Tabloid je pozvan

Vučićevi izvršitelji, kao Sveta Inkvizicija, ubijaju bez prava na žalbu

Smrt usled zaplenjene penzije

Zbog konstantnog osećaja zabrinutosti i straha, nemira i stalne napetosti, što je dovelo do pogoršanje zdravstvenog stanja, umro je jedan od mnogih penzionera u Srbiji kojima je zaplenjena penzija zbog spora sa Javnim komunalnim preduzećem (u ovom slučaju, beogradskim Infostanom). Slučaj je sa pravnog stanovišta čist državni kriminal, a sa stanovišta ljudskih prava, govori o tome da građani Srbije žive u opasnoj diktaturi. Pismo koje je u vezi ovog slučaja uputila Snežana Dimitrijević, ćerka preminule žrtve Vučićevog terora, a koje objavljujemo neznatno skraćeno, jasno svedoči u kakvom sistemu živimo. U sledećim brojevima opisaćemo nasilje JKP Infostana koje zloupotrebljava privatne izvršitelje, a oni pravosuđe i neukost najsiromašnije dela društva

......

Nisam penzioner, ali u ime mog oca i svih naših najstarijih sugrađana, najljubaznije Vas molim da ovaj tekst objavite, da više niko ne bi doživeo ono što je on.

Naime, bio je invalidski penzioner i primao penziju u iznosu od 18.000,00 dinara koja se isplaćuje dva puta mesečno (10-og i 25-og u mesecu) po 9.000,00 dinara. Obzirom da sam nezaposlena, sa ovim iznosom smo nekako "živeli" nas dvoje. Međutim, tu na scenu stupaju izvršitelji koji mom ocu plene 1/2 penzije radi namirenja potraživanja JKP "Infostan" u iznosu od 139.788,70 dinara (bez kamata i troškova postupka). Zaplenu je odobrio sud i ona je trajala dve godine (obzirom da je za namirenje potraživanja komunalnih preduzeća za jednu godinu potrebno dve godine zaplene penzije). Tako je u periodu od jula 2014. pa do aprila 2016. moj otac primao penziju u iznosu od oko 4.500,00 dinara dva puta mesečno. U novembru 2016. "Infostan" ponovo nalaže prinudnu naplatu, pa ovog puta mom ocu od prvog dela penzije preostaje svega 3.010,06 dinara, a od drugog dela - 3.560,85 dinara.

Sveukupno, u navedenom periodu oduzeta mu je penzija u ukupnom iznosu od 202.654,06 dinara. Njegova godišnja penzija iznosila je oko 219,536,16 dinara.

Kako su u periodu trajanja ove zaplene (od jula 2014. pa do aprila 2016.) pristizali novi računi komunalnih preduzeća koji rastu metodom apsolutnog rasta i uvećavaju se za iznose kamata i troškova postupka, pokrenuta su još tri izvršna postupka, čime je moj otac bio doveden u situaciju da iz duga ne može da izađe (dužničko ropstvo). Praktično, kao da je njegova imovina pod stalnom hipotekom, kao da je u doživotnom kreditu. Sudije odobravaju ova izvršenja i to na njegovoj celokupnoj (pokretnoj i nepokretnoj) imovini, bez ikakvog uvida šta tu imovinu čini. Oni potpuno zaobilaze odredbe Ustava i član 1 Zakona o sudijama, pri tome posebno imajući u vidu odredbe člana 32 Ustava od koga odstupanja nisu dopuštena ni tokom vanrednog stanja (član 202 Ustava). U konkretnom slučaju, nikakav sudski postupak nije vođen, niti je moj otac imao priliku da se pojavi pred sudom. RF PIO, dakle, nema pravnosnažnu izvršnu sudsku presudu na osnovu koje je mogao da mu oduzima penziju.

U telefonskom razgovoru sa nadležnima iz filijale Fonda PIO na Novom Beogradu (br. tel. 2017-479 i 2017- 130) na moje pitanje: Odakle Fond PIO crpi pravo raspolaganja nad pravima iz PIO, dobila sam odgovor da su "takvo naređenje dobili od države i to bez ikakve pisane odluke". Na moju konstataciju da nikakva "država" nije mogla da im da takvo naređenje, već državna administracija, odnosno državni činovnici čije su dužnosti opisane zakonom, a delovanje ograničeno Ustavom, nisam dobila nikakav odgovor.

Naime, ovde se radi o sledećem: RF PIO nema pravo raspolaganja nad penzijama. RF PIO je državni upravni organ sa zadatkom da utvrđuje i isplaćuje penzije i nadoknade iz penzijskog i invalidskog osiguranja. On je pravno lice ovlašćeno da sakuplja doprinose obaveznog socijalnog osiguranja u skladu sa pravima i obavezama utvrđenim važećim propisima.

