otvaranje rudnika Rio Tinta oko milijardu evra, koliko će koštati izgradnja magistralnog gasovoda i pristupnih saobraćajnica.

Šteta, koju će prouzrokovati rudnik litijuma, Vučića ne zanima. U dve odvojene izjave, slučajno je objasnio razloge za svoje štetne postupke. U prvoj, Vučić je optužio vladu Vojislava Koštunice da je 2004. godine odbila ponudu Rio Tinta o investiciji vrednu milijardu dolara. U drugoj izjavi, Vučić je rekao da Srbija ne može sprečiti Rio Tinto da otvori rudnik, jer bi morala da vrati milijardu dolara. Pošto Koštunica, a ni njegovi naslednici na mestu premijera, nisu uzeli tu milijardu, očigledno je Vučić napravio taj dil sa Rio Tintom, koji će uništiti Podrinje i celu Srbiju zaviti u crno.

Vučić je još veći plen osvojio u Beogradu, kroz projekat "Beograd na vodi", od koga je napravio najveću evropsku praonicu novca. Procenjuje se da je, na izgradnji tog stambeno-poslovnog naselja, za šest godina oprano oko četiri milijarde evra, ne zna se čijih. Vučiću je i to malo, zato je odlučio da "Beograd na vodi" proširi za još oko 180 hektara savske obale.

Novi soliteri biće podignuti na potezu od Mostarske petlje do iza Sajma. Samo za izmeštanje sajamskih hala i uređenja tog građevinskog prostora iz beogradskog i republičkog budžeta biće potrošeno oko 700 miliona evra. I to sve samo na osnovu odluke jednog čoveka, bez ikakvih pravnih osnova. Ni danas nisu regulisani vlasnički odnosu u preduzeću "Belgrade Waterfront", ne zna se koliko je kompanija "Eagle Hills" uložila novca i koliku dobit je izvukla, niti kolika je vrednost svega što su u taj posao uneli Grad Beograd i Republika Srbija. Leks specijalisom, koji je usvojila naprednjačka većina u Narodnoj skupštini, taj posao, a i taj deo Beograda, izdvojeni su iz pravnog sistema Srbije. Proširenjem "Beograda na vodi" nastaviće se otimačina javnih resursa.

Daleko od javnosti, Vučić novac građana Srbije troši i na zaštitu svojih političkih i poslovnih partnera kao što je Hašim Tači. Magazin Tabloid je već pisao o odluci Republičkog javnog pravobranilaštva da kao zastupnika u nekoliko međunarodnih sporova angažuje advokatsku kancelariju Čeri Bler, supruge Tonija Blera, Vučićevog specijalnog savetnika, koji se, u vreme dok je bio premijer Velike Britanije, najgorljivije zalagao za bombardovanje Srbije i okupaciju Kosova i Metohije. Ugovor sa kancelarijom Čeri Bler nije dostupan javnosti, ali pretpostavlja se da je ona angažovana za mnogo veći honorar od realnog. Razliku u ceni ista advokatska kancelarija koristi za odbranu Tačija pred sudom u Hagu, gde je optužen za ratne zločine.

I drugi Vučićev politički i poslovni ortak, Ričard Grenel, plaćen je novcem građana Srbije da promoviše interese Tačija. Prema određenim informacijama, Grenel mesečno dobija 100.000 dolara od srpske Vlade da bi "lobirao za Srbiju".

- Ričard Grenel je jedan od retkih koji se trudio da ima izbalansiran pristup, trudio se da sasluša srpsku stranu, zalagao se da se čuje glas Srbije - rekao je Vučić na Sretenje, prilikom dodele odrena Srpske zastave prvog stepena Grenelu "za istaknute zasluge u razvijanju i učvršćivanju miroljubive saradnje i prijateljskih odnosa između Republike Srbije i Sjedinjenih Američkih Država.

Grenel mu se istog dana zahvalio na Tviteru. Grenel je nedavno, na istoj društvenoj mreži podržao Vučićevog ortaka Tačija. "Stojim uz ove prijatelje na Kosovu, koji zajedno pozivaju na oslobođenje mog prijatelja Hašima Tačija. Trebalo bi da SAD pozovu na oslobođenje. Bajdenov tim nedostaje u akciji", napisao je Grenel na Tviteru pre nekoliko dana, a uz objavu je okačio fotografije sa protesta Albanaca u Prištini, iako još nije dobio nikakav orden lažne države Kosovo.

Vučić javne resurse Srbije i novac njenih građana poklanja Rio Tintu, šeicima iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, britanskim i američkim pravnim i političkim zaštitnicima albanskih terorista. Naravno, veći deo plena Vučić zadržava za sebe i svoje ortake iz vrha naprednjačkog kartela. Po njegovom naređenju Vlada i Skupština donose zakone koji omogućuju unosne poslove raznim kumovima, partijskim tajkunima i ostalim kriminalcima. Sistemskim rešenjima stvorena je kasta režimskih milijardera, primitivnih lopova i razbojnika, koji se predstavljaju kao vlasnici građevinskih, telekomunikacijskih ili medijskih kompanija.

