Feljton
Peta kolona džihada: ko
je odgovoran za začarani neprekinuti krug islamskog nasilja (6)
Islam je mnogo više od
religije
Da li pravoverni musliman
može da bude lično i politički lojalan nemuslimanskoj državi? Sa blizu 25
miliona muslimana u zemljama zapadne Evrope i sa preko tri miliona u SAD,
pitanje lojalnosti državi zemlje-domaćina postaje veoma važno. Ovo su pitanja
kojima se bavi knjiga Senka džihada
Srđe Trifkovića (SKZ, 2007, Beograd) iz koje Tabloid u nekoliko
nastavaka prenosi završno poglavlje pod nazivom Peta kolona džihada
Srđa Trifković
Pre 1914. i hrišćanski i islamski svet mogli su se
odrediti jedan prema drugom u kulturnom smislu. Sekularizam je, od zamene
hrišćanstva kao vodeće svetlosti "Zapada", odbacio svaku pomisao na
hrišćan- ski društveni, geografski i kulturni prostor koji bi trebalo da bude
zaštićen kao takav. Boljševizam je isto, ili još mnogo gore, odradio na Istoku.
Islam, "ekstremni" ili "umereni",
evropski, azijski, afrički ili američki, nije pak omekšao. Posledice nespoznaje
biće bolne i veoma krvave. Naravno, one mogu biti izbegnute ako se muslimani
"pozapadnjače" - tj. postanu spremni da, kao i formalni hrišćani,
relativizuju svoju religiju, da joj se po potrebi izruguju i ignorišu njene
zapovesti - ili pak da se hristijanizuju, što se, naravno, ne može dogoditi
ukoliko ne dođe do zakasnelog, masovnog i krajnje neočekivanog oporavka duhovne
i moralne snage Zapada.
Ako se nijedan od ovih frivolno optimističkih scenarija
ne ostvari, kao što neće, svet se danas suočava sa dve jasne alternative: sa
nekakvom improvizovanom odbranom, premda pod bljutavo mlakom multikulturalnom
stegom, ili sa potčinjavanjem Proroku.
Činjenice su neumoljive. Šta god korifeji
multikulturalizma propovedali, suštinski izazov jeste kako sprečiti tvrdu
teokratsku nepomirljivost džihada da koristi demokratska, postmoderna
pluralistička društva kao oruđe svoje ekspanzije.
Kako sprečiti džihad da se kamuflira iza fraza o
sekularnoliberalnoj toleranciji? Zadatak iziskuje promenu karaktera samog Zapada.
Samo jedan moralno i duhovno preporođeni Zapad može da spozna ono šta žrtve
džihada, poput Srba, znaju već stolećima: da je islam mnogo više od religije,
da on mržnju prema nevernicima čini obaveznom.
Islam treba da bude shvaćen kao ono što za sebe tvrdi da
jeste. Shodno tome, islam treba da bude podvrgnut istom nadzoru i zakonskim
ograničenjima koji se primenjuju na druge kultove koji su skloni nasilju, od
Čarlsa Mensona do Luisa Farakana.
Sopstveno verovanje
Dva veka staro kolektivno stremljenje američke
deklaracije o nezavisnosti izraženo u uvodnim rečima "Mi, narod",
nema nikakvog smisla ukoliko ne postoji odrediv "narod" koji deli
ocećaj zajedništva, istorije, kulture ili morala. Islam nema nikakvog srodstva
s takvim stremljenjem i nikakve veze s tim "narodom", izuzev
neiznenađujuće želje da zgrabi komad njegovog bogatstva.
Međutim, uprkos dubokom preziru prema institucijama
zemalja domaćina (baš kao što je bio slučaj sa članovima komunističkih partija
pre njih), muslimanski aktivisti u zapadnom svetu pozivaju se na ove
institucije kada traže svakojake specijalne privilegije za svoja verovanja,
navike i običaje. Oni traže pune demokratske privilegije za organizovanje i
propagiranje svojih stavova. Pri tom su arogantno svesni da bi, ako im zapadne moć
da to urade, nametnuli sopstvena verovanja i običaje i eliminisali ostale.
