Francuska

Predlogom novog zakona o radu, Francuska ulazi u konačan obračun sa Olandovom pogubnom politikom

Reforme do poslednjeg daha

Neredi u Francuskoj, vanredno stanje, vojska i policija na ulicama, kosovski sindrom na Korzici, štrajkovi po fabrikama, mini revolucija seljaka, i Olandov put oko sveta u Er Basu sa spavaćom sobom. To je samo deo u meniju francuskih aktuelnosti. Radni ljudi neće Olandovu paklenu mašinu za putovanje u prošlost, kako nazivaju novi predlog Zakona o radu. Tekst je zbirka nazadnih ideja koja vraća građane u pretprošli vek. Oni na selu opet umiru on nemaštine u pravom smislu reči, dva samoubistva dnevno po francuskim farmama, zbog niske cene otkupa i velikog harača koji država nameće svojim poljoprivrednicima, a naročito stočarima. I dok je Francuska na rubu ponora, Oland ide dalje u nove reforme i tako možda surva narod u haos opšteg nezadovoljstva i sigurnu eliminaciju svoje partije na sledećim izborima

Mile Urošević

(dopisnik iz Pariza)

Već duže vremena, francuski predsednik, Fransoa Oland, pokušava da iskoristi nesigurnost u zemlji i strah od besposlice, od navale migranata, islamskog terorizma i ratnih problema koje su umnogome sami francuski vladari izazvali. Malo ovaj sada, malo onaj pre njega, da bi sada Oland pogurao sebe u prvi plan i okupio desnu i levu raju u jedno nacionalno jedinstvo! Malo morgen! Sad su Francuzi složno ujedinjeni, ali protiv njega i njegove marionetske vlade koju je nedavno reorganizovao u stilu vlade spasa, svoje fotelje.

Za primer nelogičnosti se najčešće pominje Myriam El Khomri, mlada ministarka rada, arapskog porekla (to je jedna od obaveza na Zapadu, da se manjinama deli portfolio u ime jedinstva). Mladoj i poslušnoj gospođi ministarki je ovo ujedno i prvi posao u životu, pa kao svaki pripravnik i ona radi ono što šef poželi. Ne mora čak ni da kaže koliko narodu treba da se stegnu jaja. Uvek posilni malo pretera u glancanju oficirskih čizmi. Predlog novog zakona o radu je reforma do poslednjeg daha jednog režima na izdisaju, i predviđa drastično smanjenje prava radnika uz solidno povećanje radnog vremena i stabilnost plata po dogovoru: koliko gazda kaže. Ako zakon prođe ukinuo bi se bonus plaćanja prekovremenog rada, a radna nedelja bi mogla da ide do 60 sati.

Za uzvrat bi se olakšalo otpuštanje radnika i bez ikakvog razloga ako je tako volja kapitaliste ili direkcije. Novčana nadoknada za bezrazložno isterivanje sa posla bi bila tipa: sića, par mesečnih plata i zdravo đaci! Sindikati ne bi imali skoro ništa da kažu sem da klimaju glavom, gore-dole i eventalno postave neko lakše pitanje gazdi. Za uzvrat bi im se omogućilo imaju dodatne sindikalne sate odsustva sa posla. Ko da se buni ako je već tako! O važnim stvarima bi odlučivao lokalni referendum a zna se kako glasa onaj ko cvika, nizvodno!

Raspad sistema, smrdi na trulež (član Ustava, 49-3, kalauz diktature)

Sve ovo, plus ukidanje medicinske tajne za pojedine bolešljive radnike i još mnogo toga, utrpano je džak reforme za novu rentabilnost i natovareno na leđa radnika i činovnika, čija je sreća zajednička, da imaju neku šljaku. Ne moraju da rade ako im se ne dopada! Na stotine besposlenih čekaju pred vratima. Francuzi ali i stranci, koji su i jeftiniji i pitomiji, ne bune se. Ovaj anti-socijalni zakon je predstavljen javnosti ciničnim tvrdnjama vlade da je spas u pravi čas i za narod i celu državu! Poslednja šansa pred raspad sistema i opšte rasulo, a možda i građanski rat za koru hleba, parče marmelade i malo benzina za auto. Mnogi vide u ovoj zakasneloj reformi neku vrstu osvete predsednika i njegovog premijera za neuspehe u tekućem mandatu, tvrde u opoziciji. I kao dokaz ukazuju na u svetu jedinstveni član Ustava, koji predviđa da u slučaju blokade ili lošeg glasanja, premijer vikne lozinku, član 49-3, i smesta začepi svima usta! Stavka ustava je zakon za silovanje demokratije, pravi kalauz za otvaranje pojasa nevinosti svih principa. Ovo čudo od zakona, smislio je sam Šarl De Gol da bi mogao da vlada kao car. U to vreme je već javno primetio da su Francuzi goveda, i pitao se kako je moguće vladati narodom koji ima 360 vrsti sireva. Danas je puno komplikovanije vladati jer je broj vrsti sireva prešišao hiljadarku. Zbunjeni i omrznuti Oland i njegovo levo smetalo strogi Manuel Vals tvrde uglas da je reforma nužno zlo, za uklapanje ekonomije u svetsku politiku mondijalizma. Sad su se setili, kad je voda do grla. Ova provaljena priča onih gore je šema da se na kvarnjaka potčine oni dole, i to po volji svojih sponzora iz senke i briselske mafije, koju niko nikada nije birao već se sama nametnula kao veličanstvo kojem mora da se divi i klanja do crne zemlje.