RF PIO nema pravo raspolaganja nad ličnim sredstvima osiguranika i korisnika prava iz PIO, odnosno nema pravo da njihova lična sredstva prenosi na račune drugih lica (izvršitelja, preduzetnika) niti bilo koga drugog, a naročito na to nema pravo bez pravnosnažne izvršne sudske presude i bez saglasnosti penzionera kao korisnika prava i poverioca RF PIO.

Zakonom o PIO prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja su uređena kao neotuđiva, lična materijalna prava. Prema članu 6 Zakona, prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja su lična prava koja se ne mogu preneti na drugoga. Prema pravnoj teoriji, lična prava su građanska prava koja se užem smislu određuju kao negativne slobode, imuniteti od državne vlasti, odnosno slobode od zloupotreba državne vlasti.

Dalje, članom 109 Zakona o PIO utvrđeno je da je Fond dužan da korisnicima isplaćuje iznose koji im pripadaju u mestu njihovog prebivališta, a relevantni član 110 Zakona ne sadrži odredbe na osnovu kojih se penzije mogu ograničavati ili ukidati zbog duga prema komunalnim preduzećima, što potvrđuje i presuda Vrhovnog suda Srbije od 15.11.2005. gde se izričito konstatuje da se priznato pravo pojedinca na penziju može ukinuti ili ograničiti jedino na osnovu člana 110 Zakona o PIO, što ovde nije slučaj. Ovaj stav Vrhovnog suda Srbije prihvatio je i Sud za ljudska prava koji u presudi Grudić v. Srbije iz 2008 ("Sl. glasnik RS", br. 43/12) potvrđuje da je pravo na penziju stečeno pravo i zakonski se ne može opozvati ili obustaviti (par. 56) izuzev u slučajevima predviđenim članom 110 Zakona. Sud u tački 77 presude po ovoj predstavnci smatra da "postojeća stečena prava na penziju predstavljaju imovinu, a mešanje u mirno uživanje zakonom stečene imovine nije dopušteno".

U tom smislu, postupanje RF PIO zalazi i u domen krivičnog prava u smislu krivičnih dela protiv sloboda i prava čoveka i građanina iz članova 135 i 137; protiv imovine iz člana 203; protiv službene dužnosti iz člana 359, 361, 362 i 364; protiv prava po osnovu rada iz člana 163 (povreda prava po osnovu rada i prava iz socijalnog osiguranja), ali iz člana 308 - napad na ustavno uređenje a u smislu članova 1, 69 i 70 Ustava Srbije.

Prema Preporuci o izvršenju Saveta Evrope i evropskoj pravnoj praksi, izvršenja se sprovode za novčana potraživanja koja su neosporena: potraživanje je neosporeno samo ako se dužnik izričito saglasio sa njim na osnovu priznanja ili poravnanja u sudskom postupku. Tek tada i samo tada, sud potraživanje proglašava izvršnim i šalje podnosiocu izvršni dokument u svrhu sprovođenja izvršenja.

Pored Ustava, Zakona o PIO (članovi 6, 109 i 110), povređen je čak i (neustavni) Zakon o izvršenju i obezbeđenju čijim je članom 147 utvrdjeno da su od izvršenja izuzeta primanja po osnovu invalidskog osiguranja. Moj otac je bio invalidski penzioner. Najzad, ni Ustavom Srbije (član 91 stav2), ni Zakonom o komunalnim delatnosti nisu predviđena sredstva prinude pri naplati javnih dadžbina, već je utvrđen opšti princip prema kome građani namiruju svoje obaveze prema javnim preduzećima, a to je - njihova ekonomska moć. Ustav, dakle, jasno štiti građane od bilo kakvih potraživanja sve dok nemaju mesečni prihod dovoljan za dostojan život: gradjanin koji nema takav prihod, pravnom snagom Ustava nije dužan da plaća bilo kakva fiskalna ili parafiskalna zaduženja.

Tokom perioda od dve godine, koliko je trajala zaplena penzije, moj otac i ja smo bili dovedeni u nemogućnost podmirenja osnovnih životnih potreba (hrana, lekovi, sredstva za higijenu ...), u nemogućnost podmirenja ostalih životnih potreba (električna energija, troškovi PTT usluga, pribavljanje novih ličnih dokumenata kao što su lična karta i zdravstvena knjižica, neophodnih popravki u stanu, čime se dovode u opasnost i komšije - zbog poplave, na primer).