Kada se jednom shvati da "pravi islam" ne
priznaje apriorno pravo bilo kojoj drugoj religiji ili pogledu na svet da
postoji - ponajmanje ateističkom sekularnom humanizmu vladajuće elite - konačno
će biti moguća ozbiljna antiteroristička strategija.
Teroristička pretnja zapadnom svetu dolazi skoro
isključivo od pripadnika muslimanske zajednice.
Za smanjenje šansi od napada u budućnosti bitno je da se
odmah uvede moratorijum na sva useljavanja iz rizičnih zemalja, da se pojača
patroliranje granica do nulte poroznosti i da se radikalno smanji broj viza
pripadnicima država koje štite ili stvaraju teroriste, kao i da se izvrši
deportacija svih ilegalnih stranaca.
Žitelje zapadnog sveta elite indoktriniraju u dogmu da je
ovo nemoguće, da je demografski trend neminovan, da je ekonomski motivisana,
neprestana imigracija na širokom planu nezaustaviva zato što je uslovljena
neumoljivim tržišnim silama. To nije tačno. Slobodni građani ne smeju da
potčine svoju sudbinu, niti sudbinu svojih potomaka, istoričnoj zabludi.
Doseljavanje iz islamskih država može i treba da bude
podložno demokratskoj volji naroda evropskih i severnoameričkih zemalja. Ti
narodi imaju sva prava da brane sebe i svoj način života, po cenu ukidanja
fatamorgane multikulturalizma i opsene političke korektnosti.
Pohlepa tajkuna
Prava borba protiv terorizma počinje sa upoznavanjem
neprijatelja, sa novom paradigmom o islamu, migracijama i evrohrišćanskom
identitetu. Tada i samo tada, preimućstva inventivnog neislamskog uma biće
adekvatno uposlena da identifikuju i potom unište sve ključne pojedince i
njihove mreže posvećene uništenju ostataka civilizovanog sveta. Sve će biti
uzalud, međutim, ukoliko ubitačni islamski ekstremizam, tako ubedljivo ispoljen
11. septembra 2001, ne označi kraj još jedne vrste ekstremizma: tvrdoglavog
insistiranja vladajućeg liberalnog establišmenta zapadnog sveta na tome da je
islam religija mira i da svakog došljaka sa tih strana treba smatrati jednako
topljivim u loncu postmoderne.
Smanjenje i postepeno okončanje nepotrebne i štetne
zavisnosti od bliskoistočne nafte je verovatno najlakše ostvariv preduslov za
politiku opstanka. Pohlepa, međutim, oduvek zaslepljuje nosioce vlasti u
pogledu opasnosti, što je i sada slučaj: Pohlepa tajkuna koji promovišu
globalizam daleko je veća no rasponu i uticaju na čovečanstvo od bilo koje
druge pohlepe u istoriji - i isto tako je slepa. Ona je odnegovala neprijatelja
koji ima dubok verski poriv da utvrdi svoju superiornost nad nevernicima.
Poruka istorije glasi da će Sjedinjene Države biti nesposobne da zaustave plimu
islama u XXI veku ukoliko ne napuste globalizam i ne počnu da tretiraju
islamske države kao potencijalne neprijatelje čija strateška preimućstva i značaj
moraju da se smanje pre nego što bude prekasno.
Nakon 11. septembra okviri "pretnji nacionalnoj
bezbednosti" SAD morali bi najzad da počnu da slede neko jasno određenje
iole racionalno definisanih nacionalnih interesa. Potrebno je šire pomeranje
paradigme, zasnovano na potrebi za nužnom Severnom alijansom Rusije, Zapadne
Evrope i Severne Amerike. Preduslov je revidiranje Samjuela Hatingtona, koji
pogrešno stavlja pravoslavlje u istu ligu sa islamom u odnosu na
"Zapad". Daleko od toga da se tretira kao pretnja, Rusiju treba
tretirati kao bitnog saveznika. Ona je jedini ozbiljan branik Zapada od pretnje
zajedničkoj bezbednosti koja se proteže duž ranjivog istočnog boka civilizacije
od Kavkaza do Pacifika. Ovo je bitno sagledati jer ulazimo u stoleće koje će
doživeti ponovni napad militantnog islama na oslabljenu Evropu.
