Ekskluzivno

NEW YORK TIMES: ISTRAŽUJE KRIMINALNI KARAKTER ALEKSANDRA VUČIĆA

PREDSEDNIK, FUDBALSKI HULIGAN I PODZEMNA KUĆA STRAVE

Robert F. Vort, publicista i bivši šef Tajmsovog biroa u Bejrutu, čija je knjiga o „arapskom proleću" 2011. godine postala bestseler, potrošio je dosta vremena i istraživačkog angažovanja, kako bi za svoju nekadašnju kuću New York Times, napisao veliku priču o Aleksandru Vučiću i kriminalnom miljeu nastalom u okrilju njegove apsolutističke vladavine. Vort počinje svoje istraživanje osvrtom na „jezivo suđenje u Srbiji koje je pokrenulo pitanja o vezama najvišeg rukovodstva zemlje i njenih nasilnih narko-bandi". Magazin Tabloid donosi prevod ovog teksta sa elektronskog izdanja New York Times-a. Verzija ovog istog teksta predviđena je za objavljivanje 7. maja 2023. godine u Sunday Magazine pod naslovom „Predsednik i gangsteri".

Robert F. Vort (prevod i adaptacija za Magazin Tabloid - Nikola Vlahović)

U subotu uveče početkom marta 2021. godine, predsednik Srbije Aleksandar Vučić pojavio se uživo na televiziji, sedeo je za dugačkim drvenim stolom okružen premijerkom i ministrom unutrašnjih poslova.

Vučić je rekao da ima važnu najavu o hapšenju bande iz podzemlja odgovorne za višestruka ubistva. Ministar unutrašnjih poslova upozorio je gledaoce da udalje svoju decu od televizora. Serija slika bljesnula je na ekranu iza njega: odsečena glava, bezglavo telo, torzo.

Vučić je govorio polako, često pauzirajući i ponderisano zurivši u sto ispred sebe, čiji okvir od 180 cm je blago neravan. On je pohvalio policiju i obaveštajne agente koji su istraživali bandu. Za dlaku su izbegli da budu ubijeni, rekao je on.

Bila je to šokantna prezentacija, čak i u zemlji kao što je Srbija, gde mnogi odrasli imaju bolna sećanja na jugoslovenske ratove devedesetih i njihove zločine. Ali konferencija za novinare je bila samo početak kampanje jezivih otkrića. U nedeljama posle hapšenja u februaru, u štampu su počeli da cure novi detalji. Kako se navodi, banda je namamila svoje žrtve u "kuću užasa" u jednom beogradskom predgrađu, gde su mučeni, raskomadani, hranjeni industrijskom mašinom za mlevenje mesa i ponekad bačeni u Dunav.

Priča je šokirala Srbe, i to ne samo zbog prizora. Vođa bande bio je fudbalski huligan i krijumčar kokaina Veljko Belivuk, čiji je nadimak Nevolja, već poznata ličnost u Beogradu. On je ranije bio optužen za ubistvo i niz drugih teških krivičnih dela, ali nikada nije odležao u zatvoru. Pričalo se da ima bliske odnose sa srpskom policijom i obaveštajnim službama. On i njegovi ljudi fotografisani su u društvu moćnika, uključujući predsednikovog sina Danila Vučića.

Posle konferencije za novinare, Belivuk je ponudio svoju stranu priče na sudskom ročištu iza zatvorenih vrata. On je rekao da je njegova banda organizovana "za potrebe i po nalogu Aleksandra Vučića", navodi se u sudskim transkriptima. On je ocenio da su neki poslovi iza leđa koje je banda tvrdila da je uradila za vladu, kao što je zastrašivanje političkih rivala i zaustavljanje navijača da skandiraju protiv Vučića na fudbalskim utakmicama-dragocena usluga u zemlji u kojoj stadion može da stvori ili sruši predsednika.

Belivuk je upozorio da će Vučić, ako "nastavi postupak protiv mene", imati još mnogo toga da kaže. Vučić je ljutito osporio svaku povezanost sa ubicama. Ali izgleda da je slučaj Belivuk prihvatio lično, ponekad sugerišući da je to zavera protiv njega.

U jednom bizarnom televizijskom intervjuu nekoliko meseci posle hapšenja, on je tvrdio da su Belivukovi ljudi od svojih žrtava napravili "ljudske ćevape" i poslali ih Belivukovom šefu Radoju Zviceru.

Gledajući u kameru i obraćajući se Zviceru, koji je još uvek na slobodi, Vučić je postavio izazov. "Pozivam ga da me ubije", rekao je. "Nemam problem sa tim, jer je bolje da se pretvorim u mleveno meso nego da ta kopilad vladaju Srbijom."

Kako se suđenje približavalo, počele su da cure činjenice o dugogodišnjim vezama bande i raznih članova Vučićeve administracije, koji su je, čini se, pratili, pomagali i štitili. Belivuk je ponekad izgledao kao predsednikov mračni blizanac, čovek koji otelotvoruje kriminalnu stranu države koja je postajala sve autokratičnija u protekloj deceniji.

Vučić, koji je predsednik od 2017. godine i ima katanac na vladajuću stranku u zemlji, dugo je govorio da želi da vodi svoju zemlju (još uvek među najsiromašnijima u Evropi) ka većem prosperitetu i članstvu u Evropskoj uniji. Istovremeno, on je razrušio mnoge srpske demokratske institucije, a čini se da bande u mafijaškom stilu i dalje nekažnjeno deluju.

Afera Belivuk, drugim rečima, nije samo priča o obezglavljivanju i kokainu. Kriminal koji je napredovao pod Vučićem, pored periodičnih pretnji Srbije da će "zaštititi" lokalne Srbe u drugim delovima regiona, mogao bi na kraju da dovede do načina na koji se vratio mir Balkanu 1995. Evropljani su toga vrlo svesni.

Međutim, rizici za Evropu idu dublje od toga: Vučićev brend etničkog šovinizma i demagogije predstavlja jednaku, možda i zloslutnu pretnju. Slučaj Belivuk otvorio je prozor u sumornu moguću budućnost, onu u kojoj Vučić podriva evropski projekat iznutra, gradeći državu u kojoj je demokratija fasada, a kriminalne bande koriste za širenje straha.

To bi bilo dovoljno uznemirujuće samo od sebe. To je takođe ista taktika koju su koristili ljudi koji su pre tri decenije ušli u katastrofalni rat.

Do trenutka kada se Belivuk prvi put pojavio javno u sudnici u oktobru prošle godine, već je stekao mračnu auru slavne ličnosti, njegov uspon i pad praćen je u beskrajnom nizu tabloidnih tekstova. U sobu su ga odveli sa lisicama na rukama, nosio je na sebi belu polo majicu i farmerke. Lice mu je bilo meko i zaobljeno, sa velikim praznim očima. Uprkos svojoj visini-on je čovek sa ogromnim gornjim torzom-čudno je ličio na preveliku bebu, kao da doživotno nasilje nije ostavilo nikakav utisak na njega.

On i još tridesetak optuženih, uglavnom sa tetovažama i obrijanim glavama, izgledali su čudno opušteno, cerekajući se i ćaskajući i šaljući nekoliko usputnih uvreda jedni drugima. Možda su očekivali da će se ovo suđenje okončati na način na koji je većina njihovih prethodnih, uz proceduralne greške, neispravne dokaze i prevremeno puštanje na slobodu. Posle nekoliko formalnosti, tužilac je pročitao optužnicu. Kada je opisao kako su Belivuk i njegov poručnik udarili žrtvu "sekirom u vrat i odsekli mu glavu", čovek o kome je reč zevao je i gledao u plafon. Neki od njegovih kolega optuženih su zadremali.

Kada je Belivuk svedočio, obema rukama je stegao laktove i odmah došao do poente.

Njegova banda je, rekao je on, od samog početka bila državni projekat. Recitovao je neke od usluga koje je pružao i čak opisao sastanak koji je, kako tvrdi, imao sa Vučićem u privatnoj kući u Beogradu, dajući adresu ulice i broj stana i ime vlasnika. Tamo su se sreli samo jednom, dodao je on, "jer, kako je šef rekao, kada bi nas neko video ili snimio, to ne bi bilo dobro za njega".

