Na nišanu

Kako je šizofreni Aleksandar Vučić postao Aleksa Žunić

Potkazivač, doušnik, saradnik, intrigator ...

Informacije iz svog i tuđih dosijea, Aleksandar Vučić shvata kao ličnu polisu životnog osiguranja. Sve što ima, stekao je prevarama i spletkama, čiji tragovi su ostali u službenim beleškama Bezbednosno-informativne agencije i konkurentskih privatnih centara za prisluškivanje. Da bi ih sakrio, Vučić je spreman na sve, pa i da javno, pred televizijskim kamerama, zloupotrebljava službeni položaj, krši zakon i manipuliše državnim tajnama. Mora tako, s obzirom na sve prljave i krvave mrlje kojima je obeležio svoju političku i špijunsku karijeru.

Predrag Popović

Od uvođenja višestranačja do danas, mnogi političari su provlačeni kroz medijsko blato u koje su udrobljene tajne iz arhiva bezbednosnih službi. To je uvek bilo dozirano, bez fatalnih posledica.

Ipak, Vučić je u strahu jer zna šta je radio i, što je po njega još gore, nije jedini koji to zna. Za detalje iz svog zvaničnog dosijea u BIA ne brine mnogo, misli da su oni pod kontrolom. Mnogo veći problem mu predstavljaju informacije koje su godinama prikupljali privatni centri, a ne može da utiče na to ko će i kad da ih upotrebi. Pre svega, muku mu zadaje saznanje da je nestao deo arhiva Miodraga Rakića, zato je pokrenuo medijsku ostavinsku raspravu u kojoj se s Borisom Tadićem bori za to nasledstvo.

Snimak presretnutog razgovora Vuka Jeremića i Milana Roćena, koji su režimski mediji objavili pre nekoliko nedelja, pretvorio se u grudvu koja je izazvala lavinu. Iako se Vučić zaklinjao da nema veze s tom aferom, niko mu nije poverovao, pa ni obaveštajci iz stare garde, koji su ga upozorili da se ne igra vatrom, da postoje i snimci koji njega kompromituju. Vučić je uveren da mu prete snimkom tajnih sastanaka u vinskom podrumu u Jajincima, na kojima su zabeleženi njegovi pregovori s Borisom Tadićem i Miodragom Rakićem, nekoliko puta u prisustvu Tomislava Nikolića.

Pored priče o načinu na koji će se realizovati puč u Srpskoj radikalnoj stranci, tada je utvrđena i cena projekta. Samo jedna rata, koju je tražio Vučić, iznosila je 600.000 evra.

Snimke tih susreta imali su Vučić i Rakić. Sad Vučić ne zna kome je Rakić dao kopije. Zato je, nervozan, odlučio da odigra predstavu na Pinku, kako bi prezentovao moć da nekažnjeno zloupotrebljava arhiv BIA. Poruka je upućena prvenstveno Tadiću, koji mu je najsumnjiviji.

- Sad se Tadić i njegovi plaše sa čega još mogu da skinem oznaku tajnosti - slavodobitno je naglasio Vučić dan kasnije, tek da ne bude nedoumice kome i čime preti.

Uz javne, Vučić je bivšem predsedniku poslao i tajnu poruku: "Nemoj da prikažem snimak iz Mošine vile". Snimak je, navodno, napravljen u petak, 12. novembra 2010. godine. U luksuznu vilu na Fruškoj gori, koja je dugo važila za štab Bojana Pajtića, tada su došli Boris Tadić, Miki Rakić, Ivica Dačić, Snežana Malović, Miljko Radisavljević, Vuk Jeremić i Branko Lazarević.

Na sastanku, koji je trajao tri i po sata, napravljena je strategija kako da se iz afere "Šarić" izbaci "Telekom" i zaštite svi koji su učestvovali u nezakonitim radnjama. (Način na koji su uklanjani dokazi i kako je ceo dogovor upropastio Svetko Kovač, tadašnji direktor Vojno-bezbedonosne agencije, biće opisan u sledećem broju Magazina Tabloid.)

Vučićeva pretnja je dovoljno ozbiljna da uplaši Tadića, ali obojica znaju da bi zajedno potonuli kad bi počeli da se u medijima gađaju ovakvim tajnim snimcima. Pored toga što su im interesi, pa i učesnici u aferi, suviše isprepleteni, svesni su da isti kompromitujući materijal poseduje još neko, na koga ne mogu da utiču. Vučić i Tadić se drže za vratove, razmenjuju optužbe, ali paze da ne naruše ravnotežu straha.

- Vučiću bi bilo bolje da ćuti. Ako ne bude ćutao, ja ću nastaviti ovu borbu do kraja. Od njega zavisi - galamom je Tadić uzvratio na Vučićeve pretnje.