Duhovna malaksalost
Alternativa je konačno otvaranje kapija. U funkcionalno
nihilističkom zapadnom svetu iskušenje da se odustane od otpora pojačano je
posle američkog crnog septembra, a islamski apologeti svesni su te činjenice.
Prividno osuđujući sam čin, ali ne i ciljeve njegovih izvršilaca, oni se
ponašaju kao da je islam samo još jedan od mnogih takmaca na tržištu ideja i
životnih stilova. Oni ulaze u novi milenijum sa jakim kartama. Pre svega, islam
je "nebeo", neevropski i antihrišćanski, što ga čini prirodnim
saveznikom vladajućih zapadnih elita. U isto vreme, on ima suštinsku prednost u
odnosu na mlaku ideologiju multikulturne osrednjosti po tome što nudi Alaha
umesto... ničega. On takođe ima prednost nad većinom hrišćanskih denominacija
savremenog Zapada budući da one ne nude Boga kao alternativu, već mešavinu
psihoterapije i socijalnog rada. Voljne da prepuste stara svetilišta došljacima
koji imaju tvrdu veru ali nemaju džamije, one su u najboljem slučaju
neupotrebljive.
Talas preobraćanja u islam u zapadnom svetu posle 11.
septembra, naročito među bogatim, mladim belcima, svedoči da je džihadistička
strategija oslonca na duhovnu malaksalost Zapada sasvim opravdana. "Zelene
brigade ne predaleke budućnosti sve više će se sastojati od klonova Džonija
Vokera Linda. Za postmodernog zapadnog nihilistu, koji mrzi sam sebe i odriče
se svojih predaka, Bin Laden je ličnost dostojna poštovanja: čovek sa idealom
za koji su njegovi sledbenici spremni da umru. Čemu se baktati oko zagonetki
kao što su Sveto Trojstvo i Prvobitni greh, pitaju oni, kada alternativa zvana
islam daleko više zadovoljava?" Nasuprot njoj, postmodernistima
hrišćanstvo deluje odveć složeno i opskurno.
Islam ne treba kriviti za ono što jeste. Moramo, međutim,
da okrivljujemo sebe zbog nespremnosti da, shodno činjenicama, sačinimo procenu
naših opcija.Na sličan način ni Evropljani sredinom tridesetih godina prošlog
veka nisu ozbiljno shvatali Majn kampf.
Podsticaji Kurana vernicima da pokoravaju ili ubijaju
nevernike, da im plene imovinu, da im porobljavaju žene i decu, direktni su i
otvoreni, a plodovi vidljivi kroz vekove.
Neki dobronamerni kritičar možda će zameriti da ovaj
prikaz islama ne posvećuje dovoljno pažnje umerenosti mnogih sledbenika
Muhameda, želji običnih muslimana za mirnim životom. Međutim, premda takvi
umerenjaci nisu brojčano retki, oni niti su uticajni niti sposobni da utiču na
globalne trendove islama kao svetskog procesa i džihada kao radikalne
ideologije. Sve političke ideologije, pa i islam, formiraju se novcem i
malobrojnim ali visoko motivisanim pripadnicima "avangarde". Unutar
islama, novac (bilo iranski ili saudijski) služi radikalizaciji, da o manjini
džihadističke avangarde ne govorimo. Ovo je činjenica koju ostali svet mora pod
hitno da shvati i izvuče odgovarajuće zaključke.
Kako čovek razmišlja, takav
je
Problem Zapada nisu "predrasude" u vezi s
islamom, nego naivnost, defetizam ili neverica u suočavanju sa džihadističkim
nasiljem i surovošću. Spremnost manjine "umerenih" da budu objektivno
loši muslimani jer odbacuju ključna učenja istorijskog islama - učenja koja
nameću institucionalnu diskriminaciju šarije i razuzdano nasilje džihada - može
da bude vredno hvale, ali time se ne doprinosi izmeni islama kao doktrine.