Vučić je odmah demantovao optužbe i čak ponudio da o njima razgovara sa istražiteljima i podvrgne se testu detektora laži. Pravno, on verovatno neće trpeti zbog ovog suđenja. Protiv visokih zvaničnika nije podignuta optužnica, a vrlo mali broj njih je čak ispitan. Značaj slučaja Belivuk leži negde drugde. To je primoralo celu Srbiju da se suoči sa brojnim posrednim dokazima da je Vučić dozvolio gangsterima da postanu virtuelna ruka države. Podrška koju su Belivuk i njegovi drugovi dobili od policije i ministarstva unutrašnjih poslova u protekloj deceniji bila je u velikoj pomoći dokumentovana u sudskim svedočenjima, presretanjima telefona i fotografijama. Sugestija da se sve to moglo dogoditi bez Vučićevog znanja izaziva smeh u Beogradu.

Pre nego što je Vučić postao predsednik, bio je premijer, a pre deceniju je reorganizovao bezbednosne službe Srbije. On sada sprovodi skoro potpunu kontrolu nad skoro svakim aspektom javnog života. Od Parlamenta do sudova do policije do biznisa. Vučić sebe smatra šmekerom. A, Srbi vide da je on postao opasnost. Zapravo, hapšenje Belivuka i njegove bande je možda jedna od retkih ključnih odluka poslednjih godina koju Vučić nije kontrolisao.

Najveći deo dokaza u ovom slučaju dolazi od tima evropskih policijskih zvaničnika koji su slučajno naleteli na njega. Oni su proveli dve godine pokušavajući da dešifruju aplikaciju za razmenu telefonskih poruka pod nazivom Sky-ECC, koja je bila omiljeno sredstvo krijumčara kokaina u kontejnerskim lukama severne Evrope.

Kada su konačno provalili šifru, otkrili su mnogo više od lokalnog kokainskog prstena. Sa najmanje 70.000 korisnika, Skaj se ispostavilo kao virtuelni Rozeta Stoun globalizovanom svetu organizovanog kriminala, sa grafičkim porukama i fotografijama koje trepere širom etra u vrtoglavom nizu jezika i dijalekata. "Kao da ste stajali ispred kuće u mraku, a sada ste ušli unutra i upalili svetla", rekao mi je jedan zvaničnik Evropola, kriminalističke službe Evropske unije. Skaj nije bio prva aplikacija koju su snage reda optužile za ugostiteljstvo narko-bosovima. Ali bila je najpopularnija i najhladnija. Kompanija, koju je 2010. na kraju je zadao stotine miliona dolara pre nego što su njeni rukovodioci optuženi 2021.

Ispostavilo se da veći deo ovih "nebeskih" (Skaj) dokaza dolazi sa Balkana, a posebno iz Srbije. Prosleđivač tih podataka bio je "vrlo osetljiv", rekao mi je francuski zvaničnik ministarstva unutrašnjih poslova, zbog zabrinutosti da bi mogli da procure. Iako je srpska policija na kraju uhapsila Belivuka i njegovu bandu, čini se da su to učinili nevoljno.

Nekoliko dana pre hapšenja, Belivuk i njegov glavni poručnik smeli su da napuste zemlju zbog susedne Crne Gore, još jednog čvorišta za krijumčarenje narkotika. Crnogorske vlasti saopštile su da su osujetile pokušaj ubistva; crnogorski tužilac izjavio je lokalnim medijima da iza zavere, koja je možda začeta da bi se izbegla zbrka na suđenju, stoje "određene bezbednosne strukture".

Ubistva bandi su rasprostranjena u Srbiji. Mara Halabrin Melikova izgubila je sina, čiji portret visi u njenom stanu u Beogradu, u ubistvu koje je ostalo nerešeno. Tokom Vučićevih devet godina na vlasti, srpski fudbalski huligani i kriminalne bande koje se preklapaju sa njima - bili su angažovani u nestabilnoj etničkoj politici regiona i pomogli da se podstaknu srpske pobune u drugim balkanskim zemljama. Neki od njih iskazuju lojalnost Rusiji. Neki Srbi pridružili su se paravojnoj Wagner grupi, koja ima sopstvenu istoriju zapošljavanja kriminalaca i postavila je video snimke regrutovanja na srpskom jeziku za rat u Ukrajini.

Iako je Vučić prekorio grupu, Srbija ostaje neka vrsta raseda između Rusije i Zapada. Sve to stavlja Vučića u poziciju izuzetne moći. U krizi bi mogao da odluči da li će se balkanski region zadovoljiti mirom ili će ponovo ući u nasilje. Najvidljiviji rizici danas su usmereni na Kosovo, teritoriju na jugu Srbije koja je etnički albanska, ali sadrži džepove većinski srpskih mesta, posebno na severu. Srpski lideri i dalje su duboko nezadovoljni otcepljenim Kosovom od Srbije posle jugoslovenskih ratova devedesetih godina i odbijaju da priznaju njegovu nezavisnost, koja je uspostavljena na međunarodnom nivou 2008.

Scenario koji drži zapadnoevropske lidere budne noću ide ovako nešto: Vučić, navodeći pretnju srpskoj manjini, šalje trupe preko granice i anektira sever Kosova. Srbi u drugim delovima regiona potom beže iz svojih domova ili traže veće promene granica. To bi moglo da znači kraj Dejtonskog sporazuma, onog sporazuma koji je nastao uz posredovanje američkog diplomate Ričarda Holbruka, kojim je okončan najgori sukob 1995.

To bi moglo da izazove novi rat. Čak i bez nasilja, kolaps Dejtonskog poretka pojačao bi politiku etničke solidarnosti i autokratije širom Balkana. Drugi scenario podrazumeva Vučićevo prikrivanje njegovih nepopravljivih namera dok Srbija ne bude primljena u EU. Ovaj scenario trojanskog konja stekao je kredibilitet delom zbog neliberalnog premijera Mađarske Viktora Orbana, bliskog Vučićevog saveznika koji je revnosno lobirao za prijem Srbije. Čini se da se nada da bi Vučić mogao da pomogne Mađarskoj, članici od 2004. godine, da usmeri evropski klub u populističkijem i manje demokratskom pravcu. Iz svih ovih razloga, slučaj Belivuk je osetljiv za novinare.

Rečeno mi je pre dolaska u Srbiju da će se moji pozivi pratiti, da će me pratiti, možda čak i zaustavljati i ispitivati. Srpski novinari koji su mi dali ova upozorenja su i sami rutinski maltretirani i ugroženi i od strane kriminalaca i od strane BIA, srpske domaće obaveštajne agencije.

Siva zona između države i mafijaša u Srbiji je stvarna. Takođe je okružena unutrašnjim zidovima glasina i paranoje koje otežavaju posao novinara.

Mora da sam razgovarao sa desetak Srba čiji su sinovi, muževi ili deca ubijeni pod mutnim okolnostima. Većina njih nije imala pojma ko su ubice, ali su imali detaljne priče o korumpiranim zvaničnicima, narko baronima, poslovima sa oružjem i inkriminišućim fotografijama.

Neki su unajmili privatne detektive. Svi su bili ubeđeni da se istina namerno čuva od njih. Ipak, neki ljudi sa kojima sam razgovarao su očigledno krili stvari od mene. Provela sam sat vremena u razgovoru sa jednom udovicom čiji je muž bio među iskasapljenim telima na fotografijama koje su pratile optužnicu bande Belivuk. Bila je visoka i ozbiljnog izgleda, sa dugom crnom kosom.

Njena priča je bila pogrdna, ali kada sam počeo da se raspitujem o kriminalnoj prošlosti njenog muža - on je robijao zbog svoje uloge u zloglasnoj bandi balkanskih kradljivaca dragulja - njeni odgovori su postali hladni i monosilni. Imala sam osećaj da je mogla da mi ispriča mnogo zanimljiviju priču da nije bila zabrinuta zbog posledica saučesništva svog muža, a možda i sopstvenog. Vučić nije odgovoran za taj moral straha i endemskog kriminala. To je gotovo deo pejzaža na Balkanu, toliko da su samo ime regiona vekovima koristili autsajderi kao neku vrstu skraćenice za etničku mržnju i nasilje - "pozornicu postavljenu za egzotične trilere korupcije, brzo ubijanje i lak kriminal", kako je napisao istoričar Mark Mazower. Međutim, Vučić ima demagogski dar za udisanje novog života u ponižavajuće stereotipe. On je briljantno iskoristio mafijaški problem Srbije, stvarajući sredinu u kojoj zamagljena linija između organizovanog kriminala i države igra u njegovu korist. Nije slučajno što su i Vučić i Belivuk dobili svoj start u fudbalskim navijačkim grupama.