Gade nam se! Čuje se na sve strane, od sajmišta do okoline Nanta gde se žitelji bore protiv novog aerodroma posred blagorodne zemlje hraniteljke, da bi se neke guzonje oparile i navukli turisti za pljačku po VIP hotelima i šik buticima Bretanje. Na pariskom sajmu poljoprivrede, predsednik je dočekan masovnim zvižducima, urlanjem i transparentima kratkog sadržaja, u stilu: Gubi se! Ostavka sada! Degaž! i slične ohrabrujuće podrške vođi koji je izneverio sva svoja izborna obećanja i razočarao čak i svoje prijatelje istopartijaše. Tako se tabor podelio na dve polutke, levu i levo-desnu, onu koja daje levi migavac a mota udesno. A, narod kao ta stoka na sajmu, veruje u izborna obećanja, i verovaća opet novim prevarantima, jer misli da oni stvarno imaju prava i mogućnosti da ispune obećano. Neki to vidi i kao jednu vrstu filosofije sa Dalekog istoka, da je često bolje jedno mirenje sa sudbinom, pogotovo ako se nikome više ne gine za svoje ideale, a još manje za ideologe.

Peticija od milion duša

Otporaši se organizuju maskirano, sakriveni iza svojih kompjutera. Tako se u ovom momentu dok se piše ovaj tekst, nekih skoro milion ljudi oglasilo na sajtu protiv predloga zakona o radu, drugim predlogom da se zakon uradi u korpu za otpatke. Peticija o kojoj je reč, vrti se na Internu pod nazivom: Zakon o radu, ne hvala!

Simpatično, pomalo komično ali i skoro potpuno neefikasno: Prvi ministar, Mauel Vals, ne haje za masovno tipkanje po peticiji i za njega jedan klik nije potpis. Doduše, isti klik važi kad se glasa za njih. Zbog toga je i nepopularni premijer zapretio da potegne tešku artiljeriju kalibra 49-3 i razbije oklop opozicije ako ne glasaju kako treba. Ovde se ne misli samo na prirodnu opoziciju, već i na novu samoubilačku opoziciju u samoj stranci, koja tako deli partiju na socijaliste komunističkog smera i one druge koji se greju uz vlasnike kapitala i bankstere. U prevodu, otimačina oko jedne fotelje. Jer kandidat koji prođe prvi krug izbora biće sigurni predsednik, s obzirom na to da Marina le Pen nema saveznike za koaliciju. A, bez toga nema pobede. Zakon o radu je glupost bez granica i ekonomija će kao i socijala imati više štete nego koristi od takvog vraćanja u burnu prošlost, tvrdi ova plavuša teška 40% glasova. Ona zakon naziva Žerminal po romanu Emila Zole, o životu u 19-om veku.

Bolje bi bilo kada bi se malim preduzećima lakše dodeljivali krediti i uprostila papirologija, ili kada bi se stalo na put samoubilačkim zakonima Evrope koja omogućuje stranim firmama iz istočnih zemalja da legalno rade u Francuskoj, i naplaćuju po francuskim tarifama, a svoje radnike isplaćuje po standardima Poljske ili Rumunije. Da bi skandal bio veći, novi zakon predviđa da se u francuskim firmama ispoštuju svi religiozni praznici stranih radnika, misli se uglavnom na muslimane i njihove običaje, i neradne dane, što je za mnoge Francuze, pogotovo ateiste, apsolutno neprihvatljivo ali i opasno po mir.

Ovaj projekat je kukavičje jaje iz Brisela, koji maštaju da celu Evropu spuste na nivo opšte nemaštine za većinu i nebrojeno blago za vladajuću kliku kojoj će beda da jede iz ruke i moli za bilo kakav posao i bilo koju platu, tvrdi Marina Le Pen, predsednica Nacionalnog fronta, najjače stranke u Francuskoj. Ona je najveći favorit za prvi krug izbora iduće godine, ali je isto tako verovatno da će sve partije ko jedna glasati za bilo koga pa i za crnog Arapina ako treba, što bi rekao Vuk Mandušić, samo da ona ne prođe i da nacionalizam i patriotizam, koga oni gore nazivaju fašizam, ne vide polugu vlasti.

Dokaz da je narod delimično u pravu je i to što vlada po drugi put za kratko vreme upotrebljava član Ustava o usvajanju zakona preko reda i po želji Predsednika. To i nije najbolji znak za demokratiju i građanski mir, nigde, pa ni u najlepšoj zemlji sveta, zaključuje i francuska štampa. Zacelo i drugi normalni ljudi se mogu zapitati: kako su takvi apsurdi mogući u jednoj uređenoj, demokratskoj, visoko civilizovanoj zemlji? A, potpitanje je još preciznije: da li je narod glup, ili "ubijen u pojam", onemogućen da o bilo čemu odlučuje? Odgovor bi mogao biti lakonski: ako je glup, zaslužuje to što ga snalazi. Ako je onemogućen, a uskoro su slobodni izbori, možda bi trebalo da mućne glavom i ne glasa onako kako mu se kaže kroz usta Velikog Brata već onako, kako je u interesu za njega i njegovu decu.