Pogled iz Moskve

Napadi Zapada na pravoslavlje i Ruski svet nemaju samo ekonomske razloge

Idealisti sa minusom

Državni sekretar SAD Majkl Pompeo se 23. oktobra ove godine sreo u Vašingtonu sa Sergejem Dumenkom - raskolnikom, koji sebe naziva „mitropolitom Epifanijem" i predvodi tzv. „Pravoslavnu crkvu Ukrajine" (PCU), koju skoro niko ne priznaje u pravoslavnom svetu. On je u potpunosti podržao „Epifanija" i njegov raskol, čestitao Dumenku na dodeli još jedne nagrade, zajedno sa njim dao brojne izjave.

Piše: Igor Druz

To uopšte nije prvi kontakt Pomepa sa „Epifanijem". Državni sekretar SAD bio je jedan od prvih koji mu je čestitao na izboru za mesto poglavara „PCU". Tada, u decembru prošle godine, Pompeo je imao telefonski razgovor sa „mitropolitom Epifanijem", pritom cinično pozvavši na „uvažavanje mogućnosti svih Ukrajinaca da ispovedaju (religiju) po sopstvenom izboru". Ali, samo stvaranje „PCU" bilo je deo antihrišćanskih političara, u trenutku kada apsolutna većina Ukrajinaca podržava kanonsku Ukrajinsku pravoslavnu crkvu Moskovske patrijaršije.

Nezakonita odluka Sinoda Grčke pravoslavne crkve kojom priznaje „PCU", nesumnjivo nije bila doneta samostalno. Početkom oktobra, neposredno pre nesrećnog zasedanja Sinoda, Pompeo je posetio Grčku, gde je „štapom i šargarepom"izvršio pritisak na crkvene i svetovne vlasti ove zemlje, tražeći od njih legitimizaciju ukrajinskog raskola.

Štaviše, Pompeo je 4. oktobra posetio i Severnu Makedoniju, takođe radi podrške raskolnicima. Tokom te posete, Pompeo je posetio Ohrid gde se prvo susreo sa Ohridskim arhiepiskopom Stefanom Veljanovskim, poglavarom raskolničke „Makedonske pravoslavne crkve". Do susreta ovog bivšeg direktora CIA sa predstavnicima Srpske patrijaršije koje još uvek proganjaju makedonske vlasti, naravno nije došlo...

Očigledno da je pomenuta poseta postala još jedna pretnja usmerena prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi koja, uprkos pritiscima SAD, odbija da prizna ukrajinske raskolnike. A još ranije, Pompeo je posetio Crnu Goru, u kojoj u Srpskoj crkvi postoje problemi sa crnogorskim raskolom... Ako pogledamo na šta troši svoje vreme čovek koji određuje spoljnu politiku najmoćnije države sveta, uočićemo da nije ograničen samo na mešanje u unutrašnje poslove Ukrajine i Balkana. Tokom svoje posete Bliskom istoku, 23. marta 2019, državni sekretar SAD sreo se sa bejrutskim mitropolitom Ilijom (Antiohijska patrijaršija), piše Romfea. Pompeo je u svom saopštenju povodom ovog susreta, kao i uvek, demagoški pomenuo da je sa mitropolitom Ilijom razgovarao o „značaju zaštite i podrške verskoj raznolikosti".

U stvari, mnogi eksperti su više puta govorili o pokušajima SAD da unesu raskol u jednu od najstarijih pomesnih pravoslavnih crkava, Antiohijsku, delujući po ukrajinskom scenariju, odvajanjem od Damaska Bejrutske mitropolije, sa čijim se poglavarom Pompeo i susreo. Istina, ovoga puta nije uspeo u tom naumu.

I to je tek vrh ledenog brega. Zvanični predstavnici Ruske pravoslavne crkve (RPC) tvrde da u svakoj američkoj ambasadi u pravoslavnim zemljama postoje lica koja se bave podrškom raskolu i raskolnicima.

