Ekonomija

Stvaranje zavisne, porobljene i eksploatisane ekonomije (14)

Rasprodaja resursa se nastavlja

Razvojna paraliza privrede, socijalnog i društvenog sistema. Svedoci smo opšte paralize privrednih tokova i poslovanja uzrokovanih širokom virusnom (brzo širećom) infekcijom. Međutim, ova nova kriza samo je produbila probleme i otkrila sve slabosti privrede, društva i sistema na kojem funkcionišu, smatra prof. dr Slobodan Komazec.

Prof. dr Slobodan Komazec

7) Pljačkaška privatizacija "reformatora" i slom kičme ekonomije

Nova religija svemoćnog neoliberalizma i globalizacije - polazi od stava da je „novi" kapitalizam doneti bogatstvo svima. Novi kapitalizam je u svojoj osnovi globalizam i zapadni „preobraženi imperijalizam".

Ortodoksni neoliberalizam je direktni produkt krajnje ideološke pristrasnosti razvijenih kapitalističkih država i njihovih interesa. „Reganomika" i „tačerizam" to najbolje pokazuji svojim rezultatima i posledicama.

Koncepcija privatizacije je otimanje i rasprodaja imovine kolektiva koji je stvarao taj kapital, pod vidom društvenog vlasništva. Zar se privatizacija nije mogla vršiti preko radničkog akcionarstva uz pomoć kredita naših banaka. To je, uostalom omogućeno kriminalnom sloju kojem i nije cilj očuvanje i razvoj firme.

Ovde bih samo dodao da je to najveća prevara i pljačka zaposlenih koji su i stvarali ta preduzeća. Uzmimo samo primer „Sartida" prodatog sa svim delovima za 23 miliona dolara. Tada se samo njegov stadion nudio na tržištu za dvostruko višu cenu. Ogroman je broj takvih slučajeva (šećerane, duvanska industrija, tekstilna industrija, prehrambena industrija, cementare, Vršački vinogradi, poljoprivredno zemljište, kombinati i dr).

Treba izvršiti kompletnu reviziju privatizacije, što je nesporno, ali to će biti moguće samo u slučaju da druge, stvarno patriotske stranke, dođu na vlast. Do sada je to omogućeno sumnjivom kapitalu, često iz kriminogene zone (čije se poreklo nije ni ispitivalo) da pokupuju obezvređena domaća preduzeća, od kojih je najveći deo otišao u stečaj ili likvidaciju. Čak su i kreditima banaka (pozajmljenim novcem) kupovali preduzeća, a kao garanciju vraćanja (hipoteku) uključili imovinu koju su kupili (koju su visoko procenili u davanju hipoteka), a nisu otplatili. Najveći broj domaćih banaka je odveden u stečaj i likvidaciju, dajući takvim tajkunima kredite, da bi došle strane banke i preuzele monetarno-finansijski sistem.

Dakle, "finansijske" "pirane" su pokupovale pozajmljenim ili opljačkanim novcem "društveno" (radničko) vlasništvo i navukli divovski dug. Tako nešto nije bilo dozvoljeno zaposlenim u preduzećima (radničko akcionarstvo i suvlasništvo u preduzećima i politici razvoja preduzeća).

Privatizacija bez potrebne jasne regulative dovodi do ogoljavanja i uništavanja privrede pre nego do stvaranja kapitala za razvoj.

Stvarno je ostvaren program pljačke privrednih resursa. To je korumpirani proces privatizacije i besramno iice preuzetog primitivnog kapitalizma katastrofe.

Postoje potrošnja u poslednjim godinama za 30-33% veća od bruto domaćeg proizvoda, standard i potrošnja stanovništva (zasnovani na kreditima, budžetskim izdacima za lične i socijalne dohotke, doznakama iz inostranstva i sl.) ne mogu se dugoročno održati. To se čak ne može ni kreditima (zaduživanjem) u inostranstvu, jer nisu zasnovani na zdravim osnovama. Uz sve to, kroz orkestriranu medijsku kampanju to se prikazuje kao „rezultat uspešnih reformi koje se sprovode u Srbiji". O drugom konceptu privatizacije naši „reformatori" nisu želeli ni razgovarati. Nisu im bili bliski argumenti svetskih ekonomista o pogubnosti prihvatanja takvog koncepta liberalizma u svim privredama u tranziciji. Takav koncept neoliberalizma kroz liberalizaciju, privatizaciju, deregulaciju i stabilizaciju, je program ekonomskog neokolonijalizma. Našim „reformistima", predstavnicima „proevropske" i „demokratske" Srbije takve spoznaje i stavovi svetskih autoriteta ne znače ništa. Mnogi od njih o Evropskoj uniji osim naziva i broja članica ne znaju gotovo ništa. A o stvranoj egzistencijalnoj i funkcionalnoj krizi, EU ne žele ni da čuju.