Možda više nego bilo gde drugde, fudbalski stadioni u Srbiji su mesta za vlast u svom najsierjem obliku, bazen za regrutovanje milicija i kriminalaca. Stadioni su bili rasplet etničkog nacionalizma koji je uništio Jugoslaviju, a te nasilne emocije oblikovali su Vučića i njegove savremenike. Čak i danas, približavanje areni u noći utakmice može da se oseti kao da ulazite u munjevitu oluju. Policajci na liniji bulevara, i kako se približavate, tu su timovi militarizovane policije sa pancirima i štitovima.

Navijači ponekad skandiraju ružne parole koje podsećaju na neke od onih koje su korišćene tokom kampanja etničkog čišćenja devedesetih godina. Lojalnost tih grupa vođama, dobija skoro religiozni intenzitet. Glavni izvršni direktor Crvene zvezde iz Beograda, najpopularnije ekipe u Srbiji, rekao je da Crvena zvezda "nije samo fudbalski klub, to je ideologija, filozofija i nacionalni simbol. Crvena zvezda je čuvar srpskog identiteta i pravoslavne vere."

Mrtvi ljubitelji fudbala gledaju sa oslikanih murala širom Beograda, pored plaketa, statua i drugih spomenika koji svedoče o njihovom svojevrsnom statusu. Huligani su među prvima zaratili početkom devedesetih godina, ali, huligani su bili ti koji su obezbedili fizičku silu da skinu Slobodana Miloševića deceniju kasnije.

Od tada, srpski političari strahuju od stadiona i trudili su se da zadrže huligane na svojoj strani. Razgovor sa srpskim huliganima nije lak. Neki su opasni. Većina onih koje sam sreo su bili prećutni i oprezni, bez sumnje delom i zbog slučaja Belivuk. Posle dvonedeljne potrage, jedan srpski kolega mi je pomogao da pronađem ono što sam tražio: čoveka koji je odrastao zajedno sa Vučićem na stadionu, i koji je bio voljan i sposoban da govori o njihovom zajedničkom poreklu.

Bio je 46-godišnjak koji sebe i dalje naziva huliganom, iako ima ženu i decu. Sreli smo se u baru daleko od njegovog komšiluka, da ga ne bi prepoznali. Govorio je pod uslovom da ga ne identifikujem, pa ću ga oslovljavati sa B., što je prvo slovo njegovih inicijala. Ima kompaktno telo i obrijanu glavu i dok je išao pored šanka, njegov pogled je bio toliko direktan i neustrašiv da sam imao osećaj da me „strelja". Seli smo i naručili pivo. Brzo je pričao na engleskom, povremeno sa lapsusom na srpskom kad nije mogao da nađe pravu reč.

B. mi je rekao da je stadion bio retka zona slobode i anonimnosti u jugoslovenskoj strogo kontrolisanoj komunističkoj državi. To je takođe bilo mesto gde se, krajem osamdesetih, moglo videti kako se zemlja raspada iz dana u dan.

Mladići su počeli da formiraju bande i donose bejzbol palice na utakmice, kao članovi ulične bande u američkom filmu "Ratnici" iz 1979. Stariji huligani rekli su B. i njegovim prijateljima da pronađu sličnu grupu mladića koji podržavaju drugi glavni beogradski tim Partizan i izazovu ih da se bore "da vide ko je hrabar, a ko nije".

Ova „inicijalcija" je još uvek na snazi, rekli su mi drugi beogradski huligani, jer ponekad i inicijatori moraju da "raskrvare" još jednog člana da bi se uzdigao u viši rang pre nego što mu se daju "misije". To može da uključuje činjenje krivičnih dela ili samo prebijanje određenog rivala.

Svi mladi huligani na severnoj tribini bili su budni nacionalisti, rekao je B. uključujući i Vučića. Među povicima je bilo i "Srbija, a ne Jugoslavija". Posle utakmice 1988, rekao je B. on i njegova grupa čuli su za sukob Srba i lokalnih Albanaca. Oni su posle utakmice otišli "u lov" na Albance u Beogradu, nadajući se da će razbiti neke prodavnice i naučiti Albance pameti. Završili su u uličnoj tuči. "U tome je bio i sadašnji predsednik Vučić", rekao je B.

Vučić je rekao da je bio na tribinama tokom legendarne fudbalske tuče iz 1990. To se dogodilo tokom utakmice između ekipa Crvene zvezde i Dinama iz Zagreba, a brzo se pretvorilo u stampedo koji je pregazio ceo stadion. Navijači sa obe strane bili su vidno spremni za bitku: kamenice su bile u zalihama na stadionu, spremne za bacanje. Decenijama kasnije, srpski mediji objavili su mutne fotografije utakmice na kojoj se u masi vidi lenj mladić, identifikovan kao Aleksandar Vučić. Do 1990. bilo je na hiljade mladih vandala koji su tražili nevolje i, kaže B., nekome je bilo potrebno "da smiri tu grupu, jer ih se Slobodan Milošević plašio".

Tako je Milošević, koji je u to vreme bio predsednik Jugoslavije, izabrao lidera huligana. Ovo je bio prvi put da je neki politički lider ušao u takav odnos čime je napravio presedan koji će Vučić kasnije slediti. Miloševićev čovek se zvao Arkan. Imao je dečačko lice sa krhkim osmehom koji je skrivao sklonost nasilnom besu. Nešto u njemu je izazivao respekt.

Arkan je bio poznata ličnost srpskog podzemlja, koji je napravio svoje ime nizom smelih pljački banaka i bekstva iz zatvora širom Evrope sedamdesetih i osamdesetih godina. Postao je jedan od najbrutalnijih ratnih zločinaca u narednoj deceniji. Fotografije njegove paravojne grupe Tigrovi pomogle su da se zapadno mišljenje odlučno okrene protiv Srbije.

"Dakle, Arkan skuplja naše lidere, dao im je dobru platu da svi ćute", rekao je B. "A on je rekao: 'Ne svađaj se sa njim. Moramo sada da se borimo za Srbiju. Biće rat.' Ako je fudbalski stadion oblikovao Vučićev karakter, rat je bio mesto gde je učio politiku. Tek što je završio pravni fakultet 1991. iste godine Slovenija i Hrvatska su proglasile nezavisnost, što je izazvalo povremene i brutalne sukobe koji bi poljuljali Jugoslaviju u državnike.

Šešelj, zagovornik etničkog čišćenja, bio je korisna folija za Miloševića, koji je mogao da mu ukaže kao na dokaz da su neki Srbi bili još ekstremniji od njega. Šešeljeva radikalna stranka regrutovala je paramiliciju koja je postala ozloglašena po divljanju u Srbiji, Bosni i istočnoj Hrvatskoj, gde su pljačkali, mučili, ubijali i proterivali nesrpske civile. Šešelj je jednom prilikom rekao da će njegovi ljudi koristiti zarđale kašike da iskopaju oči svojim neprijateljima, mada je kasnije tvrdio da je to crni humor.

Sud Ujedinjenih nacija za ratne zločine u Hagu je na kraju optužen i osuđen za zločine protiv čovečnosti. Vučić je bio entuzijastični pristalica Šešeljevog stranke, a ubrzo je postao i najmlađi poslanik u Skupštini Srbije.

A 1995. godine, nekoliko dana posle masakra skoro 8.000 bosanskih Muslimana u okolini Srebrenice, Vučić je održao govor u kojem je izjavio: "Ako nas bombardujete, ako ubijete jednog Srbina, ubićemo stotinu Muslimana". U decenijama od tada, Vučić se nikada nije u potpunosti izvinio za zločine izvršene u ime Srbije ili za njegovu retoriku. On je tretirao neke osuđene ratne zločince kao heroje po izlasku iz zatvora u inostranstvu.

Vučić je 1998. postao ministar informisanja pod Miloševićem, što je njegova prva pozicija stvarne moći. On je predvodio sve obračune sa novinarima, naplaćujući ogromne novčane kazne medijima i organizacijama koje su kritikovale vladu. To je bio početak preokupacije medijima koji će pomoći da se definiše Vučićeva politička karijera.

Međutim, ako su Milošević i njegov zamenik uspeli da pripitome novinare, gubili su kontrolu nad stadionima. Mnogi fudbalski huligani su se borili u ratovima, a kada su se vratili kući, "osećali su da mogu da budu arbitri nacionalnog identiteta", rekao mi je Ivan Đorđević, antropolog Instituta za eknografiju u Beogradu koji je napisao svoju disertaciju o fudbalu i nacionalizmu na Balkanu.