Postoje podaci o finansiranju raskolnika od strane vlade SAD i EU, kao i Sorosa. Ovde se jasno vidi ne samo neka politička kalkulacija, već mistična zavist prema hrišćanstvu, tim pre što se njegovim iskorenjivanjem rukovodstvo SAD bavi na svojoj teritoriji, dozvoljavajući podizanje spomenika satani, tužeći i maltretirajući u državnim medijima one, npr. koji istupaju protiv propagande perverzija.

Kao što je poznato, zvanično „satanistička crkva" u SAD je registrovana još daleke 1966. godine i mnogi predstavnici američke elite čak i ne skrivaju svoju pripadnost antihrišćanskim tajnim društvima.

Naravno, neko može da proglasi da podržavanjem raskola pravoslavlja „američka buržoazija želi efikasnije da iskoristi pravoslavnu crkvu u cilju eksploatacije narodnih masa", ili nešto tome slično. Ali, dovoljno je setiti se važnih datuma svetske politike, da bi postalo jasno da oni ne mogu da se objasne nikakvim pragmatičnim proračunima, već samo antihrišćanskim ritualima.

Setimo se, na primer, Jugoslavije. Ujedinjene snage SAD, Nemačke i drugih zemalja Zapadne Evrope, iz nekog razloga bombardovale su Beograd na Cveti, koje su 1999. padale u isto vreme kad i katolički Uskrs. Da bi istakli svestan izbor datuma agresije, bombe koje su padale na Beograd bile su ukrašene podrugljivim natpisom, koji se ne može objasniti nikakvim merkantilnim interesima: „Srećan Uskrs!"

Uzgred, prvi napad Hitlerovih snaga na Jugoslaviju bio je na pravoslavni Uskrs, 6. aprila 1941. Tri godine kasnije, na pravoslavni Uskrs, 16. aprila 1944. Amerikanci su izveli vazdušni napad na Beograd, tada još uvek pod nemačkom okupacijom koja je trpela aktivan partizanski otpor.

Toga dana je cela vazdušna divizija teških bombardera sa karakterstičnim imenom „Oslobodilac" na jugoslovenske gradove izručila hiljade bombi od kojih je samo u Beogradu poginulo 1160 ljudi, uglavnom civila. Ukupno je bilo devet takvih naleta - po numerologiji, ovaj broj se smatra brojem smrti...

Mogu da se setim nedavnih događaja kojima sam i sam svedočio, i koji su izazvali savremenu svetsku krizu: Majdan koji je organizovan pod nadzorom Stejt departmenta, kaznenu operaciju ukrajinske vojske protiv pobunjenog Donbasa. Često su najkrvaviji događaji iz ovog niza padali upravo na pravoslavne praznike. I prvi krvavi napad na pobunjeni Slavjansk dogodio se ne bilo kada, već upravo na Uskrs...

Nažalost, veliki deo naših sunarodnika do danas živi kao zatočenik marksističkih i liberalnih mitova o tome da je glavna motivacija svetskih političara određena ekonomskim interesima. Ali, to je karakterističnije za postsovjetske skorojeviće, nego za realne velike zverke svetske politike.

Sa stanovišta ekonomskih interesa, sa stanovišta ozloglašene „Maslovljeve hijerarhije potreba" koju su prihvatili liberali, a po kojoj su za čoveka najvažniji komfor i bezbednost, ponašanje predvodnika svetske politike i biznisa trebalo bi da bude potupno drugačije. Oni već imaju ogromnu količinu novca i drugu imovinu. Sa gledišta komfora, trebalo je da odavno napuste nervoznu i tešku borbu za uništenje Rusije i crkve, ali ne, oni se bore za to, bukvalno „ne štedeći svoje snage".

Jedan od najvećih „idealista", koji prezire komfor, bezbednost i novac, kojeg sam video u svom životu, bio je Zbignjev Bžežinski.