Ovakva situacija u privredi i društvu se može održati najviše godinu dve kada se prodaju Telekom, EPS, NIS, JAT, Aerodrom, osiguranje, imovina Fonda PIO, imovina sindikata (hoteli, odmarališta), vojna imovina - tada nastaje period kada se neće imati šta prodati. Nastaće padanje "direktnih investicija", usporavanje privredne aktivnosti i porast nezaposlenosti. Zarade zaposlenih će stagnirati, a prostor za visoke zarade banaka će se suziti, čime će doći do odliva spekulativnog kapitala iz Srbije. Prezaduženi građani sa visokim kreditima i deviznom klauzulom imaće veliko povećanje dinarskih rata, uz stagnaciju zarada, što vodi krizi finansijskog tržišta i poslovnog bankarstva.

To može da vodi samo u produbljavanje krize kada već imamo nizak nivo privredne aktivnosti, milionsku nezaposlenost, 1.660 hiljada penzionera, gromnu spoljnu zaduženost i pritisak tereta spoljnih dugova, masovno siromašeno slanovnišivo i proletarizaciju srednje klase. To je normalna posledica lošeg koncepta razvoja i stabilizacije, dopunjena pogrešnom privatizacijom i liberalizacijom tržišta. Otpisati društvena preduzeća kao neefikasna i zastarela je bila velika greška.

Pogrešan model privatizacije i neefikasan model "tranzicije" (prema kome i čemu ide ta "tranzicija"?) neminovno je doveo do dugoročnog pada ndustrijske proizvodnje i velikog sloma sektora privrednih preduzeća. Proizvodnja je u 2015. godini dostigla nivo od 40% iz perioda 1998. godine. Dakle, promašena privatizacija, provedena na pogrešan način, nije vodila povećanju efikasnosti i rastu privrede i zaposlenosti, već razvlačenju imovine (kapitala) i opadanju proizvodnje i zaposlenosti.

8) Slom neoliberalnog projekta, povratak slobode i duhovnog aktivizma

Dokidanje eksploatatorske i pljačkaške privatizacije bila je nužnost, mada se sa privatizacijom i dalje nastavlja "do okončanja".

Sa ovakvim „rezultatima" i pogrešnom razvojnom, monetarnom, fiskalnom, spoljnotrgovinskom politikom, raspodelom, investicijama, deviznom i kursnom politikom - jasno nam je kakav nas scenario čeka, ako ova ekipa i dalje bude vodila na ovakvoj strategiji i politici ovu privredu i društvo. Stvorena je, jasno je javnosti, sprega spekulativnih profita, razaranja bez obnove, uz masovno siromašenje. To je sponzorisano razaranje nacionalne ekonomije.

Privatizacija, poznato je, pretvorena je u običnu pljačku, stečajeve i likvidacije preduzeća, čiji su stvarni vlasnici bili do sada zaposleni. Oni su godinama stvarali taj kapital i razvijali svoja preduzeća.

Tajkuni su se obogatili na toj neviđenoj pljački radničkog kapitala, čak i uzimajući kredite od banaka i na rate, uz zalaganje kupljenih (neotplaćenih) preduzeća. Bez nužnog referenduma radničko vlasništvo je proglašeno društvenim i prodato (predano) strancima ili poluobrazovanim tajkunima (na zgrnutom i opljačkanom krimi - kapitalu).

Nema više šta da se prodaje. Na red dolazi Telekom, veliki sistemi, energenti, vodoprivreda, sredstva informisanja, saobraćajnice, PKB, kompleksi zemljšta i sl. Sve to uz "preporuke" i svestranu pomoć MMF i Svetske banke, a pre svega neodgovorne i nesposobne vlade.

Kroz proces pljačkaške privatizacije preduzeća su najpre oduzeta od zaposlenih (preko proglašavanja njihovih preduzeća kao društveno i ničije vlasništvo, a zatim državno i rasprodato (bez odgovornosti).

Velika podrška privatizaciji kao jednom od stubova neoliberalizma u Srbiji daje i Svetska banka (izvršni dfrekto). U razgovoru s Vučićem, oni su za prodaju preduzeća iz portfolija agencije za privatizaciju, jer je, po njima, to "osnovni uslov za uspostavljanje zdrave ekonomije". I MMF i Svetska banka kao institucije zaštite interesa zapadnih kreditora, promovišu isti model neoliberalizma u čijoj je osnovi privatizacija i prodaja preduzeća i nacionalnih resursa stranom kapitalu.

