Nestajanje

Knjiga Branislava Gulana ,,Ruralne sredine u Srbiji - Spasavanje sela i države'' (50)

ZADRUGARSTVO U SRBIJI I SVETU

Branislav Gulan, je član Naučnog društva ekonomista Srbije, Nacionalnog tima za preporod sela Srbije, KONVENTA EU - Mreže za ruralni razvoj EU u Srbiji, novinar, publicista i književnik, koji se više od pola veka bavi selom i seljacima, odnosno čekanjem boljeg života na selu. Evo njegovih najnovijih istraživanja. Autor je i trostruki dobitnik nagrada za životno delo. Dve međunarodne i jedne domaće - Društva novinara Vojvodine u 2019. godini. U izdanju novosadskog ,,Prometeja'', nedavno je objavljena i nova knjiga Branislava Gulana ,,Ruralne sredine u Srbiji - Spasavanje sela i države''. Knjiga je proglašena i nagrađena za najbolje autorsko delo i projekat u 2019. godini VELIKOM DARODAVNICOM od strane ,,Svetionika'' iz Kragujevca. U 2020. godini autoru je za projekat istraživanja, nestajanja i obnove sela Srbije uručena i MEDALJA ČASTI Novog Sada. Uz dozvolu autora objavljujemo najinteresantnije delove ovog istraživanja čije se i novo izdanje upravo priprema.

Branislav Gulan

Prva zadruga u Ročdelu, treća u Bačkom Petrovcu

Prvu (savremenu potrošačku) zadrugu u svetu osnovalo je 28 nezaposlenih ročdelskih tkača krajem 1844. godine u malom mestu Ročdelu u Engleskoj. Time je označen početak nove ere - savremenog udruživanja. Godinu dana posle osnivanja zadruge ročdelskih tkača, 1845. godine u Sobotištu, u Slovačkoj, osnovana je druga zadruga. Prva zadruga na teritoriji današnje Srbije osnovana je u Petrovcu (danas Bački Petrovac) u Vojvodini, 1846. godine - samo dve godine posle prve zadruge u Ročdelu, kao treća zadruga na svetu! Njen osnivač bio je evangelistilčki kapelan Štefan Homola, okupio je Slovake, koji su imali visoko razvijenu zadružnu svest. Organizovali su se u zadrugu prvenstveno radi samopomoći, udruživanjem novca.

Zadruga u Bačkom Petrovcu je zemljoradnička kreditna zadruga netipičnog oblika, čiji se rad zasnivao na načelima dobrovoljnosti, ravnopravnosti muškaraca i žena, politike i religiozne neutralnosti. Imovinu zadruge su činila sledeća tri dela: osnivački ulozi, nedeljni ulozi i nenaplaćene kamate na pozajmice koje je zadruga davala članovima. Članovi zadruge morali su da poštuju određena moralna načela, pre svega, princip poštenja, koji se prvenstveno ogledao u izvršavanju finansijskih obaveza prema zadruzi - u plaćanju udela štednih uloga i kamata. Zadrugari su neograničeno i solidarno bili jemci za obaveze zadruge celom svojom imovinom.

Prva zadruga na teritoriji današnje Vojvodine značajna je i po svojim autonomno i pionirski formulisanim, zadružnim principima, koje je kasnije usvojio 14. Kongres Međunarodnog zadružnog saveza u Londonu 1934. godine, kao autentične principe zadružnog rada. Danas po važećem zakonu o zadrugama u Srbiji nema osnivanja štedno keditnih zadruga, što nije dobro! Srbija je danas i po tome, naravno u negativnom smislu, jedinstvena u svetu.

Srbija je na putu stvaranja brendova

Uspešan brend mora da ima četiri karakteristike: neponovljiv, besmrtan, ubedljiv i konstantnog kvaliteta! Neke naše brendove već su drugi zaštitili. Međutim, najveći problem koji se javlja prilikom uspostavljanja brenda na tržištu jeste kako ga učiniti autentičnim i prvi se pojaviti sa tim proizvodom! Važan je i kvalitet, ali je na kraju najvažnije proizvod prodati i naplatiti.

Proizvodnja hrane je delatnost kroz koju Srbija može najbrže da stvori svoj proizvod, odnosno brend, koji će biti konkurentan na svetskom tržištu. Mora se hitno delovati kroz akciju, na kratak rok, sa proizvodima iz viših faza prerade. Domaći brend se mora promovisati i zaštititi, uz poštovanje svetskih standarda i kvaliteta. To će doprineti da se i bolje koriste preradni kapaciteti u zemlji.