U vreme njegove posete Kijevu, 2005. godine, uspeo sam da se sretnem s njim zahvaljujući novinarskoj legitimaciji. U to vreme on je imao 77 godina, bio je prilično bogat, veoma uticajan, iako nije zauzimao zvanične pozicije. Sa gledišta materijalnih zadovoljstava, trebalo je da se odmara na lovorikama, da udobno i mirno živi na svom imanju, ne trošeći svoje snage na stvaranje novog svetskog poretka. Ali, Bžežinski nije bio takav!

Radi prihvatanja njegovih ideja, ovaj član Trilateralne komisije poznate po svom globalnom uticaju, stalno je leteo po celom svetu, organizovao nove nemire i ratove, sve vreme je pisao članke i držao govore, ne misleći na svoje zdravlje. Ubeđena sam, da je na vreme otišao u penziju, uz sav komfor i najbolju medicinsku negu na svetu koja mu je bila dostupna, lako je mogao da živi minimum do sto godina, a ne do 89.

Bžežinski je bukvalno „izgoreo na poslu", bio je, bez ikakvih navodnika, pravi udarnik. Udarnik koji je radio na dehumanizaciji čovečanstva; ali bio je to veoma težak, naporan, intenzivan, i ne uvek i bezbedan rad.

Bio je veoma principijelan, uvek je lako stavljao na kocku sopstveni život zbog svojih antihrišćanskih i antiruskih ideala. On je bio hrabar čovek, koji je posećivao mnoga svetska žarišta. Svojevremeno se sreo i sa Bin Ladenom, koji je u to vreme radio za CIA i bavio se podrškom avganistanskim pobunjenicima. Kao što je poznato, za svog glavnog neprijatelja posle raspada SSSR-a proglasio je pravoslavlje...

Da bih se sreo sa ovim „običnim univerzitetskim profesorom" morao sam da prođem tri (!) bezbednosna kontrolna punkta, a na svakom su me proveravali detektorima za metal i pretresali. Pre tog susreta, tada skoro osamdesetogodišnji Bžežinski, proveo je besanu noć, nakon prelaska kroz nekoliko vremenskih zona, a pred njim su bili naporni sastanci. Bez obzira na to, da bi uverio u svoje rusofobne i antipravoslavne poglede okupljene kijevske političare, društvene aktiviste i novinare, on je sa njima proveo tri sata tokom kojih je govorio jasno i precizno, ali i odgovarao na pitanja. Ni o kakvoj „materijalnoj koristi" od takvog napora i razgovora ne može biti - nikakvi honorari ne mogu da kompenzuju tako, za zdravlje starog čoveka, ubistven raspored koji skraćuje život. Uostalom, on je već bio obezbeđen sa finansijske strane...

Između ostalog, urezale su mi se u sećanje njegove „dobre želje" da Ukrajina postane „platforma Zapada" protiv Rusije. Kao što je poznato, to se i dogodilo, ostvarili su se napori ovog starca, koji je odbacio mirnu starost zbog borbe sa Rusijom.

Odrasli ljudi i greše na odrasli način... Liberali nemaju vere. Njihov bog je - stomak. To je ideologija malih, ravnodušnih ljudi, razočaranih u svaki ideal i suštinu života. Liberali, koji negiraju nesebičan rad svetaca, negiraju i nesebičan, u materijalnom smislu, rad satanista. Ne satanista koji noću muče mačke na grobljima, već pravih visokopozicionarinih đavolovih službenika. Ali, oni koji upravljaju liberalima, sve dobro znaju...

Navešću niz potpuno očiglednih i poznatih činjenica o okultnim igrama visokopozicioniranih ljudi i to samo u poslednje vreme.

