Krici i
odjeci
Čačak:
Šta biva kad
građanina zatvore u pritvorsku jedinicu privatne kompanije
Tempirano privođenje
Čitateljka iz
Čačka uputila je Tabloidu pismo u kome na svom
ružnom iskustvu opisuje jedan od
načina na koje je sve moguće
poniziti građanina u epohi demokratskog razvrata i globalističke
pljačke
......
Poštovana redakcijo, obraćam vam se sa željom da
skrenem pažnju na jedno od
bezbrojnih poniženja kojima su građani
danas izloženi, a čija sam žrtva
i ja postala
nedavno, uoči proteklih božićnih praznika.
Naime, dogodilo se nešto
što kao ozbiljna osoba od 60 godina
života nikako ne mogu da prebolim,
jer sam shvatila
da nemam načina da zaštitim svoj lični
integritet i čast; ne mogu zato
što je pravosudna banda koja treba da
služi pravdi i časti i
da zaštiti
od bezakonja, nametnula divljački velike cene za
pokretanje postupka protiv onih koji
rade na rušenju svakog dostojanstva
ljudi. Ukratko ću vam napisati šta
se to dogodilo...
Na
Badnji dan sam otišla u hipermarket
Tempo u Čačku da kupim neke stvari
koje su mi nedostajale za Badnje veče i
Božić. Kupujući, uvek sam
stavljala novčanik u kesu sa garderobom,
da ne bih svakog momenta morala da otvaram
i zatvaram tašnu. Tako sam
kesu sa novčanikom
zaključala u za to namenjenu kasetu u Tempu.
Obavila sam kupovinu i na
kasi shvatila da sam zaboravila
da izvadim novčanik iz jedne
od kesa. Zamolila sam kasirku da ne kuca robu dok ja ne donesem novčanik, jer od
kase do kasete nema ni deset koraka.
Naravno, morala sam proći kroz alarm, i nisam bila jedina
koja je tuda prošla u tom trenutku. Zapištao je alarm, a ja ne okrećući se
nastavila, smatrajući da zbog mene nema razloga da zvoni. U trenutku se stvorio
čovek pored mene, uhvatio me za rame i rekao da pođem sa njim. Pošla sam bez
reči, a on mi je zapovedio da još jednom prođem kroz skener. Prošla sam i alarm
je ponovo zazvonio. Kao u kriminalnim američkim filmovima, pritrčava drugi,
hvata me pod ruku i zapoveda da krenem sa njima. Možete misliti kakav je bio
moj osećaj u tom trenutku, dok na stotine ljudi gleda iz prodavnice, iz
stvorenih redova pokraj kasirki...
Uveli su me u jednu malu prostoriju koja se otvara
karticom, i u njoj je sedela jedna žena. Zatvaraju vrata za mnom, jedan od njih se naslanja leđima na vrata, valjda
da opasni kriminalac u ženi od skoro 60 godina ne pobegne, dok kolega oduzima
tašnu i istresa sve iz nje, pa čak i iz kesa koje nisu bile predmet sumnje, jer
su izvađene iz kasete.
Ženi koja je tu sedela se zapoveda da me pretresa po
telu. Zaprepašćena, uvređena, zgranuta, gledala sam ih i razmišljala šta da im
uradim. Verujte, da sam imala bilo šta što povređuje uza se, upotrebila bih to
bez razmišljanja, jer sam bila doslovno ponižena. Razmišljam, šta da mi je
ćerka bila sa mnom? Doživela bi nervni slom, znajući
da sam bolesna,
operisala sam srce, pod stalnom sam terapijom...
Posle obavljenog pretresa, kad je već bilo jasno
da ničega što bi bilo predmet sumnje
nema, pitala sam ih: šta
sada da vam
radim, zar mislite da će ovo
maltretiranje koje ste upravo učinili,
ovo bespravno lišavanje slobode
proći bez ičega i ostati
u ovoj sobi?
Nakon svega, pozvala sam direkciju
Tempa u Beogradu, ispričala kako u Čačku posluju, kako
maltretiraju ljude zbog njihovog neispravnog
alarma, i ljubazna gospođa ili gospođica je pisala sve što sam rekla uz
obećanje da će me kontaktirati neko od odgovornih.
Evo, do ovog trenutka mi se
niko nije javio. Imam utisak da je spektakl namerno izveden, jer kada sam
prošla po treći put kroz skener, nije zvonio. Pitam se zašto, ako ništa kod
mene nije bilo izmenjeno, osim što sam bila i više nego pod stresom, da ne
kažem izgubljena od poniženja i stida? Opet razmišljam, valjda je to taj novi
svetski poredak, treniranje ovog jadnog naroda na poslušnost, skeniranje
"lopova", dok stvarni lopovi i instaliraju te skenere...