Izvoz agrarnih proizvoda, čitaj sirovina za proizvodnju hrane, iz Srbije na svetsko tržište, kada je agrar u pitanju u 2020. godini bio je vredan oko 4,2 milijarde dolara (u 2019. godini je to bilo 3,6 milijardi dolara, a godinu dana ranije 3,3, milijarde dolara...) može da pomogne i zapostavljena dijaspora. Kapital kojim raspolaže dijaspora (oko četiri miliona ljudi na svim kontinentima) procenjuje se da imaju između 50 do 80 milijardi dolara, a samo deset odsto od tog novca investiranog u Srbiju, preporodilo bi njenu privredu. Dijaspora to može da pomgone, ako bi se recimo, u svetu gde živi srpska dijaspora otvorile ,,Srpske kuće''. U njima bi se 80 odsto prodavali proizvodi iz Srbije. I u tom slučaju kada bi žitelji srpske dijaspore jednom mesečno, kada idu u veliki Pazar to obavljali u srpskim kućama. Tu akciju trebalo bi da pokrene Vlada Srbije i da tu akciju pokrene u celom svetu gde god žive građani Srbije. To bi bila i veoma dobra promocija proizvoda iz Srbije. Na taj način bi Srbija najbrže prodavala svoje proizvode po svetu. Jer, sad je u Srbiji lakše proizvesti nego prodati, a najteže je naplatiti. Ovo bi posebno doprinelo povećanju agrarne proizvodnje (koja se već decenijama kreće do pet miliajrdi dolara godišnje), sirovina, a posle toga i proizvoda iz viših faza prerade...

Da bi neka robna marka stigla na ovu listu, mora da ima vrednost veću od milijardu dolara, zatim da trećina zarade potiče van domicilne države, i da ima javno dostupne finansijske i marketinške podatke. U ovom trenutku brend Srbije teško se može u pravom smislu reči definisati. Kod nas je brend zajednički imenitelj za naziv proizvoda, pakovanje i sve što se nudi.

To je šansa i za razvoj male privrede. Odnosno da mali agrarni proizvođači, kakvih je u Srbiji 217.623 sa posedom do dva hektara oranica, postanu robni proizvođači. Znači da uz intenzivnu proizvodnju mogu i da žive od malog poseda. Takva proizvodnja treba i da se obavlja u staklenicima i plastenicima. Proizvodni programi za porodične firme se sistematizuju po grupama proizvoda, tako da svako može sebe da nađe u nekoj od njih i to:

Žitarice i mlinski proizvodi, među njima su: prerada pšenice, kukuruza (od koga može da se dobije 2.005 proizvoda), ječma, ovsa, raži, heljde, sa proizvodima niz prehrambenih proizvoda od njih;

Meso i mesne prerađevine, sa nizom mesnih proizvoda, svih vrsta namenjenih domaćem i svetskom tržištu:

Od mleka mogu da se proizvedu brojni izvozno orijentisani mlečni proizvodi;

Posebna šansa je u preradi voća i povrća i izvozu proizvoda iz viših faza prerade;

Industrijsko bilje i prerađevine iz viših faza prerade za izvoz; primera radi, šećer više koristiti u konditorskoj industriji, a takođe i soju, od koje se dobija ulje, pa čak i mleko;

Proizvodi dobijeni nakon prerade lekovitog, aromatičnog i začinskog bilja;

Sad po ko zna koji put opet krećemo od početka ka građenju brenda. Najbrže možemo brendirati proizvode koji realno imaju tržišnu šansu, a to su: voda maline, šljive, šljivovica, vino, šunka, sir, kajmak, pečurke, zlatiborski pršut... Naši brendovi mogu biti i kiselo mleko, sudžuk, jagnjetina, duvan čvarci, proja, čaj...

U ovo vreme to veoma brzo može postati pet zlatnih voćnih vrsta: PET ZLATNIH VOĆKI SRBIJE. Voćnjaci u Srbiji zauzimaju oko 183.602 ha, odnosno 4,8 odsto površine ukupnog poljoprivrednog zemljišta, što je malo s obzirom na povoljne klimatske i zemljišne uslove za gajenje voćaka .Voćarstvo je pokrenulo i druge grane privrede, a zapošljava 10-20 puta više radne snage i ostvaruje daleko veći profit. ,,U strukturi izvoza agrarnih proizvoda iz Srbije u 2018. godini voće i povrće se nalazi na prvom mestu sa 23 odsto. Izvoz voća u 2018. godini iznosio je oko 618 miliona dolara, 2017. oko 680 miliona dolara, 2016. oko 625 miliona dolara. Samo od izvoza jabuke Srbija godišnje zarađuje više od 120 miliona dolara. Sveže voće se u proseku izvozilo sa cenom od 0,89 dolara, a prerađeno 1,82 dolara, što govori da se moramo orijentisati na proizvode veće finalne vrednosti. Među prvih 10 izvoznih poljoprivrednih proizvoda u 2017. godini nalaze tri voćne vrste: malina na 3. mestu sa vrednošću od 233,2 miliona dolara, jabuka na 4. mestu sa 122,4 miliona dolara i smrznuta višnja na 8. mestu sa 59,2 miliona dolara. Takođe, u 2018 godini među 12 izvoznih proizvoda nalaze se četiri voćne vrste: malina, jabuka, višnja i breskva'', kaže dr Zoran Keserović, profesor novosadskog Poljoprivrednog fakulteta i tvorac modernog voćarstva u Srbiji koje ide ubrzanim korakom napred. Primer kako treba raditi su i složene zadruge poput udruženih malinara koje su okupili direktori BOŽA JOKOVIĆ, u Arilju i Nikola Kotarac, u Slankamenu.