Može li se iz višegodišnje krize u ulaznu razvojnu fazu? Na osnovu kakvog koncepta i modela razvoja? Zadržavanje postojećeg modela i makroekonomske politike vodi daljem produbljavanju i produžavanju krize. Model se mora napustiti i izgraditi novi koji će u svim delovima biti usmeren prema sektoru privrede (preduzeća), razvoju i novoj zaposlenosti. Ako se želela stvarna promena vlasničkih odnosa trebao se promeniti sasvim drugačiji model privatizacije - da zaposleni postanu vlasnici (akcionari) preduzeća. a sa svežim kapitalom uloženim od strane zaposlenih, preko povoljnih dugoročnih bankarskih kredita u preduzeća. Tada se otvara proces revitalizacije privrede, a preko njega i domaćih banaka i sektora stanovništva. To je istorijski organski spoj rada i kapitala u preduzeću. Stoga je potrebna revizija svih do sada provedenih privatizacija.

Nema i nesme postojati daljih privatizacija, posebno strateških preduzeća i privrednih resursa. Treba izvršiti masovnu reviziju privatizovanih preduzeća i sve što nije dalo rezultate, ili je sa sumnjivim kapitalom ili transakcijama, oduzeti i vratiti stvarnim vlasnicima - zaposlenim kroz proces razvoja akcionarstva i potrebnih (kreditnih) sredstava za ostvarivanje tog procesa. Navodim vrlo upečatljiv tekst (Politika: Gde su fabrike Srbi: 14.08.2016.) koji to dobro oslikava: "Malo je privatizovanih fabrika u Srbiji koje mogu da se pohvale da im je proizvodnja stabilna (ili da je uopšte nastavljena).

Mnogo je preduzeća koja su bila vodeća u zemlji, a sada su u stečaju (ili su brzo likvidirana), dok im vlasnici ili sede u zatvoru ili sa nanogicama kod kuće. Umesto da se proizvodnja razvija sa kreditima, novac je završio na nekim dalekim ostrvima ili u švajcarskim bankama. Banke su ugašene, radnici su bez posla, a fabrike zarasle u korov".

Umesto da "tajkuni" i novokomponovani kapitalisti dobijaju povoljne kredite za kupovinu preduzeća - to su mogli dobiti zaposleni i uložiti ih u svoje fondove preduzeća za razvoj, kao svoj akcionarski kapital.

Kredit pretvaramo u kapital preduzeća. Tada je otvoren i proces revitalizacije privrede i domaćih poslovnih banaka.

Istorijski, imali smo šansu da stvarno spojimo rad i kapital u preduzeću (kao ni jedna druga „privreda u tranziciji"), promenimo vlasničke odnose, povećamo interes radnika za razvoj (profit preduzeća i njegovu upotrebu), programe razvoja, vraćanje visoko obrazovanih stručnjaka u privredu, dakle, vraćanje radnika i kapitala u preduzeće, a ne njihovu nezaposlenost, pauperizaciju i potpuno osiromašenje.

Slomljena je industrijska kičma privrede Srbije i Beograda (IMT, IPM, Zmaj, Minel, Ratko Mitrović, Partizanski put, BEKO, DP KLUZ i drugi). Nema grada u Srbiji u kojem privreda nije u procesu privatizacije i pljačkom potpuno uništena.

Obaranje cene rada, troškova rada, prava radnika, nastalo nakon privatizacije, ne vodi porastu zaposlenosti, već nesigurnosti zaposlenih,ucenama, gubitku najvećeg dela stečenih prava do sada. To je put u lakše otpuštanje zaposlenih i politika pritiska na nadnice, ali i stvaranja velike nesigurnosti, neizvesnosti kod zaposlenih na odrfeđeno vreme, po ugovoru i sl.

Egzistencijalni strah od odmazde javlja se kod radnika, koji ga sputava, parališe i urušava svaku kritičku i kreativnu misao. Autocenzura je postala vrlo razvijena društvena bolest koja sve parališe, u stvorenom ambijentu žrtvovana za golu egzistenciju i straha od gubitka posla (a bez društvene zaštite potrebnih institucija).

9)Antisistem i rasprodaja resursa se nastavljaju

Antisistem deluje i dalje u uništavanju nacionalne privrede. Ovom procesu prodaje ili predaje javnih preduzeća (ostalo je oko 500) u ruke ili kontrolu stranih država ili korporacija, privreda Srbije se praktično kolonizuje i stavlja pod potpunu kontrolu stranih interesa i kapitala.

Poznat je slučaj elektroprivrede Srbije i njenog pretvaranja u akcionarsko društvo (a kasnije privatizaciju), a sad prepuštanje na upravljanje „stručnjacima iz Norveške". „Švajcarska ---nadzor" i elektronsko upravljanje nad svim javnim preduzećima Srbije" (videti vrlo ilustrativan rad Nikole Vlahovića: Javne tajne javnih preduzeća, Tabloid br.233, 16.02.2023., str.16-17). Umesto da se dovedu domaći (nestranački) stručnjaci u javna preduzeća i izmeni sistem upravljanja i kontrole i politike njihovog podržavanja i razvoja - dovode se stranci „jer su bolji i odgovorniji". Stvarno je na sceni ubitašan i razoran posao „ekonomskog ubice". Brojne pljačke i uništavanja nacionalne privrede i javnog sektora u celini, rezultat je najvećim delom delovanja stranaka na vlasti.

