Postdemokratija

Nobelovci u pokušaju

I za pokušaj se odgovara, ali se ne ulazi u istoriju. U svim zakonima sveta postoji kazna, naprimer, za ubistvo u pokušaju ili za pokušaj silovanja i pljačke. Sa druge strane, niko nikada nije ušao u istoriju zato što je imao nameru da pokuša da reši neki problem. A Vučić upravo to priželjkuje, da uđe u istoriju sa pokušajem za koji neće odgovarati, ako ne uspe. „Hoću da uđem u istoriju da sam bar pokušao da rešim problem, ako mogu. Ako ne mogu onda ne mogu, šta da se radi". Ne ide to tako, mali Alek, ni u životu a kamo li u državnim poslovima. Kad vodiš državu moraš da ponudiš konkretna rešenja i da budeš spreman da snosiš posledice, odnosno da se povučeš ako ta rešenja ne prođu, poručuje novinar Miodrag Isakov, bivši potpredsednik u Đinđićevoj Vladi i ambasador u Tel Avivu.

Piše: Mile Isakov

U prošlom broju sam napisao da je razgraničenje, u kratkom roku, postala nova najskuplja srpska reč, a sad možemo konstatovati da je za te dve nedelje postala i svetska. Naime, i mnogima u svetu je u međuvremenu došlo iz dupeta u glavu da je promena granica na Balkanu po etničkom principu praksa započeta odavno, te da sad nema opravdanja da se ne dozvoli još jedna na Kosovu. A nema ni zdravorazumnog razloga ako se Srbija i Kosovo tako dogovore. Čak je i Merkelova odustala od komandne izjave da nema promena granica, ali je zadržala izvesnu rezervu jer strahuje da se sa takvom praksom podela ne nastavi u Evropi i svetu. Naravno da će se nastaviti, ali ne zbog ovog slučaja, već zbog nacionalističkog duha koji je pušten iz boce u vreme rasturanja Jugoslavije i priznavanja Kosova. Sami ste zapržili čorbu gospodo, pa sad kusajte.

Drugo je pitanje da li su Vučić i Tači, Srbija i Kosovo, da li imaju ovlašćenja da o tome pregovaraju i dovoljno autoriteta i moći da sprovedu ono što su se njih dvojica očigledno već dogovorili i to uz saglasnost nekog moćnog pokrovitelja. Ne treba biti naivan pa poverovati da bi Vučić smeo da lansira razgraničenje kao svoju ideju i čak stav, da nije dobio befel od nekog veoma moćnog, i da bi to tako lako i brzo bilo aminovano od Amerike, a onda načelno odobreno i od Evropske Unije. Sumnjam na Trampa, koji inače ne daje ni pet para za odluke svojih prethodnika, a i šuruje sa Putinom. Razbucao je bezmalo sve bilateralne i međunarodne sporazume koje su potpisali Klinton i Obama, zašto ne bi i politiku prema Kosovu u čijem centru štrči spomenik Klintonu u nadprirodnoj veličini. Uostalom, njegovi ljudi su prvi izašli sa stavom da je sve što se dve zainteresovane strane dogovore prihvatljivo za Ameriku koja ne može i nema nameru da se u to meša. A i Merkelova je posle razgovora sa njime, ali i Putinom, promenila mišljenje. Znajući ponešto o Trampu, zaključujem da za Vučića i Tačija više nema nazad. Sad kad im je dao zeleno svetlo i uputstva, ima to da završe, ili će im dati otkaz, kao što je to nekad činio u svom rijaliti programu, a otkako je predsednik i sa svojim najbližim saradnicima.

Treće i za nas najvažnije pitanje je da li je to dobro za Srbiju, odnosno da li je to što Vučić eventualno dobije zaista dobitak za " našu zemlju i naš narod na Kosovu" kao što on govori. Da bismo dobili odgovor na to pitanje moramo znati koliko će to da nas košta. Šta bi tačno trebali da dobijemo, a šta za uzvrat da damo, šta Albancima sa Kosova, a šta onima koji će sve to da omoguće.

