Nestajanje

Knjiga Branislava Gulana ,,Ruralne sredine u srbiji - spasavanje sela i države'' (20)

Avioni izazivaju kišu!

Branislav Gulan, je član Nacionalnog tima za preporod sela Srbije, Mreže za ruralni razvoj EU u Srbiji, Naučnog društva ekonomista Srbije, novinar, književnik i publicisa, koji se pola veka bavi selom i seljacima, odnosno čekanjem boljeg života na selu. Evo i njegovih najnovijih istraživanja. Autor je i trostruki dobitnik nagrada za životno delo. Dve međunarodne i jedne domaće Društva novinara Vojvodine u 2019. godini! U izdanju novosadskog ,,Prometeja'', nedavno je objavljena i nova knjiga Branislava Gulana ,,Ruralne sredine u Srbiji - Spasavanje sela i države''. Autor je za knjigu dobitnik nagrade „Darodavnica", najvišeg priznanja Društva za narodno prosvećivanje „Svetionik" iz Kragujevca. Uz dozvolu autora objavljujemo najinteresantnije delove ovog istraživanja čije se dopunjeno izdanje upravo priprema.

Branislav Gulan

Treba iskoristiti još jedno rešenje koje je rezultat naše domaće nauke, a to je izazivanje kiše pomoću aviona. Već nekoliko godina se čine pokušaji da se na području Kikinde, Novog Kneževca, Čoke, jednog vrlo aridnih područja, proveri jedan takav model, a da drugo eksperimentalno polje bude polje Kokinog broda, jer bi se na taj način pokazalo da se na ovaj način mogu rešavati i problemi energetike, odnosno akumulacija za naše hidroelekrane. Čitav sistem je već zaokružen. Naša privredna avijacija je mogla da se uključi na tom polju, naša nauka, Hidro meteorološki zavod koji već ima spremljen projekat. Radilo se o malim parama koje je trebalo da se obezbede da bi se eksperiment izveo. Propustili smo nekoliko godina kada je to moglo da se pokaže i potvrdi. Ne tvrdim da to može biti konačno rešenje našeg problema koji nas čeka, ali može da pomogne u određenim trenucima.

Kada je u pitanju istraživanje koje nauka treba da organizuje, a struka treba da proveri, veoma je važno da se počne sa razmišljanjem i o alternativnim biljnim vrstama koje mogu da zamene sadašnje kulture. Primera radi, kukuruz može da supstituiše tritikale. Tritikale je međuvrsni hibrid između pšenice i raži. Ima kvalitet raži, a prinos pšenice. Može da rodi i deset tona po hektaru i ima vrlo visok sadržaj proteina. Da ne bude zablude, mi kada budemo imali i 600 militara vodenog taloga po kvadratnom metru, uvek ćemo biti u opasnosti od pripeka koje se javljaju krajem juna i početkom jula, a koje uvek mogu da prepolove rod pšenice, ukoliko se jave u periodu mlečne zrelosti, pa čak i voštane zrelosti, jer može doći do toplotnog udara. Tada velike štete mogu biti nanete i kukuruzu ali i povrtarskim i voćarskim kulturama. Dakle, agronomska struka ima ozbiljan zadatak - da radi na uvođenju domaćih sorti ali i introdukciji stranih sorti koje mogu da imaju kraću vegetaciju i mogu da izbegnu pripeke.

Mi u našoj filozofiji proizvodnje moramo da razmišljamo kako da naviku da sejemo kasne hibride kukuruza, zbog navodno visokog prinosa, promenimo. Zato što zbog kasnog ubiranja kukuruza trpimo štetu zbog nedozrevanja i pšenicu ne možemo zasejati u optimalnom roku, a to je do 25. oktobra. Dakle, mi i kod pšenice dolazimo u situaciju da zbog kasnije setve imamo niže prinose i nešto kasnije pristizanje. I naravno sve one troškove zbog kišnog perioda u koje ulazi kukuruz, pa onda imamo povećane troškove berbe i kvarenja strukture zemljišta. Moramo čitavu filozofiju ratarske ali delom i voćarske proizvodnje polako da menjamo. To nije jednostavan posao i zato nauka i stručne službe moraju da odigraju značajnu ulogu. Država ako ne shvati da joj u ovom trenutku najveća pomoć može doći od nauke i dobro organizovane stručne službe neće rešiti ovaj problem, tim pre što velikih para za ulaganje nema.