B., moj huliganski kontakt, kaže malo drugačije. Na stadion je došla "nova generacija i nije ih bilo briga za priče o Arkanovom bogatstvu ili njegovoj glamuroznoj ženi pop-zvezdi Ceci", rekao je on. Oni su zaključili da im je dosta i Miloševića, koji je doveo Srbiju u ekonomsku propast i status parije u Evropi. Na stadionima su fudbalski navijači skandirali: "Ubij se, Slobodane!"

Huligani su se povezali sa političkom opozicijom i počeli da služe kao neformalna bezbednost tokom protesta. Veliki trenutak dogodio se 5. oktobra 2000. godine, kada je nedelju dana uličnih protesta kulminiralo jurišanjem na Skupštinu Srbije, a prednjače huligani. Milošević je podneo ostavku naredne noći, a nakratko su Srbi bili u ekstazi. U znak priznanja za ulogu koju su odigrali u njegovom svrgavanju, neki huligani su očistili svoje kriminalne dosijee od strane pobedničke koalicije Demokratske opozicije.

"Ništa u policiji, ništa na sudovima", rekao je B. "Slobodni smo. Mi smo kao anđeli. Čista tabla." Euforija je ubrzo izbledela. Srpska ekonomija je bila olupina, a Evropska unija nije bila u nameri da plati kauciju za zemlju koju mnogi vide kao leglo nepopravljivih ratnih zločinaca.

Za Vučića je pad Miloševića značio trenutak duboke neizvesnosti u pogledu sopstvene političke budućnosti. Godinama kasnije, dao je čudan intervju koji nagoveštava njegova osećanja besa i osujećene ambicije. "Sedeo sam kod kuće i video to kao tragediju za srpski narod", rekao je on. "Onda sam izašao napolje, neki narkomani su me napali, pa sam morao da ih pobedim." Razbio ih je obojicu i nokautirao ih, rekao je. Ali nekako su ti misteriozni napadači ustali i ponovo naišli, i on ih je drugi put razbio. "Vratio sam se kući", rekao je Vučić, "i znao sam, naravno, da je Srbija u godinama kolapsa i razaranja".

Vekovima je nacionalni identitet Srbije oblikovan osećanjima gubitka i ranjenog ponosa. Srbija je došla pod otomansku vladavinu nedugo posle legendarne bitke na Kosovu 1389. Ona nije u potpunosti povratila svoju nezavisnost skoro 500 godina. Ta osećanja su ponovo probudila tokom devedesetih godina, kada su mnogi Srbi verovali da su nepravedno prikazana kao zlikovci složenog građanskog rata. Oni su takođe duboko zamerili američkoj kampanji NATO bombardovanja 1999. To proterivanje omogućilo je Kosovu, koje se nekada smatralo srpskim srcem, da postane nezavisno, što je još jedan udarac za Srbe.

Vučić i njegova Radikalna stranka postali su standardni nosioci akumulirane frustracije svoje zemlje. Vučić je 2007. predvodio grupu demonstranata u znak podrške Ratku Mladiću, vojnom komandantu koji se ponekad naziva kasapinom Balkana. Godinu dana kasnije, kada je uhapšen ratni lider bosanskih Srba Radovan Karadžić, Vučić se vratio na ulice. Ali vetar se menjao. Istraživanje javnog mnjenja je 2008. godine pokazalo da većina članova Vučićeve stranke želi da Srbija uđe u Evropsku uniju.

Vučić je pomogao da se nađe novi blok Srpske napredne stranke. Kritičari su to potvrdili kao istu staru stranku sa drugačijim izgledom. Uprkos tome, četiri godine posle osnivanja, Vučićeva koalicija osvojila je pluralitet mesta u Parlamentu. Njegova stranka je spretno igrala na sredinu srpske politike, obećavajući prosperitet, čistiju vladu i članstvo u EU čak i kada je ugostila desničarski gnev zbog Kosova i drugih uočenih nepravdi. Vučić je bio previše mlad da bi postao premijer, ali je stekao kontrolu nad strankom. Takođe mu je data nadležnost nad svim bezbednosnim službama. On je glavne šefove odeljenja zamenio lojalistima.

Vučić je ubrzo počeo da se predstavlja kao borac protiv korupcije. On je naredio niz brutalnih hapšenja, a mediji su ga nazvali "srpski Eliot Nes". Dok su neki bili legitimni ciljevi, više od 100 uhapšenih bili su zvaničnici Demokratske stranke koji su upravo zbačeni na izborima. Kritičari su osudili taj korak kao političku odmazdu.

Međutim, antikorupcijska kampanja bila je popularna u javnosti, a posebno u pogledu članstva Napredne stranke, koja je iskrivila starije i manje obrazovane Srbe. Rejting stranke je porastao. Ljudi su želeli nešto da okrive, a Vučić im je to dao. Među kriminalcima kojima se Vučić ponosno hvalio da su ga stavili iza rešetaka bio je i Darko Šarić, najmoćniji narko-bos balkanskog regiona. Šarić, "kralj kokaina", vodio je globalnu krijumčarsku mrežu i optužen je u odsustvu posle višegodišnje istrage koja je uključivala Američku upravu za borbu protiv narkotika. Šarić, koji se dobrovoljno vratio u Srbiju i predao se policiji, imao je drugačiju perspektivu. Glavni sudija u ovom slučaju mi je rekao da je na sudu pitao Šarića zašto je izabrao da se preda. Šarić je, podsetio je sudija, odgovorio da se oseća sigurnije u Srbiji pod novom vladom na čelu sa Vučićem!

Kao i Vučić, Belivuk je oblikovan ratom u Bosni, mada je bio premlad da bi igrao bilo kakvu ulogu u njemu. Jednog jutra krajem zime 1995. forenzički inspektor na mestu jedne eksplozije, bio je čovek po imenu Časlav Ristić. Kad sam ga upoznao u Beogradu, bio je već veteran u tom poslu, penzioner od 63 godine sa rumenim licem, proređenom belom kosom i grubim manirima. On je doneo isečke iz žutih novina o pomenutoj eksploziji, zajedno sa sopstvenim polaroidnim fotografijama sa mesta zločina.

Belivukov otac, rekao mi je Ristić, bio je veteran koji je doneo oružje kući iz rata; Držao je dve granate u kuhinjskoj fioci. Bio je depresivan, i nakon svađe sa svojom ženom, odšetao je i aktivirao obe granate, očigledno sa namerom samo da se ubije.

Njegova žena i svekrva su bile kolateralna šteta. Posle toga, 9-godišnji Veljko (Belivuk) je "morao da prođe hodnikom, pored mrtvih tela, do komšijine kuće", rekao je Ristić. Jedine vidljive povrede koje je imao bile su neke posekotine.

Ristić mi je rekao da je to neobičan slučaj, ali samo zato što se otac ubio sa dve granate. "Obično samoubice koriste jednu", kazao je on.

Veljko Belivuk je odrastao i postao izbacivač u beogradskim noćnim klubovima, stičući dosije pun sitnih krivičnih dela. Početkom devedesetih godina Srbija se borila sa toksičnim nasleđem Miloševića, koji je osnažio kriminalnu klasu kao način za izbegavanje ratnih sankcija koje su uvedene srpskoj ekonomiji. Na vrhu, mafijaši su bili u dosluhu sa šefovima obaveštajnih službi zemlje kako bi zaštitili svoj novčani tok. Na dnu su bili razbojnici kao Belivuk, pešadinci u rastućoj trgovini kokainom.

Belivuk bi možda ostao sitni razbojnik da mu se život nije ukrštao sa usponom Aleksandra Vučića. Oko 2012. godine, dok je Vučić sticao kontrolu nad bezbednosnim agencijama u zemlji, na beogradskom stadionu Partizan pojavila se nova grupa huligana, a od Belivuka je zatraženo da se priključi. Većina fudbalskih lojalnosti je doživotna u Srbiji, ali su lidere nove grupe uglavnom činili ljudi koji nisu imali prethodne veze sa Partizanom.

Ime grupe, Janjičari, bilo je pravo priznanje ove činjenice: Janjičari su bili elitna otomanske vojne snage sačekuše uglavnom dečaka uzetih od njihovih hrišćanskih porodica i oblikovane u nemilosrdne ubice za otomanskoj državi. Tamo gde su raniji huligani imali neformalnu i nasumičnu podršku policije, uglavnom zbog prodaje droge, veze ove nove grupe sa državom bile su direktne i političke. Ime njenog prvog lidera kasnije će se pojaviti u rukom napisanim beleškama zvaničnika kriminalističkih službi, zajedno sa oznakom "državni projekat".