Imajući sve to u vidu, zaista ne razumem zašto Vučić i Tači kriju šta je tema njihovih pregovora, kad je sve jasno. Odnosno znam, plaše se. I jedan i drugi se plaše reakcije sopstvenog naroda, jer ne rade to u interesu države i naroda, već zbog svojih razloga i interesa, što zbog toga što su ucenjeni, što zbog svoje bolesne ambicije. Zato su se dogovorili da ne govore o tome šta su se dogovorili, nego o tome kako su pregovori teški, sa namerom da sebi pripreme odstupnicu.

Da mogu posle za sve da okrive drugu stranu i posrednike. Obojici će tako, ako uopšte izađu sa predlogom takozvanog kompromisnog rešenja, izgovor biti, da se nije moglo više zbog nerazumne druge strane i pristrasnosti sudija. Postigli smo maksimum u datoj situaciji, biće refren obojice, to je istorijski uspeh jer smo dobili to i to..., šta već koja strana može nazvati nekim dobitkom. Za Kosovo to je pre svega međunarodno priznanje, a za Srbiju parče Kosova. A zapravo za Vučića i Tačija nije ni važno kakvo je rešenje, njihov jedini cilj je da dođu do nekakvog sporazuma, kako bi njih dvojica oprala svoje biografije, dobila međunarodno priznanje i tako opstali na vlasti, a potajno se nadaju i Nobelovoj nagradi za mir. I uopšte nisu blesavi, jer imajući u vidu kako je i kome sve dodeljen Nobel u poslednje vreme, ne bi bilo ništa čudno da ga i oni dobiju, čak i ako izazovu rat.

Što se Vučića i Tačija tiče, sve su opcije u igri, ali ne bi da odgovaraju za eventualni neuspeh i posledice. Zbog toga ne otkrivaju karte, ne zato što ih kriju od suparnika u pregovorima, nego zato što ih kriju od sopstvenog naroda. Iza zatvorenih vrata oni igraju otvoreni poker, a građani i teritorije su žetoni. Od nas se kriju ulozi, a ne karte, jer kockaju se našim životima i sudbinom naše države. Ali i svojom, bili toga svesni ili ne.

Inače, jasno je da je razgraničenje zapravo priznanje Kosova uz nekakvu razmenu teritorije. Da bi pristao da severni deo pokrajine ostane u Srbiji, Tači zahteva kontrauslugu sa kojom bi mogao da ućutka svoje protivnike kod kuće. Traži deo Preševske doline, da bi, baš kao Vučić, i on mogao da kaže da je nešto dobio za ono što daje. Samo o tome se pregovara, šta ko treba da preda da bi nešto dobio. U tome je jedina "teškoća" u pregovorima, da li Vučić sme da pokloni još neki deo Srbije i koliki, odnosno da li Tači može da se odrekne severa. Oni bi sve to bez problema dali zarad višeg cilja, a to je njihov uspeh u pregovorima, bilo kakav, ali problem je što je teško utvrditi granicu tamo gde je nikad nije bilo. Dakle, glavno su se dogovorili, to je podela i razmena teritorija, sad se nadgornjavaju oko svakog sela i zaseoka u Preševskoj dolini. A sve je trgovina bez pokrića. Ne može se upotrebiti ona narodna, račun bez krčmara, jer njih dvojica su krčmari koji su sastavili račun, ali nema saglasnosti onih koji treba da plate, mada ni luk jeli ni luk mirisali.

Ne treba, dakle, biti mnogo pronicljiv da bi se shvatilo da je na pregovaračkom stolu podela Kosova, odnosno razmena teritorija, pa i stanovništva. Pregovori su, naravno, teški, kao što oba pregovarača uporno ponavljaju da bi sebi podigli cenu, ali samo oko kartografskih "sitnica", da li će granica na mapi biti koji santimentar gore ili dole, levo ili desno. Odnosno, da li će Srbija, osim Preševa, koje je čini se već otpisano, dati još malo ili malo više teritorije opština Medveđe i Bujanovac.

