Razaranje
Kako se poslednjih meseci u Etnografskom muzeju snima
domaća verzija filma "Rat Ruža"
Kapućino iz doba Jure
Zbog čega su zaratili doskorašnji poslovni partneri
Miroslav Tasić i Mirjana Menković. Zbog čega je Menkovićku za vd direktora
predložilo Ministarstvo kulture. Ko se zaposlenima u Etnografskom muzeju
doslovce popeo na perčin. Kako je Mirjana Menković postala najveći neradnik u Etnografskom
Muzeju. Zbog čega je formirana nova koalicija Tasića i Vesne Marjanović i za
koje je Tasić nagrađuje putovanjem u Pariz. Zbog čega je pokušano hitno
skidanje stalne postavke i šta bi se time sakrilo. Da li će ikada biti
rasvetljeno volšebno urušavanje krova muzejskog magacina u Dobanovcima i
navodno uništenje eksponata ispod njega.
Stanislav Živkov
Rat ruža, u doslovnom prevodu poznat i kao "Rat Rouzovih"
(eng. The War of the Roses), je američka crna komedija
Denija DeVita iz 1989 godine u kome se radi o ljubavnom suživotu Olivera i
Barbare Rouz, od samih početaka i iskrene ljubavi , pa sve do prestanka
njihove ljubavi i krvoločnog (doslovce) rata oko razvoda. Podele i
uništenja materijalnih dobara koja su u međuvremenu zajedno stekli. Film se
završava padom ogromnog lustera zajedno sa bračnim parom i njihovom smrću.
Poslednjih meseci, jedan takav rat, doskorašnjih
najbližih saučesnika u udruženom zločinačkom poduhvatu urnisanja Etnografskog
muzeja nemilice besni i to na relaciji između drugog i šestog sprata palate
Beogradske berze, odnosno između sadašnjeg odnosno budućeg bivšeg v.d direktora
ostataka ove muzejske kuće Miroslava Tasića i nesuđene buduće v.d. direktorke Mirjane
Menković.
Čitava ova ljubavna drama počela je nakon objavljivanja
našeg teksta Izložba kafanskih figura u kome je pored ostalog navedeno da je vd
direktor Miroslav Tasić, nakon ekspresnog formiranja idealnog tima
saradnika-uvlakača, shvatio da je krajnje vreme i da postane direktor. Kako bi
se ovaj cilj ostvario raspisan je konkurs čiji pojedini uslovi samo pokazuju da
je u pitanju nameštaljka.
Tako se od kandidata tražilo sledeće: da imaju visoku
stručnu spremu stečenu na Filozofskom fakultetu (Odeljenju za etnologiju i antropologiju)
što je sasvim normalno ili visoku stručnu spremu humanističkih nauka (diplomske
akademske studije - master, specijalističke strukovne studije ili
specijalističke akademske studije ili visoko obrazovanje na osnovnim studijama
u trajanju od četiri godine) čime je otvoren put da se na konkurs mogao javiti
makar ko, recimo diplomirani pravnik poput Tasića što sa samom strukom nema ama
baš nikakve normalne veze!
Ostali uslovi predviđeni konkursom bili su i dokazani
rezultati u menadžmentu u kulturi zbog čega je Tasić i najuren iz Ministarstva
kulture.Naime, predviđeno je da kandidat ima devet godina radnog iskustva u
oblasti kulture te, aktivno znanje jednog svetskog jezika, što je posebno
zanimljivo pre svega zbog toga što Tasić ne govori nijedan svetski jezik.
Iako je ministar kulture Ivan Tasovac doneo javnu
preporuku prema kojoj se tokom sprovođenja konkursa mora organizovati javna
prezentacija programa kandidata pred zaposlenima i predstavnicima medija, te
sprovođenje anonimne ankete među zaposlenima o tome, predsednik nadzornog
odbora, advokat Đurđe Ninković i član UO viši kustos Miroslav
Mitrović insistirali su da se u delu teksta konkursa koji se odnosi na
postupak izbora kandidata navede deo pisma ministra kako bi kandidati bili
upoznati sa novim načinom izbora i spremili se za javni nastup.
To samo po sebi dokazuje da je sadašnji sastav
upravnog i nadzornog odbora skrojen po Tasićevoj meri, sa ciljem da se on po
svaku cenu progura na položaj direktora Etnografskog muzeja.
