Nismo mi od juèe
Epizoda 124
Zoran Milojeviæ
Prethodnih nedelja trovalo nas je bešèašæe starleta i striptizeta i sponzoruša, koje su se sa svih TV kanala, užarenih pogleda, unapred radovale skupocenim poklonima
svojih izabranika, povodom nekakvog, nesrpskog dana zaljubljenih i osmog marta,
dana kada u ženi zaboravljamo ono najsvetije što ona jeste - zaboravljamo
majku!
Sve što èinimo èinimo podsmevajuæi se onoj srpskoj: "Kuæa na ženi stoji" i brukajuæi majèinsko srce i majèine ruke, koje su najnežnije i najdivnije što ljudski rod ima.
A mi Srbi
opstali smo i biološki i svakojako, jer sun as raðale i gajile srpske majke. Srpska majka! Kako to najsrpskije
zvuèi!
Mesecima išèitavam novopristigle arhivske podatke iz Beèa, Berlina, Londona i Moskve. Èitam i unezvereno gledam oko sebe, u usput im preprièavam pisma koja je Karaðorðe dobijao iz evropskih dvorova. U njima se Karaðorðe poziva "da ne stvara nezavisnu Srpsku državu" jer to nije zdravo po buduænost srpskog naroda!"
Ta
dokumenta su godinama u SANU. I niko iz SANU da kaže, ili iskaže bilo kakvu
ocenu tih pisama. Ako kažem da su akademici SANU
zbog æutanja skotovi, prvo æe me kritikovati moja deca. I biæe u pravu. Ko sam ja da akademike srpske podseæam na ono zbog èega jesu to što jesu. A zbog èega sam ja to što jesam, e to ja ne znam?! Ono što znam je da znam da me boli što srpski mozgovi æute, u vreme kada i ja sa
svojim polumozgom oseæam potrebu da vrisnem!
Kada gledam
rat na ulicama Kijeva, stidim se desetgodišnjih demonstracija. Ne žalim za Slobodanom Miloševiæem, ni najmanje! Žalim što smo poverovali da nas predvode domaæini. , intelektualci Srbi. A na našem èelu su bile mutikaše
dripci, barabe, bitange, lopovi, kriminalci,! Tek sada razumem oèevu ljutinu, koju mi je prilikom nekih dogaðanja izrekao!
„Nisi
ništa bolji od onih sa kojima dižeš galamu po Srbiji." Gde oèeva reè nije najstarija, deca su
zauvek sirotani!
Zapadnjaèki prevaranti su nam podmetnuli rok-sastav „Deep Purple" bez klavijaturiste Džona Lorda, bez solo gitariste Rièija Blekmura, bez pevaèa Jana Gilana. A mi ko
muve na šeæer.
Nikada da razumemo, da u Džajinim kopaèkama samo Džaja mož da bude Džaja. Predstavi „Radovan
treæi", samo Zoran Radmiloviæ, može da bude Radovan Treæi. Od dva belanca ne biva
kajgana!
Neki nepismenko
(ka) izgovori javno neku reè o ona postane sastavni
deo svake reèenice javnih liènosti, bez obzira da li mu uopšte toj reèi ima mesta I smisla u izgovorenoj
reèenici. Tako se, bez smisla, izgovaralo "definitivno", "ono", "kao", "znaèi"…
U poslednje
vreme ušla je u modu reè, "negde". Nju u svakoj situaciji, besomuèno upotrebljavaju ženski stvorovi, koji žele da se osim klièinom grudnog koša i velièinom južnog dela leða, pohvale i kvantitetom
mozga. Kad izgovore tu reè, dame èiji je pogled hladan kao èoveèija ribica, mislile si da si dohvatile nebo!
Moj drug
Risto Kubura i ja, nosily smo istu misao, poštovali ista saznanja, pidavali znaèaj istim znamenjima. On je bio živi dokaz da pošteni nisu slabiji, veæ da se oni ugraðuju kao kamen temeljac na
kome se stoji. Risto Kubura je bio Srbin i bio je èovek. To se danas smatra podvigom, a Risto je pokazivao
kako nema jednostavnije stvari od toga. Zbogm prijatelju!
O Kosovu i
Metohiji ovaj put neæu ništa, niti me išta pitajte! Ja nisam
potpisao Briselski (ne)sporazum.