U vreme prve posete Ukrajini patrijarha moskovskog i cele Rusije Kirila, ispred Kijevsko-pečerske lavre postavljeni su skupi reklamni bilbordi prozapadnog kijevskog liberalnog časopisa Komentari sa njegovim naslovnim stranama. Tamo je pisalo: „666 najuticajnijih ljudi u Ukrajini". Kampanja kojom je reklamiran konkurs „666 najuticajnihih ljudi" pompezno je vođena u celoj zemlji. Izlišno je pitati zašto su pred dolazak patrijarha neke sile poželele da baš na trasi njegove posete postave, štampan najkrupnijim fontom, upravo taj broj, a ne npr. 100 ili 555...

Nejtan Rotšild je 1985. godine otvoreno rekao u jednom intervjuu: „Zlato je za idolopoklonike, a ne za nas. Sve dok postoje idolopoklonici, a oni su važniji od zlata, naš cilj nije u opasnosti." Ove Rotšildove reči su prilično poznate, ali se obično tumače primitivno, kao izazov obmanutim ljudima koje je ovaj superoligarh uvek spreman da obmanjuje. A u stvari, on je gotovo doslovno citirao Psaltir: „Idoli pagana su srebro i zlato" (Ps. 134:15). Rotšild je govorio o tome da je monoteista jači od primitivnih pagana. Da, čak i satanista je jači od velikog deteta koje je dobilo pristup vlasti i koje misli samo u kategorijama kupovine za ličnu upotrebu sve novih igračaka - limuzina, vila, jahti, što je karakteristično za postsovjetsku „elitu".

„Odrasli" magnati misle u kategorijama istorije i svog mesta u njoj, planiraju korake za generacije koje dolaze. Zapadni vladari - ljudi su uistinu zreli, iako sa predznakom minus. Kao što je o sebi izjavio jedan američki oligarh: „Milioneri razmišljaju o svojim milionima, milijarderi - o duši i politici."

Istoriju ne stvaraju ljudi koji su više vođeni ekonomskim razlozima.

I dok Rusija ne izađe iz lutanja po lavirintima „naučnog materijalizma", dok glavni motiv i „vrha" i „dna" ne postanu vera i patriotizam, šansi za pobedu i preporod kod nas, nažalost, neće biti.

Ukrajini, koja je izgubila borbu protiv Severnog toka 2, niko u Evropi neće pomoći

Da li će ostati praznih ruku?

„Ukrajina je pobedila u borbi protiv Severnog toka 2", takav čudan zaključak je izašao u nemačkom nedeljniku Velt, u komentaru na odluku Danske da odobri izgradnju dela gasovoda na svom kontinentalnom pragu (produženi deo kopna koji se nalazi ispod površine plitkog mora); po rečima komentatora, Danska je „poslednja prestala da se protivi izgradnji".

Piše: Andrej Sokolov

Di Velt priznaje da nisu uspeli pokušaji zapadnih država u ometanju realizacije projekta, a ipak, po njegovom mišljenju, delovanje SAD je omogućilo da se uspori izgradnja gasovoda, što je navodno dalo Ukrajini „važnu prednost" tokom pregovora sa Rusijom o produženju ugovora za tranzit gasa, koji ističe krajem 2019. Kako tvrdi autor teksta, do ovog trenutka još nije završeno polaganje cevi Severnog toka 2, što će prinuditi Moskvu da zaključi sa Kijevom novi dogovor pod uslovima koji odgovaraju ukrajinskoj strani.

Autor članka, u stvari, pušta mašti na volju: nije bilo značajnog kašnjenja i nikakve „pobede Kijeva" nema u tome. Takvo mišljenje je na talasima radija Sputnjik izneo Aleksej Zubec, direktor Instituta za društveno-ekonomska istraživanja Univerziteta za finansije pri Vladi RF.