(Po)modni doprinos kulturi
Na ovako skrojen konkurs javili su se kandidati: pravnik
Miroslav Tasić, te eminentni etnolog Saša Srećković, koordinator
Etnografskog muzeja za međunarodnu saradnju i edukaciju, osoba sa impozantnom
radnom biografijom obimnom bibliografijom objavljenih radova i čovek koji za
razliku od Tasića govori čak pet stranih jezika! O tome da se tako eminentan muzealac
i društveno politički radnik poput Miroslava Tasića osetio jako ugroženim
pojavom pravog muzealca, stručnjaka i još etnologa pri tome, najbolje govori
činjenica da je VD direktor Miroslav Tasić odbio da potpiše Saši Srećkoviću
potvrdu o radnom stažu.
Na sednici upravnog odbora održanoj 18. decembra 2013.
godine, predsednik reprezentativnog sindikata Etnografskog muzeja zahtevao je
od kandidata da deo svog programa prezentuju na nekom od stranih jezika što je
po svaku cenu sprečeno kako bi se Miroslav Tasić po svaku cenu zaštitio. Epilog
čitave nameštaljke je odluka Upravnog odbora da se Tasić predloži Vladi Srbije
za imenovanje na mesto direktora.
Nekako upravo u to vreme izišao je naš gorepomenuti
članak iz koga je javnost napokon shvatila šta se sve krije iza dobro ulickanog
lica Etnografskog Muzeja.
Javna tajna da se u Ministarstvu kulture o stvarnim
kriminalnim aktivnostima u oblasti kulture prvenstveno obaveštavaju iz lista
Tabloid dobila je i svoju potvrdu u činjenici da su u Ministarstvu, shvativši
sa kime zapravo ima posla i kakvu bizarnu ličnost je Upravni odbor preporučio
za imenovanje na mesto direktora, odlučili da imenuju novog v. d direktora samo
kako bi sprečili Tasića da se ukotvi na mesto direktora.
Očito je da je tokom traganja za novog kandidata za vd
direktora bilo više kandidata ali se i ovde primenom kriterijumima negativne
selekcije Ministarstvo odlučilo za Mirjanu Menković, muzejsku savetnicu
Etnografskog muzeja i direktorku skaredne nevladine organizacije Mnemosyne
koja se zvanično bavi zaštitom ugroženog nasleđa na kosovu, a za koju niko živi
u etnografskom Muzeju zapravo pojma nema šta uopšte radi za sam Muzej.
To naravno u samom muzeju nikome ni najmanje nije
zasmetalo iz prostog razloga jer većina tamošnjih zaposlenih radi isto što i
Mirjana Menković, odnosno ne radi ništa, ako se ne računa celodnevno sedenje u muzejskom
kafiću u podrumu i lokanje hektolitara kafe i kafućina po mogućnosti iz
aparata čiju distribuciju vodi Milan Čale, muzejski šofer i pouzdanik vd
direktora Miroslava Tasića.
Doduše, ipak je u jednom trenutku delu kolektiva
definitivno pukao film, jer se Mirjana Menković svima uspuzala na perčin odnosno
popela na vrh glave, a pogotovu kada su zaposleni u Muzeju iz novina doznali da
je Menkovićka prošle jeseni, odnosno dve i po godine pred odlazak u penziju,
sadašnjem v.d. direktoru Miroslavu Tasiću- Tasketu uputila molbu za uplatu rata
za odbranu doktorske teze pod nazivom Savremena žena: odnos među
polovima u Srbiji u dvadesetom veku u svetlu antropoloških istraživanja
odevanja i ženske štampe, koja je Fakultetu predata početkom septembra.
Sigurno su još više bili oduševljeni kada je potvrđeno da
je VD direktor Miroslav Tasić muzejskim parama platio troškove doktorata
Mirjani Menković u iznosu preko 300.000 dinara, kao i lekturu i korekturu istog
u iznosu od 80.000 dinara.
Menkovićki je, uzgred, u 2014. godini, u ime muzeja
obećano i kofinansiranje skarednog tzv. naučnog projekta centra Mnemosyne
pod čudesnim nazivom Mirjana Marić-de lux pret-a-porter srpske i
jugoslovenske mode koji je prema Tasketovom mišljenu, izuzetno važan doprinos
širenju i istraživanjima muzejskog znanja kolekcija i njihovog kulturološkog
tumačenja. Na kraju preporuke navodi se da će to biti prvi put u kulturi u
Srbiji (ali i u regionu) da se proceni mogućnost i učinak formiranja Muzeja
srpske mode (The Culture of Fashion Museum) i da se razvije muzejska
interpretacija novih kolekcija i njihov doprinos kulturi u Srbiji!