Belivuk i njegov novi šef - kolega huligan po imenu Aleksandar Stanković, poznatiji kao Mutavi, ubrzo su počeli blisku saradnju sa svojim pokroviteljima u ministarstvu unutrašnjih poslova. Veza je bila izložena u seriji fotografija i razmena poruka koje su se pojavile u tužbi godinama kasnije.

U jednoj od razmena, Belivuk je naglasio svoju odanost, a zvaničnik ministarstva unutrašnjih poslova mu je uzvratio porukom: "Ona zna. Šef zna. Veliki šef zna."

U tekstovima nije detaljno opisano o kome je govorio, ali ministrov neposredni nadređeni je bila žena. Vučić je tada bio premijer i šef bezbednosti. Belivuk bi kasnije na sudu tvrdio da su Janjičari pomogli da se izvede drsko rušenje u centru Beograda koje je napravilo put za projekat na obali reke Save u kojem je jedan od Vučićevih saveznika posredovao sa liderom Ujedinjenih Arapskih Emirata.

Taj slučaj, u kojem su desetine maskiranih muškaraca koristile buldožere da unište ulicu punu zgrada koje su bile na putu projekta, i dalje je nerešen. Zanimljivo je da su i Janjičari pomogli da se osigura bezbednost gej-parada ponosa za Vučića.

To je bilo malo van karaktera za huligane, zapaljivo homofobičnu publiku koja je tu priliku pretvorila u krvavu gužvu ranijih godina. Međutim, Vučić je očigledno smatrao da nasilje postaje prepreka za zahtev Srbije da se pridruži EU. Prema rečima B., koji nije bio prisutan, Vučić je organizovao sastanak iza zatvorenih vrata sa grupom huligana, držeći debeli paket dosijea predmeta i obećavajući im da će svaka prethodna krivična prijava protiv njih biti obustavljena ako budu čuvali mir tokom gej-ponosa.

Parade su prošle glatko posle toga. Nisam uspeo da potvrdim da je Vučić ikada održao takav sastanak. (Vučić retko daje intervjue stranim medijima, a njegovi portparoli nisu odgovorili na moje zahteve za jednim.)

Stankovićevi i Belivukovi slučajevi su obustavljeni. Kada je postao vođa bande, već je bio osuđen na pet godina zatvora zbog krijumčarenja narkotika i ilegalnog posedovanja oružja. Narednih godina kazna je desetak puta odlagana na lažne medicinske zahteve, koristeći lekarske formulare za koje se kasnije ispostavilo da su falsifikovani.

Ubrzo nakon toga, Vučić je tokom intervjua upitan da li planira da uradi nešto po pitanju porasta huliganskog nasilja. On je odgovorio da nema moć da to učini, jer ne postoji "opšti društveni konsenzus" o tom pitanju.

Bio je to kvintesencijalni Vučić: delimična provokacija koja brzo biva zaboravljena usred stalnog kovitlaca stvarnih i proizvedenih kriza u Srbiji.

Vučić na sednici Saveta za nacionalnu bezbednost pokušava da spoji ulazak Srbije u Evropsku uniju, istovremeno zadržavajući tvrdokorne nacionalističke pozicije.

Dok je konsolidovao vlast, Vučić je preoblikovao Srbiju u autokratiju. Jedna važna poluga vlasti za Vučića su mediji. On je iskoristio državnu telekomunikacionu kompaniju da otkupi lokalne TV stanice, a njegovi saveznici vode „trijadu" medijskih organizacija koje besramno prate liniju Srpske napredne stranke i daju svo vreme samom Vučiću.

Među njima je TV mreža "Pink" koja je specijalizovana za blistave tok-šouove i rijaliti TV. Međutim, najbesramniji je Informer, skandalozna novina na kojoj se nalaze poslovi sa sekirama i slike golih žena. Početkom 2017. godine Vučić je najavio da će se kandidovati za predsednika. Kampanja koja je usledila bila je prepuna optužbi za zastrašivanje birača, a neki javni službenici kažu da je na njih vršen pritisak da podrže vladajuću stranku, navodi se u izveštaju Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju. Medijskim izveštavanjem dominirali su organi stranke, koji su razmazali Vučićeve rivale.

On je dobio 120 puta veću pokrivenost od dva vodeća opoziciona kandidata zajedno, i mesto predsednika sa velikom razlikom. S obzirom da njegova stranka dominira Parlamentom, on je sada kontrolisao svaku granu vlasti i bio u stanju da izabere svog naslednika na mestu premijera, što je potez koji je zaradio poređenja sa Putinom, koji je 2008. Tokom Vučićeve svečane inauguracije, huligani, uključujući i članove Janjičara, pomogli su da se grube i sklone demonstranti. Vučićev vladajući stil postajao je sve otvoreniji autoritarniji.

Istovremeno, Vučić je postao otvoreniji u svom udvaranju autoritarnim liderima Rusije, Mađarske i Kine.

Uprkos svim tim znacima klizanja, evropski lideri nastavili su srdačno da ga pozdravljaju, dovodeći u opasnost investicije i ne dajući naznake da je zahtev Srbije za EU u bilo kakvoj opasnosti. (EU je 2020. donirao oko 300 miliona evra Srbiji i činio 62 posto trgovine Srbije.) Razlog nije bio tajna: status Kosova je još uvek nerešen. Evropljani su polažu nade u Vučića da će nadgledati rešenje. "On je veoma moćan, neko ko može da isporuči stvari ako to želi", rekao mi je jedan nemački diplomata. "On bi mogao da bude taj koji će doneti znatan napredak u pogledu Kosova." Vučić je Evropljanima slao uverljive signale, ali je imao i druge poruke za svoju konzervativnu bazu i za srpske nacionaliste koje podržava u Bosni, na Kosovu i u Crnoj Gori.

Severno Kosovo, sa većinom srpskim stanovništvom, nominalno je pod kontrolom nacionalne vlade u Prištini. U stvarnosti dominiraju organizovane kriminalne grupe koje mnogi vide kao saveznike Vučićeve stranke i koje je Ministarstvo finansija SAD optužilo za zaveru sa srpskim bezbednosnim zvaničnicima u krijumčarenju reketa.

To Vučiću daje važnu polugu za pozivanje regionalnih tenzija gore ili dole. Ali kao državni alat, mafijaši mogu biti nepouzdani. Prvi znak pravih nevolja u odnosu Vučićeve administracije prema huliganima došao je u noći okt. 13, 2016. Belivuk je upravo napustio svoju beogradsku teretanu zajedno sa svojim šefom Stankovićem, kada je tim ubica prošao pored crnog Audija i otvorio vatru kalašnjikovima. Dok se Belivuk šunjao iza automobila, napadači su se udaljili, ostavljajući Stankovića mrtvog.

Mesto zločina ubrzo je vrvilo od policije, navodi se u jednoj pedantno dokumentovanoj priči. Jedan od policajaca je telefonom sa svojim šefom vikao: "Ko je Belivuk?" Kada je Belivuk potvrdno odgovorio, policajac je rekao, očigledno misleći na svog nadređenog: "Rekla ti je da se vratiš u skrovište." Banda je imala novog vođu.

Ubistvo je možda bilo povezano sa Stankovićevom ulogom "državnog projekta". Stanković, koji se vozio u blindiranom Audiju opremljenom policijskim radijom, primao je pošiljke kokaina po nižim cenama od ostalih gangstera i bili su ljuti. Međutim, šira lekcija o ubistvu Stankovića bila je da se banda Belivuk uplela u sve nasilniji rat među narko klanovima u regionu. Trgovina kokainom bila je profitabilnija nego ikada, a latinoamerički karteli su okrenuli oči ka rastućem evropskom tržištu. Iako veći deo evropskog kokaina stiže preko kontejnerskih luka u severnoj Evropi, balkanska ruta je postajala sve važnija, a veći deo bio je fokusiran na Crnu Goru, južnog suseda Srbije.

Crna Gora je sićušna - stanovništvo ima nešto više od 600.000 - ali ima određene karakteristike koje je čine dobro pogodnom za trgovinu, uključujući dugu jadransku obalu. Kao i Sicilija, siromašna je i dominiraju klanovi sa reputacijom bezakonja. I ima istoriju krijumčarenja, praksu koju je vlada podsticala tokom građanskih ratova devedesetih.

Rat bandi počeo je posle pada Darka Šarića, narko-bosa čije je hapšenje Vučić najavio takvom ceremonijom 2014. godine.