„Krajnji rok za davanje odobrenja za gradnju bio je 1. novembar, to jest oni su ispunili rokove. Da oni nisu dali odobrenje, organizatori Severnog toka 2 bi imali osnove da podnesu tužbu danskom pravosuđu, jer bi to narušilo konvenciju OUN za postavljanje gasovoda u međunarodnim vodama - tamo su jasno određeni uslovi za odbijanje. Nije bilo razloga za odbijanje: ne tako davno, Danska je dozvolila prolazak gasovoda iz Norveške do Poljske, upravo u toj zoni. Kašnjenje u izgradnji Severnog toka 2 nije bilo duže od dve nedelje. Govoriti o tome da će to na neki način uticati na pregovore o sporazumu za tranzit ruskog gasa preko teritorije Ukrajine, prilično je čudno", primetio je Aleksej Zubec.

Po njegovom mišljenju, ukrajinske pozicije u pregovorima za novi tranzitni dogovor su „izuzetno slabe". A njeni zahtevi „precenjeni, previsoki i bez osnova. Ukrajina želi da zaključi dogovor na 10 godina sa minimalnim protokom ruskog gasa na nivou od 60 milijardi kubnih metara godišnje, što je potpuno nerealno. Rusiji to nije potrebno."

Žrtva geopolitičke igre

Ovu, za Ukrajinu tužnu istinu, izgleda da počinju da shvataju i u ovoj državi. Kijev definitivno gubi u „gasnom ratu" protiv Rusije, izjavio je na tv kanalu „112 Ukrajina" deputat Vrhovne rade iz partije Opoziciona platforma - Za život, Oleg Vološin.

„Mogu samo da aplaudiram lukavstvu Moskve", rekao je on. Po Vološinovim rečima, ranije su u Rusiji smatrali da kroz Ukrajinu „ne treba ništa da prolazi", ipak danas Moskva poziva na dogovor, kako bi se transport gasa i dalje odvijao pod obostrano korisnim uslovima.

Parlamentarac je izrazio uverenost u to da Rusija želi da sačuva tranzit gasa, ali da Ukrajina to sprečava. Istovremeno, Moskva pokazuje da „neće nikome ništa dati". Po Vološinovim rečima, Evropa će kriviti Ukrajinu ako ne bude produžen ugovor o tranzitu gasa.

Kao što je poznato, tranzitni ugovor Rusije i Ukrajine koji je još uvek na snazi ističe 31. decembra, a Moskva i Kijev se do ovog trenutka nisu sporazumele o uslovima novog dogovora. Ruski predsednik Vladimir Putin je početkom oktobra izjavio da je Moskva spremna da potpiše ugovor sa Ukrajinom o gasu, ako ona pre kraja godine implementira evropsko zakonodavstvo.

Stručnjak za gasne odnose, Jurij Koroljčuk iz kijevskog Instituta za energetska istraživanja, piše na stranicama ukrajinskog izdanja časopisa Ekspert da je ukrajinska energetska kompanija postala igračka u rukama političkih biznis-snaga iz SAD, Rusije, pa čak i Danske, gde se svaka strana zalaže za svoje interese.

U Kopenhagenu, na primer, opada proizvodnja gasa. Sve donedavno, proizvodnja gasa u Danskoj je pokrivala sopstvene potrebe za ovim energentom, a sada moraju da ga uvoze.

Zato je, kako smatra Koroljčuk, ova zemlja sprovela, po svemu sudeći uspešne pregovore sa Berlinom, povodom kupovine gasa iz Nemačke, koji će ona dobiti iz ruskog Severnog toka 2. Smisao ove zamršene igre je u - popustima na sirovine.

Prema rečima autora, mnogo lakše je snaći se u gasnom konfliktu Vašingtona i Moskve. Borba se vodi za Evropu, i za perspektivno kinesko tržište, koji su interesantni obema suprotstavljenim stranama. Ukrajina ima ulogu sredstva u ovoj borbi.

Kako je objasnio pomenuti ekspert, za sledećih deset godina Peking može povećati ukupnu potrošnju „plavog" goriva na 100 milijardi kubnih metara. Taj primamljiv komad žele da uzmu i Rusija, sa gasom iz gasovoda, i Vašington sa svojim tečnim prirodnim gasom.