Veliki broj konkretnih primera destrukcije i uništavanja javnih preduzeća nalazi se u navedenom prilogu Nikole Vlahovića. Dakle, procesi privatizacije, rasprodaja i „poklanjanja" resursa Srbije se nastavljaju i kao širi i kao brži proces.

Kakva je sudbina javnih preduzeća koji čine okosnicu razvoja i stabilnosti, ali i državnosti Srbije? Da navedemo samo neka od njih: Elektromreža, Putevi Srbije, Koridori Srbije, Državna lutrija, Emisiona tehnika, PTT Srbija (simbol prave državnosti), Vodovod i kanalizacija, Institut „Jaroslav Černi", Telekom, Srbija gas, Gradski----81b, Kanalizaciona mreža, Veliki sistemi i brojni drugi.

Sva državna (javna) preduzeća će se do kraja 2025. pretvoriti u akcionarska. Da li autori uopšte znaju do čega će to dovesti?

Ideja socijalne države i pravde, razvoj i očuvanje javnih preduzeća nije koncept „ekonomskih ubica".

Pretvaranje javnih preduzeća u privatna ili akcionarska je u funkciji kriminala, destrukcije privrede i stavljanje pod kontrolu stranog kapitala.

Veliki finansijski investicioni fondovi koji su zrnuli ogroman novčani kapital u sistemu enormne emisije novca centralnih banaka (u borbi protiv krize), osećaju da se trese ova ogromna finansijska (obrnuta) piramida. Moguć je brzi krah i slom monetarnih sistema i gubitak ogromne mase novčanih holdinga. Fondovi s ogromnim kapitalom žele što pre da uđu u transformisanje novca u realni kapital. Tu se krije velika opasnost za države koje provode politiku neoliberalizma i prodaje nacionalnih resursa i preduzeća, da ih ovi pokupuju i „usišu" u svoje vlasništvo. Oni takve države ostavljaju kao pravi „kostur bez sadržaja", osuđene na visoku zavisnost o stranim investitorima i kapitalu, a ustvari osuđeni na životarenje u stalnoj krizi i konačno socijalnom slomu i nestanku (usisane) takve države.

10) Preduzeće, rad i kaptal u procesu razvoja i reforme sistema

U programima svih političkih stranaka nigde nema razvoja privrede, osposobljavanje preduzeća za razvoj, da postanu "stubovi razvoja". Istinski program razvoja mora biti okrenut preduzeću (privredi), dinamičnom (a ne anemičnom i sporom ili tromom) razvoju i punoj zaposlenosti rada. I dok mi završavamo našu privatizaciju na zapadu u krizi cveta nacionalizacija i vrlo razvijeni državni ekonomski intervencionizam (spašavanje banaka, berzi i velikih korporacija).

Sve dalje privatizacije treba zaustaviti, a do sada izvršene temeljno ispitati i "živa" preduzeća vratiti stvarnim vlasnicima - zaposlenim. Postoji razrađen koncept kako to ostvariti.

11) Spajanje radnika i kapitala u preduzeću

Umesto da "tajkuni" i novokomponovani kapitalisti dobijaju povoljne kredite za kupovinu preduzeća - to su mogli dobiti zaposleni i uložiti ih u fondove svojih preduzeća za razvoj, kao svoj akcionarski kapital. Kredit tada pretvaramo u kapital preduzeća. Tada je otvoren i proces revitalizacije privrede i domaćih poslovnih banaka. Sada su banke postale žrtve tih dugova i tajkuna (nekoliko državni je likvidirano).

Istorijski, imali smo šansu da stvarno spojimo rad i kapital u preduzeću (kao nijedna druga „privreda u tranziciji"), promenimo vlasničke odnose, povećamo interes radnika za razvoj (profit preduzeća i njegovu upotrebu), programe razvoja, vraćanje visoko obrazovanih stručnjaka u privredu, dakle, vraćanje radnika i kapitala u preduzeće, a ne njihovu nezaposlenost, pauperizaciju i potpuno osiromašenje, ah i begstvo finansijskog kapitala u inostranstvo i školovanih kadrova.

Pri tome najveći broj njih postaju socijalni slučajevi. Postojeći proces privatizacije treba odmah zaustaviti (ostalo je još oko hiljadu preduzeća i veliki strateški sistemi) i sprečiti dalju pljačku naroda uz ogromno socijalno raslojavanje društva. Postoji razrađen drugi koncept u kojem su preduzeće, radnici i stručnjaci u centru ovih procesa, ali se tada menjaju društveni odnosi.