Ako je država u ovom trenutku siromašna to ne znači da u svojoj strategiji razvoja rešavanje problema suše, putem navodnjavanja kao i rešavanje pitanja vodosnabdevanja, koje sa sušom postaje sve akutnije, treba zanemariti. Naprotiv mora se dugoročno planirati izgradnja većih akumulacija sa kombinovanim namenama, vodosnabdevanje i navodnjavanje, kao i manjih za navodnjavanje. Možda je vreme da se vizionarski projekat sa početka druge polovine devetnaestog veka o izgradnji plovnog puta Dunav-Vardar-Jegejsko more, ponovo iznese na videlo. Ali, sa realnim procenama nauke o tome šta bi nam doneo, koliko bi koštao i kada bi se otplatio. Time bi Srbija pored međunarodnog plovnog puta rešila i probleme poplava Pomoravlja i njegovog sliva, a takođe i u značajnoj meri problem podzemnih voda i navodnjavanje. Možda će nas nužda naterati da počnemo da razmišljamo o obezbeđenju vode za navodnjavanje i vodosnabdevanje Šumadije izgradnjom kanala Sava - Velika Morava ili Zapadna Morava i drugih delova Srbije. Sad se to samo pominje od slučaja do slučaja!

Voda stiže na 1,5 odsto njiva?

Protekle četiri deceniej se pričalo i pisalo da se u Srbiji se navodnjava blizu 100.000 hektara oranica, što je oko tri odsto od ukupne obradive poljoprivredne površine. Tabu tema je bilo da je to manje. Ako je neko nezvanično objavio da se navodnjava je blizu 1,5 odsto, stavljan je na stub srama od strane vladajućih oligarhija. Međutim, Republički zavod za statistiku, prvi put 2019. godine je objavio da se u Srbiji navodnjava manje od 49.000 hektara. Godinu dana kasnije, konkretno tradicionalno 9. januara 2020. godine ponovio je skoro isto to, samo je naglašeno da se navodnjva još manje za 77 hektara! I to su sad zvanični i tačni podaci. Međutim, političari u svojim nastupima pred narodom i poljoprivrednicima i dalje daju obećanja, a narodu ostaju očekivanja. Reč je o toem da će se u blikoj budućnstoi navodnjavati milion hetkara, da ćče to omogućiti dve pa i tri ćžetve godišnje, što ćenarodu doneti blagostanje koej on čeka već decenijama. A, to blagostanje potrebno mu je danas, a ne sutra i ko zna kad. Vreme u kome će se ogromne površine u milionskim hektarima navodnjavati u Srbiji i donositi dve pa i tri žetve godišnje, i dalje ostaju u obećanjima i očekivanjima.

Tačno je da ima površina koje se navodnjavaju, ali se statistički nevode, ali je to u odnosu na ono što treba Srbiji samo kap vode u moru. Ali, ima dosta površina koje se navodnjavaju, ali zvanično se to nigde ni ne vodi! U svetu se navodnjava prosečno 17 odsto obradivih površina. Blizu 55 odsto navodnjavanog zemljišta predstavlja ono koje je u vlasništvu porodičnih poljoprivrednih gazdinstava, dok je ostatak navodnjavanih površina u posedu firmi i preduzetnika. Površine koje navodnjavaju pravna lica i preduzetnici u proseku iznose 15,1 hektar, dok individualna poljoprivredna gazdinstva prosečno navodnjavaju 0,1 hektar. U Pomoravskom i Šumadijskom okrugu pod oranicama i baštama je više od 236.000 hektara, a samo jedan odsto zemljišta se navodnjava.Za posledniih 35 godina količine padavina su smanjene za više od 800 milimetara, a suše su sve češće i poprimaju karakter elementarnih nepogoda.

U Vojvodini je počela izgradnja prvih sistema za navodnjavanje iz Abu Dabi fonda, a kada bude završeno svih 14 sistema biće obezbeđeno navodnjavanje za više od 50.000 hektara obradive zemlje. Od 14 planiranih sistema, 11 će biti izgrađeno na teritoriji Vojvodine, a ostala tri u centralnoj Srbiji. Za izgradnju je izdvojeno 100 miliona dolara kredita Abu Dabi fonda. U 2018. ugovoreno je izvođenje radova na rekonstrukciji i izgradnji objekata za navodnjavanje u okviru sistema „Mačva", vrednih oko 15,2 miliona evra, a što bi trebalo da obezbedi navodnjavanje oko 47.954 hektara dodatnih površina poljoprivrednog zemljišta, kažu u Ministarstvu poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede. Navode i da će se realizacija projekta „Razvoj sistema za navodnjavanje - prva faza", u okviru saradnje sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima, nastaviti i u ovoj godini, pa će se tako novi sistemi, za čiju je izgradnju počela priprema, raditi na ukupno 31 lokaciji u Srbiji.