U ovom trenutku, tom cilju je bliže Ruska Federacija, koja je već pustila i gasom napunila magistralu „Snaga Sibira". Izgubivši (za sada) na ovom „krilu", SAD su pokušale da se vrate u igru na Severnom toku 2, koji se zida u zoni njihovog direktnog uticaja.

„Moskva skoro da je postigla svoj cilj, pokorila je Kinu. Kratkotrajni uspeh Ukrajine, koji je nestao dobijanjem dozvole od Danske za izgradnju cevovoda, bio je u tome što se neko vreme podudarao sa američkom pozicijom", prinuđen je da prizna ukrajinski stručnjak. „Kijev je", po njegovim rečima, „ostao sam naspram tako opasnog i uticajnog protivnika kao što je Rusija."

Evropa im neće pomoći

U Evropi, koja se bavi svojim složenim problemima, niko više nema nameru da pomaže Ukrajini. Na ukrajinskoj tv Espreso, hrvatska književnica i društvena aktivistkinja, Slavenka Drakulić je bez uvijanja izjavila:

„Treba znati da Evropa nije jedinstvena i da ne liči na staru tetku koja sedi negde u zapećku i uvek je spremna da pomogne svom malom nećaku iz Ukrajine. Istovremeno, u vašoj zemlji ima mnogo različitih interesa. Vi niste deo EU, ovde je jak uticaj Rusije, i vi tragate za povoljnom situacijom. Ali, po mom mišljenju, u svetu je za to veoma nepovoljno vreme. Evropa ima probleme sa Bregzitom, s druge strane, u Americi je Tramp, u Velikoj Britaniji Džonson, to je sve prosto katastrofa. Cvetaju nacionalizmi u Evropi, a posebno u Istočnoj i Centralnoj Evropi. To je sve eksplozivno, mogući su potresi, i mi ne znamo šta će se dalje desiti, mi ne znamo šta može da bude sa Bregzitom, sa Irskom itd. Ovo je, samo po sebi, veoma nemirno vreme za Evropu, zato sada, čini se, niko ne brine šta će se desiti u Ukrajini."

Isto smatra i poznati ukrajinski tv novinar Dmitrij Gordon. „Evropa se", rekao je on u intervjuu za MK, „umorila od Ukrajine, Makron i Merkel se kreću koritom ruske politke, izgradnja Severnod toka 2 za Ukrajinu je katastrofalna, Rusiju su vratili u Parlamentarnu skupštinu Saveta Evrope, mislim da će joj uskoro i sankcije ukinuti..."

„Evropa se ponaša u duhu najboljih tradicija Čemberlena, Daladjea; treba poznavati i proučavati istoriju, tada će biti jasno da se sve ponavlja. Zato Ukrajina ne treba da čeka na pomoć od Evrope, i ja sam govorio o tome da, kada prođe sastanak u „normandijskom formatu", protiv usamljenog Vladimira Zelenskog biće Putin, Merkel i Makron", priznao je ukrajinski novinar za koga teško da možemo reći da simpatiše Rusiju.

Šta Kijev da radi u takvoj situaciji, tim pre što se sada i SAD trude da se od njega distanciraju, u smislu da „ukrajinske odnose" pokušavaju da iskoriste u Kongresu protiv predsednika Donalda Trampa? To za sada niko ne zna. A uz to ukrajinske vlasti nastavljaju da ističu apsurdne pretenzije. Obelodanjeno je da je ukrajinska kompanija Naftogas podnela Stokholmskoj arbitraži novu tužbu protiv ruske kompanije Gasprom, u vezi sa ugovorom za tranzit gasa, tražeći 12 milijardi dolara. O tome je pisao izvršni direktor ukrajinske kompanije Jurij Vitrenko na svom fejsbuk nalogu. Jasno je da će to još više zakomplikovati mogućnost dogovora, te da Ukrajina rizikuje da ostane praznih ruku. Tačnije - pored prazne cevi za gas.