Sveukupno, dovedeni smo u nemoguće životne uslove do mere dovoljno ozbiljne, da potpada u okvire članova 23 stav 1 (zaštita ljudskog dostojanstva), člana 24 stav 1 (pravo na život) i člana 25 (nepovredivost psihičkog i fizičkog integriteta) Ustava Srbije: građanin kome se oduzmu sredstva za hranu i lekove i ostale životne potrebe je, sasvim slobodno se može reći, izložen pokušaju ubistva, odnosno teškom i apsolutnom kršenju Ustava i njegovih ljudskih prava.

Konstantan osećaj zabrinutosti i straha, nemir i stalna napetost, imali su za posledicu pogoršanje zdravstvenog stanja mog oca i, najzad, njegovu smrt. Od posledica moždanog udara je umro. Umro je sa zaplenjenom penzijom.

Možda to nikada neću moći da dokažem, ali umro je zbog jakog uznemirenja i opravdanog straha (svakog 10-og i 25-og u mesecu da li će primiti i tu mizernu penziju ili će mu izvršitelji uzeti i to) što ga je potpuno iscrpljivalo, pogoršalo njegovo zdravstveno stanje i na kraju dovelo do njegove smrti.

Za sahranu nisam imala novca. RF PIO pokriva samo deo pogrebnih troškova. U JKP "Pogrebne usluge" mi je rečeno da se obratim Centru za socijalni rad i da oni moraju da mi pomognu. Centar za socijalni rad me je odbio. U takvim okolnostima, praksa JP "Pogrebne usluge" je da porodicu preminulog potpuno isključuje iz bilo kakvog odlučivanja u vezi sahrane, pa je tako zbog nedostatka iznosa od oko 35.000,00 dinara, moj otac (iako bi mu po mestu stanovanja pripadalo mesto sahrane na Novom bežanijskom groblju) sahranjen na grupnom(!?) groblju Orlovača, oko 20 km daleko od mesta stanovanja njegove porodice; bez obavljene identifikacije; nemam pravo da posedujem ikakvu dokumentaciju o mestu i načinu sahrane; nije mi čak dozvoljeno ni njegovu odeću da mu odnesem, već je sahranjen - u vreći!?

Na kraju, želim da posebno naglasim sledeće: skandalozni Zakon o izvršenju i obezbeđenju ne primenjuje se na sve građane Srbije. Naime, kolektivni ugovori svih državnih organa, javnih i komunalnih preduzeća u sebi sadrže odredbu o "zaštiti zarade" prema kojoj je na zaradama zaposlenih u ovim institucijama dozvoljena prinudna naplata, ali samo uz vođenje sudskog postupka i pravnosnažnu sudsku odluku, samo uz njihovu saglasnost i samo do 1/3 njihove zarade.

Pri tome, njima su omogućene neverovatne privilegije na račun građana. Tako je, na primer, Skupština grada (kao osnivač komunalnih preduzeća) omogućila da se svim zaposlenima u komunalnim preduzećima uplaćuje dobrovoljno privatno penziono osiguranje i tako im obezbedila dodatnu sigurnost u starosti koju ogromna većina nas koja ih prisilno finansira - nema!?

Pored ove, zaposleni u komunalnim preduzećima ostvaruju i brojne druge privilegije, kao što su: pokrivanje troškova ogreva i zimnice, popravke i adaptacije stambenog prostora, troškove lečenja za njih pa čak i za članove njihovih porodica; osiguranje za slučaj bolesti i hirurških intervencija, stipendije za školovanje njihove dece...

Da se ove privilegije i ostvaruju dokazuju i izveštaji Državne revizorske institucije koja u svojim izveštajima o finansijskom poslovanju komunalnih preduzeća potvrđuje da ona u svojim bilansima iskazuju potpuno neprihvatljive stavke, kao što su - pored napred navedenih - i rashodi za rekreaciju, donacije i sponzorstva, troškovi jubilijarnih nagrada, reprezentacije, troškovi platnog prometa...

Ove privilegije nisu i ne mogu da spadaju pod komunalne usluge koje su građani dužni da plaćaju i koje ogromna većina sebi ne može da priušti. Skupština grada prekoračila je granice svojih ovlašćenja i više nego ozbiljno zašla u domen krivičnog prava. Takođe, krajnje je vreme da se neko pozabavi pitanjem samog postojanja "Infostan tehnologije" (čija provizija iznosi 9%) i tzv. objedinjene naplate koja nigde u uređenim zemljama ne postoji, obzirom da se "vezana" naplata smatra zabranjenim oblikom poslovanja jer se na taj način ostvaruje povećana a nezakonita dobit. Najzad, to zabranjuje i Zakon o zaštiti potrošača.

U prilogu dostavljam dokaze o svemu navedenom uz veliku molbu da ovo pitanje pokrenete, da se ono što se desilo mom ocu ne bi desilo nikome više.

Snežana Dimitrijević

Pariske Komune 61/56,

11070 Novi Beograd