Pogled iz Moskve

Osnovni udar Zapada na Rusiju 2021. godine biće preko Belorusije

Beloruski front ostaje glavni

Nakon peripetija sa promenom vlasti u SAD i drugim događanjima, nekako se u drugi plan povukla situacija sa Belorusijom. Tamo je sve naizgled tiho, ipak upravo zbog toga treba, prema zamisli „svetskih lidera", da počne nova bura, koja će pomesti njihove protivnike na Istoku. U ovom trenutku glavna pretnja za Rusiju ne vreba odande odakle je, moguće, očekuju, već na najkaćoj i najdirektnijoj liniji do Moskve - dolazi iz beloruskog pravca.

Piše: Dmitrij Minjin

Uloga ovog pravca u „prenaprezanju" ili „iscrpljivanju" Rusije određena je u specijalnoj strategiji, koju je na zahtev Pentagona, 2019. razradila korporacija RAND (Extending Russia Competing from Advantageous Ground - Širenje fronta sa Rusijom nadmetanjem sa povoljnog terena)

Tada su za promenu beloruske politike u svoju korist, američki stratezi formulisali dva alternativna pristupa.

Plan A: Dosledno podržavati belorusku opoziciju, tražeći odlazak višegodišnjeg beloruskog „diktatora" i nastavak liberalizacije sve do promene postojećeg sistema u ovoj zemlji.

Ističe se da bi „lišavanje Rusije njenog jedinog istinskog saveznika nesumnjivo bila očigledna geopolitička i ideološka pobeda za Zapad".

Čak i ako napori SAD za podšku beloruskoj opoziciji ne bi doneli željeni rezultat, samo sprovođenje slične kampanje nanelo bi štete ruskim liderima, dodatno bi opteretilo Rusiju i doprinelo bi jačanju ruske opozicije.

Plan B: Istovremeno, SAD bi mogle da krenu i drugim putem koji podrazumeva „smirivanje opozicije" i davanje ekonomske pomoći Lukašenkovom režimu u zamenu za njegove „tesnije veze" sa SAD. Drugim rečima, ako bi se on složio da sledi Vašington, oni bi zaboravili na belorusku opoziciju. „Možda bi", kako se isticalo, „to čak bilo i racionalnije."

U tom trenutku smatralo se previše rizičnim da se postavi zadatak neposredne smene režima u Minsku i promene njegove geopolitičke orijentacije s obzirom na neizbežan „snažan otpor" od strane Rusije i slabost beloruske opozicije. Bila je usvojena linija za uvlačenje Lukašenka u igru koja bi mu bila nametnuta, sa istovremenim zahtevima za njegovu smenu od strane njegovih saradnika.

Tokom dela 2019. i većeg dela 2020. godine, u Belorusiji se sprovodio „plan B" korporacije RAND. U glavnim centrima za ostvarenje tog plana - u američkim fondacijama CEPA i The Jamestown Foundation - izvođači su ga cinično zvali „Igranje s Lukom".

Interesantno je da su danas ove dve organizacije odjednom izgubile interesovanje za Belorusiju. Gotovo da nema tekstova na temu Belorusije, kontakti sa beloruskim kolegama su prekinuti, čak su iz kadrovskog sastava tih fondacija nestali stručnjaci i bivši političari tipa generala Bena Hodžisa, koji je nedavno „opsedao" Minsk, sretao se sa A. Lukašenkom i uveravao ga u svoje prijateljstvo i poštovanje.

Sve je jednostavno. Pod uticajem burnih događaja u zemlji i svetu, promenila se strategija. „Plan B" je dospeo na deponiju, ostvaruje se „plan A". Resursi prethodnih „fabrika misli" bili su dovoljni samo za spletke, ali ne i za smenu režima.

Za organizaciju velikih akcija potrebna je veća i uticajnija organizacija. Sudeći po svemu, to je postao Atlantski savet (Atlantic Council), u kojem su od početka 2021. koncentrisane velike ekspertske snage, koje se na nivou koncepta bave razradom planova za destabilizaciju Belorusije.

U novostvorenu grupu naročito su uključeni su specijalisti sa iskustvom sprovođenja „obojenih revolucija" u Gruziji i Ukrajini.

Atlantski savet formalno se smatra neprofitnom organizacijom, ali u stvari to je zvanični posrednik između države i stručne javnosti SAD, član je Asocijacije NATO, finansiraju ga mnoge zapadne zemlje. Osim Amerike, on upravlja desetinom regionalnih centara u Evropi.