Islam bi danas verovatno bio manje opasan da postmoderni,
posthrišćanski Zapad nije odobrovoljavao ili štitio njegove najopasnije
eksponente. Islamizam je bio izložen razornoj krizi kredibiliteta, pre svega
unutar arapskog sveta, sredinom XX veka. Sile sekularne modernizacije bile su
naizgled jake. Međutim, Amerika im se suprotstavljala na svakom koraku jer su
nosioci sekularizma - Naser pre svega, ali i BAAS u Siriji i Iraku, NFL u
Alžiru - nastupali pod socijalističkom oznakom, imali prijatelje u
komunističkom svetu i naizgled ugrožavali američke ekonomske (pre svega
naftne), na samim tim i "nacionalne" interese.
Kratkovido formulišući svoj odgovor takvom izazovu,
Amerika je 50-ih i 60-ih godina prošlog veka dala svesrdnu podršku najcrnjoj
islamo-fašističkoj tvorevini na svetu: Kraljevini Saudijskoj Arabiji. Kako su
privrede arapskih zemalja posrtale i zastajale kao posledica neefikasne i
korumpirane birokratije i prejakih stega državne kontrole uvedenih pod uticajem
levice, saudijski petrodolari podsticali su uspostavljanje nasilju sklonog
fanatizma kao veličanstvene alternative. Postepeno su pripadnici srednjeg
građanskog staleža i inteligencije, potencijalno spremni, a možda i sposobni da
promovišu "umereni" islam, bivali marginalizovani od strane
zapenušenih šeika predano podsticanih iz Vašingtona.
Glavni problem, kako za muslimane tako i za ostali svet,
jeste nasilna poruka Kurana. "Nevernici" ne mogu da taj problem reše
u ime Muhamedovih sledbenika, ali ne smeju ni da se pretvaraju da je problem
rešen tako što će Kuran proglasiti za pacifistički spis. Ljudi su savršeno
sposobni da preispitaju osnove svojih dogmi kada je to apsolutno neophodno, ali
sve dok petrodolari podržavaju tumačenja zasnovana na idealima džihada, terora,
glavarine, harača i potčinjavanja nevernika, ostali svet mora da ima hrabrosti
da religiju rata nazove njenim pravim imenom.
"Kako čovek razmišlja, takav je." Pravi problem
islamskog sveta nije problem nedostatka prirodnih resursa niti istorijskih
nepravdi za koje su navodno krivi drugi, ili nedemokratskih političkih sistema.
Ernest Renan, koji je svoje studije islama započeo kao mlad čovek hvaleći
njegovu sposobnost da manifestuje "ono šta je božansko u ljudskoj
prirodi", završio ih je posle četvrt i tri duga putovanja po muslimanskom
svetu zaključkom da su "muslimani prve žrtve islama" i da je zato
"oslobođenje muslimana od njegove religije najbolja usluga koja može da im
bude pružena".
Islam je kolektivna psihoza koja nastoji da postane
globalna. Svaki pokušaj kompromisa sa ludilom zahteva utapanje u njega. Niko ko
veruje da mu je džihad pravo i dužnost, ili ko želi usvajanje šerijatskog prava
i uspostavljanje halifata, ne sme da dobije vizu za ma koju nemuslimansku
zemlju - a svaki podnosilac molbe mora da bude upitan i da se nedvosmisleno
izjasni.
Islam, u Muhamedovim vizijama i predanjima, u
kodifikaciji i četrnaestovekovnoj praksi, ima diskriminatorski odnos prema
nemuslimanima, "nevernicima". Dok petrodolari ne budu podržali
kuranski revizionizam, koji će otvoreno odbaciti diskriminatorsko nasleđe
izvornih tekstova i šerijatske prakse, Hantingtonova vizija sukoba civilizacija
biće, nažalost, obilato potkrepljivana svakodnevnim iskustvom susretanja islama
i ostalog sveta. To susretanje biće tokom ovog veka sve krvavije i sve
tragičnije za žitelje dar al harba, čiji lideri odbijaju da se suoče sa
istinom.