Šarić je izgradio bazu narkotika u Kotoru, prelepom srednjovekovnom lučkom gradu na crnogorskom primorju koji je svetska baština UNESKO. Grupa krijumčara iz Kotora nasledila je njegove poslove, a zatim se podelila u rivalske klanove zbog pošiljke kokaina od 200 kilograma.

Rat je brzo postao smrtonosan, a u Srbiji i Crnoj Gori dogodili su se atentati na „izdajnike". Zaraćeni klanovi, Kavački i Škaljarski, izgradili su veze sa policijom i obaveštajnim agencijama širom Balkana, koje su bile uvučene u nasilje. Stankovićevo ubistvo viđeno je u Beogradu kao znak da je rat klanova izmakao kontroli.

Jutro posle Stankovićeve smrti, srpski ministar unutrašnjih poslova u to vreme Nebojša Stefanović održao je konferenciju za novinare na kojoj je saopštio da je dosta: vreme je za slamanje mafije. Kako se to desilo, stvari su se pogoršale. Jedan od prvih Belivukovih činova kao šefa bio je da promeni ime svoje bande u „Principi".

U intervjuu jednom beogradskom nedeljniku, jedinim za koji se zna da ga je dao, rekao je da je to zato što je postupio "iz principa". On nije rekao koji su to principi. Ime je nosilo još jedno prećutno udruženje: Gavrila Principa, nacionalistu bosanskih Srba koji je pokrenuo Prvi svetski rat ubistvom nadvojvode Franca Ferdinanda u Sarajevu 1914. i koga još uvek mnogi smatraju herojem među Srbima zbog njegovog hrabrog stava protiv Austrougarske imperije.

Belivuk je nekoliko meseci kasnije dospeo na veće naslovne strane, kada su on i njegov glavni poručnik Marko Miljković, poznatiji kao Kasapin, optuženi za ubistvo čoveka u centru Beograda.

Žrtva je bila stručnjak za borilačke veštine koji je radio obezbeđenje u jednom beogradskom noćnom klubu na jednom od splavova pored reke. U svom omiljenom autletu, u televiziji Pink, predsednik Vučić je objasnio da je taj čovek bio meta "jer je sprečio neke Belivukove i Miljkovićeve ljude u preuzimanju splavova. Kada dođete u bunker na stadionu, dobijete gram droge za 50 evra, a onda se proširi po celoj Srbiji, prodaju ga na splavu za 70. Ta cena samo stiže. I zato je ovaj čovek ubijen."

Čuvši to, Belivuk je mogao lako da zamisli da je njegova državna podrška presušila. Umesto toga, poznati obrazac se ponovo pojavio. DNK dokazi koji uključuju Belivuka misteriozno su nestali, i on i njegov zamenik su oslobođeni optužbi (mada su odslužili određenu zatvorsku kaznu pre presude). Još jedan znak Nedodirljivosti Belivuka bilo je pojavljivanje gosta na tribinama fudbala: Danila Vučića, najstarijeg predsednikovog sina. Fotografije Danila sa rukama oko članova bande Belivuk pojavile su se u beogradskim nezavisnim medijima, što je navelo predsednika da besno oštro kritikuje i optužuje novinare da su nepravedno ciljali njegovu porodicu. Vučić je više puta ponovio da je njegov sin, koji radi u prodavnici vina, privatnik bez zvaničnog položaja.

Međutim, čini se da Danilo igra dvosmislenu političku ulogu. Pre dve godine javno je pozdravio srpskog ratnog zločinca nakon što je odslužio kaznu u Hrvatskoj, a, prema pisanju srpskih medija, uručio mu je 30.000 dolara u gotovini, zajedno sa ključevima stana u Beogradu i automobila. Danilo je takođe fotografisan kako stoji sa vođom Narodne patrole, krajnje desničarske nacionalističke grupe koja organizuje antiimigracione proteste i koja je nedavno zapretila da će preći granicu u odbranu lokalnih Srba koji žive na Kosovu.

Do 2019. godine, Belivuk i njegova banda uspostavili su bunker unutar stadiona Partizana gde su mučili žrtve i skladištili drogu i oružje. Oni su imali veće stvari na umu od fudbala: rat između dve crnogorske frakcije kokaina bio je predstojeći organizovani kriminal širom regiona. "Najznačajnije organizovane kriminalne grupe odlučile su da se pridruže jednoj od ove dve rivalske kriminalne grupe", zaključak je srpskog obaveštajnog dokumenta, navedenog u istrazi Projekta izveštavanja o organizovanom kriminalu i korupciji, međunarodnog konzorcijuma, u maju 2020.

Nisu samo kriminalci vodili rat klanova. Prema informacijama iz projekta izveštavanja, neke srpske i crnogorske policije i obaveštajne agencije stao su na stranu Kavačkog klana. (Policija obe zemlje poriče bilo kakvu povezanost sa bandama.) Atentati su počeli na ulicama Beograda i Podgorice, ali su se ubrzo proširili na Španiju, Austriju, Nemačku, Holandiju i Grčku.

Nekoliko balkanskih izveštača koji su pratili rat klanova reklo mi je da je trenutni broj tela veći od 70. Banda Belivuk postajala je sve vidljivija van granica Srbije. Španska obalska straža je 2019. zaplenila 800 kilograma kokaina na brodu koji je dolazio iz Južne Amerike. Droga je vredela 50 miliona evra. Iako nema dokaza da su tri srpska mornara na brodu bila direktno povezana sa bandom Belivuk, mnogi paketi kokaina nosili su imidž Gavrila Principa, potpisa bande.

Nema sumnje da su Belivuk i njegova banda u zatvoru zato što je Evropol provalio šifru na Skaj-ECC-u, izlažući inkriminišuće tekstove i fotografije te grupe. Ono što ostaje nejasno je šta su srpske vlasti znale i šta nameravaju da urade po tom pitanju.

Zvaničnici Evropola sa kojima sam se sastao u Hagu bili su kavezi o tome kako i kada su komunicirali sa Srbijom u vezi sa podacima Skaja. Zvanično, presretanja su predata posle hapšenja Belivuka, a ta presretanja su bila osnova optužnice. Međutim, Evropol (ili jedan od njegovih partnera) je izgleda dojavio Srbima nekoliko meseci ranije. Bivši srpski ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović izjavio je isto toliko, ističući da su hapšenje omogućio presretači Skaja. A u oktobru 2020. godine Vučić je, tokom brbljajuće izjave o nasilju bandi, rekao da je nedeljama slušao o jezivim zločinima, a onda zagonetno dodao: "I ne dozvolite da nam ceo grad priča o tome kako je neko nekome odsekao glavu putem Skajpa".

Taj komentar privukao je pažnju Stevana Dojčinovića, osnivača Mreže za izveštavanje o kriminalu i korupciji i od 2016. piše o bandi Belivuk i njenim vezama sa državom. Bio je meta mnogih pretnji i napada u medijima koji su ga, između ostalog, označili kao teroristu, špijuna, mafijaša, narkomana, izdajnika i sadomazohistu.

Dojčinović je mali čovek sa osetljivim, lisičijim licem i prstenom na nosu. On i njegovo osoblje rade u beogradskoj kancelariji tako sićušnoj i punoj dokumenata da je ulazak u njega kao ulazak u prenaglašeni ormar. Dojčinović mi je rekao da veruje da je Vučićev komentar o obezglavljivanju (očigledno je pomešao Skaj sa Skajpom) možda bio poslednje upozorenje bandi. "Banda Belivuk bila je korisna državi, ali su se oteli kontroli, postaju previše nasilni", rekao je Dojčinović. "Takođe su ih posmatrali spolja, Evropljani su obavestili srpsku policiju o presretanju neba."

Ako je Dojčinović u pravu, srpske vlasti nisu odlučile šta će uraditi sa Belivukom i njegovom bandom još u oktobru 2020. Oni su definitivno bili zabrinuti, zato što sudski dokumenti pokazuju da je srpska policija počela da nadgleda bandu početkom avgusta, šest meseci pre hapšenja. Ali izgleda da nisu bili dovoljno zabrinuti da spreče bandu da muči i ubija ljude.

Zahvaljujući Skaj-ECC porukama koje je otkrio Evropol, sada imamo užasno precizan podatak o tome šta se desilo nekim muškarcima koji su počeli da nestaju u Beogradu 2019. Banda Belivuk razvila je rutinu ubistva i prerađuje je, sa desetinama sledbenika koji igraju različite uloge. Ponekad iskušavaju žrtvu poslovima sa drogom ili oružjem; U jednom slučaju prevarili suparnika da poveruje da je saradnik zarobio Belivuka i da bi sada mogao da ga ubije.