U drugom dopisu Tasić je ispred Muzeja Ministarstvu
uputio potvrdu o sufinansiranju projekta po kojoj će podržati projekat Centra
Mnemosyne Mirjana Marić i to iznosom od 385.000 dinara koje će Muzej
opredeliti od sopstvenih sredstava zaboravljajući pri tome dve činjenice i to
da se modom u Srbiji već decenijama bavi Muzej primenjene umetnosti, te da krpetine
i kožure Mirjane Marić, osim ako nisu istkane i uštavljene na Kosovu, nemaju
ama baš nikakve veze sa očuvanjem nasleđa Kosova i Metohije, a samim time još
manje sa Centrom za očuvanje nasleđa Kosova i Metohije - Mnemosyne
pod kojim imenom je zapravo u agenciji za privredne registre registrovana ova parazitska
NVO.
Orgazmički klimaks usledio je relativno nedavno, pošto je
kod nekih očito proradio i sindrom Damjanovog zelenka (legendarnog konj
najmlađeg od braće Jugovića, koji je nakon Damjanove smrti neprestano njištao
godinu dana).
Saloon rotirajućih kustosa
U ovom slučaju najnoviji Damjanov zelenko zanjištao je
dana 22 aprila ove godine kada je na sve moguće adrese u Ministarstvu kulture
dospeo čaroban dopis Miroslava Tasića u kome se doslovce kaže sledeće:
poštovani gospodine Ministre, u vezi sa predlogom Ministarstva da gospođa
Mirjana Menković bude imenovana za vršioca dužnosti direktora etnografskog
Muzeja u Beogradu smatram svojom dužnošću da Vam dostavim zaključak da
imenovana u dugom vremenskom periodu ne izvršava svoje osnovne, radne i stručne
obaveze utvrđene opštim aktima Muzeja i standardima muzeološkog rada. Ovu
odluku doneli su najugledniji stručnjaci Muzeja koji godinama vode stručna
odeljenja i najznačajnije delatnosti Muzeja.
Nakon toga su se u Ministarstvu krstili i levom i desnom
ne verujući u to šta su pročitali. Daleko najzanimljivija je činjenica da uz
ovaj dopis u Ministarstvo uopšte nije u prilogu dostavljen nikakav pismeni
zaključak niti bilo kakav drugi dokument. Iz toga je jasno da je ovo samo još
jedna Tasićeva ujdurma sa ciljem da po svaku cenu spreči imenovanje svoje dojučerašnje
poslovne partnerke u udruženom zločinačkom poduhvatu tako da je i Ministarstvo
napokon obavešteno o svojevrstnom ratu Ruža koji uveliko traje između
drugog i šestog sprata Etnografskog Muzeja.
Doduše, ovaj put nisu u pitanju nikakve plemenite sorte
ruža, pošto ipak nije reč o ratu između Ketlin Tarner i Majkla Daglasa, štaviše
pre bi se reklo da se ovde radi o ratu divljih ruža, bolje rečeno prestarelih šipuraka,
odnosno moguće nekadašnje grančice koja je prerasla u čvornovato drvo i starog
panja!
Inače od kraja prošle godine u Muzeju uveliko deluje
najnovija neformalna koalicija napravljena sa specijalnim ciljem skidanja
stalne muzejske postavke u kojoj je funkciju Tasićeve žene za prljave poslove
na sebe preuzela čuvena stručnjakinja ne zna ni sama za šta, muzejska savetnica
Vesna Marjanović pa je tako nedavno održan i sastanak koji je dotična
vodila u Tasićevo ime na kome su svi stručnjaci, konzervatori,kustosi i ostali
bukvalno saterani u ćošak od njene strane i osoba iz dokumentacije koja joj je
držala stranu,baš kao i Mirjana Menković, kako bi se po svaku cenu izglasala
odluka o skidanju stalne postavke.
Ideja koja je trebala da posluži kao izgovor bilo je
pravljenje od tih predmeta nove stalne postavke u Golubincima , a
dva kustosa samo zbog toga iz muzeja nateraju da putuju tamo i svaki dan iz
Beograda i naravno, kako bi dodatno zaposlio, poput svojih drugara koje je
povukao iz penzije na mesta higijeničara, tako bi dovukao i nove kustose pajtaše
i uvalio ih na mesta rotirajućih kustosa. Međutim, na veliku žalost, 97 odsto
ljudi je glasalo protiv te ideje, a takođe, na Tasićevu veliku žalost, pare za
za tu njegovu viziju nisu dobijene.