Krajem januara, početkom februara, Atlantski savet je organizovao višednevnu „naučno-praktičnu" konferenciju o Belorusiji, postavivši nove konceptualne osnove i praktične korake Zapada u odnosima prema toj zemlji u bliskoj budućnosti. Izgleda da je reč o promeni svega što su u prethodnom periodu uradili RAND, CEPA i The Jamestown Foundation. Diskusija je bila zasnovana na osnovu izveštaja „Nove mogućnosti Džoa Bajdena u Belorusiji" Andersa Oslunda, Melinde Haring, Džona Herbsta (bivši ambasador SAD u Ukrajini) i Aleksandra Verbšoua (bivši ambasador SAD u Rusiji i zamenik generalnog sekretara NATO). Prema autorima „izveštaj se pažljivo proučava u najvišim krugovima". Punu podršku autori posebno očekuju od „hraniteljke majdana" Viktorije Nuland, koja se vratila u Stejt department. Neposredno učešće u diskusiji o projektu uzeo je i poznati „nadzornik" mnogih „obojenih revolucija" u Evroaziji, pomoćnik zamenika državnog sekretara Džordž Kent.

Glavna poruka ovog izveštaja je cinično jednostavna i jasna: „Zapad sve treba da stavi na to da učini Belorusiju svojom u budućnosti."

Nikakvog „igranja sa režimom" više neće biti, planira se njegova smena. Autori su već poslali Bajdenu na odobrenje spisak sankcija na kojem je „stotinu beloruskih državnih službenika" i kompanija koje služe kao „lični finansijeri Lukašenka". Navodi se da SAD treba da se odnose prema Lukašenku „kao prema bivšem predsedniku Belorusije".

Nudi se savršeno egzotična, bez presedana u diplomatskoj istoriji, šema za održavanje službenih veza sa tom zemljom. Američki ambasador u Belorusiji Džuli Fišer treba da preuzme dužnosti u Minsku, ali ne predaje akreditive Aleksandru Lukašenku. „U zavisnosti od situacije, trebalo bi da poseti Vilnus." (Očigledno, da bi predala akreditive Tihanovskoj ili nekom drugom koga tamo smatraju dostojnim. op. D. M.)

Ističe se da u Belorusiji, za ostvarivanje uspeha snaga koje su im lojalne, i za izbacivanje zemlje „iz ruske orbite", SAD treba da deluju „suptilno i jasno". Bajden, prema mišljenju autora, „ima istorijsku mogućnost" da ispuni navedene zadatke. Poslednjih godina „nije bilo bolje šanse od krize u Belorusiji", za obezbeđivanje liderstva SAD u Evropi. Belorusija treba da postane glavni prioritet nove američke administracije na celom prostoru bivšeg SSSR-a, zahvaljujući mogućnostima koje se tamo otvaraju. Ipak, osiguravanje demokratskih promena u Belorusiji „nije lak zadatak, uzimajući u obzir unutrašnji otpor i odlučnu poziciju Moskve". Rusija, priznaje se u izveštaju, i dalje ostaje ključni geopolitički igrač u Belorusiji. Verovatno je ona spremna da razmotri i vojnu varijantu za koju, u datoj situaciji „iz niza tužnih razloga, SAD nisu sposobne".

Pritom, kaže se u izveštaju, što duže bude trajala konfrontacija u Belorusiji, to će njeno društvo biti podeljenije. To može da dovede do toga da Moskva i Lukašenko neće imati drugog izbora osim „žestoke represije".

Prognozira se da bi za Beloruse mogućnost dolaska ruskih vojnika, u slučaju da beloruske službe pokažu neodlučnost, mogla da ima „efekat otuđivanja od Rusije". S druge strane, to može izazvati nezadovoljstvo u RF.

Zanimljivo je da o kojem god putu delovanja u Belorusiji govore eksperti Atlantskog saveta, oni gotovo uvek projektuju ovo iskustvo na Rusiju. Oni smatraju Minsk udobnom „daskom za skok" u Rusiju, kao polugu kojom je mogu razlabaviti. Predlaže se na primer uvođenje sankcija za ruske medije i novinare, koji „učestvuju u propagandnim kampanjama usmerenim protiv beloruskog protestnog pokreta".

„Za upravljanje ruskom reakcijom u vezi sa dešavanjima u Belorusiji" predlažu se jezuitske mere.

Bajdenova administracija treba „posebno da upozori opozicionare i da im savetuje da za sada izbegavaju bilo kakve signale koji govore o želji da se uđe u sastav EU i NATO".

Zajedno sa EU, Bajdenova administracija treba da podržava redovni diplomatski dijalog sa Moskvom i da ističe da „sadašnji protesti imaju veze sa unutrašnjom beloruskom politikom, a ne sa geopolitikom".

Bajdenova administracija treba jasno da predstavi Moskvi da će se „susresti sa dodatnim sankcijama ako pošalje svoje snage bezbednosti (otvoreno ili prikriveno, uključujući vojsku i vojnu tehniku) u Belorusiju radi podrške Lukašenku ili gušenja protesta u Belorusiji".