U narednih pet godina Srbija na sedam do devet odsto obradivih površina koje se navodnjavaju. Slabost Srbije je da ne održava ono što napravi a o tome najbolje govore veliki sistem kanalske mreže u Vojvodini. U Srbiji sad ima oko 570.000 poljoprivrednih gazdinstava. Samo pre osam godina, konkretno 2012. godine bilo ih je oko 631.000! Dakle, za osam godina ugašeno je 60.000 gazdinstava.

SVET

Hrana iz vode

Planskim navodnjavanjem moglo bi da se ishrani još 800 miliona ljudi. Nedavno urađena studija FAO pokazala je da bi 800 miliona ljudi moglo da se hrani ukoliko se povećaju površine pod irigacionim sistemima, odnosno ako se racionalno upotrebi raspoloživa voda za navodnjavanje useva. Ovu studiju izradili su naučnici sa Politehničkog univerziteta u Milanu, Univerziteta Berkli u Kaliforniji i Univerziteta u Amsterdamu. Istraživanje koje su sproveli ovi univerziteti pokazalo je da u svetu postoje značajne količine vode koja bi se mogla upotrebiti za navodnjavanje dodatnih oko 140 miliona hektara poljoprivrednih površina. Ove površine trenutno se ne navodnjavaju zbog različitih, uglavnom socio-ekonomskih razloga. Dve trećine vode koja bi mogla da se upotrebi za navodnjavanje nalaze se u Subsaharskoj Africi, Južnoj Evropi i centralnoj Aziji. Pravilnim upravljanjem raspoloživim vodama u ovoj oblasti, osim što bi se moglo ishraniti brojno stanovništvo, doprinelo bi se i borbi protiv klimatskih promena. Maria Cristina Ruli sa Politehničkog Univerziteta u Milanu objašnjava da ova studija determiniše regione u kojima je moguće upotrebiti raspoloživu vodu za održivo povećanje proizvodnje hrane. Ovaj neiskorišćen potencijal može da se upotrebi kako za postizanje prehrambene sigurnosti ljudi tako i za ostvarenje ciljeva zaštite životne sredine.

Gazdovanje vodama

Ako je gazdovanje vodama jedno od osnovnih merila civilizacije, onda ne treba da čudi to što je bečkom dvoru 1791. godine bilo potrebno samo deset dana da odobri plan inženjera Jožefa Kiša o spajanju Dunava sa Tisom, kanalom dugim 100 kilometara. Kanal je trebalo da skrati vodeni put između te dve reke za 260 kilometara, a iznad svega "da ocedi" plodnu bačku zemlju. Plan je dvoru upućen 12. decembra, a razmatran je i povoljno ocenjen 22. decembra 1791. godine. Kakva je to brzina bila, primećuje u knjizi "Vojvodina, propadanje jednog regiona" autor Dragomir Jankov. Kanal Dunav - Tisa - Dunav, poznatiji kao Franc Jozefov ili Veliki bački kanal, počeo je da se gradi 1793. godine, a pušten je u rad 1802. godine. Tada je to bio najveći zahvat u Jugoistočnoj Evropi, na kojem je 150 godina kasnije, 1947. godine, začeta ideja o premrežavanju čitave vojvođanske ravnice. Jer, Nikola Mirkov, idejni tvorac Hidrosistema Dunav - Tisa - Dunav, shvatao je režim kao "živi organizam" kome treba pristupiti celovito i sveobuhvatno.