Da je bilo po njegovom, Etnografski muzej bi se pretvorio
u prazan prostor pogodan za iznajmljivanje raznoraznim uglednicima, recimo rotarijancima
ili možda kao magacin Nespresso aparata i kapsula.
Čitavo to vreme drug direktor Tasić je muzej pretvorio u
izložbeni saloon Rotari kluba dovodeći neverovatne izložbe koje nemaju
nikakve veze sa radom muzeja i koje, naravno, niko ni ne posećuje.
Trenutno je njegov drug higijeničar avanzovao na mesto čuvara vodiča izložbe, a
dva službena muzejska automobila voze Tasićevi dotični prijatelji. Tako recimo
jedno vozilo koristi Milan Čale zvani Nespresso, a drugi Žilović koji je
na sebe preuzeo funkciju balkanskog špijuna.
Naime Žilović je tražio od većeg broja zaposlenih da mu
se dostavljaju svi podaci koji bi mogli eventualno koristiti Velikom
Direktoru M.T .Sve u svemu u čitavom muzeju poslovi ne mogu da teku
normalnim tokom jer je M.T izjavio javno da nikada niko neće videti sredstva iz
budžeta, jer on sa njima ima navodno velike planove. Na kraju se ispostavilo
da su ti veliki planovi o nekakvom odlasku u Alžir (za koji je Ministarstvo
kulture odbilo da da jedan jedini prebijeni dinar), a druga veoma važna
aktivnosti je prepumpavanje budžetskih para sa programskih delatnosti na
troškove putovanja Vesne Marjanović u Pariz i Amsterdam. I to, za potrebe
pisanja nekog naučnog rada i sticanja zvanja naučnog savetnika koje joj jedino
nedostaje u spomen zbirci bezvrednih titula.
Istovremeno, Tasić okuplja oko sebe grupu ljudi koja radi
za njega stvarajući pri tome neverovatan haos koji reklamira veoma loše rotarijance
koji treba da se zapitaju šta takav čovek uopšte traži među njima?!
Seoba muzejskih kapitalaca
Očito da je Tasić čovek koji bukvalno rastura
tradicionalnu kulturu arčeći pri tome novac dobiven upravo za proučavanje i
zaštitu iste te kulture. Muzeologija i etnologija su očito samo pokriće kako za
Tasića, tako I za i ljude oko njega koji vladaju Etnografskim muzejom.
Trenutno, u neformalnom savezu sa Vesnom Marjanović,
Tasić pokušava da se odbrani od Mirjane Menković kao moguce direktorke koja bi
ga smenila(kao u komentaru fudbalske utakmice) i da Menkovićku satera u ćošak
jer su oboje žedni vlasti i para.
Menkovićka se pri tome očito ne da uplašiti, jer je ona
samo eksponent lešinara i lopova okupljenih oko navodne zaštite spomenika na Kosovu.
Njen samouvereni smeh stalno odzvanja sa šestog sprata do prizemlja dižući
Tasiću tlak. Međutim, malo je poznat pravi razlog da Tasić u savezu sa Marjanovićkom
i porodičnim klanom prethodne direktorke Vilme Niškanović po svaku cenu
insistira na skidanju i rasturanju stalne postavke.
Naime sklanjanje stalne postavke i povlačenje muzejskog
materijala je jedini način da se spreči ustanovljavanje istine o pravom stanju
muzejskih zbirki za koje niko živi ne zna šta uopšte sadrže. Naime, zakonom
obavezna revizija gotovo ni u jednom odeljenju nikada nije izvršena, a u muzeju
je nakon objavljivanja podataka o nestalim umetninama zavladala panika.
Kako bi zabašurio katastrofalno stanje, Tasić je išao
uokolo i svima govorio kako ne fali ni jedna umetnina jer su po njemu sve one
tu negde pri čemu se za to tu negde uopšte ne zna gde je! Inače, samo skidanje
stalne postavke nekog muzeja, što u konkretnom slučaju Tasiću nije pošlo za
rukom, bilo bi idealan izgovor za pravdanje nestanka mnogih predmeta po
principu nestalo prilikom selidbe.
I ko posle uopšte može da dokaže da nije tako kada je
zaposlio namenski svoje ljude da mu štite leđa?