Da li je kasno za drugi koncept? Da li sada u nužnoj reviziji privatizacije kroz proces dokapitalizacije uključiti i zaposlene u vlasničke odnose i pretvoriti ih u većinske vlasnike (akcionare, ali sada njihovih preduzeća)? Ne radi se samo o poznata 23 zahteva za reviziju privatizacije.

Mora se izbeći katastrofa u koju se otvoreno srlja i u koju nas vode ovakvi „ekonomski eksperti". Oni ne mogu napraviti zaokret, sa njima ne možemo očekivati stvarne ekonomske, socijalne i političke reforme. To je period vladanja nestručnosti i pohlepe. Isplivao je kao politički faktor „obogaćeni kriminalni talog". Program stabilizacije - liberalizacije - privatizacije, nije bio program za privredni rast, već privredno propadanje.

"Država ne može postati bogata, ako nema razvijen sektor industrije" (Keinz)

Takva poruka je davno prihvaćena u privrednoj istoriji dokazana. Upravo je ovaj model privatizacije doveo do deindustrijalizacije, uništavanja domaće privrede i proizvodnje, preraspodele sve manje novostvorene vrednosti i odvođenje društva i privrede u kolonijalni položaj.

Da pojasnimo koncept spajanja rada i kapitala u preduzeću koji je detaljno razrađen u projektu "Strategija i model dinamičkog ekonomskog rasta i socijalne ravnoteže" (2011. godina).

Fiksni kapiiai se amortizuje, dok se zaposleni tretiraju kao trošak (bruto lični dohoci) i tekući odliv sredstava iz preduzeća. Pretvaranjem zaposlenih u vlasnike (akcionare) preduzeća, uz pomoć jevtinih bankarskih kredita, nestaje suprotnost interesa zaposlenih i razvoja preduzeća. Zaposleni sada deo ličnog dohotka (kao amortizacija radne snage i obnove kapitala) mesečno ulaže pri isplati poreza i doprinosa u fond za razvoj preduzeća. Time se adekvatno smanjuju prinosi i doprinosi iz ličnog dohotka. To je interna akumulacija i udeo radnika u formiranju kapitala preduzeća (akcionarski kapital zaposlenih) za modernizaciju i razvoj preduzeća.

Sada se menja osnovni interni i razvojni odnos preduzeće - zaposleni - država.

Menja se položaj rada u strukturi:

-Sredstava, raspodele i ulaganja,

-Formiranja sopstvenog kapitala za razvoj preduzeća, tretiranje rada i radnika kao kapitala preduzeća, a ne finalne potrošnje i slabljenja sredstava preduzeća odlivom u ličnu i drugu (javnu ili spekulativnu) potrošnju. Time se ukida suprotnost interesa radnika (lična primanja) i razvojne funkcije preduzeća (akumulacije i investicija).

Zakonom o radu praktično je ukinut minuli rad radnika, jer se prenosi samo na poslednjeg poslodavca. Zašto se minuli rad, kao oblik akumulacije, a ne vremena provedenog u radu (staž) u toku samog rada ne izdvaja u fond za razvoj preduzeća, kao deo akcijskog kapitala radnika, njegovo učešće u jačanju kapitala preduzeća. Odlaskom iz preduzeća on raspolaže svojim kapitalom, čime dobija i veću ekonomsku samostalnost i sigurnost u životu.

On može da ga ostavi u preduzeću (uz dividendu), da ga prenese drugom preduzeću, ili da ga uloži u banku uz kamatu. Konačno, da ga podigne i troši. To je njegov kapital na raspolaganju i izvor sigurnosti i stabilnosti. Ovako, kada dominira rad na određeno vreme, po ugovoru, za određene poslove, na probu i sl. minuli rad kao kategorija gotovo nestaje.

Stezanje kaiša, smanjenje potrošnje i standarda, ogroman rast nezaposlenosti treba odbaciti u novom programu razvoja. Izabrati i izraditi model privrednog rasta oslonjen na domaće faktore razvoja, domaću pamet i sredstva, a samo dopunska sredstva iz inostranstva (strani kapital).

Zbog katastrofalnih posledica primene neoliberalnog modela krize, a ne razvoja, u novom modelu ga treba u potpunosti odbaciti i uvesti nacionalnu razvojnu politiku i jačanje kapitala u preduzeću, uz aktiviranje sada mrtvih faktora razvoja.

Treba ukinuti politiku prinudne štednje (smanjenja plata i penzija) u cilju "finansijske konsolidacije javnog sektora "gde slabo plaćeni rad i protivustavno smanjenje penzija podnose osnovni teret ove "stabilizacije".

