Strujni
udar
EPS: Zašto
je bolje da sami sednemo na električnu stolicu nego da nas na nju smeštaju
EPS-ovi kadrovi
Koga poslednjeg uhapse neka
ugasi svetlo
Kad se pogleda
upravljačka struktura EPS-a postaje jasno zašto budućnost Srbije neće biti
svetla, pogotovo ne osvetljena, nego ćemo se po mraku tražiti baterijskim
lampama i bakljama. Ukoliko i ovi rekviziti ne dospeju u nadležnost stručnjaka
o kojima je ovde reč
Milica Grabež
Analizirajući rezultate poslovanja EPS
vidi sa da je rezultat više nego loš. Novo rukovodstvo je najavljivalo promene,
novu filozofiju i novi pravac EPS-a, ali od svega toga nije se desilo ništa.
Jedino gde ima rezultata, ali samo kada se radi o propagandi i slikanju na
pres-konferencijama, jesu potpisivanja raznih protokola u vezi sa projektima
koji su još na papiru. To su projekti u vezi sa Drinom i Ibrom, odnosno firmom SECI,
kao i projekti Đerdapa 3 i Morave sa RWE. Naravno interese ovih firmi u
Srbiji zastupa Vlada Šekrevski, poznati manipulator i jedan od dvojice
najvećih lobista za imenovanje Markovića na mesto direktora EPS-a.
Generalni direktor EPS-a Dragomir
Marković i savetnik za restrukturiranje Radojko Rade Simović u
svojim su planskim dokumentima jasno naznačili da glavnu odgovornost za brzi
razvoj i oporavak EPS-a snosi Vlada Srbije, a ne poslovodstvo EPS-a. Dobro
plaćeni direktori EPS-a verovatno se bave nečim drugim... Dojučerašnji ministar
energetike Škundrić bio je jedva dočekao ovakvu tezu pa je samostalno
inicirao gore navedene projekte i ugovaranje tzv. kineskog kredita za Kostolac,
a direktor Marković mu je služio da potpise kada treba. Zakon o energetici,
skoro tri godine od imenovanja poslednje, nedavno "rekonstruisane"
Vlade Srbije, još je u javnoj raspravi, a čovek kome je trebalo tri godine da
ga napravi državni je sekretar, prof. dr Nikola Rajaković, koga, pošto
se razume i sve i svašta, nazivaju profesorom opšte prakse, a poznato je da
nesposoban a vredan može da napravi samo probleme. Ostali u ministarstvu se
bave paralelnim rukovođenjem EPS-om i EMS-om pošto ih ništa drugo ne
interesuje.
Od strateških projekata nema ništa, za
termocentrale TENT B3, Kolubara B i Novi Sad rok za
podnošenje ponuda je opet produžen, ovaj put za tri meseca, zbog toga što
glavni igrač, RWE, nikako da se smisli i stalno postavlja nove zahteve.
Uzan krug ljudi oko Markovića najavljuje veliko iznenađenje u vezi sa ovim
projektima, što predstavljaju kao buduću pobedu EPS-a (kako znaju ako rade
nezavisno od RWE!), ali znajući kapacitet tih ljudi i, pre svega,
njihovu dobru nameru, svako iole upućen siguran je da će to biti još jedan
uspeh sličan privatizaciji (poklanjanju) Sartida.
Kome
je do poslova
Ministarstvo i EPS su se potrudili i da
EPS isključe iz projekata sa Republikom Srpskom oko Buka Bijele, jer se
to kosi sa interesima glavnog lobiste Šekrevskog. Projekat iseljavanja Vreoca
se, zbog nezainteresovanosti Markovića, odvija loše. U protekloj 2010. godini
je na eksproprijaciju Vreoca potrošeno 30 miliona evra, a mašine Kolubare
još nisu ni ušle u selo. U 2011. će proizvodnja uglja da padne sa 30 na 27
miliona tona, što će u zimu 2011/2012. značiti dodatni uvoz od dve milijarde
KWh struje, što košta 100 miliona evra. Količina otkrivenog uglja u Kolubari
je pala sa 30 na 20 miliona tona. Otkrivka se smanjuje.