Umesto da ućuti, Vučić je odgovorio optužbama da je iz Tadićevog kabineta vođen prislušni centar, koji je opremu nabavio preko "Telekoma". Takvim pričama, Vučić je u aferu uvukao Tadićevog i svog pouzdanog saradnika Vladu Lučića, večitog direktora "Telekoma", Nenada Kovača i njegovog direktora Nikolu Petrovića. Kao u svim ostalim predstavama tog tipa, Vučić je pokušao da se predstavi kao žrtva nezakonitog prisluškivanja dugog dve i po decenije.

- Prvi put me na mere Državna bezbednost stavila 11. decembra 1995. godine. Rešenje je potpisao Jovica Stanišić, bez odluke suda. Tek šest meseci kasnije, odluku je potpisao Balša Govedarica, predsednik Vrhovnog suda Jugoslavije. Ta mera je kasnije ponavljana još dva puta - rekao je Vučić u skandaloznom intervjuu na televiziji Pink, kad je u direktnom prenosu čitao dokumente sa oznakom "državna tajna".

Naravno, lagao je.

Državna bezbednost je i pre tog rešenja, koje je prikazao na Pinku, držala Vučića na merama. Dokumentacija DB-a, koju poseduje redakcija Magazina Tabloid, pokazuje da je Vučić bio pod operativnom obradom, kako se navodi, "Vojislava Šešelja i drugih ekstremista iz redova Srpske radikalne stranke".

Operativci Trećeg odeljenja Centra Resora državne bezbednosti - Beograd, dugo su pratili Šešelja i njegove najbliže saradnike Tomislava Nikolića, Dragana Todorovića, Maju Gojković, Petra Panića i još neke.

U leto 1995. u izveštajima počinje da se pominje Vučićevo ime, da bi ubrzo i on bio stavljen na mere zbog "neprijateljske delatnosti i ekstremizma". Vučić je pod obradom ostao i tokom prvog boravka na vlasti, dok je bio ministar informisanja u vladi Mirka Marjanovića.

U službenim beleškama savršeno je opisan Vučićev psiho-profil. Osetljivim udbaškim očima ništa nije promaklo. Sve je zabeleženo - s kim je kontaktirao, kako je prikupljao i plasirao saznanja, protiv koga je spletkario i ko je radio protiv njega... Sve je tu, pa i podaci o Vučićevoj trgovini informacijama s pripadnicima DB-a.

Iako se ne navodi datum kad je postao saradnik, kao ni uslovi koji su mu ponuđeni, u dokumentima s oznakama "strogo poverljivo" i "službena tajna" citirane su informacije koje je on dojavljivao Službi. Izveštaji o Vučićevim aktivnostima opisuju ga kao sitnog intriganta, zainteresovanog samo za ostvarenje vlastitih ambicija. Kupovao je i prodavao ljude, jednako protivnike i najbliže saradnike, a nije se uzdržavao ni da u manipulativne svrhe upotrebljava i članove svoje porodice.

Čim se upustio u špijunske igre, Vučić je mrežu raširio na sve strane. U to vreme, 1995. godine, radikali su žestoko kritikovali režim Slobodana Miloševića. Vučić ga je optuživao da je izdao Srbe u Republici Srpskoj Krajini i da je za posledice "Oluje" odgovoran koliko i Franjo Tuđman.

Na mitinzima je skandirao "Slobo - ustašo", a tajno je kontaktirao sa Radmilom Bogdanovićem, bivšim ministrom policije, i izvesnim Stankom Vujovićem, za koga je tvrdio da je "vojnik Jovice Stanišića". Vujovića je obaveštavao o svim aktivnostima Šešelja i ostalih kolega iz vrha SRS-a.

U službenoj belešci Trećeg odeljenja Centra RDB - Beograd, zavedenoj pod brojem 71-0401, od 16. avgusta 1995, navodi se da je "Aleksandar Vučić obavestio Vojislava Šešelja da je napisao otvoreno pismo Slobodanu Miloševiću, koje će potpisati Tomislav Nikolić". Dva dana kasnije, Vučić je Vujovića obavestio šta se navodi u otvorenom pismu i kakve su primedbe imali Šešelj i Nikolić.

Tada se "vojniku Jovice Stanišića" požalio da Šešelj od njega traži da Miru Marković naziva "crvenom vešticom sa Dedinja". Vučić je tvrdio da mu to teško pada, pošto se kosi s njegovim kućnim vaspitanjem, ali ne sme da odbije naređenje. S druge strane, Šešelja je obaveštavao da ima saznanja da im Milošević sprema osvetu.

To je zabeleženo i u depeši od 22. novembra 1995, gde se ističe da je "Aleksandar Vučić posebno upozoren od strane oca, Anđelka Vučića, da vodi računa da ubuduće u svojim javnim nastupima ne iznosi kritički intonirane primedbe na račun predsednika Republike Srbije, s obzirom da, kako je naveo, ima pouzdane informacije da će 'doći do čistki i hapšenja' ljudi iz redova stranke". Na isti način kukao je stranim novinarima i diplomatama.