Problem javnog sektora se rešava zdravim sistemom finansiranja razvoja samo preko brzog privrednog rasta i zaposlenosti. Iz takvog rasta osiguravaju se sredstva za otplatu stranih kredita, ali i za domaću štednju i investicije (a ne sa isključivim osloncem na strani kapital i dugove).

12) Razvojna strategija i preduzeće kao centralna tačka

Izabrana razvojna umesto dominantno stabilizacione politike, sa preduzećem kao centralnom tačkom razvoja nužnost je opstanka društva. U tom pravcu moguće je sledeće:

Radnicima treba vratiti njihova preduzeća i učiniti ih stvarnim akcionarima i vlasnicima preduzeća. Stvaraju se novi vlasnički odnosi u preduzećima, uz novi sveži kapital preko banaka. Trebamo finansijski osposobljenu i samostalnu privredu - odvojenu od sada dominantnih partijskih struktura. Spajamo rad i kapital u preduzećima, a zaposlene (s njihovim kapitalom) činimo odgovornim za upravljanje kapitalom, izborom menadžmenta i uspeh preduzeća.

Ukida se i reformiše Zakon o radu, koji je oduzeo sva stečena prava radnicima svodeći ih na težak položaj, nesigurnost, neizvesnost, na povremene poslove, otuđenje i bez bilo kakve zaštite prema poslodavcima. Time se odvaja tekući rad kao stvaralac vrednosti (bogatstva) od minulog rada kao faktora raspodele.

Bez toga zaokreta se ne može iz krize. Kičma naše privrede je slomljena, razvojna politika obezglavljena, a privreda praktično uništena. Ni jedna stranka nema rešenje za izlaz iz krize.

Procesom privatizacije izvršena je ogromna preraspodela nacionalnog bogatstva uz pomoć privilegija i interesne sprege nosilaca vlasti i kriminalnih struktura. Upravljački sloj često "spaja" vlasništvo nad preduzećima i politički položaj. Stvorena je interesna sprega partijskih oligarha (na vlasti) i nosilaca krupnog finansijskog spekulativnog i kriminalnog kapitala.

Kapitalizam kao sistem kapitala je stvarna i životna otuđenost radnika od kapitala i upravljanja kapitalom. To je najamni radnik čiji je osnovni cilj plata ili najamnina, dok je cilj kapitaliste - vlasnika akumulacija i profit. Suprotnost interesa je ugrađena u sistem.

Mi treba da spojimo rad i kapital u preduzeću, izmenimo ulogu rada u poslovnim rezultatima, ali i da postanu nosioci odluka i vlasnici akcionarskog, kapitala. Time radnici doživljavaju preduzeće i državu kao svoje, a ne kao "kravu muzaru" koju treba na svaki način iskoristiti, a ne dati joj ništa. Zajedništvo i nacionalni interesi u razvoju dobijaju poseban značaj. Zajedništvo umesto otuđenosti i individualnosti posebno dolazi do izražaja.

Poznat je slučaj nekoliko preduzeća ("Jugoprevoz" - Kruševac, "Betonjerka" - Aleksinac, "Jastrebac" - Niš) u kojima radnici nisu dozvolili prodaju, ili su nakon neuspešne prodaje otkupili preko radničkog konzorcijuma svoja preduzeća, sanirali ih, osposobili, sada uspešno posluju i šire svoje poslovanje. To je istinsko radničko akcionarstvo, ali i stvarna budućnost privrede i društva.

Primanja zaposlenih direktno se vezuju za rezultate i uspeh preduzeća, a minuli rad za formiranje kapitala i jačanje samofinansiranja preduzeća. Struktura imovine preduzeća i vlasnički odnosi se iz osnova menjaju. Ovo se odnosi i na novozaposlene stručne radnike koji zalogom imovine dolaze do dugoročnih povoljnih kredita, koji zapošljavanjem donose sa sobom kao kapital u preduzeća.

Prekida se proces daljih prodaja i privatizacija, uz reviziju dosadašnjih, posebno provedenih sa sumnjivim, često kriminalnim kapitalom. Radnici su pri tome sada postali najamni radnici, odvojeni od kapitala i upravljanja, preduzeća opustošena, a radnici bez bilo kakve zaštite i prava izbačeni na ulicu. Treba vratiti rad i kapital u preduzeća - koja treba maksimalno zaštititi i osposobiti za razvoj.

Zaposleni će u procesu reindustrijalizacije postati vlasnici preduzeća. Radi se o uklanjanju pljačkaške i eksploatatorske privatizacije. Sadašnji Zakon o radu (koji je radnike dodatno obespravio) treba ukinuti i doneti novi, jer su radnici postali socijalni slučajevi i sirovina za ceđenje.