Ipak, u slučaju Etnografskog muzeja pre dva meseca
potvrdila se i stara poslovica po kojoj gde ima dima ima i vatre... Početkom februara,
u Muzej je stigao dopis Ministarstva kulture br 633-00-29/2014-02 naslovljen na
Etnografski muzej u Beogradu-ustanovu kulture od nacionalnog značaja, u kome je
u retkom trenutku lucidnosti pomoćnik ministra kulture za pranje prljavog veša,
Miladin Lukić, naveo kako je ministarstvo kulture pokrenulo inicijativu za
utvrđivanje preliminarnog spiska kulturnih dobara (arhivske građe), starih
rukopisa, retkih knjiga, umetničkih dela, relikvija i dokumenata) koji su
opljačkani odnosno nezakonito iznetih kulturnih dobara: "...U tom
smislu neophodno je da se institucije izjasne o tome da li u njihovoj
dokumentaciji postoji bilo kakav trag o kulturnim dobrima za koja se pouzdano
zna ili pretpostavlja da su nezakonito iznete, kao i podatak o tome gde se sada
nalaze kako bi se mogla pokrenuti eventualna procedura povraćaja u skladu sa
propisima. Molimo Vas da konsultujete stručnjake u Vašoj ustanovi kao i
da proverite dokumentaciju u arhivu ustanove i dostavite zvaničnu pisanu
informaciju o ovom slučaju....".
Iz ovoga se sasvim jasno vidi da su i Ministarstvu
kulture definitivno shvatili da već duži niz godina Etnografski muzej
predstavlja svojevrsne Augijeve štale prve kategorije u kojima su daleko
važniji svi mogući privatni interesi i mahinacije pri čemu su kulturna dobra u
samom Muzeju poodavno u stanju konstantnog pasivnog trpnog stanja po
sistemu ko preživi pričaće.
Po istom tom principu bi bilo jako zanimljivo napokon
rasvetliti još jedan muzejski „slučaj" u ionako prebogatoj zbirci
muzejskih slučajeva Etnografskog Muzeja. Naime, tokom dugog niza godina Muzej
je na raspolaganju imao nekakav magacin u Dobanovcima u kome su deponovani
krupni predmeti, stilski nameštaj, poljoprivredne mašine, zaprege itd. Naravno
zbog navodnog konstantnog nedostatka para, taj magacin je vremenom propadao i
to do te mere da se jedne noći, onako iz čista mira, urušio kompletan krov koji
je na žalost navodno uništio sve muzejske predmete koji su u magacinu bili deponovani.
Naravno do sada nikada niko od raznoraznih direktora
Etnografskog Muzeja nije odgovarao za ovakvu kapitalnu štetu, možda jer je i u
ovom slučaju do izražaja došla svojevrsna unutarmuzejska omerta iliti zavet ćutanja,
pošto očito nikome nije bilo u interesu da se ustanovi prosta činjenica da li
se krov urušio u magacin u kome su bili predmeti ili u magacin iz koga su
predmeti nestali a urušavanje krova je bilo najednostavniji način da se zabašuri
pljačka, tim pre jer ceo muzej već godinama bruji i javna je tajna koju znaju
svi zaposleni ko se sve od zaposlenih u slobodnom vremenu bavi dilovanjem umetnina.
Naravno i pored svega ovoga Miroslav Tasić je imao petlju
da 16. aprila uputi dopis Ministarstvu kulture i informisanja i to lično
ministru Tasovcu u kome doslovce kaže sledeće: "...Poštovani
gospodine Ministre, imam izuzetno zadovoljstvo da Vas obavestim da je Muzejsko
društvo Srbije na sednici održanoj 15 aprila 2014 u Novom Sadu odlučilo da
Etnografskom muzeju dodeli visoko priznanje Muzej godine u 2013. godini, koja
nisi ime velikog naučnika i muzejskog stručnjaka prof dr Mihajla Valtrovića.
Bila bi nam izuzetna čast ukoliko bi ste bili u mogućnosti da posetite
Etnografski muzej i upoznate se sa našim radom...".
Naravno, pri ovoj poseti ministru Tasovcu bi
svakako trebalo dati dobru gas masku kako bi se zaštitio od smrada muzejskih Augijevih
štala a potom poslužiti Nespresso kafom, u ime dela kolektiva Milan Čale bi
trebao da pokloni kutiju sa klikerima, odnosno kapsula Nespresso kafe , naravno
ministra bi obavezno trebalo upoznati i sa radom vikendom na šestom spratu,
funkcijom gostinjske sobe a nakon svih ovih prezentacija ministar Tasovac bi
trebao da dovede odred žandarmerije da Tasića i bulumentu direktno prebaci u
pritvor Specijalnog tužilaštva koji će, kako je krenulo, pod hitno morati da se
proširi kako bi u njega stali svi muzeološki kapitalci.