Kanal D - T -D pušten je u rad 1977. godine. Otvorio ga je tadašnji visokio funkcioner SFRJ, Stane Dolanc, presecanejm vrpce na brani kod Novog Bečeja. Bio je to tada jedan od najkompleksnijih vodoprivrednih objekata u Evropi! On danas obuhvata 960 kilometara kanalske mreže, 24 regulacionih i pet sigurnosnih ustava, šest velikih crpnih stanica i 84 mosta! Otvorio ga je tada Stane Dolanc, visoki državni funkcioner. U toku njegove izgradnje iskopano je 133 miliona kubika zemlje i ugrađeno pola miliona kubika betona. Procenjuje se da je u kanal uloženo ukupno milijardu dolara. Prema današnjoj vrednsoti to je više od dve milijarde doalra. Cilj njegove izgradnje bio je da odvodi suvišne vode sa milion hektara i da se navodnjava 500.000 hektara. Prvu funkciju je ispunjavao sve do 2005. godine, a navodnjava se, prosečno tek 30.000 hektara. Hidrosistem je do 1988. godine održavan i ispunjavao je svoju prvu ulogu (odvodnjavanjao) oko milion hektara. Međutim, 1988. je bila ključna godina koja je izmenila lice vojvođanske vodoprivrede jer je ubrzo posle "jogurt revolucije" 1988. godine došlo do decentralizacije nadležnosti. Država je sve to preuzela na sebe, a nije bilo novca za održavanje i počela je erozija. Za deceniju i po došlo je do zamuljenja koja sprečavaju protok vode i plovidbu. U tim kanalima danas ima oko 15 miliona kubika mulja koji treba očistiti. Kada je građen iskopano je oko 135 miliona kubika zemlje.

Površine koje se navodnjavaju u staklenicima i plastenicima iznose između 15.000 i 20.000 hektara. U Srbiji postoji problem i zapuštenosti sistema za navodnjavanje, zbog čega voda ne stiže na površine kojima je navodnjavanje potrebno, napominjući da bi postojećim sistemima u Vojvodini moglo da se navodnjava 100.000 hektara, a u centralnoj Srbiji oko 60.000 hektara. U nekadašnjoj Jugoslaviji na ovim površinama su bili stvoreni uslovi za navodnjavanje 180.000 hektara, a dobar deo tih kanala i hidrosistema koji se nalaze u Srbiji danas je u korovu. Bez navodnjavanja nema intenzivne poljoprivredne proizvodnje, a bez nje ni konkurentnosti, ni na domaćem, ni na svetskom tržištu.

Veoma je bitna važnost povećanja površina u zemlji koje se navodnjavaju, kako zbog rezultata naučnih analiza, koji su pokazali da je u Srbiji u toku jednog veka 51 godina sušna, tako i veće proizvodnje hrane, koja bez vode nije moguća. Bez navodnjavanja nema intenzivne poljoprivredne proizvodnje, a bez nje ni konkurentnosti, ni na domaćem, ni na svetskom tržišta. Šteta od suša samo u jednoj godini, kao što je to bilo pre tri godine, veća je od ukupnog ulaganja u sisteme za navodnjavanje. Da bi rešila ove probleme Srbija mora prvo da u Parlamentu usvoji strategiju o razvoju poljoprivrede, a zatim hitno da donese dugoročni plan borbe sa sušom i racionalan program navodnjavanja obradivih površina, ukoliko želi da ostane značajan proizvođač i izvoznik hrane. Analiza Svetske meteorološke organizacije ukazuju da će se prosečna temperatura na globalnom nivou godišnje uvećavati za blizu dva stepena Celzijusove skale, a Srbija je u toku proteklih 15 godina već nekoliko puta bila podvrgnuta ekstremno visokim temperaturama tokom letnjeg perioda.

Mora se imati u vidu da je tokom proteklih 100 godina na teritoriji Srbije svaka druga godina bila u proseku sušna, što je još jedan dokaz da je važno da se trajnije reši problem navodnjavanja. Još masovnije navodnjavanje moglo bi da se ostvari ukoliko se individualnim proizvođačima obezbezde jeftini krediti, pa i beskamatni, a time bi bila olakšana nabavka uređaja za navodnjavanje, bilo da je reč o agregatima za prenos vode, ili nabavci sistema ''kap po kap''.