Sada menjamo vlasničke odnose preko spajanja rada i kapitala u preduzeću. Radnici su do sada postali "običan dodatak kapitalu", bez radnih prava, bez sindikalne i socijalne zaštite. Uvođenjem niza privremenih poslova, po ugovoru, na određeno vreme, na lizing preko agencije za posredovanje - radnici gube prava, sigurnost, uz veliku neizvesnost i strah za budućnost (na takvim poslovima radi od 27-30% zaposlenih, a rukovodstva su uglavnom u V.D.sistemu).

Rad je izgubio značaj razvojne funkcije, radnik se tretira samo kao trošak, uz stalnu težnju da se plate smanje u ceni koštanja, da se poslodavcima smanje troškovi rada. To je životna borba rada i kapitala u kojoj radnici moraju da se uključe u proces oživljavanja preduzeća, razvoja i upravljanja kapitalom.

Ekonomija je ovim procesima do sada dovedena pred finansijski i razvojni slom, a nacija u pravo socijalno infarktno stanje. Vrzino kolo štrajkova, socijalnih potresa i teško devastirane privrede dovode i do nemoćne države i nemoći vlasti da nađu pravi izlaz iz krize. Prikriveno masovno nezadovoljstvo, gnev, osećaj poniženosti i besperspektivnosti, ne stvaraju potrebnu energiju za stvarnu dubinsku reformu privrede i društva. Istovremeno raste nepoverenje u stranke i institucije. Potrebno menjanje osnovnih funkcionalnih odnosa u privredi i pokretanje privrede na bazi aktiviranja domaćih faktora razvoja, a ne na stranom kapitalu i spoijnim dugovima (koji mogu biti samo dopunski ili inicijalni faktor).

Strah je postao moćna poluga u rukama korumpiranih političara. Oni čine sve da uterivanjem straha i nesigurnosti uguše svaki pokušaj organizovanog otpora. Strah je postao moćna poluga nad ljudskim umom i političkim ponašanjem. Strah i neizvesnost su loš saveznik progresa i promena u društvu. Uz to sve veće nasilje i pohlepa deformišu društvene i međuljudske odnose.

Ekonomski program traži razrađenu stvarnu dubinsku reformu sistema, a ne parcijalne i površne poteze Vlade.

Navodimo samo neke delove sistema:

1)Nema više prodaje, privatizacije, masovnih stečajeva i likvidacije preduzeća,posebno velikih sistema;

Novim merama trebaju se menjati odnosi u preduzećima, posebno odnos rada i kapitala, ali i odnosi preduzeća i države, odnosno preduzeća i banaka;

2)Novim sistemom kontrole novčanih tokova i kreditne politike povećava se stalna likvidnost (i sredstva) preduzeća, bez odliva iz privrede. To je posebna analiza koja će se dati javnosti;

3)Smanjuje se spoljna zaduženost preduzeća, kreditne obaveze i kamate;

4)Povećava se finansijska samostalnost i stabilnost preduzeća;

5)Kolektivi postaju nosioci kapitala i razvoja, sigurnosti i modernizacije. Društvo se okreće proizvodnji i stvaranju bogatstva nasuprot danas dominantno spekulativne i pljačkaške ekonomije;

6)Celi sistem razvoja, vrednosti i kvaliteta ekonomije vraća se u preduzeće i stvaraocima vrednosti;

7)Banke i bankarski krediti se stavljaju u svoju privrednu "prirodnu" funkciju finansiranja razvoja i likvidnosti i potpunog podržavanja privredne aktivnosti kroz selektivnu kreditnu politiku;

8)Bankarski sistem se postepeno vraća u nacionalno bankarstvo iz ruku stranog kapitala;

9) Kapital preduzeća (novo akcionarstvo radnika sa svežim kapitalom) i to fiksni, obrtni, ljudski - kreativni, informacioni, postaju jedinstvena funkcija razvoja i sigurnosti preduzeća i kolektiva;

10) Političari i politika se marginalizuju u uticaju na preduzeće (posebno ako se uvede zakon da političari svojom imovinom garantuje rezultate koje su obećali);

11) Menja se odnos prema nauci, istraživačkom radu i kvalitetno obrazovanju (koji su sada zapušteni i gotovo napušteni u opštem procesu obezvređenja i privatizacije);

12) Kontrola korišćenja, upotrebe i efekata domaćeg i stranog kapitala i svih novčanih tokova se povećava na najviši nivo (uvodi se novi bivši SDK, Razvojna banka, Institut za razvoj, Državna direkcija za antikriminalnu i antikorupcijsku delatnost. Strateški se spaja investicioni deo budžeta i Razvojna banka. Menja se model i monetarna politika centralne banke sa stabilizacione na razvojnu funkciju privrede, uvodi se druištvena kontrola svih novčani tokova, čime se sasecaju svi koreni korupcije i kriminala.