Već tada, na početku uspona u politici, Vučić je mnogo pažnje posvetio kontaktima sa strancima. Zbog animoziteta koji je pratio radikale, taj posao mu je bio otežan, ali ipak je uspeo da uspostavi solidnu komunikaciju s nekoliko diplomata. Ulaznicu u taj svet dao mu je Gabor Erčaj, tadašnji drugi sekretar u ambasadi Mađarske. Na ručkovima i večerama u ambasadi, zemunskom restoranu "Stara kapetanija" i novosadskim "Verigama", nastalo je prijateljstvo u koje je Erčaj, vremenom, uključivao i kolege iz drugih ambasada i međunarodnih organizacija.

Stranci su mogli svašta da čuju od mladog radikala s karakterom babe tračare. Vučić ih je obaveštavao o poslovnim kombinacijama Tomislava Nikolića i Dragana Todorovića, pa i o nekom Miroslavu Vasiljeviću, koji je bio izabran za predsednika Gradskog odbora SRS, za koga je tvrdio da se ponaša "bukvalno kao Hitler".

Kad su radikali osvojili vlast u Zemunu, Vučić se strancima žalio da je Šešelj privatizovao celu opštinu, pa je Petru Paniću i njegovom ocu Miodragu, tada narodnom poslaniku, nezakonito dodelio šest lokacija za kioske. Bio je toliko servilan da im je otkrio i da Šešelj namerava da iz stranke izbaci Nikolu Poplašena i Panteliju Damjanovića. Takođe, krajem 1997. strancima je dao informaciju da Šešelj u Slovačku putuje "pežoom 405", kao što je istaknuto u službenoj belešci Trećeg odeljenja Centra RDB - Beograd pod brojem 04239.

Šešelj je naslutio ili je, što je mnogo izvesnije, obavešten o tome šta njegov miljenik trtlja strancima, pa je od njega zahtevao da prekine privatnu komunikaciju sa diplomatama. Vojvoda je insistirao da svi odnosi budu zvanični, sastanci da se održavaju samo u ambasadi ili stranačkim prostorijama. Uzalud mu trud. Vučić je nastavio po starom. Saradnju sa strancima naročito je intenzivirao posle Šešeljevog odlaska u Hag. Kao što je nedavno priznao, uspostavio je vrlo bliske odnose sa Markom Čadežom, koji je tada radio u nemačkoj ambasadi. Sarađivao je i sa Žoržom Urioom, francuskim obaveštajcem, koji je tada bio u burnoj ljubavnoj vezi sa Suzanom Vasiljević, danas Vučićevom savetnicom za medije i sveprisutnom pratiljom na njegovim putevima i stranputicama.

Depeše američkih ambasadora, koje je objavio Vikiliks, pune su podataka o Vučićevim kontaktima sa zapadnim diplomatama i političarima. Još kao radikal, dok je predvodio proteste pred američkom abasadom zbog haške torture nad Šešeljem, Vučić je njihovim agentima sočno ogovarao svog vođu i njegovu suprugu Jadranku, koja ga je naročito nervirala nadmenim ponašanjem. Ogovarao ih je i u razgovorima s Polom Deningom, atašeom za štampu u vreme kad je na čelu američke misije bio Vilijem Montgomeri. Malo po malo, Vučić je uspeo da se preporuči za saradnju. Uz pomoć Montgomerija, čije lobističke usluge je zvanično, preko računa, plaćao 7.000 dolara mesečno, dobio je priliku da se proda Amerikancima.

Kao sa stranim diplomatama, Vučić je petljao i s vlasnicima domaćih medija. Iako je javno ogovarao Dragana Kojadinovića, preko određenih novinara Studija B, nudio mu je finansijsku pomoć u zamenu za prikrivenu medijsku podršku.

Vučić je na sebe preuzeo da obezbedi tri plate za sve radnike Studija B, ako bi u zamenu mogao da dobije termine za nastup u nekoliko emisija. Sa Miodragom Vujovićem, vlasnikom TV Palma, uspostavio je drugarske odnose, ali to ga nije sprečavalo da o njemu, naravno iza leđa, govori sve najgore. Mnogo oprezniji bio je sa Željkom Mitrovićem. I dok je Pink predvodio hajku na radikale, Vučić je s Mitrovićem razmenjivao tračeve o Šešelju i Miri Marković. Doduše, sudeći po izveštajima DB-a, to nije krio od vojvode.