Tekstualne poruke preko Skaj aplikacije često obezbeđuju praćenje trgove zločina iz minuta u minut. Jedan od ljudi na koje su se našli bio je 33-godišnji lider rivalskih huligana Goran Veličković. Bio je istaknuta, voljena ličnost na stadionu Partizana. Bio je oženjen svojom dragom iz detinjstva i imao je dvoje male dece i posao sa rođakom koji popravlja prozore.

Na fotografijama ima rumene obraze, vesele smeđe oči i masivne grudi, sa tetovažom vidljivom na njegovoj debelo mišićavoj desnoj podlaktici na kojoj piše "Mladi momci", ime njegove navijačke grupe. Veličković je znao sve o stadionu i njegovim rivalitetima. Ono što ga je mučilo, rekla mi je njegova udovica Jelena, bila je uloga koju je policija odigrala. "Stvar koja nas je zaista zabrinula, bila je policija koja je bila tu da pruži pomoć rivalskim grupama", rekla je Jelena. "Ako ste deo takve grupe, to vam daje nezamislivu moć. A ako ste protiv te grupe, ne možete da se zaštitite."

Početkom avgusta 2020. godine, Goran je izašao da se nađe sa prijateljem i više se nije vratio. Prošlo je nekoliko meseci pre nego što Jelena sa sigurnošću saznala šta se desilo. Tek kada je videla nebeske dokaze iz optužnice, razumela je: Gorana je iz Beograda namamio čovek kome je poverio zemljani put pored napuštenog polja pšenice. Belivukova banda ga je zaskočila, vezala i odvezla do njihove klanice, čak i dok je Jelena hranila bebe i večerala za svog muža.

Banda je pripremila odaju za mučenje u skrivenoj sobi kojoj se pristupa preko garaže. Bilo je lisica i kaiševa, zajedno sa sečivima, vrućim gvožđem i radnom odećom za jednokratnu upotrebu. Mašina za mlevenje mesa je stajala na jednom kraju. Pre svakog ubistva, članovi bande su postavili svežu plastičnu posteljinu na pod i zidove. Prema optužnici, uneli su Gorana u sobu i saslušali ga, prisiljavajući ga da otključa telefon i prođe kroz njegove kontakte.

Skidali su mu nokte kleštima, tukli ga, i dokrajčili tako što su mu odrubili glavu sekirom. Urezali su uvredu na Goranova leđa nožem, napravili neke fotografije i poslali ih kontaktima preko njegovog telefona. Jedna fotografija je otišla sa SMS-om: "Vidiš dušo? Meksiko usred Beograda." Vođe bande, otkrivaju 'nebeska presretanja', često otkrivena u mučenju. Tokom još jednog ubistva nekoliko nedelja kasnije, Belivuk i njegova desna ruka pozvali su na svoje Skaj telefone iz Crne Gore (gde su izvodili još tri ubistva) kako bi ohrabrili svoje sledbenike u Beogradu da daju "102 posto sebe" mučenju poslednje žrtve. Transkripti Skaja pokazuju da su tražili da se telefon stavi blizu žrtve kako bi mogli da ga psuju i kažu mu da planiraju da ubiju njegovog oca i brata i "sve što ste ikada znali i voleli". Kasnije je Belivuk ponovo poslao poruku, tražeći od jednog od svojih podređenih da opiše torturu na duže staze i "ne preskačite mi te sočne detalje".

Nakon što je svaka žrtva bila mrtva, ljudi su sledili isti ritual. Koristili su sekire i noževe da iseku telo na male komade, a zatim su ih mleli kroz mašinu za mlevenje mesa, skupljajući ostatke u kesama koje su uzdizali u Dunav. Spalili su torbe, zajedno sa žrtvinom odećom i stvarima. Takođe su uništili okrvavljenu plastičnu posteljinu i očistili mašinu za mlevenje mesa kiselinom i izbeljivačem. Ali tu nije bio kraj. U skoro svakom slučaju, kažu tužioci, slali su poruke članovima porodice žrtve, često se pretvarajući da je on, i pronašli načine da izvuku novac, drogu i automobile. Jelena Veličković mi je rekla da joj je do dana kada je saznala šta se desilo sa mužem, videvši fotografije njegovog izgužvanog tela u jednoj srpskoj TV emisiji bilo teško da poveruje da je Belivuk odgovoran.

Jelena je mala žena sa velikim, tamnim očima, okruglim crtama i izgledom rezignirane melanholije. Tetovaže prekrivaju njene ruke, uključujući i nedavnu koja kaže na srpskom: "Bol koji osećam danas će sutra biti moja moć". Jelenin advokat, koji je sedeo sa nama, rekao mi je da veruje da Belivuk i njegovi ljudi nisu rođena čudovišta. Trebalo je vladi da to ostvari. "Belivuk je bio žrtva nerealnih očekivanja", rekla je ona. "Gajio je iluzije o svojoj superiornosti. On i njegovi prijatelji su i sami postali žrtve. Neko ih je hranio zabludama."

Za dve godine od kada je uhapšena banda Belivuk, Vučić je više puta ponovio da je taj slučaj označio odlučujući raskid sa prošlošću. "Očistićemo državne institucije od svih njihovih saradnika", izjavio je on na prvoj konferenciji za novinare posle hapšenja.

On je kasnije rekao grupi novinara: "To je važno za nas, ali i za obične građane. Vlasnici restorana i barova neće morati da brinu da li će neko doći i želeti da ih reketiranjem i onda se plaše da to prijave policiji jer ne znaju da li je neko iz policije dobro povezan sa tim ubicama."

To je bila poruka smišljena da se dopadne Srbima koje muči ono što su čuli o slučaju Belivuk. Možda je bila usmerena i na Evropsku uniju, koja neće primiti Srbiju u klub dok se ne uozbilji oko vladavine prava. Postojao je niz razloga da se posumnja u predsednikovo obećanje.

On je slične stvari govorio i u prošlosti, a Belivuka mnogi u Srbiji smatraju poslednjim u dugom nizu korisnih siledžija, zamenljivih kao i Aleksandar Stanković pre njega. Veći razlog je taj što su srpske vlasti i dalje udobne sa dilerima droge i bandama. Jedan od senzacionalnijih nedavnih primera bilo je otkriće farme marihuane koja se prostire 30 milja izvan Beograda, a koju su, prema rečima tužilaca, štitili policajci i vojni oficiri.

Farma, namenjena proizvodnji visoko koncentrisanih oblika kanabisa, izgleda da je bila najveća u Evropi. A Vučićev odnos prema odmetnicima ide dalje od Srbije. U 2018. godini, kosovski biznismen koga ministarstvo finansija SAD tereti za trgovinu drogom i oružjem velikih razmera optužen je za ubistvo jednog tamošnjeg političara. Branio ga je Vučić, nazivajući ga "čovekom koji brani srpski narod i ognjašima severa Kosova". Paradoksalno, Vučićev uticaj na severu Kosova deo je razloga što ga Evropska unija vidi kao vrednog partnera. On je pokazao da je vlast krajem prošle godine tokom granične krize koja je nakratko pretila da uđe u otvoreni sukob.

Konfrontacija se zaoštrila, možda ne slučajno, tokom samita Evropske unije u decembru na kojem je Vučić potvrdio svoje odbijanje da učestvuje u sankcijama EU. Rusiji. Lokalni Srbi na severnom Kosovu zabarikadirali su puteve blokirajući kretanje kosovskih vlasti. Demonstranti su se okupili na srpskoj strani granice, uključujući pripadnike Narodne patrole, srpske nacionalističke organizacije koja je dokumentovala veze sa ruskom paravojnom grupom Vagner.

Beograd je poslao sopstvene trupe na granicu, preteći da će se umešati i braniti Srbe sa Kosova. Blokada puta u blizini severnog dela etnički podeljenog grada na Kosovu 2022. Srpski lideri i dalje su duboko nezadovoljni zbog otcepljenja Kosova od Srbije. Pre skoro deceniju, američki naučnik i analitičar po imenu Danijel Sever pomogao je da se organizuje prvo Vučićevo javno pojavljivanje u Vašingtonu. Server je radio na Balkanu devedesetih godina i znao je sve o Vučićevim nacionalističkim korenima.