Ono što je još neverovatnije u toj strategiji usmerenoj „preko beloruskog fronta" na Rusiju, jeste drskost bez premca ili odsustvo čak i pokušaja da se prikrije da oni koji su napravili ovaj plan predlažu da se „zbuni glava" Moskve, smatrajući da je to jednostavno.

Na godišnjicu proglašenja (1918. godine) Beloruske Narodne Republike, 25. marta, koja je brzo bila zamenjena sojvetskim sistemom, u zemlji su zakazani, uz dogovor sa Zapadom, masovni protesti organizovani na osnovu svih poslova koji su u vezi sa ovim odrađeni tokom zime.

Kao glavne u „hvatanju" Belorusije, stručnjaci iz Atlantskog saveta koji su razradili „novu belorusku strategiju", vide organizaciju masovnih protesta protiv sadašnje vlasti, ali na novoj, razrađenijoj i resursima obezbeđenijoj osnovi nego što je to bilo do sad.

Za sada je, prema njihovim ocenama, za beloruske proteste u 2020. bilo izdvojeno oko 10 miliona dolara. Ova sredstva su potrošena i sada Zapad mora tamo da „upumpa" značajno veće sume novca. Samo Stejt department SAD, shodno preporukama, treba da izdvoji za „civilno društvo" Belorusije 200 miliona dolara godišnje.

Pronalaženje metoda brze isporuke američke pomoći i njeno prosleđivanje onima kojima je potrebna, „to je jedan od najznačajnijih izazova za Bajdenovu administraciju", tvrdi se u izveštaju Atlantskog saveta. Kriptovalute, poput bitkoina, prepoznate su kao najbolji način za to. Da li njihova vrednost sada vrtoglavo raste, jer je potrebno ubaciti ih što više u Belorusiju i Rusiju?

Atlantski savet priprema informacije za svoje mnogobrojne državne i komercijalne strukture o tome na koji način i kome u Belorusiji treba usmeravati neophodna finansijska sredstva uoči predstojećih događaja. Među poželjnim primaocima posebno je istaknuto oko 20 umetničkih i profesionalnih fondova „solidarnosti", od umetnika i sportista, do lekara, politikologa i pravnika (tzv. „lideri javnog mnenja).

Svi ovi fondovi moraju da u 2021. obezbede da umnogome stihijski protesti iz 2020. prerastu u strukturisan i dobro organizovan masnovni pokret po uzoru na poljsku Solidarnost iz 1980-ih godina. U Atlantskom savetu kažu da takvu taktiku počinju da primenjuju u Rusiji saradnici Navaljnog.

Prema tvrdnjama eksperata iz Atlantskog saveta, „Lukašenko i Kremlj" su, navodno, već „izgubili inicijativu". Dnevi red „određuje opozicija".

Predlaže se značajno jačanje spoljnog propagandnog pritiska na Belorusiju. Kongresu SAD se preporučuje da dvostruko poveća budžet beloruske službe Radio Slobodna Evropa/Radio Sloboda, čiji rad kontroliše Agencija SAD za globalne medije (U.S. Agency for Global Media - USAGM).

Zanimljive su ocene Atlantskog saveta o delovanju beloruske opozicije i kontradelovanju zvaničnog Minska, u smislu tehnologije i efikasnosti tog delovanja. Oseća se interes profesionalnog manipulatora. Tako na primer, Svebeloruski narodni sabor održan 11. i 12. februara analitičari karakterišu kao težak „neosovjetski retro događaj" - možda je, delimično, tako i izgledao. Manipulatori smatraju da „političke promene u autoritarnim režimima mogu da se ostvare kombinacijom unutrašnje i spoljašnje igre, ne samo sa elitama, već i na ulicama".

Svebeloruskom narodnom saboru suprotstaviće se „kreativne i inovativne akcije" u korist beloruske opozicije, koje će se sprovoditi u okviru „Dana Belorusije" u nekoliko američkih i evropskih gradova. Među njima, ističu se lansiranje drona u Kijevu koji nosi belo-crveno-belu zastavu, osvetljenje u istim bojama na fasadama zgrada i solitera u Talinu i Rigi, nošenje po centru Gdanjska gigantske zastave sa belo-crveno-belom simbolikom. Ovde ne treba govoriti o „kreativnosti", već o agresivnoj provokaciji: isticanje u nekoj državi simbola koji se koriste za unutarpolitičku borbu u drugoj zemlji, predstavljaju direktno mešanje u unutrašnje stvari date zemlje i udarom na njen suverenitet. Posebno cinično to izgleda iz ugla Poljske, isticanje tamo belo-crveno-bele zastave asocira na period u kome je Belorusija bila pod poljskom vlašću i može se kvalifikovati kao pokazivanje teritorijalnih pretenzija.