Po zadatku, u interesu Službe, Vučić je plasirao glasinu da Žarko Korać priprema dvostruku sabotažu. Navodno, krajem 1995. nameravao je da najuri Vesnu Pešić i Vojina Dimitrijevića i preuzme Građanski savez Srbije, pa da organizuje kolektivno učlanjenje u Demokratsku stranku, kako bi pomogao da Dragoljub Mićunović dobije većinu i obori Zorana Đinđića. U to nije poverovao ni Šešelj, ali Vučić nije posustao, nastavio je da spletkari i s kolegama iz drugih stranaka.

Dok je, kao ministar informisanja u crno-crvenoj koaliciji, predvodio troturu nad opozicijom, Vučić je tesno sarađivao sa Srđom Popovićem, jednim od lidera pokreta Otpor. Policija i radikalski batinaši prebijali su aktiviste Otpora, hapsili ih i razbijali glave, a Vučić i Popović su razvijali špijunski biznis. Dobro su skrivali svoju toplu vezu. Vučić je koristio svaki medijski nastup da otporaše optuži za fašizam i izdaju države.

Da bi pojačao utisak o političkom i ličnom neprijateljstvu, montirao je i incidente na javnim mestima. Prilikom jednog, tobože slučajnog, susreta u "Sport kafeu", Andrej Vučić je provocirao Popovića. Seo je za susedni sto i kockicama "Milka" čokolade gađao vođu Otpora. Beogradska čaršija mogla je da se uveri kolika netrpeljivost vlada među njima. Malo ko je znao da su pola sata kasnije sedeli za stolom u Vučićevom stanu u "Ju biznis centru", u istoj zgradi u kojoj je živeo i Popović. Kao dobre komšije, smišljali su nove intrige u kojima su se ostrašćeni aktivisti tukli na ulicama, a oni ubirali marketinške poene.

Popović je prenosio informacije iz svoje organizacije i vrha Demokratske stranke. Otkrivao je detalje pregovora Zorana Đinđića s Vukom Draškovićem, Vojislavom Koštunicom i Nebojšom Čovićem, o tome koliko ko traži za učešće u koaliciji, kakve akcije planiraju, s kojim diplomatama sarađuju i ko ih finansira. Između ostalog, Popović je Vučiću rekao da Đinđić namerava da, ako Koštunica bude suviše zahtevan, na predsedničkim izborima kandiduje nekog drugog. Prva rezerva bio je Ivan Stambolić, a druga Miroljub Labus.

"Vučić je informisao Šešelja da je iz razgovora sa Srđom Popovićem saznao da je Đinđić imao kraći formalni razgovor sa predsednikom SAD, ali beznačajne sadržine i ocenio da će biti velika frka u DS-u, jer Slobodan Vukasanović dobija velike pare iz inostranstva kako bi na predstojećim predsedničkim izborima u DS-u pobedio Đinđića", navodi se u belešci Trećeg odeljenja Centra RDB - Beograd, od 9. februara 2000. godine, zavedene pod brojem 06444, sa oznakom "službena tajna".

Neke stvari je Vučić prećutao Šešelju. Recimo, nije ga obavestio da ga je Popović upoznao s dvojicom operativaca CIA, koji su zvanično bili raspoređeni u američkoj ambasadi u Budimpešti.

Vučićev informator iz Srpskog pokreta obnove bio je Milan Božić. Kao seoske torokuše, razmenjivali su stranačke tračeve. Vučić je prenosio abrove iz SRS-a - zašto se Šešelj posvađao sa Radom Trajković i Jorgovankom Tabaković, a zaštitio Draška Markovića, osuđenog za preprodaju kradenog cementa... S druge strane, Božić je opisivao kako je Danica Drašković izmislila svoju otmicu. Dok se cela Srbija digla na noge zbog vesti da ju je tajna policija kidnapovala, ona je sedela u stanu neke svoje prijateljice Mirjane, pila vino i smejala se.

Iz te udbaške saradnje, nastalo je prijateljstvo koje se neguje do danas. Srđa Popović sada, preko agencije Kanvas, organizuje antikineske proteste u Hong Kongu. Zbog toga, pošto su Kinezi izdašni Vučićevi abonenti, njihovi kontakti su se proredili, ali Popović dobija svu logističku i finansijsku podršku za svoje akcije. Bez velikih ambicija, Božić se zadovoljio udomljenjem na mestu predsednika Nadzornog odbora "Telekoma", gde dobija platu od 502.853 dinara, plus još 240.522 dinara za posao na Matematičkom fakultetu i Matematičkom institutu SANU.

Niko, pa ni Šešelj, nije mogao da odvikne Vučića od špijunskog spletkarenja. Pošto i sam voli da trkelja po tuđem đubretu, Šešelj nije imao ništa protiv da mu Vučić donosi sve što nađe u udbaškim kontejnerima, ali samo dok je mislio da ga može držati pod kontrolom. Povremeno, kad bi preterao s ogovaranjem stranačkih kolega ili kad bi saznao da i njega ofira, Šešelj je sankcionisao svog miljenika. Tragovi njihovih sukoba zapisani su u službenim beleškama Trećeg odeljenja beogradskog Centra RDB-a. U izveštaju o rezultatima primene mere TKTR (tajna kontrola telefonskih razgovora) od 17. jula 1996, pod brojem 71-0422, opisan je Vučićev razgovor sa Ksenijom Janković.