Interesima tzv. uvozničkog lobija, Vučić je prilagodio monetarnu politiku države. Pre tri godine, početkom pandemije korona virusa, uvećao je novčanu masu za 60 odsto, što je pokrenulo inflatorni talas. Pritom, insistira na očuvanju deviznog kursa dinara, što donosi ogromnu zaradu tzv. uvozničkom lobiju, a uništava domaću privredu i kućne budžete svakog normalnog pojedinca.

Režimski propagandisti lažima o "uvezenoj inflaciji", koja je tobože nastala usled rata u Ukrajini, pokušavaju da sakriju istinu o uzrocima kolapsa. No, svima je jasno da inflacija koja je u evropskim državama prošle godine stigla do nivoa od devet odsto može da bude uzrok inflacije koja u Srbiji, prema zvaničnim podacima, iznosi 15,4 odsto, a kad je u pitanju roba široke potrošnje ide i preko 50 odsto. Umesto u Dnevniku RTS-a ili Pinka, ili na naslovnim stranama Kurira i Informera, istina se vidi u prodavnicama.

Udruženje potrošača Efektiva nedavno je objavilo podatke o razlici u cenama koje isti proizvodi imaju u Srbiji i Hrvatskoj. Isti maslac u Srbiji košta 399 dinara, a u Hrvatskoj 1,35 evra, dakle 160 dinara. Isto mleko u Srbiji košta 128, a u Hrvatskoj 93 dinara. Kad se uporede te i cene drugih proizvoda, jednostavnom računicom dolazi se do zaključka da se devizni kurs nije realan.

Kad Vučić ne bi monetarnom politikom štitio stabilnost domaće valute, a u interesu uvoznika, jedan evro bi vredeo oko 270 dinara. Ovako, najsiromašniji narod u Evropi plaća najviše cene proizvoda. Građani to znaju i bez ekonomskih i političkih analiza. Bez obzira na medijsku hipnozu, kojoj su izloženi deset godina, kad vide popuste u Lidlu i drugim trgovačkim lancima, spremni su da se potuku oko paketa sa ćevapima, piletinom ili sjeničkim sirom.

Nažalost, sirotinja nema snage, hrabrosti i želje da se bori protiv uzroka bede, koja joj je nametnuta. Umesto bitke oko ćevapa na akcijama u Lidlu, korisnije bi bilo da građani pokrenu akciju za oslobođenje od zločinaca, koji je pljačkaju. Međutim, poznato je da siromašan čovek nije politički subjekt, on učestvuje u borbi za golu egzistenciju, a ne za uređenu pravnu državu. To je jedan od osnovnih motiva koji su, u poslednjih deset godina, stimulisali više od 700.000 mladih i obrazovanih da pobegnu iz Srbije. U istom periodu, toliki je i minus na saldu rođenih i umrlih. Demografi i za ovu godinu predviđaju negativni priraštaj od oko 60.000.

Krvoliptanje, kako to naziva profesor Miodrag Zec, razara državu i narod, ali vlast se ne brine za to. Vučić ima rešenje da nadoknadi gubitke u ljudstvu. Umesto Srba i ostalih starosedelaca, u Srbiji će naseliti migrante s Bliskog istoka i izbeglice iz Ukrajine i Rusije. S tim ciljem su nedavno u skupštinsku proceduru puštena dva zakona, kojima se reguliše status stranaca i njihovog prava na zapošljavanje. Magazin Tabloid je već objavljivao odluke lokalnih samouprava širom Srbije, koje su pozitivno stimulisale privatne preduzetnike da zapošljavaju strana lica.

Deo tih rešenja nalazi se i u zakonima, koje je priredio ministar Nikola Selaković, a koja predviđaju poreske olakšice svakome ko umesto državljanina Srbije zaposli nekog stranca. Predstavnici vlasti i tu nesreću predstavljaju kao svoj veliki uspeh. U njihovoj verziji stvarnosti, to je dokaz da su smanjili nezaposlenost do te mere da je Srbiji potrebno da uvozi radnu snagu. Zaista, u Srbiji ima sve manje radnika. Svi koji su mogli pobegli u inostranstvo, jer ne žele da rade u robovlasničkim uslovima.

Pobegli su, umesto da se bore protiv robovlasnika. Ni ovi, koji su ostali, ne žele da se bore za oslobođenje, već pokušavaju da se prilagode. Iako su svi svesni tragičnih posledica vladavine Vučićevog zločinačkog udruženja, sve stranke koje ne učestvuju u vlasti imaju samo 30 odsto podrške, bar tako pokazuju poslednja istraživanja.

Dragan Đilas je nedavno, na sednici predsedništva svoje Stranke slobode i pravde, rekao da bi ona, kad bi sad bili održani izbori, osvojila 12 odsto glasova. Lepo je razgovore sa stranačkim saradnicima početi šalama, ali ne treba zanemarivati ni realnost, koja pokazuje da SSP ima rejting od oko 1,2 odsto.

