Razaranje

Kikinda: ko je od Narodnog muzeja napravio katastrofu i čemu je trebala da posluži replika praistorijskog mamuta

Na mamutu, na evropskom putu

Ko su "kapitalci" koji su odgovorni za temeljno urnisanje Narodnog muzeja u Kikindi, kakav je zajednički imenitelj za direktorku ostataka ove nekadašnje kulturne institucije i smenjene drugarice direktorke? Kakva je u svemu uloga lažne istoričarke umetnosti i koje su njene reference, zbog čega se započela gradnja staklenika umesto adaptacije potkrovlja Muzeja, ko su adoranti direktorke Muzeja i koji su njihovi muzeološki dometi? Odgovore na ova i neka druga pitanja u vezi (ne)rada Narodnog muzeja u Kikindi, potražio je Stanislav Živkov, istraživač Magazina Tabloid

Stanislav Živkov

Jedna od najvećih muzeoloških katastrofa u Srbiji poslednjih godina svakako je slučaj temeljno urnisanog Narodnog muzeja u Kikindi, čije urnisanje je kulminiralo pod najstručnijim rukovodstvom izvesne mr Lidije Milašinović koja osim neobjavljenog magistarskog rada, jedva može da napabirči pet preglednih radova a koja je uspela osim što je razbucala muzejske zbirke, uspela i da razbuca samu zgradu svojim kancelarijskim pretumbacijama, a čiji je prioritet sumanuta ideja o Novom muzeju, što se svelo na gradnju skaradnog staklenika u muzejskom dvorištu a naravno našla se još jedna cvećka da trabunja o samom nesrećnom muzeju. A, ta cvećka je izvesna Tina Kaplani, po zanimanju lažni istoričar umetnosti (dva puta je pala prvu godinu na Filozofskom fakultetu), i lažni muzeolog koja je stručna samo zato što uređuje web sajt „I Muzeji rade", a uz to očito pati od egzibicionizma pošto je prisutna na svim mogućim i nemogućim društvenim mrežama.

Elem, Kaplanica je mrtva hlada ustvrdila kako Prioritet da se utvrde identiteti Kikinde potiče iz ideje i projekta „Novi muzej". Naime, u saradnji sa firmom iz Irske - Martello media, Muzej u Kikindi radi na izgradnji novog muzeja koji prati metodologiju i standarde najboljih svetskih muzeja. Ovaj plan podrazumeva građevinsko, arhitektonsko i dizajnersko rešenje, što je jedinstveni primer u Srbiji, da je neki muzej autorizovao pitanje svoje buduće interpretacije. Osnovni cilj nove postavke jeste da transformiše Narodni muzej Kikinda u dinamičnu instituciju edukacije, zabave, izazova i inspiracije. Ovde se sa pravom postavlja pitanje kome je uopšte pala na pamet ova sumanuta ideja, tim pre što je svojevremeno bio izrađen i plaćen projekat preuređenja muzejskog potkrovlja u radni prostor i nove depoe, ali su nove gradske vlasti nakon tzv. demokratskih promena došle do zaključka kako je taj projekat relikt socijalizma, što je bio dovoljan razlog za njegovo odbacivanje, a zapravo pravi razlog treba tražiti u činjenici da kod adaptacije potkrovlja ne bi moglo dovoljno da se krade pa je zato naručen skaredni projekat dogradnje Narodnog muzeja u Kekendi koji predstavlja temeljnu devastaciju vrednog spomenika kulture koji se žrtvuje sumanutim pseudomuzeološkim idejama Milašinovićke i njenih satrapa pa se zatim pokazuje kako je Novi muzej osmišljen u dve celine: najznačajniji elementi identiteta Kikinde na spratu i hronološki razvoj grada u prizemlju.

Prva faza projekta obuhvata spoznavanje identiteta Kikinde kako bi se Muzej postavio kao pravi predstavnik grada u kome se nalazi. Nakon toga radilo se na kompletnom interpretativniom planu novog muzeja (šta je to???), početa je i njegova realizacija a do sada je samo izvedena prva faza, odnosno temelji i nekakav zid. Takođe se postavlja pitanje čemu je zapravo namenjen staklenik u dvorištu Kurije a odgovor je vidan na web sajtu samog muzeja na kome se vidi animacija staklenika na čijem spratu je muzejski pedofilni centar a na drugoj simulaciji se vidi da staklena fasada treba da posluži i kao projekcioni ekran.