"Po Vučićevim rečima, nedavni sastanak Centralne otadžbinske uprave SRS bio je veoma buran, a glavni sukob izbio je između njega i Vojislava Šešelja, ne iznoseći pri tome detalje koji bi ukazali na suštinu problema. U iznetom smislu, dodao je, Šešelj mu je rekao da je on na suviše visokom mestu u stranci i da bi bilo dobro da se pričuva, na šta mu je Vučić odgovorio da nema čega da se čuva. Konstatujući da je Šešelj 'poludeo', Vučić je izneo i svoje razočarenje držanjem ostalih članova Centralne otadžbinske uprave, koji se nisu ni uključili u raspravu i jednoglasno su stali na Šešeljevu stranu", navodi se u izveštaju.

U službenoj belešci od 2. marta 1999. godine, ističe se da je Vučić bio uplašen da će doći do raskida vladajuće koalicije radikala sa SPS-om i JUL-om. Saradnicima u kabinetu naredio je da fotokopiraju svu dostupnu dokumentaciju, pa i onu koja nema veze s ministarstvom informacija. "Sve to može jednog dana da se iskoristi", rekao je Vučić i naglasio da se prikupljeni materijal ne nosi u centralu SRS-a, nego u njegov stan. I taj detalj potvrđuje da je Vučić oduvek igrao samo za sebe.

Nije poznato šta je uznemirilo mladog ministra protiv informisanja i zašto je pomislio da će pasti s vlasti, ali zna se da ga je Državna bezbednost i tada držala na oku. I njega, kao i Šešelja, i to još uvek pod sumnjom za "srpski ekstremizam". Iako su bili u vlasti, radikali nisu mogli ni da srede dobijanje vize svojim saradnicima. Prateći aktivnosti radikalskih ministara, operativci Trećeg odeljenja utvrdili su da je Šešelj, krajem jula 1999. godine, u više navrata kontaktirao sa Renatom Flotau, novinarkom nemačkog Špigla. Na njenu molbu, Šešelj je naredio Vučiću da joj izdejstvuje dozvolu za boravak u Srbiji. Nisu uspeli, njihovi šefovi iz DB-a tada im nisu izašli u susret.

Posle pada s vlasti, Vučić je ostao na operativnim merama, ali to ga nije sprečilo da trguje informacijama i ljudima. Nastavio je da sarađuje sa DB-om, ali sreću mu je pomutila pojava nelojalne konkurencije. Javnost još nije ni znala da postoji biće koje se zove Vladimir Popović, a Vučić je već proturao glasine o njegovom prislušnom centru u Birou za komunikacije DOS-ove vlade. Prema Vučićevim saznanjima, uređaje za prisluškivanje nabavio je Zoran Janjušević, Đinđićev savetnik za bezbednost i zvanični pripadnik Bezbednosno-informativne agencije. Na Popovićevom i Janjuševićevom nišanu nalazili su se, tvrdio je radikalski sekretar, svi politički protivnici, pre svih Šešelj i Koštunica, ali i Nebojša Čović, Velimir Ilić i mnogi kriminalci, tajkuni, sudije, advokati i novinari...

Sredinom 2002. godine, Vučić je preko posrednika obavestio Aleksandra Tijanića da ga prisluškuje Beba Popović. Da je informacija tačna, Tijanić se uverio tri dana kasnije, kad je Nataša B. Odalović, novinarka dnevnog lista Danas, objavila transkript svog telefonskog razgovora s Tijanićem. Niko nije poverovao da je sama snimala prepucavanje s Koštuničinim savetnikom. Isto se ponovilo i nekoliko meseci kasnije, kad je objavljen snimak Tijanićevog razgovora s Veljom Ilićem, a da će se to desiti prvi je znao Vučić. Nije utvrđeno ko mu je to rekao, ali može da se pretpostavi da je služba za koju je radio špijunirala Popovića.

U to vreme, Nedeljni telegraf je objavio transkripte presretnutih razgovora hrvatskog magnata Hrvoja Petrača. Petrač je, po nalogu hrvatskog državnog tužilaštva, praćen dve godine. Hrvatski i srpski obaveštajci dogovorili su se da stenograme njegovih telefonskih razgovora sa Stjepanom Mesićem i drugim hrvatskim političarima i tajkunima, plasiraju u srpske medije. Kako je to urađeno, objasnio je Vučić, ko bi drugi.