Istraživanje, koje je rađeno za internu upotrebu jedne od ozbiljnijih opozicionih organizacija, pokazuje da je rejting Srpske napredne stranke u padu, ali da ne raste podrška opozicionim strankama. Veći deo nezadovoljnih glasača SNS-a preliva se prema Socijalističkoj partiji Srbije, koja se digla do 14 odsto.

Među pravim opozicionim strankama najveću podršku imaju pokret Srbija Centar Zdravka Ponoša i Narodna stranka Vuka Jeremića, ali i one se kreću oko cenzusa. Sve ostale stranke su duboko ispod. S obzirom na takvo stanje, stranački lideri su prinuđeni na objedinjavanje, ali u više kolona.

Vuk Jeremić, Boris Tadić i Aleksandar Jovanović Ćuta prave zajedničku strategiju u kojoj bi, verovatno, mogao da se nađe i Miloš Jovanović. Ta grupa računa na glasače koji imaju izraženiji osećaj za nacionalna pitanja, naročito oko statusa Kosova i Metohije, ali i one koji se zalažu za saradnju sa SAD i EU. Ta strategija, pojačana referendumskom taktikom, mogla bi da se nametne kao vodeća opoziciona snaga pred i na sledećim izborima.

Boško Obradović i Milica Đurđević Stamenkovski osuđeni su na saradnju. I njihove stranke beleže uspon rejtinga, ali i osipanje istaknutijih kadrova. Nekoliko poslanika, gradskih i opštinskih odbornika već su se udenuli u SNS, gde im je mesto. Najteži režimski udar usmeren je prema Pokretu za obnovu kraljevine Srbije, koji predvodi Vojislav Mihailović. Posle raskidanja nekoliko koalicija u lokalnim vlastima, kadrovi POKS-a su prinuđeni da se odreknu mandata, direktorskih fotelja i mesta u upravnim odborima ili funkcija u javnim preduzećima.

Zoran Lutovac i Zdravko Ponoš su blizu dogovora o zajedničkom nastupu na sledećim izborima. Ukoliko Nebojša Zelenović preleti kod Đilasa, Skupština slobodne Srbije, koju predvode advokat Božo Prelević i profesorka Biljana Stojković, mogli bi da se priključi savezu Demokratske stranke i pokreta Srbija Centar.

Odnose na političkoj sceni mogu da pomrske dr Branimir Nestorović i Savo Manojlović, ukoliko se odluče da učestvuju na sledećim izborima, koji mogu da se očekuju krajem ove ili početkom sledeće godine. Na rezultate tih izbora uticaće i Vučićeva odluka o visini cenzusa. Pre tri godine, kad mu je bilo potrebno da, zbog bojkota Saveza za Srbiju, što više stranaka ubaci u parlament, Vučić je usred izbornog procesa smanjio cenzus sa pet na tri odsto. Sada, naopako, namerava da podigne lestvicu.

Neće biti iznenađenje ako cenzus za stranke koje pojedinačno učestvuju na izborima bude vraćen na pet odsto, a za koalicije od dve stranke na 7,5 odsto, a sve ostale 10 odsto. Vučić se nada da bi taj sistem, uz uobičajno predizborno naprednjačko uterivanje kapilarnog terora, mogao da mu pomogne da iz parlamenta izbaci sve prave opozicionare. Da bi to ostvario potrebna mu je i jaka Srpska napredna stranka, a sam ju je uzdrmao najavom osnivanja Narodnog pokreta za državu. U vrhu SNS-a još dominiraju glasovi lojalnih parazita poput Darka Glišića, ali sve su brojniji pozivi na jednoumlju, odnosno maloumlju, kad je Vučić u pitanju.

Aleksandar Šapić se uveliko priprema za uspon na mesto predsednika SNS-a. Šapićevi lobisti ističu da on ima podršku i američkog ambasadora Kristofera Hila, koji podržava ideju o slabljenju Vučića, do čega će doći distanciranjem od SNS-a. Po toj teoriji, čak i oslabljena SNS bila bi podobna za učešće u nekoj budućoj vlasti, bez Vučića. U taj proces su, svako iz svojih razloga, uključeni bivši ministri i naprednjački prvoborci Nebojša Stefanović, Zorana Mihajlović i Jadranka Joksimović, koja je najglasnija i najangažovanija na širenju tvrdnji kako "ovo više nije Srpska napredna stranka kakva je bila na početku, kad je narodu obećavala promene i bolju budućnost".

Vučić ne razmišlja o budućnosti. Nema je. Njemu je stalo samo do toga da što pre završi prljave poslove, koje su mu strani gospodari stavili u obavezu, da odžepari državu i narod, pa da onda pokuša da zbriše s mesta zločina. Ako uspe u tome, za Srbiju će biti potpuno nebitno šta će se desiti s njim i njegovim kartelom. Poslednji pljačkaški pohod treba sprečiti odmah, ako već nije kasno.