SAD su konačno otvoreno priznale zašto se njihova vojska nezakonito nalazi u Siriji

Tramp jednostavno voli naftu...

Sve maske su konačno skinute! SAD uopšte nisu došle u Siriju da bi se borile protiv terorista, čak ne ni zato da bi „zaštitile sirijski narod od diktatora Asada", kako su ranije licemerno izjavljivale, već su cinično priznale da se sve vrti oko nafte. „Meni se dopada nafta!", izjavio je novinarima, na travnjaku ispred Bele kuće, predsednik SAD Donald Tramp.

Piše: Vladimir Mališev

„Prekid vatre se dobro učvrstio", rekao je on. „Sačuvali smo naftu. Otovreno govoreći, duž sirijskih granica mogu drugi da patroliraju. I Turska (...) ratovala je hiljadama godina. Neka se oni bave granicom!"

„Ipak, mi smo ostavili vojnike, koji će da čuvaju naftu. Meni se dopada nafta. Mi čuvamo naftu", cinično je priznao Tramp govoreći o sirijskim nafntnim poljima.

Evo u čemu je dobar predsednik Donald Tramp! U tome što govori ono što misli, ne obazirući se na pristojnost, suverenitet drugih država, i uopšte ne želi da se maskira. Mada, u SAD odavno ne skrivaju svoje namere da kontrolišu sirijske naftne izvore koji ne pripadaju i nikada nisu pripadali Amerikancima. Te planove potvrdio je i prvi čovek Pentagona Mark Esper. On je izjavio da će Vašington „vojnom silom odgovoriti bilo kojoj grupi koja ugrožava bezbednost američkih snaga u Siriji", imajući u vidu njihovu dislokaciju u rejonu sirijskih naftnih polja.

Kraće rečeno, on je cinično, razmetljivo, pred očima celog sveta, pokazao američki imperijalizam u svom njegovom sjaju. Nama je potrebna nafta, pljujemo mi na sve zakone, na suverenitet Sirije, čak i na borbu protiv terorista. Glavno je da je Americi potrebna nafta!

Nije slučajno sirijski predsednik Bašar Asad nedavno nazvao Trampa najboljim predsednikom u istoriji SAD, zato što je „najtransparentniji". „On direktno kaže: „Nama je potrebna nafta", „Želimo da se oslobodimo toga i toga", „Želimo da pružamo usluge u zamenu za novac". Takva je politika SAD. Šta može biti bolje od iskrenog neprijatelja", primetio je Asad.

Pred tako otvorenim cinizmom američkog predsednika mnogi su zaprepašćeni, čak i u SAD. „On povlači zavesu i jednostavno vam govori istinu", rekao je novinar Džordan Hariton iz američkog medija Status Coup.

„Da bi stvari bile jasne: bez obzira na sve Trampove izjave, nafta u Siriji ne pripada Sjedinjenim Državama ili Donaldu Trampu", ističe na tviteru politikolog Brajan Klas.

Ali, u SAD ne samo da govore, već se otvoreno bave pljačkom nafte. Kako je krajem oktobra izvestilo Ministarstvo odbrane RF, SAD krijumčare sirijsku naftu u druge zemlje, konvoje obezbeđuju američke privatne vojne kompanije i specijalci. Zvanični predstavnik Ministarstva odbrane Igor Konašenkov je istakao da se „pod zaštitom američkih vojnika i saradnika američkih privatnih vojnih kompanija, sa naftnih polja u istočnoj Siriji u cisternama švercuje nafta u druge države". Konašenkov je dodao da pri napadu na takav karavan brzo reaguju snage za specijalne operacije i borbena avijacija SAD.