Pozivajući se na svoje izvore iz vrha BIA, otkrio je da je transkripte u Beograd doneo Globusov novinar Denis Kuljiš i predao ih Miloradu Škoriću, iskusnom operativcu BIA. Vučić je tvrdio da se srpska služba u akciju uključila samo da bi kompromitovala hrvatskog predsednika Stjepana Mesića. Možda nije u pravu, ali mora se priznati da je imao tačne informacije, što je dokazao još nekoliko puta.

- Sutra ne brini za naslovnu stranu, glavna vest biće ti general Perišić - rekao je Vučić autoru ovog teksta 13, marta 2002. godine, dan pre hapšenja tadašnjeg potpredsednika vlade Srbije i bivšeg načelnika Generalštaba Vojske Jugoslavije.

Vučić je, očigledno, znao šta se sprema. Verovatno ga je obavestio general Aco Tomić, tadašnji šef Uprave bezbednosti Vojske SRJ. Vučić je nedavno, u intervjuu televiziji Pink, potvrdio da je u to vreme kontaktirao s njim.

Uostalom, general Tomić je, nešto kasnije, izvršio upad u vladin Biro za komunikacije, kako bi sprečio prisluškivanje kabineta predsednika Koštunice. Nalog za tu akciju dao je, navodno, drugi Koštuničin savetnik za bezbednost. Posle promene vlasti, kad je Koštunica formirao vladu, na mesto direktora BIA postavio je Radeta Bulatovića.

- Formirali smo dve komisije, koje su utvrdile da je u primeni mera u prethodnom periodu bilo protivzakonitog ponašanja u službi. Utvrđeno je da je bilo uticaja određenih političara da se primenjuju mere. U okviru službe, niko nije snosio posledice zbog toga. Krivičnu prijavu BIA je podnela protiv Dušana Mihajlovića, bivšeg ministra policije, zbog osnovane sumnje da je izvršio krivično delo zloupotrebe službenog položaja i odavanja državne tajne. Mihajlović je dokumentaciju BIA, koja ima oznaku poverljivosti "državna tajna" uzeo i nije vratio, tako da se i dalje nalazi van poseda Agencije - rekao je Bulatović u intervjuu NIN-u i time potvrdio Vučićeve optužbe na rad BIA u vreme vladavine DOS-a.

Opsednut špijunskim misterijama, Vučić je kasnije optuživao Bogoljuba Karića da je koristio "Mobtel" za prisluškivanje svih i svakoga. Vučić je tvrdio da je Karić u Nemačkoj kupio prislušnu opremu vrednu dva miliona evra i da ju je instalirao na poslednjem spratu zgrade Pošte Srbije u Takovskoj ulici.

Međutim, tada se na sceni pojavio mnogo ozbiljniji igrač nego što su bili Popović, Janjušević i Karić. Da poseduje privatni prislušni centar, Vučić je optužio Ranka Tadića, zvanog Ranko Manijak, koji je bio brat od strica tadašnjeg predsednika Srbije Borisa Tadića.

Kako bi obojici Tadića pokazao da zna šta rade, Vučić je u jednim dnevnim novinama objavio oglas. Pod fotografijom neuglednog starijeg čoveka s bradom stajao je napis: "Traži se Čika Pera". Čika Pera je jedan od nadimaka koje je koristio Ranko Tadić. Oglas je naručio Orhan Dragaš, Vučićev intimus, koji takođe ima manijakalnu sklonost ka špijunaži i ostalim mutnim poslovima.

Prošlo je 15 godina od tada, Ranko Manijak je umro, ali Vučić i dalje nema mira od njega. To je i logično, pošto ne zna šta je sve Tadić snimio o njemu. Manji deo arhiva, Tadić je ostavio u nasledstvo Miodragu Rakiću, a veći je završio u sigurnim rukama Milovana Brkića, glavnog urednika Magazina Tabloid. Vučić ne zna šta se sve nalazi u tom materijalu, pa mora da strepi kad će i hoće li Brkić da skine oznaku tajnosti i objavi razne pikanterije iz vremena kad su Rakić i Vučić stvarali zlo koje danas uništava Srbiju.

U tom periodu, moralni dvojnici Rakić i Vučić, pored preuređenja političke scene, intenzivno su se bavili lovom na haške optuženike Radovana Karadžića i generala Ratka Mladića. Rakić je obezbeđivao institucionalnu logistiku i podršku stranih faktora, a Vučiću je zapalo ono što najviše voli, da cinkari svoje bližnje.

Kad je Luka Karadžić izazvao saobraćajni udes u kome je poginula devojka Branislava Rebić, Vučić mu je pružio svu pomoć. U njegovo ime pregovarao je sa tužiocima, sudijama i veštacima, obećavao je potpuno oslobođenje odgovornosti ili minimalnu kaznu, sve i svašta, samo da bi se zbližili, kako bi od Luke izvukao neku informaciju o tome gde se skriva njegov brat Radovan.