Najmasovnije i najprisutnije širenje belo-crveno-belih zastava nikako nije slučajno.

Na nedavnim protestnim mitinzima u Moksvi, npr. uopšte se nisu videle ukrajinske zastave, iako su ranije bile brojne, ali zato su se tu i tamo videli transparenti beloruske opozicije. Logika je prosta: ono što se govori u Ukrajini mnogima deluje odbojno, a sa Belorusijom nije tako. Beloruski protestanti žele da se povežu sa ruskom opozicijom, vide bliskost među njima.

U Atlantskom savetu otvoreno razgovaraju o „sinergiji antivladinih nastupa" u Rusiji i Belorusiji, ukazujući da ruska omladina „od Habarovska do Moskve" navodno dobrovoljno usvaja simbole, metode i slogane demonstranata koji su protestovali na ulicama beloruskih gradova, sve do „Živela Belorusija!". Smatraju da „istovremeni neredi u obe zemlje ozbiljno ograničavaju sposobnost Rusije da kontroliše ishod krize u Belorusiji".

Kao važnu polugu za pritisak na Lukašenka, koja bi trebalo da ga primora da ostavi svoj položaj, u Atlantskom svetu vide finansijske probleme Belorusije. Ovoj zemlji je za pokrivanje deficita u tekuciim placianjima i servisiranje duga u 2021. godini potrebno 6 milijardi dolara od stranih finansijskih organizacija. Zapad, kolektivno, faktički poziva da se bojkotuje obezbeđivanje ovih sredstava. U izveštaju se sa ogorčenjem navodi: „Iznenađuje činjenica da je u junu 2020. godine Belorusija dobila 1,25 milijardi dolara prodajom evroobveznica na međunarodnim finansijskim tržištima." Pretpostavlja se da je Moskva jedina koja može u ovoj situaciji da pomogne Minsku, ali samo putem prodaje ruskim kompanijama važne beloruske državne imovine. U toj situaciji, oni koji su razradili novu strategiju predlažu SAD da odustanu od ranije prakse uvođenja sankcija beloruskim preduzećima, kako ne bi od sebe otuđili narod, već da njihovo neraspoloženje usmeri na one ruske kompanije i oligarhe koji će pokušati da uđu u belorusku privredu. Među njima su označene i ruske državne naftne kompanije Uralhim i Uralkali.

U Atlantskom savetu pokazuju zabrinutost povodom rusko-beloruske vojne saradnje 2021. godine, čiji je planirani obim navodno vecii nego svih prethodnih godina.

Cilj te aktivnosti, tvrde eksperti iz ovog saveta je „postepena aneksija" Belorusije i stvaranje, na njenoj teritoriji, stalne ruske vojne baze. Minsk ide na vojno zbližavanje sa Moskvom zbog protesta koje je Zapad inspirisao, a što, priča se, potpuno menja ukupnu ravnotežu bezbednosti na istočnom krilu NATO.

Čini se kao da se stvara utisak da da Zapadu ne odgovara podrška beloruskoj opoziciji. Ipak, uprkos logici, zaključak je suprotan: pošto „ta vojna aktivnost protivreči interesima građanskog društva i demokratske budućnosti" Rusije i Belorusije, proteste ne treba zaustavljati, već stimulisati.

Posebna uloga dodeljena je, nedavno formiranoj u Poljskoj, zavereničkoj organizaciji BYPOL, koja se kobajagi sastoji od bivših oficira vojske, specijalnih službi i organa unutrašnjih poslova Belorusije.

U njene zadatke spada, pre svega, da animiraju one koji još rade u ovim organizacijama da pređu na stranu opozicije, da im predlože da odu u inostranstvo i da onda „skroje" informaciju o „zločinima" režima. Naporima BYPOL-a Belorusiju bi navodno napustilo više od 30 saradnika organa bezbednosti. Osnvni pravci njihovog odlaska su kroz Poljsku i Ukrajinu.

Pretpostavlja se da će se u martu, pre početka novog talasa protesta u Belorusiji, održati samit NATO na kojem će prvi put alijansi biti predstavljeni novi predsednik SAD Džo Bajden i njegova administracija. Litvanski predsednik Gitanas Nauseda izrazio je uverenje da će na tom samitu biti „veoma jasno određeni prioriteti u vezi sa beloruskim pitanjem i ponašanjem Rusije".

Meseci koji će uslediti biće odlučujući za sudbinu naroda Belorusije. Da li će narod postati objekt i žrtva manipulatora sa strane? Da li će izbeći opasne zamke istorije? To će zavisiti od mudrosti rukovodstva i od običnih ljudi.

Zapad je uzeo u obzir i istorijske lekcije. „Prelazak preko Njemena" ne počinje na leto, već značajno ranije. Očekuje se da kulminaciju dostigne za septembarske izbore za Državnu dumu u Rusiji.