U vezi sa Kolubarom, istražni
organi rade i treba da rade na rasvetljavanju događaja iz emisije
"Insajder", ali treba znati da je zvezda Insajdera tadašnji
direktor Kolubare Slobodan Đerić, sa tadašnjom ministarkom Kori
Udovički, bez ikakve konsultacije i sa kim, krajem 2002. na svoju ruku doneo
odluku da se neće ići u iseljavanje mesta Vreoci i time se gube naredne dve
godine. Kako i sam kaže, Đerić je time štedeo pare Kolubari, iako je
problem "samo" u tome što bez Vreoca nema ni budućnosti EPS-a. Biće
ušteđenih para, ali ne i EPS-a. Dakle, operacija uspela a pacijent mrtav.
Pet distributivnih preduzeća otrglo se od
EPS-a i radi samovoljno, tako da su distributivni gubici porasli na velikih 16
odsto. Naplata električne energije je pala za osam odsto, tako da su finansije
EPS-a u dodatnom gubitku od 120 miliona evra godišnje. Od ugradnje novih
brojila nema ništa, a bez njih nema ni boljih rezultata i smanjenja gubitaka.
Međutim, direktori distribucija se redovno nalaze na kermesima širom Srbije, a
često zajedno putuju i po inostranstvu. Njihovo ponašanje i putovanja podsećaju
na putovanja i sastanke onog Predsedništva SFRJ pred raspad 1991. Ali, tu je i
novo povećanje cena električne energije, koje će kao sneg da pokrije sve
tragove.
Proizvodni rezultati termocentrala su
lošiji nego ranijih godina, što je konstatovano i u zvaničnim saopštenjima
EPS-a, što, opet, za posledicu ima manju proizvodnju struje i veći uvoz.
Od najavljene nove strategije EPS-a, od
efikasnijeg rukovođenja, od promene organizacije i korporatizacije EPS-a -
takođe nema ništa. Od najavljenog profita u 2011. godini od 400 miliona evra
- naravno da nema ništa. Znači, ne da
nije bilo poboljšanja, već ima i pogoršanja poslovanja. Naročito je loše stanje
u proizvodnji uglja, što će eskalirati taman posle novih izbora i kao problem
sačekati novog direktora EPS-a.
Inženjering poslovi, za koje je Marković
deklarativno nagoveštavao da bi trebalo za zažive u EPS-u, sada se ni ne
pominju, jer se to direktno kosi sa interesima lobističkih grupa koje su ga
dovele. Zašto je tako? Osnovni problem je to što su lobistički interesi i grupe
postavili Dragomira Markovića na čelo EPS-a, a direktore deset od jedanaest
privrednih društava je postavila politika i lobisti. Pri tome Markovića nisu ni
pitali za mišljenje, a kamoli da su uvažili ono što misli (ako uopšte nešto i
misli).
EPS je interesno podeljen između SPS-a i
DS-a. SPS je dao predsednika upravnog odbora, direktora Kostolca i
direktora Drinskih centrala u Bajinoj Bašti. DS drži ostalo. Tako je
zavladala situacija da niko nikome ne može nista da naredi. Direktor Dragomir
Marković se povukao i okružio sa par marginalaca koji ga ubeđuju da je najlepši
i najpametniji, u šta on i bez njih duboko veruje.
Njegov domet je mašinogradnja, pošto je u
TENT-u, u kojem je nekada radio, radio samo takve i ne preterano
kompleksne poslove. Pre 2000. godine, u vreme vladanja SPS-a i JUL-a, bio je
direktor TENT-a B, koji pravi petinu srpske struje, a na tom mestu nije
mogao da bude neko ko nije bio "drug član". Zaboravio je na stručne
ljude iz svog okruženja (koji su godinama na mestima samostalnih i vodećih
inženjera), čak i na članove DS-a, gde i on formalno pripada, jer ga u suštini
EPS i ne interesuje. Interesuje ga samo da zadovolji interese lobiste
Šekrevskog.
Netalentovano
kadrovanje
Neverovatno je kako Šekrevski opstaje u
kontaktima sa vrhom svih vlasti u poslednjih 20 godina. Njegovo bitisanje je
dokaz ili da je neverovatno sposoban ili da Srbija nije pravna država, o čemu
je ovaj list već pisao. Ta ista interesna grupa ga je 2000. ubacila u UO EPS-a,
a 2001. ga je gurala za direktora EPS-a, ali u ovom drugom nisu uspeli. Uspeli
su osam godina kasnije.