Rado bih podnela tužbu čak i ovom do guše korumpiranom
srpskom sudu, ali kako i sa kojim novcem? Ako znam da vrana vrani oči ne vadi,
da li bi i ta tužba stvarno bila razmatrana radi zadovoljenja pravde ili nečeg
drugog? Prosto neverovatno! Shvatila sam na
vlastitom primeru da smo upali
u dublju jamu nego što sam mislila.
Izgleda da nam povratka na
površinu zaista nema.
Čitateljka Jelisaveta K.
Kako živi
i čime se bavi direktor jedne
od najvećih škola na Balkanu
Sultanov brat Vukobrat
Grupa roditelja đaka Elektrotehničke škole iz Novog Sada
obratila se ovim putem srpskoj javnosti
u nameri da što slikovitije prikaže raspad školskog sistema i lopovsku
ekonomiju kojom se bave takozvani menadžeri ovakvih obrazovnih ustanova
..........
Izvesni gospodin Milan Panić iz Školske uprave Novi Sad,
zvani Pet odsto, koji je taj nadimak dobio jer za toliko mora da bude ugrađen u
svakom poslu koji treba da odobri, svakako bi morao da zna, kao što i njemu
podređeni i njemu nadređeni znaju, da se najveće sume novca peru preko adaptacija zgrada školskih ustanova. Tako se
toaleti prave kao u dvorcima, opremaju se klubovi, kreči usred zime, sanitarije
i drvenarija se naplaćuju trostruko više nego što bi se platilo u običnoj
prodavnici, a boja košta kao da je od suvoga zlata.
Glavni izvođač radova je firma Moša enterijer, koja poslove dobija bez tendera ili uz
fiktivne ponude, a ekskluzivno je zadužena za renoviranje svih škola u Novom Sadu.
Ali, uprkos ovim građevinskim akrobacijama, nastava u
mnogim novosadskim školama ne funkcioniše, ne zbog nastavnika i profesora već
zbog direktora koji samo razmišljaju kako će dočekati nove izbore i ugrabiti
nove mandate. Kao primer navodimo rad Milana Vukobrata, direktora jedne od
najvećih škola na Balkanu - Elektrotehničke škole Mihajlo Pupin u Novom
Sadu.
Vukobrat najviše radi na svom imidžu, učvršćuje svoje
pozicije u Beogradu, a dnevnice zarađuje i u Zajednici ETŠ čiji je
predsednik. U školi u kojoj je direktor, a u koju svraća u najboljem slučaju
jednom nedeljno, on najviše troši na "iće i piće", kako za sebe tako
i za Lazarevića iz Ministarstva prosvete, kao i za njegovo društvo.
A da se jelo - jelo se. Ni na piću se nije štedelo. U 2009. godini na
reprezentaciju je Vukobrat potrošio 820.000 dinara, a 2010.
godine još 1.184.000 dinara. Dakle, samo za dve godine u vremenu opšte krize, na terevenke
direktora i njegovih prijatelja ETŠ Mihajlo Pupin je izdvojila dva
miliona dinara, što će reći da ni sultan od Bruneja nije tako široke ruke.
Da bi se odužio svojim mnogobrojnim prijateljima direktor
im namešta i dobre uslove za poslovanje. Svom prijatelju S. Jovanoviću
iznajmljuje školski prostor za privatni biznis, pa ga još pride prima i u radni
odnos, odnosno njega i sina naizmenice.
Šefica
računovodstva, preko čijeg je supruga, inače direktora Invest puta,
kupljen stan Milanu Vukobratu, radi šta joj je volja, pa tako školskom odboru
nije prikazala završni račun koji, na kraju, nije ni usvojen.
Roditeljima se ne polažu računi ni za to gde odlazi
takozvani đački dinar, odnosno prisilna donacija.
Da bi namakao dovoljno para kako za svoju reprezentaciju
tako isto i za plate prijateljima koji na posao ni ne dolaze, direktor je
dozvolio da učenici koji su tvrdi na učenju mogu i vanredno da se školuju.
Naravno, uz plaćanje školarine. Takvi đaci zatim dobijaju i mogućnost da školu
završe pre roka, pa ponekad polažu i po pet predmeta u jednom danu.
Tako se od ponavljača prave vanserijski uspešni
učenici. Za pare, naravno.
U školu odavno nije zavirila nijedna inspekcija - ni
prosvetna, ni budžetska, a još manje finansijska. A ko zlo ne kažnjava, taj
zapoveda da se ono čini.
Grupa zabrinutih roditelja