Naravno, ovakvu svinjariju mogli su da osmisle samo totalni muzeološki diletanti predvođeni Lidijom Milašinović i njenim satrapima. Tako su tu redom sledeći štihovi: Milašinovićkina desna ruka etnolog Slavica Gajić inače autorka svega dva rada vezanih za muzeologiju te kapitalne knjige Banatski fruštuk. Gajićka je inače pod stare dane, iako rođena sada već davne 1960. godine, nakon završene više ekonomske škole naprasno volšebno završila etnologiju i u muzejskoj struci je počela da radi tek 2009. i to pošto je došla čak iz Despotovca, kao da u čitavom Banatu nije bilo nijednog etnologa koji bi bio raspoložen da se prihvati rada u ovom nekada eminentnom muzeju gde je odmah nastao prvi problem za Gajićku koji se ogledao u činjenici da je je do 2007. godine etnološka zbirka kikindskog muzeja godinama sistematski obogaćivana terenskim radom a svaki normalni etnolog bi samo u do tada prikupljenom materijalu imao fantastičnu bazu za istraživanje, objavljivanje materijala i pripremu izložbi.

Međutim, odmah po svom dolasku u kikindski Muzej, Slavica Gajić je jasno rekla da njoj ne pada na pamet da se bavi postojećim materijalom već da će se baviti samo onim što sama prikupi što je zapravo bio izgovor koji je samo pokazao da ona, zapravo, ni o čemu pojma nema!

Naravno, tu je i svojevremeni Milašinovićkin podmirivač Vladislav Vujin, istoričar kome je uprkos sukobu interesa, pošto su bračna i vanbračna zajednica zakonom izjednačene, Milašinovićka objavila raznorazne uradke, verovatno kako bi mu se odužila pitajboga zašta, a njegovo kapitalno remek nedelo svakako je uradak o rokenrolu u Kikindi! Sigurna je jedna stvar a to je činjenica da je u samom muzeju najveći adorant Lidije Milašinović njen višegodišnji ljubavnik, odnosno tamošnji kustos istoričar Vladislav Vujin, koji je inače svojevremeno umislio da izgleda kao vrlo neuspela kopija Džonija Depa, kome se ipak mora odati priznanje za činjenicu da je uopšte u vezi sa Milašinovićkom koja je šarmantna kao Popajeva devojka Oliva i još visine najmanje 185 cm!

Vujin se inače svojevremeno proslavio po vređanju starijih muzejskih radnika, pa je tako zaslužnom muzejskom preparatoru Dragoju Kujoviću prebacivao da ima zidove u glavi jer se javno usprotivio uklanjanju zida u kome su se doskora nalazili i tragovi nečuvenog ratnog zločina - streljanja 30 Kikinđana za vreme II svetskog rata te su čak i kuršumi još uvek bili u zidu, koji je, pak, srušen tokom obnove nekakve šupe i ambijentalnog uređenja zgrade Kurije. Iako su radovi na intervenciju kustosa Dragana Udickog i konzervatora Dragoja Kujovića nakratko bili prekinuti, nijedan zavod za urnisanje spomenika nije našao za shodno da se spreči rušenje zida, te je od svega ostao novi i lepši stari zid sa "prezentacijom" spomen obeležja!

Inače kikindska kopija Džonija Depa stigla je u muzej uz veliko protivljenje same Demokratske stranke a na insistiranje same Milašinovićke, koja je kao i sam Džoni Dep bila zaprepašćena činjenicom da se neko usudio da se protivi dolasku jedne tako eminentne persone u Muzej.

Kikindski Džoni Dep bio je protagonist još jednog muzejskog slučaja i to tako što je svojedobno zajahao repliku mamutice Kike u muzejskom dvorištu pa je došlo do njenog oštećenja što je za posledicu imalo skandalozan otkaz koji je tadašnji direktor Stevan Egelja uručio muzejskom radniku Draganu Živanovu - Zeki, ocu dvoje dece, a sve zbog histeričnih nastupa Lidije Milašinović, koja je prema rečima upućenih, čak tokom disciplinskog postupka lažno svedočila i tražila maltene glavu Dragana Živanova samo zato jer je došlo do manjeg oštećenja butne kosti replike mamuta, čime je izuzetno ugroženo održavanje njenog Frankenštajn-čeda, odnosno cirkusijade poznate kao Mamut fest.

Inače za tako kapitalnog muzealca istoričara poput Džonija Depa ostala je veoma kapitalna tema za daljnje naučno istraživanje od koje su svi redom bežali!