Nije poznato da li je preko Luke ili iz nekog drugog izvora dobio tražene podatke, ali zna se da je, neposredno pred konstituisanje vlasti Demokratske stranke i Socijalističke partije Srbije, u julu 2008. godine, Vučić obavestio svog drugara Darka Hudelista, da je sve spremno za hapšenje Radovana Karadžića. Prema Vučićevim instrukcijama, na naslovnoj strani zagrebačkog nedeljnika Globus objavljena je fotografija Radeta Bulatovića, za koga je napisano da je, odlazeći s funkcije direktora BIA, predao sve informacije o skrovištu i kretanju Karadžića. Tim spinom, Vučić je abolirao svog drugara Rakića i prebacio odgovornost za izdaju i hapšenje prvog predsednika Republike Srpske na Bulatovića.

Istu spletkarošku proceduru ponovio je tokom lova na Ratka Mladića. Kao sa Lukom Karadžićem, tako se zbližio i sa Darkom Mladićem, sinom generala s haške poternice. Darko se bavio prodajom tehničke opreme, pa je Vučić od njega naručivao kompjutere za Srpsku radikalnu stranku i svoje dnevne novine Pravda.

Pošto Darko Mladić, za razliku od Luke Karadžića, nije logoreični alkoholičar, verovatno od njega nije mogao da izvuče neku upotrebljivu informaciju, koju je mogao da odnese na dar Rakiću i stranim sponzorima. Ipak, uložio je mnogo napora u lov na generala Mladića. O tome su javno svedočili Aleksandar Stefanović, bivši Vučićev šef iz sekretarijata SRS-a, koji je opisao kako je išao u vinski podrum u Jajince, na tajne susrete s Vučićem i Rakićem. To je potvrdio i Bruno Vekarić, bivši zamenik predsednika Tužilaštva za ratne zločine, koji je rekao da su mu u potrazi za haškim optuženicima pomagali Nikolić i Vučić, "naročito ovaj mlađi". Posredno, to je priznao i Vučić kad je otkrio da je kontaktirao s ruskim diplomatom Olegom Dzidzom, koga je BIA držala na merama zbog čestih kontakata s Darkom Mladićem.

Ne zna se koliki honorar je dobio Vučić za svoje cinkaroške usluge. Cena sigurno nije bila mala. Da se razume u trgovinu ljudima, Vučić je dokazao još 2002. godine, kad se rugao Brani Crnčeviću što je Haškom tribunalu jeftino prodao svog drugara Milana Martića, bivšeg predsednika Republike Srpske Krajine. Martić se jedno vreme skrivao u Banja Luci. Pod pritiskom Vladimira Popovića, zvanog Beba, ucenjeni Crnčević je pristao da posreduje u pregovorima o Martićevoj dobrovoljnoj predaji. Dugo ga je obrađivao, dok nije uspeo da ga nagovori da se preseli u Srbiju, u selo Petina, na Jastrebcu, da bude pri ruci, dostupan za hapšenje i izručenje Tribunalu.

Martić je, na kraju, pristao, predao se i otišao na suđenje, da se ne vrati. Vučić je pričao da je Crnčević za tu akciju dobio samo 50.000 evra, koje mu je isplatio Vladan Batić. Malo je to, suviše malo za Vučićeve apetite, zato treba pretpostaviti da je on tražio i dobio mnogo više za pomoć u lovu na Karadžića i Mladića.

Da ne bi zaostajao za konkurencijom, Aleksandar Vučić je formirao vlasititi prislušni centar. Opremu mu je, po izuzetno povoljnoj ceni, prodao Nenad Kovač, zvani Neša Roming. Konačno je mogao da sam bira koga će i koliko da prisluškuje, da čeprka po tuđim tajnama i pomoću njih uništava karijere i sudbine svakoga ko mu se zameri.

Noći je provodio u vinskom podrumu, preslušavajući snimke presretnutih razgovora i čitajući stotine strana transkripata. Kao iskusan udbaš, na merama je držao najbliže saradnike, uključujući i Nešu Rominga, kuma Nikolu Petrovića, a naročito Tomislava Nikolića.

- Vučić je platio 35.000 evra opremu za prisluškivanje. Od Vučića sam dobijao snimke telefonskih razgovora Tomislava Nikolića i Borisa Tadića. Donosio mi je to u Hag - priznao je nedavno Vojislav Šešelj.

Arhiva kojom raspolaže Vučić, iako nekompletna, bogatija je od zvaničnih izveštaja BIA. Sve što je nasledio od Radomira Markovića i Mikija Rakića, kao i ono što je sam pribavio otkad je opet zaseo na vlast, Vučić upotrebljava za obračune s političkim protivnicima, koalicionim partnerima, najbližim saradnicima, kriminalcima i tajkunima koje reketira, sudijama i tužiocima, a naročito prema nepodobnim novinarima.