Sve mere makroekonomske politike se usmeravaju na preduzeća i na razvoj, dok se potpuno kontolisani strani i domaći kapita preusmeravaju sa spekulativnih transakcija (i odliva iz Srbije) na privredni razvoj. Društvo se okreće ka proizvodnji i stvaranju bogatstva nasuprot danas dominantne spekulativne i pljačkaške ekonomije (ekonomije destrukcije). To je nova strategija ozdravljenja privrede i društva, uz potpunu drugačiju razvojnu politiku. Napušta se dosadašnja politika "prinudne štednje" koja razara privredu i standard stanovništva.

26. Gde su nas doveli? Kako dalje?

Gde smo stigli u primeni ovog neoliberalnog modela i provođenja „stabilizacione" makro politike? Kakvi su delovi ekonomskog sistema koji treba da usklađeno funkcionišu u procesu aktiviranja faktora razvoja, ali i efikasnom razvoju privrede. U procesu razvoja funkcionišu i novčani kapital, robni kapital, proizvodno-prometni kapital (proces). To je poznati proces reprodukcije kapitala (i razvoja). Šta imamo u stvarnosti?

Robni kapital (trgovina) uglavnom je preko otvorene (nezaštićene) ekonomije., otvaranjem brojnih trgovačkih lanaca, robnih kuća i fri šopova, uz slobodnu trgovinu prešao dominantno u ruke stranog robnog (trgovačkog) kapitala. Ogroman robni uvoz guši nacionalnu proizvodnju i uništava nacionalnu trgovinu. Efekti robnog prometa i trgovačkog kapitala se odlivaju u inostranstvo i ne ulaze u proces domaće reprodukcije. Takva trgovina nije u funkciji nacionalne privrede i razvoja, već je postala samo „prošireno strano tržište" i pomaže proizvodnju i razvoj strane (izvozničke) države.

Bankarski sektor (novac i novčani kapital, kredit) gašenjem domaćih banaka i prelaskom sa 86-90% u ruke stranog kapitala, prelazi u funkciju stranih interesa i izvlačenja efekata razvoja i profita u inostranstvo. Cilj razvoja im je profit i njegov odliv u matične države, a ne finansiranje investicija i razvoja domaće privrede. Bankarski kredite „skreće" najvećim delom na finansiranje sektora stanovništva (potrošnje), a ne na domaću privredu (videti rad „Strane banke, nacionalna privreda i razvoj, 2022.).

U bankarskom sektoru je istovremeno blokirano oko 10-11 milijardi evra po raznim osnovama, umesto da taj novac cirkuliše i oplođava se u privredi. Istovremeno se uzimaju visoki strani krediti sa visokom kamatom, a deo toga se steriliše u obaveznim rezervama banaka. Time kredit postaje stvarno još skuplji.

Treći deo makro - sistema i reprodukcije je proizvodni (realni) sektor privrede.

U prethodnom delu smo videli gde je doveden kroz proces privatizacije, rasprodaje i uništenja nacionalne privrede. Uništavanje preduzeća i velikih sistema se i dalje provodi. Domaće realne investicije i domaći izvoz su gotovo marginalni, a to su izabrane „poluge razvoja".

Četvrti segment makrosistema koji spaja sve navedene delove u procesu razvoja je rad i radna snaga (zaposlenost).

Obaranjem cene rada i zarade u korist kapitala i profita (posebno stranih investitora i korporacija) stvaranjem jevtine radne snage, posebno obezvređene u inflaciji, gubitkom najvećeg dela davno stečenih prava - ovaj faktor razvoja se demotiviše i gotovo neutrališe. Nisko plaćeni i gotovo robovski rad, od ovog faktora razvoja stvara samo „dodatak kapitalu" kojim se lako manipuliše, uz „ulivanje" potrebne doze straha za egzistenciju.

Dakle, svi delovi makrosistema u kojem treba da deluje efikasna makroekonomska politika razvoja su gotovo predati u ruke stranog kapitala i interesa. Kako mogu da funkcionišu? Kako da se vodi samostalna makropolitika razvoja u jednog visoko zavisnoj, probuđenoj i gotovo koloniziranoj ekonomiji? Zar to sve ne ukazuje na nužnost dubinskog reformisanja celokupnog privrednog i političkog sistema.

Svaki parcijalni pokušaj u vođenju stabilizacione, „uravnotežavajuće" ili razvojne politike udara u granice ovakvog makrosistema, što ih čini vrlo kratkoročnim, sa delimičnim efektima ili čak kao veliki promašaji.

Stanje u privredi i društvu nije za dalje ekspermentisanje i rasprodaju preostalog nacionalnog bogatstva.

Duboka i dugoročna kriza su realno mogući sa finalnom fazom u obliku sloma finansijskog i privrednog sistema.

Već je stvorena nova kovionica za ovakvo stanje kao „stagflatorna depresija" (nagli rast po dubok pad vrednosti imovine, dugoročni rast inflacije i nezaposlenosti, uz nizak i stagnantan privredni razvoj.