Ako već hoće da na kraju raspiše referendum o tome, a morao bi, bilo bi pošteno da Vučić već sad saopšti građanima o čemu se radi i zatraži odobrenje i podršku, u kom pravcu da nastavi pregovore i dokle može da ide, odnosno šta je crvena linija ispod koje nikako ne sme. Samo tako bi referendum imao smisla, da građani mogu da procene da li je ispoštovano ono što je obećano.

Jednostavno morao bi da izađe sa svojim planom šta želi da postigne i da proveri da li je suština projekta uopšte prihvatljiva, jer ako nije onda nema smisla ni da nastavi takve pregovore. A, ne da posle laže i maže šta je on zapravo hteo. Umesto toga on samo od svojih poslušnika dobija blanko podršku za sve što radi i namerava da učini, bez obzira što oni nemaju pojma šta je to. Oni njegovi sa Kosova, iz Srpske liste, to su čak otvoreno i priznali u svom ljubavnom pismu vođi, kada su saopštili da podržavaju svako njegovo rešenje, štagod to bilo, jer su uvereni da je baš to, što ne znaju šta je, najbolje za Srbiju i za njih, odnosno za Srbe sa Kosova, od čega su se odmah ogradili Moma i Rada Trajković, kao i iguman Dečana Sava Janjić. U isto vreme, za eventualni neuspeh unapred su okrivili opoziciju koja radi protiv toga. Nije samo jasno kako bilo ko može da radi protiv nečega kad ne zna šta je to. Naša opozicija je jednostavno apriori protiv svega što Vučić radi, kao što su njegovi za sve što on radi, ma šta to bilo.

Naravno, kad se objavi sadržaj kompromisa biće mnogo protivnika, ma kakav bio, ali uloga državnika je upravo u tome da preuzme odgovornost, što znači da mora da zauzme stav, da ga javno saopšti , da ga objašnjava i brani, i da na kraju podeli njegovu sudbinu. Ako bude uspeha, biće to njegova zasluga, ali ako ga ne bude, on će biti kriv i mora snositi posledice. Pravi državnik bi podneo ostavku, a onaj koji to nije biće svakako smenjen. Imajući u vidu ozbiljnost teme i sve moguće posledice u ovom slučaju, biće najuren usranim motkama. Ne može državnik da ulazi u tako velike, zaista istorijske, poduhvate, sa logikom da proba, pa ako ne uspe nikom ništa. Kao što Vučić kaže, "Ako uspem dobro, ako ne uspem opet dobro". Ne, nije dobro tako se igrati sa tako ozbiljnim stvarima.

Koliko je stvar ozbiljno neozbiljna najbolji je dokaz da je najglasnije podržavaju Ivica Dačić i Vojislav Šešelj, koji naglašavaju da su se oni upravo za to što se ne zna šta je oduvek zalagali.

Dačić misli na podelu Kosova, a Šešelj na razmenu stanovništva. To su naravno neistine, jer Dačić je najpre bio za rešenje kosovskog problema oružanom silom, potom za novi Ustav kojim se Kosovo proglašava neotuđivim delom Srbije za vjeki vekova, a tek u novije vreme za podelu Kosova. Inače, ta je ideja potekla od Dobrice Ćosića, a među političarima prvi ju je zagovarao Zoran Đinđić, još dok je Dačić bio u političkim pelenama. Nije pošteno da sad pokušava da se ugradi u taj, kako kaže, istorijski uspeh, što se o tome ponovo razgovara kao legitimnom predlogu.

Šešeljev slučaj suvišno je i komentarisati, ali istine radi treba reći da nije on bio za razmenu stanovništva, nego za proterivanje svih nesrba iz Srbije, za koje je već bio pripremio i sendviče za put. Onima koji treba duže da putuju do matične države dva, a onima koji treba da pređu manju kilometražu, kao na primer Mađari sa severa Vojvodine, samo jedan. A kad su Srbi na traktorima počeli da pristižu iz Hrvatske, nije im ponudio ni jedan sendvič. Sama činjenica da on podržava ovo što Vučić radi, znak je za uzbunu.