Iz tog mračnog deopa izvukao je snimke sastanaka Ivice Dačića i Rodoljuba Radulovića, zvanog Miša Banana, kako bi kriminalizovao i oborio cenu svom nesrećnom savezniku. Još prljavijim podvalama udarao je po Vojislavu Šešelju.

U jednom svom nedeljniku, specijalizovanom za mulj, objavio je vest da se Jadranka Šešelj švaleriše s nekim pripadnikom obezbeđenja SRS-a. Iako sam neprestano kuka zbog nepostojećih napada na članove svoje porodice, beskrupulozno, bez mrve ljudskog dostojanstva uništavao je živote svima koji bi mu zasmetali.

Objavio je medicinske nalaze dece Saše Radulovića. Supruzi Dragana Đilasa doturio je listing telefonskih poziva, da se uveri kako je muž vara.

Na isti način pokušao je da kompromituje i Tomislava Nikolića. Dok su bili u opoziciji, kao vrli naprednjaci, pustio je priču o milionskom kreditu koji je Nikolić dobio od Hipo Alpe Adria banke za kupovinu stana u tzv. pametnoj zgradi. Iz senke, plasirao je informacije o stanovima Radomira i Branislava Nikolića, njihovom voznom parku, pa i intimnim avanturama. Tu praksu je nastavio i po dolasku na vlast.

Ipak, privremeno je morao da obustavi šaptačku diverziju, kad je Nikolić pokazao zube. Jedna njihova prepirka u centrali SNS-a prekinuta je Nikolićevom tvrdnjom da on ne mora, za razliku od Vučića, da se skriva od kriminalaca od kojih je uzeo novac, tobože za stranačku kampanju. Vučić je, po običaju, podvio rep i odmah počeo da kuje osvetničku zaveru. Prvo je odradio medijsku pripremu. U strogo kontrolisanim novinama objavio je vest da je "odmetnuta frakcija pripadnika MUP-a Srbije" 28. oktobra 2012. izdala nalog da se prisluškuju telefoni njih dvojice, Nikolića i Vučića.

- Pre tri dana otkrili smo da je jedna grupa po nalogu MUP-a, iz Uprave kriminalističke policije, prisluškivala najviše državne funkcionere, uključujući predsednika Tomislava Nikolića i mene. Pokrenuće se opsežna istraga i vrlo brzo ćemo utvrditi o čemu se radi. Ne bih dalje da govorim o tome ko su oni. Neko je sigurno očekivao da ću da živim u žabokrečini, da ne menjam ništa i da se ne zameram nikome. A, mnogima sam se zamerio. Svoj i život moje dece pretvorio sam u pakao. Dirnuo sam u osinje gnezdo, ali nemam straha. Nemam čega da se krijem i koga da se plašim, jedino brinem da se ne osramotim pred narodom - rekao je Vučić.

Naravno, od opsežne istrage nikad nije bilo ništa. Spletku je iskoristio samo da izvrši smene u UKP-u i BIA, sa čijeg čela je oterao Nebojšu Rodića, za koga je verovao da dotura informacije Nikoliću. Zadatak da kompromituje Nikolića, Vučić je poverio Šešelju, koga je brifovao podacima o njegovim ljubavnicama, vanbračnoj deci,

Od tada, Vučić je potpuno privatizovao Bezbednosno-informativnu agenciju, koju je pretvorio u servis za zaštitu sebe, svojih rođaka, kumova i saradnika od odgovornosti za teška krivična dela, kao i za napad na sve kritičare. Tajna policija je oduvek upotrebljavana u političkim obračunima, ali nikad brutalno kao sad. Za takvu namenu, Vučić je regrutovao prikladan kadar. Na mesto direktora BIA postavio je opskurnog kruševačkog keramičara Bratislava Gašića. Državnu bezbednost poverio je Marku Parezanoviću, a ostale funkcije podelio je kompromitovanim i ucenjenim nesrećnicima ili početnicima, koji ne znaju u šta su se upleli.

Svi normalni ljudi, koji su profesionalno obavljali dužnost, ili su napustili službu ili su raspoređeni na mesta instruktora.

Kao uvek, kao svuda, tako i u BIA opstaju i grupe čiji pripadnici više drže do zakona, nego do naloga poremećenog diktatora. Njih se Vučić najviše plaši, zna da oni kopiraju dokumentaciju, arhiviraju je i pripremaju za upotrebu kad dođe vreme za svođenje računa.

Dokazi Vučićevih zločina postoje, ostaje samo da, posle promene vlasti, oslobođeno pravosuđe počne da radi. Uskoro, kad se to desi, Vučićev sramni dosije biće bogatiji za presudu, koja će ga na duži vremenski rok odvojiti od normalnog sveta.