Propast
O uzrocima ekonomske krize i
ljudima koji vladaju svetom finansija (3)
Finansijski lobi je mafija
Samo godinu dana nakon propasti nove
internet ekonomije dogodilo se nepredvidivo. Bilo je to 11. septembra kada su srušene kule
bliznakinje u Njujorku, a strah od ekonomske recesije zavladao je celim svetom. Tada se pojavljuje novi Zoro, njegovo ime je
Alen Grinspen, predsednik Federalnih rezervi, i to još od 1987. godine. Njega je u fotelju štampača dolara namestio
kauboj Regan. Kako je kasnije i drugim predsednicima odgovarao, niko ga nije
dirao
Milan Ratković
Alen Grinspen, đak Miltona
Fridmana, postao je novi
vođa u bolje sutra i čovek
čija reč para vredi. Njegov genijalni odgovor na novu ekonomsku krizu je bio
smanjenje kamatne stope za kredite. Imao je izbor ili da poveća plate i pokrene
potrošnju ili da ljudima pozajmi pare pa nek kupe šta žele. Odlučio se
za logičniji odgovor. U početku
ideja lakih kredita zaista je
pokrenula mašinu kupokoličara i mister
Grinspen dobija najveća svetska priznanja
kao i nadimak Maestro. Majstor - nema
šta!
Ipak i
pored prividnog uspeha neki stručnjaci za finansije vide da kredit nije definitivno rešenje i da
ljudi počinju da žive visoko iznad svojih mogućnosti. Maestro ubacuje velike sume štampanih dolara i stanje
se poboljšava. Doduše, niko nema prebijene pare u džepu, ali u svakom nose po
nekoliko kreditnih kartica. Sve što se običnom čoveku dopadne može da kupi na
kredit. Kuću, auto ili put oko sveta. Samo poturi karticu i potpiše. Amerika
je drogirana karticama za koje sirotinja misli da predstavlja pasoš za
slobodu. Biblija nove religije. Svi se smatraju po malo bogatašima, a 99
posto od tih ljudi zaboravlja da im
plate nisu povećane skoro 30 godina. Samo jedan odsto Amera pokupilo je kajmak za tri decenije prosperiteta i bogaćenja.
Klopka
U vreme
kada su Amerikanci industriju poverili Kinezima i posvetili se finansijskoj ekonomiji, špekulacije i bogaćenje preko
Internet, ekonomska ravnoteža je poremećena.
Kinezi rade jeftino ali ih ima
puno. Oni su štedljivi jer nemaju penzioni fond te svoje pare stavljaju na
štedne knjižice. Kineske banke te pare
plasiraju gde je najbolje. Pogodili ste
da to nije na Novom Beogradu nego u Njujorku. I tako indirektno
siromašni Kinezi pozajmljuju američkim bogatašima pare da bi ovi kupovali
robu koju ti isti Kinezi proizvode. Riba ribi grize rep. Totalna ludost ovog
vrzinog kola. I kako da ne pukne jedan takav
sistem gde velike američke banke pozajmljuju sirotinji tuđe pare da bi ovi kupili stan ili kuću, koju nikada neće moći do kraja da isplate.
U prvo vreme sirotinja se smatrala bogatom jer je kupljeno na kredit svake godine
vredelo sve više. Cene stanova su rasle, rasle, ko magični pasulj nebu pod oblake. Mnoge agencije za nekretnine
i posredništva oko kredita su se stvorile preko noći. Mnogi su se na brzinu
bogatili u kupoprodajnoj groznici špekulacije. Banke su davale kredite
onako kako je rekao tata Maestro.
Uzimali su svoju kamatu i isplaćivali profit beskrupuloznih posrednika.
Hipoteka na kupljene kuće predstavljala
je
garanciju koju
su banke imale. Te hipoteke su ubacivane u druge finansijske pakete i
preprodavane od banke do banke, po celom svetu, a da se niko nije pitao kako da
naplati jednu tako otrovnu finansijsku
vrednost.
Neki
pošteni stručnjaci za ekonomiju su videli u startu da tako nešto ne može da
funkcioniše ali kako su svi zarađivali puno
dolara, tako je savesni predsednik Klinton brzo ugušio aferu a dotična osoba izbačena s posla. Reč je o gospođi Bruksley Born, direktorki organizma CFTC, zaduženog za kontrolu nacionalnih finansija.
Kada je
nešto kasnije na vlast došao pametni Džordž Buš mlađi odlučeno
je da se pomogne najugroženijima,
uglavnom crncima da i oni putem kredita dođu do krova nad glavom. Tako se ubrzo sve zaglavilo.
Sirotinja nije mogla da plaća jer su kamate rasle. Policija je sve
više sirotinje izbacivala na ulice. Svi su požurili da prodaju svoje kuće jer
su uvideli da cene padaju, a da
je ponuda sve veća. I eto nove krize, nazvane Surprajms ili kriza
prezaduženih.
Ovakva sudbina preti svima koji imaju veće oči
od stomaka i misle da će sa bankarima moći ljudski da se nagode. I to ne samo u Americi, već nigde
na svetu. Ali ovoga puta i same banke su upale u krizu jer više nije bilo novca
u kasama već tapije i finansijski
paketi koji ništa nisu
vredeli. Kako je sve bilo zavijeno velom tajne, mnoge banke nisu ni primetile
koliko su daleko otišle u investiranju tuđim parama pa čak i nepostojećim novcem. Bankarski lobi se iz
petnih žila suprotstavljao svakom regulisanju ili bilo kakvim novim pravilima
rada. Finansije su
slobodne kao ptica na grani i svako može da radi šta hoće sa svojim parama.
Lobi je tako odbacivao ideju transparentnosti
finansijskih razmena. Zbog gluposti i halapljivosti, ovaj lov u mutnom se
završio padom u klopku. Niko više nije mogao da razume kako tačno
funkcioniše ceo sistem. Tako je u leto
2007. pukla bruka. Zato što američka
sirotinja ne može da plaća svoje kredite
sve banke sveta su na ivici
propasti pa čak i suverenitet pojedinih država doveden je u pitanje. Koja ludost! Direktor centralne banke je priznao da je negde
pogrešio, ali ni njegov odlazak sa tog
mesta nije bila jaka uteha. Trebalo je izvaditi na stotine milijardi da se udari
ogromna injekcija bolesnim bankama.
Osveta
na Volstritu
Zato
što američka sirotinja ne može da plaća svoje kredite sve
banke sveta su na ivici propasti pa čak i suvereniteti pojedinih država
su došli u pitanje. Koja ludost. Direktor centralne banke je priznao da je
negde pogrešio, ali ni njegov odlazak sa
tog mesta nije bila jaka uteha. Trebalo je
izvaditi na stotine milijardi da se udari ogromna injekcija bolesnim bankama.
Talas
finansijskog
cunamija zapljusnuo je čitav svet.
Panika je zavladala svetom finansija, a
poverenje u banke palo je na
nulu. A kada se izgubi poverenje u jednu banku ne ostaje ništa što joj daje
vrednost. Nijedna banka nema onoliko gotovine koliko piše u kompjuteru njenog
računovodstva. Tako je 2008. počela da
liči na 1929. Godinu.