Naime, vezano za Drugi svetski rat, postoji jedna urbana legenda o do danas nerazjašnjenom nestanku vrlo važne dokumentacije o događajima neposredno nakon ulaska partizana u Kikindu, kada su napravljeni spiskovi dama koje su se flundrale sa Nemcima i koje su šišane na ćelavo i mazane katranom. Naime, urbana legenda kaže da je među njima bila i baba drugarice direktorke, koja je trčala po matinejima da zabavlja Nemce i da je po porodičnoj direktivi njena tetka Aleksandra Beloš sav ovaj materijal uništila pošto se ova dama spetljala sa jednim Crnogorcem iz Peći 1944. godine, kako bi izbegla šišanje, tako da je na Džoniju Depu ostalo da otkrije ko je uništio dokumentaciju iz zbirke istorijskog odeljenja!

Što se same Milašinovićke tiče o njenom muzeološkom" delovanju na terenu najbolje svedoče totalno upropašćen muzejski kolektiv, gomila mediokriteta okupljena u klubu obožavatelja Lidije Milašinović, višegodišnje šikaniranje i maltretiranje svih neistomišljenika pošto je Milašinovićka javno izjavila da ona prema zaposlenima ima dva kriterijumima: jedan kriterijum za povirepe i podrepaše , te drugi kriterijum za ljude koji misle svojom glavom i ne idu po mišljenje kod Milašinovićke! U svakom slučaju njen muzeološki Everest svakako je nikada objavljeni magistarski rad pod gromoglasnim naslovom Grobovi moriške kulture nekropole bronzanog doba u Ostojićevu i jedan jedini tzv. naučni rad pod imenom Osvrt na moguću rekonstrukciju društvene strukture na moriškom sloju nekropole u Ostojićevu za koji je javna tajna da je zapravo prepričan (i to dosta nepismeno) stariji rad o moriškoj kulturi Milorada Girića!

Sve u svemu dolazak Lidije Milašinović na mesto direktora Muzeja rezultirao je doslovnim nestankom brojnih muzejskih predmeta a ko god je mogao pobegao je iz ostataka kikindskog Muzeja jer je od dolaska Milašinovićke na mesto direktorke sistematski urušavana muzeološka struka pošto je Milašinovićka, u skladu sa svojom politikom dodvoravanja svima i svakome u žutom preduzeću, izlazila u susret svim sumanutim željama kojekakvog pseudokulturnog bašibozuka i neformalne kulturološke mafije nevladinih organizacija okupljenih oko udruženog zločinačkog poduhvata izvlačenja novca iz predpristupnih fondova Evropske unije za potrebe nebuloznih projekata Lidije Milašinović poput Mamut Festa i ostalih mamutijada i majmunijada!

Milašinovićka je pod hitno otkrila toplu vodu, odnosno kulminaciju nekrofilije u vidu kopanja lažnih grobnica u muzejskom dvorištu u kojima su bili zakopani originalni arheološki predmeti kako bi se predškolska i školska deca pratila arheološki proces i igrala arheoloških iskopavanja tokom kojih su mogu da iskopaju prave arheološke predmete u nekrofilnoj pedagoškoj radionici.

Naravno, u ovakve udružene zločinačke poduhvate kao neizostavni sastavni delovi učestvovali su krajnje bizarne ličnosti okupljene oko Inovacionog centra i Centra za digitalnu arheologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu čiji je rukovodilac neizbežni dr Nenad Tasić, usput i mentor Lidije Milašinović! Inače tzv. Inovacioni centar za korišćenje informaciono-komunikacijskih tehnologija u arheologiji i antropologiji navodno je osnovan radi primene najnovijih naučnih dostignuća i informacionih tehnologija, razvijanja novih proizvoda i usluga, podsticanja razvoja preduzetništva u kulturi i naučnim institucijama i uspostavljanja partnerske saradnje u cilju adekvatne zaštite, prezentacije, čuvanja i korišćenja kulturnog nasleđa odnosno najobičnije prodavanje magle i to žute boje, a o tome na šta zapravo sve ovo liči najbolje govori načisto razbucan Narodni muzej u Kikindi i straćene pare na nepotrebnu repliku mamuta koja je navodni potencijal turističkog razvoja Kikinde!

Kako bi čitava svinjarija bila bolje medijski plasirana, u ovaj udruženi zločinački poduhvat svesrdno se uključila i marketinška agencija "Transeast" preko koje je navodno razvijena brending i PR strategija, urađen medija plan i kreiran vizuelni identitet koji je zaštićen u Saveznom zavodu za zaštitu intelektualne svojine čime su zapravo kao intelektualna svojina zaštićene najordinarnije budalaštine koje bi bile idealan predmet za psihopatološko istraživanje! Doduše urušavanje Narodnog muzeja u Kikindi nije ništa novo jer je to proces koji traje već duži niz godina, ali koji sada teče sve brže!