Međutim, on je bio razočaran dosijeom drugih srpskih političkih lidera. Rekao mi je da Vučić nije ništa obećavao o Kosovu, ali je rekao da će se približiti Evropskoj uniji. Server smatra da je Vučić inteligentan i ozbiljan. Postojala je neka nada, rekao mi je, da bi Vučić mogao da bude figura "Niksona u Kini", sposobna da dovede konzervativnu bazu svoje stranke na potpunije pomirenje sa susedima Srbije. Server mi je rekao da se njegov odnos prema Vučiću radikalno promenio. "Vučić je sada smrtno ozbiljan u pogledu 'srpskog sveta'", rekao je on. Te reči, na koje često pozivaju srpski nacionalisti, prenose ideju da Srbija ima pravo da dominira zemljom u kojoj žive lokalni Srbi, uključujući nekoliko susednih zemalja. "Imao je priliku da se preseli u pro-E.U. pravac, i on je izabrao da to ne uradi." Server je spekulisao da je Vučić zaključio da bi reforme neophodne za pridruživanje E.U. oslabile njegovo držanje na vlasti ili ga možda čak i sletele u zatvor.

To se dogodilo bivšem premijeru Hrvatske Ivi Sanaderu, koji je predsedavao većinom priprema svoje zemlje za pridruživanje samo da bi bio uhapšen i zatvoren na osnovu optužbi za korupciju (on danas ostaje u zatvoru). Sanaderova sudbina postala je opominjuća priča za balkanske reformatore. Sjedinjene Države i EU nastavili su da se ugostiteljstvom sa Vučićem, fokusirajući svoju politiku na ekonomski rast i uglavnom ignorišući njegov neliberalizam. Trampova administracija je delovala posebno povoljno za Vučića, otvoreno stajući na njegovu stranu u regionalnom sporu oko tarifa i prisiljavajući na propast narodne vlade na Kosovu.

Tramp je poslao obrazivnog specijalnog izaslanika u region Ričarda Grenela, koji je izgleda bio stavljen da posreduje u "dogovoru veka" Srbije i Kosova kako bi povećao Trampovu perspektivu na predsedničkim izborima 2020. godine. (To se nije desilo.) Server i brojni drugi balkanski eksperti kažu da Sjedinjene Države i Evropska unija propuštaju priliku da gurnu Vučića u demokratskiji pravac. "Imamo veći uticaj na zapadnom Balkanu nego bilo gde na zemlji", rekao mi je Kurt Basuener, naučnik koji je opširno pisao o Balkanu. "A opet gradimo našu politiku prema Vučiću i ljudima kao što je on".

Kada bi Vučić znao da rizikuje da izgubi veći deo svoje finansijske i diplomatske podrške Zapada, rekao je Basuener, njegova kalkulacija bi mogla da se promeni oko raznih stvari, uključujući i njegovu naviku da mazi kriminalce i huligane. Konstatacija da Srbija može da "balansira" Zapad protiv Rusije uglavnom je fatamorgana, rekao je Basuener. Rusija je možda tradicionalni saveznik Srbije, ali Putin, koji se bori da obnovi sopstvenu poljuljanu vojsku, nema mnogo supstanci da ponudi običnim Srbima.

Konfrontacija se zaoštrila, možda ne slučajno, tokom samita Evropske unije u decembru na kojem je Vučić potvrdio svoje odbijanje da učestvuje u sankcijama EU Rusiji. Lokalni Srbi na severnom Kosovu zabarikadirali su puteve blokirajući kretanje kosovskih vlasti.

Demonstranti su se okupili na srpskoj strani granice, uključujući pripadnike Narodne patrole, srpske nacionalističke organizacije koja je dokumentovala veze sa ruskom paravojnom grupom Vagner. Beograd je poslao sopstvene trupe na granicu, preteći da će se umešati i braniti Srbe sa Kosova. Blokada puta u blizini severnog dela etnički podeljenog grada na Kosovu 2022. Srpski lideri i dalje su duboko nezadovoljni zbog otcepljenja Kosova od Srbije. Pre skoro deceniju, američki naučnik i analitičar po imenu Danijel Server pomogao je da se organizuje prvo Vučićevo javno pojavljivanje u Vašingtonu.

Server je radio na Balkanu devedesetih godina i znao je sve o Vučićevim nacionalističkim korenima. Međutim, on je bio razočaran dosijeom drugih srpskih političkih lidera. Rekao mi je da Vučić nije ništa obećavao o Kosovu, ali je rekao da će se približiti Evropskoj uniji. Server smatra da je Vučić inteligentan i ozbiljan. Postojala je neka nada, rekao mi je, da bi Vučić mogao da bude figura "Niksona u Kini", sposobna da dovede konzervativnu bazu svoje stranke na potpunije pomirenje sa susedima Srbije.

Server mi je rekao da se njegov odnos prema Vučiću radikalno promenio. "Vučić je sada smrtno ozbiljan u pogledu 'srpskog sveta'", rekao je on. Te reči, na koje često pozivaju srpski nacionalisti, prenose ideju da Srbija ima pravo da dominira zemljom u kojoj žive lokalni Srbi, uključujući nekoliko susednih zemalja.

"Imao je priliku da se preseli u pro-EU pravac, i on je izabrao da to ne uradi." Server je spekulisao da je Vučić zaključio da bi reforme neophodne za pridruživanje EU oslabile njegovo držanje na vlasti ili ga možda čak i sletele u zatvor. To se dogodilo bivšem premijeru Hrvatske Ivi Sanaderu, koji je predsedavao većinom priprema svoje zemlje za pridruživanje samo da bi bio uhapšen i zatvoren na osnovu optužbi za korupciju (on danas ostaje u zatvoru).

Sanaderova sudbina postala je opominjuća priča za balkanske reformatore. Sjedinjene Države i EU nastavili su da ugošćavaju Vučića, fokusirajući svoju politiku na ekonomski rast i uglavnom ignorišući njegov neliberalizam. Trampova administracija je delovala posebno povoljno za Vučića, otvoreno stajući na njegovu stranu u regionalnom sporu oko tarifa i prisiljavajući na propast narodne vlade na Kosovu. Tramp je poslao obazrivog specijalnog izaslanika u region Ričarda Grenela, koji je izgleda bio savijen da posreduje u "dogovoru veka" srbije i Kosova kako bi povećao Trampovu perspektivu na predsedničkim izborima 2020. godine. (To se nije desilo.)

Server i brojni drugi balkanski eksperti kažu da Sjedinjene Države i Evropska unija propuštaju priliku da gurnu Vučića u demokratskiji pravac. "Imamo veći uticaj na zapadnom Balkanu nego bilo gde na zemlji", rekao mi je Kurt Basuener, naučnik koji je opširno pisao o Balkanu. "A opet gradimo našu politiku prema Vučiću i ljudima kao što je on".

Kada bi Vučić znao da rizikuje da izgubi veći deo svoje finansijske i diplomatske podrške Zapada, rekao je Basuener, njegova kalkulacija bi mogla da se promeni oko raznih stvari, uključujući i njegovu naviku da mazi kriminalce i huligane.

Konstatacija da Srbija može da "balansira" Zapad protiv Rusije uglavnom je fatamorgana, rekao je Basuener. Rusija je možda tradicionalni saveznik Srbije, ali Putin, koji se bori da obnovi sopstvenu poljuljanu vojsku, nema mnogo supstanci da ponudi običnim Srbima.

A 1.

„Imaju bolju opremu i tehnologiju od naše policije"

Jednog popodneva u Beogradu, proveo sam sat vremena u razgovoru sa Borisom Tadićem, koji je bio predsednik Srbije od 2004. do 2012. godine, kada je izgubio od Vučićeve stranke. Rekao mi je da je organizovani kriminal postao toliko snažan u Srbiji da je teško znati ko odlučuje. Tokom svog mandata, rekao je on, bio je zapanjen kada je otkrio da kriminalne bande "imaju bolju opremu i tehnologiju od naše policije". Kokainski karteli su postali toliko unosni da su mogli da pokvare bilo koga. Tadić je rekao da se sa nekim uspehom borio protiv mafije. Vučić je, kako je rekao, "pomogao da se kriminalci stave na vlast" sa uverenjem da može da ih kontroliše. To je bilo opasno kockanje.

"Kakav je konačan ishod vaše moći ako ćete uništiti temelje društva huliganima i kriminalcima?", upitao je on. Tadić je nelagodno bacio pogled oko nas u dvorištu hotela. "Ko vodi ovu zemlju?", upitao je on. "Možda neki Belivukovi saputnici sede pored nas."