Drugi (ili prvi) jaki lobista Radojko
Rade Simović ostao je kratkih rukava. Čovek koji je pre 15 godina pomagao
tadašnju opoziciju uspeo je da ostvari dobre kontakte sa tadašnjim operativcima
a sadašnjim vrhovima svih tada opozicionih partija. Tako je i pored svojih
poodmaklih godina, slabog obrazovanja, skromnih referenci (iako tvrdi i piše
suprotno), prosečnih intelektualnih sposobnosti i blage demencije i loših
(nikakvih) rezultata, koje je imao kao savetnik ministra rudarstva i energetike
u vreme DOS-a, uspeo da donosioca odluka ubedi da je Marković pravo rešenje. Za
uzvrat, Marković ga je na prvoj krivini (aprila 2010) "ispustio" i
nastavio da ispunjava želje jačih, a to su i njegove želje.
Simoviću je, za uzvrat, omogućio da časno
ode pošto su zajednički proglasili da je uspešno završio svoju misiju
restrukturiranja na papiru. Marković je imenovan poslednji od direktora
državnih preduzeća, 2009, godinu dana posle formiranja sadašnje Vlade Srbije.
Očigledno je da donosilac odluke (ma ko bio) dugo nije bio ubeđen u ispravnost
ovakve odluke, ali su ga lobisti pažljivo okružili i uporno radili...
Globalno gledano, dva osnovna izborna obećanja
Markovića - strateški partneri za nove termocentrale kao i reorganizacija firme
nisu ni počeli tako da su se rezerve donosioca odluke prilikom imenovanja
Markovića pokazale opravdanim, a Marković se pokazao kao težak direktorski
antitalenat.
Ko su ljudi koji rukovode EPS-om?
Predsednik UO dr Aca Marković je
provereni omladinski kadar SKJ. Pre 2000. bio je direktor direkcije za
upravljanje i direktor prenosne kompanije Elektroistok, a onda je bio
član Regulatorne agencije za energetiku. Sada je predsednik UO. Prvi i osnovni
cilj mu je da se nikome ne zameri, da za stranku i sebe nešto završi, pri čemu
ima pažljiv nastup (završio školu u Kumrovcu). Apsolutni je as u ulizivanju
jačima od sebe. Ručak na trošak firme voli više od svega.
Direktor Kostolca Dragan
Jovanović, čovek iz SPS-a, naređenja prima direktno iz Ministarstva
energetike, od Kostolca napravio PR agenciju SPS-a, ne poštuje zakon o
javnim nabavkama, o čemu je Tabloid takođe veća pisao. Bio direktor TENT-a
do oktobra 2000. Očigledno nije izvukao pouke iz pritvora u kome je
kratkotrajno bio 2001. godine.
Direktor TENT-a Petar Knežević
od 2001. pokušava da postane direktor TENT-a. Nije daleko odmakao od opštinskog
aparatčika i nivoa predsednika opštine Obrenovac što je nekada bio. Čak ga je i
sopstvena stranka stavila na led 2004-2009, ali je nekako vaskrsao. Bahat i
lukav, njegov potpis ne može da se često nađe na ugovorima, već to rade
saradnici. U 2010. godini probio troškove remonta bloka A6 sa 60 na preko 100
miliona evra.
Očekivana
katastrofa
Direktor Elektrosrbije Kraljevo Slobodan
Mihajlović je čovek koji se školovao uz rad, od magacionera, i završio
ekonomski fakultet pod stare dane. On možda jeste prošao kroz fakultet, ali
fakultet nije prošao kroz njega. Jastreb DS-a, tri puta se ženio, narodni
poslanik 2004-2008, tako da nije stigao da baš mnogo nauči od posla. Zakon o
javnim nabavkama nije njegova jača strana. Šef komercijale je njegova supruga.
Prva stvar koju je uradio po dolasku na mesto direktora Elektrosrbije
bila je nabavka službenog audija A8 koji, kamuflaže radi, ima beogradske
tablice. Po stranci napada i kritikuje Markovića i sebe preporučuje za
direktora EPS-a.
Jovanović diskretno, a Knežević i
Mihajlović neskriveno, trude se da pokažu da su nezavisni od Dragomira
Markovića i da im on ništa ne može. Ostali direktori su korektniji pa ćute, ali
nastavljaju po svome.
Direktor Elektrodistribucije Beograd
Stevan Milićević je zvanično član DSS-a, ali se posle promene vlasti
2008. zakačio za vladajuću garnituru DS-a u Beogradu. Distribucija Beograd
po rezultatima spada u lošije, ali to ne smeta direktoru pošto ima zaštitu i sa
ushićenjem voli da počne sa: "Moj prijatelj Dragan (Đilas) kaže..."