Naime, ovim nekada uglednim muzejem godinama je uzorno rukovodio eminentni arheolog Milorad Girić, nakon čijeg je odlaska u penziju na mesto direktora postavljen izvesni Ilija Bulajić. Ubrzano urušavanje kikindskog muzeja započelo je nakon jednih od lokalnih izbora, kada je Bulajića nasledio izvesni Stevan Vojvodić. Ubrzo nakon svog imenovanja, Vojvodić je u kikindski muzej dovukao Lidiju Milašinović, kako bi se odužio Građanskom savezu Srbije, koji je Vojvodićevu suprugu zaposlio u jednom od gradskih javnih preduzeća uz platu od tadašnjih 140.000 dinara.

Urušavanje se ubrzano nastavilo nakon naredne smene lokalne vlasti u Kikindi, kada su koaliciju na lokalnom nivou formirali Srpska radikalna stranka i tada još nereformisani socijalisti. U nedostatku stručnog kadra, na mesto direktora doveden je izvesni srednjoškolski profesor Stevan Egelja sa zadatkom da napravi čistku među muzejskim stručnjacima.

Egelja, koji nikada nije položio stručni ispit iz muzeologije, potom se zahvalio na postavljenju SRS-u tako što je dotadašnju muzejsku čistačicu Slavicu Cvijetić naprasno unapredio u muzejskog vodiča, jer je dotična naprasno dobila i diplomu više pedagoške škole i time postala sveznajuća vaspitaljka, koja uz to zamišlja da je najpametnija od svih!

Kada bi moglo da priča, muzejsko dvorište u Kikindi bi sigurno dalo materijala za snimanje humorističke serije od najmanje 300 epizoda, prodajom čijih prava bi se autor obogatio. Među svim bizarnim događajima sigurno je najbizarniji bio slučaj kada je svojevremeno grupa stranih ambasadora zatekla tadašnjeg direktora Stevana Vojvodića sa rukama krvavim do lakata, jer je u toku bilo klanje tri svinje, odnosno dve su bile već zaklane i ošurene, a Vojvodić je sa domarom treću jurio po muzejskom dvorištu!

Uzred, valja reći da je Milašinovićka magistrirala u ergeli mediokriteta dr Nenada Tasića da bi se preko svoje rođene tetke, nekadašnje istoričarke Narodnog muzeja u Kikindi Aleksandre Beloš po partijskoj liniji uvalila u Narodni muzej na mesto kustosa čime se tadašnji direktor muzeja revanširao Beloški za neke ranije usluge...A posle par godina nerada Milašinovićka je za nepoznate muzeološke "zasluge" po liniji žutog preduzeća u međuvremenu avanzovala i postala nova direktorka Narodnog Muzeja u Kikindi!

U nedostatku pametnijeg posla, a u skladu sa poslovicom zaludan pop i jariće krsti, Milašinovićka je kao svoj prioritet pod hitno ukinula savremenu galeriju, izvršila preseljavanje zaposlenih po kancelarijama, a pored ostalog, tim preseljavanjem želela je i da se "adekvatno" revanšira prethodnom direktoru Stevanu Egelji, čija je bila najodanija saradnica za vreme direktorovanja.

Naime, Milašinovićka je odredila da Egelja sedi u prijemnoj kancelariji, maltene kao eksponat, što je Egelja sa pravom odbio te je utočište našao u nekadašnjoj muzejskoj kuhinji, u koju je Milašinovićka preselila muzejskog preparatora kako bi ukinula preparatorsku radionicu. onako usput je, uz pomoć već spomenute Gajićke, izbacila etnološke predmete iz dobro uređenog depoa kako bi u tom prostoru sebi uredila novi arbajtcimer sa prijemnom kancelarijom Pošto su preostali depoi postali pretesni, Milašinovićka je na brzaka organizovala udarničko čišćenje muzeja od svega što je smatrala nepotrebnim, tako da su iz muzeja direktno na gradsku deponiju odvoženi kamioni svega i svačega navodno nepotrebnog da bi se naknadno ispostavilo da je bačen i veliki broj inventarisanih predmeta koji su sigurno završili u rukama kolekcionara.

U jednom trenutku u kikindskom muzeju je nastala prava panika, izbacivanje je privremeno prekinuto, te su kustosi danima prekopavali po deponiji kako bi spasli makar nešto od zabunom bačenih predmeta, od kojih je jedino pronađena duborezom ukrašena škrinja za devojačku spremu.