Dakle, budući sušni period može se savladati veoma uspešno ako se brzo i stručno poradi na stvaranju novih domaćih biljnih vrsta koje će zahtevati manje vode za istu količinu suve materije ploda i biti otpornije na očekivani ekstremno visoki sušni period. Pored stvaranja novih sorti i hibrida, kao posebno važan zadatak domaćih poljoprivrednih stručnjaka navode se i istraživački radovi sa ciljem da se utvrdi koji bi način zalivanja najviše odgovarao različitim vrstama zemljišta i biljaka u raznim regionima Srbije. Došlo je vreme je da se vizionarski projekat sa početka druge polovine 19. veka, o izgradnji plovnog puta Dunav - Vardar- Egejsko more, ponovo oživi i time bi se stvorio novi međunarodni plovni put, koji bi između ostalog, rešio problem navodnjavanja u središnjem i južnom delu Srbije. U budućnosti treba da razmišlja i o obezbeđenju vode za navodnjavanje Šumadije, izgradnjom kanala Sava - Velika Morava - Zapadna Morava.

Ukupne materijalne štete izazvane ekstremnim klimatskim i vremenskim uslovima od 2000. do 2015. godine u Srbiji procenjuju se većim od pet milijardi evra, a više od 70 odsto gubitaka izazvano je sušom i visokim temperaturama. Poplave su 2014. godine prouzrokovale takođe velike štete, a resorno ministarstvo treba da proceni dugoročne investicije u prioritetne akcije za smanjenje rizika i adaptaciju na izmenjene klimateske uslove. I 2017. godine suša je prepolovila rod svih kultura koji je bio vredan tek četiri milijarde dolara. Štete od suše bile su veće od 1,5 milijardi dolara. Ali, siromašna država nije htela to da prizna, jer nije imala dovoljno novca da plati štetu! Te procene treba da budu izrađene na osnovu analiza pogođenosti, pre svega, u sektorima hidrologije i vodnih resursa, šumarstva i vodoprivrede. Izrada strategije borbe protiv klimatskih promena jedan je od prioriteta i bio je plan je da se do kraja 2018. godine definišu ciljevi smanjenja efekta promene klime na nacionalnom nivou. Nauka navodi da Srbija sa svojim ukupnim emisijama gasova sa efektom staklene bašte ne doprinosi značajno globalnim emisijama, ali da je ona u 2013. godine smanjena za 3,5 odsto u odnosu na 2010. godinu i 25,1 odsto u odnosu na 1990. Suštinski verujemo da je potrebno učiniti maksimalne napore kako bi mogućnosti smanjenje emisija gasova sa efektom staklene bašte bile takve da maksimalno doprinose globalnoj borbi protiv klimatskih promena, ali da ne ugrožavaju nacionalne interese i ciljeve razvoja.

Zvecka oružje zbog vode za piće

Prema podacima Ujedinjenih nacija, za desetak godina čak 45 odsto stanovnika zemlje neće imati dovoljno vode za piće. U posebno teškom položaju je arapski svet - na Bliskom Istoku i u severnoj Africi živi pet odsto stanovništva planete, a na njih otpada samo 0,9 odsto svetskih rezervi vode! Mnoge zemlje zapravo piju sa jednog izvora. Bazen Nila deli desetak država. Za sve je određena kvota za korišćenje vodnih resursa. Egipat, koji se nalazi najniže u toku, koristi najveći deo vode iz Nila. Dok je Egipat bio glavna regionalna snaga, njegovo pravo na vodu praktično nisu osporavali. Etiopija je svojevremeno pokušavala da izgradi branu, ali je egipatski avion potopio brod sa opremom za izgradnju. Sada se situacija u regionu promenila. Etiopija je počela projekat Preporod - podizanje ogromne hidrocentrale u vrhovima Plavog Nila, koji je glavna arterija velike reke.

Egipat koji može u toku izgradnje da ostane bez značajnog dela vode Nila, pokušava da se suprotstavi projektu. Ali, zveckanje oružjem danas nije varijanta. Reka Jordan i njene pritoke glavni su vodni izvori za čitav Bliski Istok. Zato je pitanje vode prilično oštro u jordansko-sirijskim, jordansko-izraelskim, sirijsko-iračkim, libansko-izraelskim i palestinsko - izraelskim odnosima. Sve države koje uzimaju vodu iz jednog izvora stupaju u konflikte sa svojim susedima. Ali, izuzev Jordana, druge države regiona nemaju diplomatske odnose sa Izraelom. Nije bolja situacija ni oko podele vode u centralnoj Aziji. Uzbekistan otvoreno preti Tadžikistanu da će započeti rat, ako Dušanbe izgradi Rogunsku hidrocentralnu na reci Vahš i ograniči dostup vode nizvodno.

Problemi sa vodom postaće uskoro jedno od ključnih pitanja svetske diplomatije, upozoravaju stručnjaci.