Slično je, kažu oni koji ga poznaju, govorio i ranije, samo što su imena bila
druga.
Direktor Elektrovojvodine Tihomir
Simić je na mesto direktora došao u fotelju samouverenog Tomislava
Papića, koga je lokalna (pokrajinska) politika pustila niz vodu. Simić je
radio u sistemu Braće Karić i bio u vrhu hijerarhije. Sada ga je
postavila Viktorija grupa, te u njegovu sposobnost ne treba sumnjati, ali
treba sumnjati da li ga
interesuje firma kao zastupanje autonomaške politike.
Direktor Jugoistoka Niš Draguljub
Zdravković je još jedan u ekipi bledih i nesposobnih. Polovinom 2002, kada
je premijer Zoran Đinđić javno negativno ocenio stanje u EPS-u u Nišu,
smenjen je sa celim rukovodstvom. To mu nije smetalo da pod okriljem
distribucije razvija svoje privatne poslove i da 2009. bude ponovo postavljen.
O kvalitetu njegovog rada govore i krivične prijave kao i dešavanja već opisana
u Tabloidu.
Direktor Elektrodistribucije Centar
Kragujevac Boban Milanović, često pod uticajem alkohola, bio je
direktor ove distribucije 2001-2004. sa isto tako lošim rezultatima. Kragujevac
je u poslednjih 20 godina najlošija distribucija i Milanović je jedan u nizu
nesposobnih rukovodilaca.
Direktor Panonskih elektrana Miloš
Saramandić je pre Panonskih bio generalni direktor NIS-a i
pošto je NIS uspešno privatizovan i posle uspešnog završnog računa, koji
je imao manjak od 100 miliona evra, nagrađen je mestom direktora Panonskih
elektrana.
Već i letimičan pogled
na stvaralačke opuse i biografije direktora privrednih društava EPS-a i
saradnika direktora koji se nalaze u direkciji, vidi se da loši rezultati EPS-a
nisu neočekivani, delom kao rezultat profila ljudi koji vode firmu, a delom
činjenice da u firmi nema gazde. Kao u onom filmu "Ima li pilota u
avionu".
Koja ekipa
U
nedostatku autoriteta kod direktora privrednih društava, Marković pokušava da
da rukovodi firmom pomoću ljudi od poverenja u direkciji EPS-a, pri čemu po
pravilu zaobilazi ljude koji su na radnim mestima koja su rukovodeća.
Ti ljudi
od poverenja su:
Dubravka Visković, izvršni direktor za ljudske resurse, ceo je radni vek u
EPS-u. U kasnim je pedesetim godinama. Do sada je bila referent u kadrovskoj
službi i kao diplomirani politikolog je dala nesumnjiv doprinos svim nevažnim i
sporednim stvarima. Napredovala je zahvaljujući činjenici da joj je suprug,
inače ambasador Srbije u Nemačkoj, dobro pozicioniran u DS-u. Kao i svaki
marginalac, o sebi ima izuzetno dobro mišljenje. Ona je isposlovala da se Šaperove firme angažuju u EPS-u na
kursevima iz njene delatnosti kao i da budu marketinška agencija EPS-a. Prema
kadrovima ima selektivan i strogo ličan nastup, tako da je, koristeći osobine
direktora Markovića, svoju prirodnu agresivnost i podršku koju preko supruga
ima u vrhu DS-a, postala pravi komesar.
Slobodan Mitrović, pomoćnik direktora u direkciji za investicije, rudarski
inženjer, koji je vrlo malo nosio rudarske čizme, ali je zato vrlo veran čuvar
plaže u zimskom periodu, tj. direkcije bez direktora, jer Marković ne želi da
popuni mesto direktora koje je sam držao pre nego što je postao direktor. Ovaj
član DSS-a je u Markovićevo vreme postao predsednik skupštine Kolubare.
Bavi se svime što je važno, kao što je vozni park i slične osetljive i stručne
stvari... Mitrović je sa Milanom
Jakovljevićem (DS, pomoćnik za rudnike u Direkciji za proizvodnju)
najzaslužniji za probleme u eksploataciji uglja, koji će da uruše EPS.
Obojica su budući doktori rudarskih nauka na Univerzitetu u Beogradu, a mentori
su im profesori koji rade projekte u EPS.