Ovako kapitalnoj ekipi „kapitalnih" muzejskih radnika svakako treba pridodati i ime izvesne Katarine Dragin, inače muzejske bibliotekarke koja je u više navrata samoj sebi postavljala kapitalno pitanje šta će nama knjige, pa još enciklopedije na nemačkom i mađarskom, pa je u sveopštem urušavanju kikindskog muzeja došao red i na muzejsku biblioteku gde je gospojica Dragin naprosto odabrala ovako dragocene knjige koje po njenom mišljenju nikoga više neće zanimati, i potom im našla novu primenu i to tako što je naprosto deljala rupe u koricama i stranicama kako bi veći deo knjige pretvorila u nekakav ukrasni okvir koji je potom impregnirala lakom da bi na kraju ovako imregnirane ostatke knjiga upotrebila kao ukrasni okvir za svoje skulpture i sve to još stavila na svoju Fejsbuk stranicu.

Nasuprot ovakvim „eminentnim" muzealcima, postoje i pravi muzealci koji su se Milašinovićki zamerili samo zato jer misle svojom glavom a ne njenom i samim tim su već duže vreme žrtva na koju se Milašinovića ostrvila sa svakojakim proganjanjem i kažnjavanjem. Tako su umanjenjem plate kažnjeni kustosi Dragan Udicki i Ljubica Vojvodić samo zato jer po Milašinovićkinom mišljenju nisu dovoljno radili iako su ispunili godišnji plan rada. Zbog ovakvog samovlašća Milašinovićke pokrenuti su sudski sporovi radi mobinga, šikaniranja i samovoljnog ponašanja Milašinovićke koja je potom mrtva hladna počela da preti daljim kaznama samo zato jer su se kustosi drznuli da povedu sudski spor protiv sirote nedužne direktorke Milašinovićke koja se, pak, svojedobno proslavila ukidanjem Savremene galerije Kikindskog muzeja, dok su sve umetnine potrpane, osim u depo likovne zbirke, i u raznorazne budžake gde je iole bilo mesta.

Na ovaj način u potpunosti je dezavuisan dugogodišnji muzejsko galerijski rad kustosa zbirke, akademskog slikara Dragana Udickog, koji je javnost obavestio o prostoj činjenici da mu je svaki dalji muzejski rad na ovaj način sistematski onemogućen, a da je muzejska zbirka istovremeno i ugrožena samovoljom Lidije Milašinović i njenih satrapa.

Osveta je usledila odmah, jer ga je Milašinovićka disciplinski kaznila odbijanjem 20 odsto od plate na šest meseci te se zbog svega ovoga vodio sudski spor. Posebna tema za pokretanje kriminalne istrage trebala bi da bude i gromoglasno najavljena i započeta dogradnja palate Kurije u čijem dvorištu je prema Milašinovićkinim nebuloznim zahtevima počela da niče staklena sandučina čiji sadržaji treba da doprinesu formiranju prijatnog i aktivnog prostora, inovativnog, kreativnog i modernog koji će posetiocima omogućiti nezaboravan boravak i navesti ih da ga kao osobitu atrakciju preporučuju u kategoriji "must see" u regionu.

Sve u svemu isto sranje drugo pakovanje, baš kao u Pančevu gde je smenjena drugarica direktorka spičkala najmanje 1.200.000 dinara kako bi usred muzeja otvorila birtiju pod obrazloženjem organizovanja letnjeg programa čime Narodni muzej u Pančevu izlazi u susret publici, njihovim željama i potrebama kako bi Muzej postao ne samo prostor za čuvanje predmeta već i mesto okupljanja građana gde mogu provoditi svoje slobodno vreme, jer se otvaranjem muzejskog dvorišta povećava kapacitet Muzeja u prostornom i programskom smislu što doprinosi i čitavoj letnjoj ponudi grada. Kada se pogledaju obrazloženja i jednog i drugog cirkusa vidi se da je sve isto samo malko drugačije a postoji još jedan zajednički imenitelj i to u liku lažne istoričarke umetnosti i lažnog muzeologa Tine Kaplani koja je očito i u Kikindi i u Pančevu našla idealnu publiku za svoja trabunjanja. Konačno možda bi staklena sandučina u dvorištu kikindskog muzeja mogla da posluži kao idealan izložbeni prostor za izlaganje preparirane Lidije Milašinović, Tine Kaplani i BMW Mesicki Svetlane kao opomena budućim pokolenjima kako izgledaju štetočine!