On je, takođe, rekao da u proizvodnji nafte koriste opremu vodećih zapadnih korporacija koje se dopremaju zaobilazeći sve sankcije koje su uvele SAD. Zvanični predstavnik je primetio da naftu izvozi kompanija koju kontroliše SAD, Sedkab, koja radi za tzv. Autonomnu administraciju istočne Sirije. Po generalovim rečima, profit od takvog šverca američke privatne vojne kompanije i specijalne službe SAD dobijaju preko brokerskih kompanija.

Konašenkov je uveren da će se zaštita naftnih bušotina u Siriji od nepostojećih „skrivenih ćelija Islamske države" (teroristička grupa zabranjena u RF) nastaviti beskonačno dugo, jer rukovodstvo Pentagona i Lengli (sedište CIA) ne žele da izgube uspostavljen finansijski dotok oslobođen od kontrole i poreza.

U ministarstvu su takođe saopštili da su SAD kontrolisale proizvodnju i transport nafte iz Sirije i pre i posle poraza terorista u regionu Eufrata. Konašenkov je rekao da o tome svedoče snimci izviđačkih satelita obaveštajne službe. Zvanični predstavnik Ministarstva odbrane je dodao da su sve rezerve nafte svojina Sirije, a ne terorista i američkih branilaca od terorista ID.

„Zato ono čime se sada bavi Vašington - zauzimanje i držanje pod svojom oružanom kontrolom naftnih polja na istoku Sirije - predstavlja, jednostavno govoreći, međunarodno državno razbojništvo", primetio je Konašenkov.

Amerikanci krijumčare iz Sirije naftu u vrednosti koja premašuje 30 miliona dolara, izjavila je s tim u vezi zvanična predstavnica Ministarstva inostranih poslova RF, Marija Zaharova. Svoje delovanje, prema rečima Zaharove, SAD prikrivaju borbom sa teroristima. Ona je podsetila na izjave Pentagona o tome da su svi teroristički borci u Siriji likvidirani. „Nisu baš svi ujedinjeni na američkim pozicijama", primetila je ona.

Međutim, u onome što je Tramp rekao i u drskom ponašanju SAD u Siriji, nema ničeg novog. Vašington se odavno tako ponaša. I mnogi poslednji ratovi koje je vodio bili su upravo zbog nafte. I u Egiptu, i u Iraku, i u Libiji. A kada je potrebno, specijalne službe SAD su nemilosrdno, čak i u zemljama-saveznicama, uništavale istaknute političare i biznismene koji su pokušali da dirnu u interese američkih naftnih kompanija.

Tako je 1962. u misterioznoj avionskoj nesreći poginuo šef italijanskog naftnog koncerna ENI Enriko Matei. U Africi i na Bliskom istoku on je predložio zemljama-izvoznicama nafte rekordno visok profit od prodaje - do 75% umesto utvrđenih 50%, izazvavši tako moćne američke naftne monopole.

Pored toga, uoči hladnog rata, Matei je zaključio ugovor sa Sovjetskim Savezom. I to nije bio običan ugovor o kupovini-prodaji nafte, već i o razmeni iskustava, opreme i novih tehnologija. Zato su mnogi smatrali da je aviokatastrofu u kojoj je Matei poginuo organizovala CIA.

U isto tako misterioznoj avionskoj nesreći, 1973. godine je poginuo i Aleksandar Onazis, sin legendarnog grčkog magnata Aristotela Onazisa, koji je stvorio flotu tankera za transport nafte, koja nije bila pod kontrolom SAD. Sam Aristotel Onazis je bio ubeđen da je za pogibiju njegovog sina kriva CIA.

Sa borbom za resurse vezan je i pokušaj SAD da svrgne, u naftom bogatoj Venecueli, zakonito izabranog predsednika Nikolasa Madura, koji sprovodi politiku nezavisno od Vašingtona.

Tramp je, tako, samo javno izrekao ono što je svima odavno već poznato - zbog kontrole nad naftom, SAD će prekršiti sve zakone i učiniti bilo kakav zločin.

I posle toga tu zemlju zbog nečega smatraju „bastionom demokratije"...