Aleksandar Jakovljević, direktor sektora za studije u Direkciji za strategiju,
čovek je koji je upoznat sa svim Markovićevim akcijama oko strateških projekata
novih termocentrala koje koštaju - dve
milijarde evra. Ima usta ali ne i jezik i kao takav je idealan.
Mentalnog sklopa sličnog Markoviću, misli da je Bogom dan...
Nebojša Griška, Markovićev lični špijun, iako je u srednjoj dobi, običan
je balavac koji glumi veličinu i još jedan marginalac od Markovićevog
poverenja. Iako nema neko istaknuto mesto naređuje ljudima, vređa ih, preti,
kleveće, podmeće, laže... Misli da je pit bul terijer, a nije svestan da je
jedna obična namirisana pudlica. Marković na ovaj način vraća usluge Griškinom
ocu, koji je pre dosta godina bio direktor TENT-a.
Mihailo Gavrić, član UO, čovek koga je u EPS doveo prethodni direktor
EPS-a. Prilikom Gavrićevog dolaska za direktora Sektora za ekologiju 2004. pobunila
se stručna javnost u EPS-u. Ovaj bivši zamenik ministra ekologije je čovek koji
je studirao preko 10 godina. Gavrić je Dragomira Markovića, par dana pre
imenovanja na mesto direktora EPS-a, učlanio u DS... Nagrađen je mestom člana
UO EPS-a, a sada i mestom izvršnog direktora. Gavrić redovno do kasnih
poslepodnevnih sati, uz čašicu, sa Markovićem priča prazne priče pošto je, baš
kao i Marković, odličan teoretičar. Kako je ekologija svetska tema, savetovanja
na ovu oblast se organizuju širom sveta, tako da je Gavrić u teškom iskušenju
kako da stigne na sva savetovanja. Pošto je uspešno rešio sva ekološka pitanja
EPS-a, poslednje egzotično mesto na koje se žrtvovao da ide bio je Kankun
(Meksiko) u trajanju od 10 dana, krajem 2010, gde je razmatrao strateška
pitanja svetske energetike. Putovanja po Evropi se više i ne evidentiraju. Sada
se sprema na put na Bali (Indonezija), gde je sledeća konferencija o klimatskim
promenama, a u međuvremenu je pratio direktora Markovića u Beč 21. marta 2011.
u Energetsku zajednicu da razviju neku svetsku strategiju.
Visković i
Gavrić su direktora Markovića ubedili da su u EPS-u najvažnije stvari
ekologija, ljudski resursi i evropske integracije, tačnije ono sto oni rade, a
to da li se pravi struja i da li se ona i kako naplaćuje uopšte nije važno.
Slavoljub Lukić, član UO, u EPS dolazi 2001. na intervenciju ministara u
tadašnjoj vladi. Postaje direktor projekta telekomunikacija. Danas, 10 godina
kasnije, projekat koji vodi Lukić još nije zaživeo. Ali, tokom ovog projekta
Lukić, kome su ostale dve godine do penzije, uspeo je i da doktorira. Pre
dolaska u EPS Lukić je deset godina proveo kao zamenik direktora EI Niš,
i pošto je EI Niš postao uspešna i prosperitetna firma, nagrađen je
dolaskom u EPS. Preko tih veza postao je prijatelj sa Radetom Simovićem,
savetnikom za restrukturiranje, koji ga je preko svojih kabinetskih poznanstava
ubacio u UO EPS-a.
Nikola Litvinenko, zvani Apolon, šef unutrašnje kontrole, čovek od zadataka
kada treba napraviti analizu, 2003. je pokazao da ugovori u mazutnoj aferi
nisu bili štetni po EPS. Dragomir Marković, direktor EPS-a, tada je bio
član UO EPS-a, koji je usvojio navedeni izveštaj.
Milan Vučetić, šef pravnika u EPS-u, bard pravne struke koji i obična
rešenja piše nekoliko puta, stručnjak za sva efemerna pitanja koja nemaju veze
sa pravnom strukom. Omiljeni film mu je Balkanski špijun. Stručan je i
za ugovaranja, naročito dok je bio zaposlen u Elektrodistribuciji Beograd.
Njegovo remek-delo su ugovori za softvere oko kojih se godinama vodi parnica
vredna više miliona evra.
Visković,
Griška, Mitrović, Jakovljević, Gavrić i Vučetić su likovi koji kao da su
preslikani iz burleski Čarlija Čaplina.
Najžalosnije od svega je što oni ne glume već su zaista ubeđeni da su korisni
za firmu.