Ponovno otkrivanje identiteta hrišćanske Evrope i Amerike
najbitniji je preduslov za ma kakvu iole ozbiljnu strategiju odbrane. Pobeda u
ratu protiv terora, ako je uopšte bude, biće izvojevana u sferi morala i
kulture. Evropski hrišćani i njihovi prekomorski rođaci naslednici su najbolje,
najlepše, najvrednije i najplodnije civilizacije pod kapom nebeskom. Ili će se
trgnuti i doći sebi spoznajom te činjenice, ili nade zaista nema.
Rat protiv džihada mogu dobiti jedino jedna Amerika,
Britanija, Francuska, Italija... koje ne bombarduju Srbiju već je prihvataju
kao prirodnog saveznika i saborca u borbi za zajednički opstanak, preko šest
vekova nakon što je žrtva Srbije makar privremeno zaustavila osmansku najezdu i
time omogućila Zapadu da se razvije u to šta jeste. Samo jednim takvim činom,
te zemlje i ti narodi dokazali bi da su povratili svoju samosvest i obnovili
svoje moralne, duhovne i civilizacijske korene. Ako se to desi, oživljeni
impuls da se naša zajednička civilizacija brani i da se autentična kultura
obnavlja, da se bebe rađaju i crkve ispune, takođe će neminovno doći.
Verovatnoća tako kasnog oporavka je pod sumnjom, ali ova knjiga je pisana u
molitvenoj nadi da on nije nemoguć.
Da Boga nema sve bi bilo dopušteno, uključujući globalnu
pobedu džihada i pretvaranje Sv. Pavla u Londonu, Sv. Petra u Rimu i Visokih
Dečana u džamije, Hrista Spasa u Moskvi i Patrijaršije u Peći u ruševine. Boga
ima, međutim. Boga ima, pa se Njegovom milošću i čuda dešavaju. Dešavaju se i
desiće se.
Okamenjeni islam
Ofanzivni
potencijal zaraćenih strana daje pouzdane znake o mogućem ishodu sukoba. Posle
Staljingrada bilo je očigledno da je Nemačka osuđena na propast: izgubivši
stratešku inicijativu godinu dana ranije pred kapijama Moskve, naredne dve
godine krvoprolića Rajh je išao silaznom linijom koja se završila u ruševinama
Berlina. Sa ruskim debaklom Napoleon je poražen, mada je stvarni kraj došao
skoro tri godine kasnije, posle Berezine. Posle Getisberga, Konfederacija se
borila još dvadeset beznadežnih meseci, ali više nije bilo nikakve nade da će
doći do preokreta.
Takav
preokret nije postignut u pogrešno krštenom Globalnom ratu protiv terorizma
(GRPT) - jedan rugoban termin sa još ružnijim akronimom koji prepliće
neprijateljevu ideologiju sa njegovom preferiranom tehnikom borbe ili, još
gore, sa neprijateljem samim. U stvari, ovaj termin se odnosi na višestrani
sukob između SAD i "ostatka Zapada", sa jedne strane, i jednom
labavom mrežom muslimanskih aktivista nadahnutih ideologijom džihada - tj.
muslimanskim teroristima, s druge strane.
U
suštini taj termin bi trebalo da označi jednu razrađenu strategiju odbrane ne
samo protiv male "džihadističke elite" već protiv jednog u osnovi
agresivnog demografskog bujajućeg i ideološki okamenjenog islamskog pokreta globalnih razmera i
svetsko-istorijskog značaja.
Savremeni
polet islama, kao ideologije i osnova za političku akciju, jedan je fenomen
koji se ne da porediti svojim dinamizmom, energijom i potencijalnim posledicama
sa bilo kojom verom ili ideologijom u današnjem svetu.
Kada se jednom shvati da
"pravi islam" ne priznaje apriorno pravo bilo kojoj drugoj religiji
ili pogledu na svet da postoji - ponajmanje ateističkom sekularnom humanizmu
vladajuće elite - konačno će biti moguća ozbiljna antiteroristička strategija.
Glavni problem, kako za
muslimane tako i za ostali svet, jeste nasilna poruka Kurana.
"Nevernici" ne mogu da taj problem reše u ime Muhamedovih sledbenika,
ali ne smeju ni da se pretvaraju da je problem rešen tako što će Kuran
proglasiti za pacifistički spis.