Šansa za veću zaradu u razvijanju višeg stepena prerade i udruživanju u specijalizovane voćarske zadruge:

Ljudi su prepoznali VOĆARSTVO kao granu poljoprivrede koja je visokoprofitabilna. Pored unosa znanja svi zainteresovani sve više shvataju da će lakše i jeftinije proizvesti i brže i skuplje prodati ako se udruže. U Srbiji imamo više kvalitetnih voćarskih zadruga kao što su „Agro eko voće" u Arilju, koja je počela proizvodnju odličnih sokova od maline, jagode i jabuke i Složenu zadrugu „Složni voćari" iz Novog Slankamena, koja je velike zalihe jabuka prodala po tri puta većoj ceni zahvaljujući zadružnom kalibratoru. To mogu samo zadruge i udruženi poljoprivrednici - zadrugari i kooperanti. Naš cilj je da jednog dana u Srbiji imamo voćarsku zadrugu - giganta, poput španskog „Anekoop"-a, koji okuplja 27.000 farmera. Udruživanjem i uvođenjem novih tehnologija i višeg stepena prerade, povećali bi se prihodi proizvođača voća, smanjila nezaposlenost i odliv stanovništva iz ruralnih područja."

Voćnjaci u Srbiji zauzimaju oko 183.602 hektara, odnosno 4,8 odsto površine ukupnog poljoprivrednog zemljišta, što je malo s obzirom na povoljne klimatske i zemljišne uslove za gajenje voćaka.

,,Nauka ukazuje da pravac razvoja voćarstva u nerazvijenim područjima treba da se ogleda u povećanju površina pod intenzivnim voćnim zasadima. Dugoročni cilj nam je izgradnja prerađivačkih i skladišnih kapaciteta i distributivnih centara, dobijanje proizvoda većeg stepena prerade, stvaranje robne marke i udruživanje voćara u zadruge i druge različite vidove asocijacija. Po uvođenju savremenih tehnologija izdvajaju se: borovnica, jabuka, trešnja i jagoda, gde se možemo porediti sa najrazvijenijim voćarskim regijama sveta, ali i po prinosu koji ostvarujemo po ha. Po profitabilnosti u Srbiji se izdvajaju sledeće voćne vrste: borovnica, jabuka, jagoda, malina i trešnja. Perspektivu imaju i: višnja, pogotovu krupnoplodne sorte, kajsija, leska, orah i kruška, ali i druge voćne vrste kao što su šljiva, kupina i breskva. To je rezultat udruživanja u toj oblasti. Tu gde su udruženi proizvođači imamo dobre zadruge, a i napredna sela'', ukazuje Milan Krkobabić, ministar za selo u Vladi Srbije.

Evo i primera pet ,,zlatnih voćki'' sa kojima Srbija već sad ima budućnost u stvaranju naših brendova. To su:

*Borovnica je trenutno najisplativija biljna kultura u Srbiji. Po jednom hektaru računajući zemljište i prateću mehanizaciju sa protivgradnim mrežama i fertirigacijom potrebno je uložiti oko 60.000 evra. U pojedinim godinama država je vraćala oko 50 odsto uloženog novca. Investicija se vraća u tri berbe. Troškovi po kg su oko dva evra. Po ha može da se ostvari i do 18 tona. Cena borovnice u poslednje tri godine kod vrhunskih proizvođača je bila u proseku oko 5,5 evra. Kod proizvođača borovnice sa lošijom tehnologijom ostvaruje se prinos 9-10 tona sa prosečnom cenom od 3,5 evra. Investicija se vraća u petoj godini, ako se ne računaju podsticaji države. Podizanje jednog hektara borovnice sa protivgradnom mrežom i fertirigacijom iznosi oko 44.630 evra.

*Jabuka je druga voćna vrsta po ostvarenom profitu po hektaru. To je voćna vrsta kod koje je najviše urađeno na uvođenju savremenih tehnologija, podloga i sorti. Jabuka je jako zahtevna voćna vrsta što se tiče tehnologije, ali je visoko akumulativna i zahteva veoma mnogo ljudskog rada - oko 750 do 800 časova po hektaru. Ako tome dodamo i klasiranje jabuke gde za 200 tona treba 1.500 časova, onda je jasno koliko radne snage angažuje jabuka. Za podizanje zasada jabuke sa protivgradnim mrežama i fertirigacijom potrebno je izdvojiti od 40.000 do 45.000 eura, što zavisi od broja sadnica po hektaru. Republika Srbija i AP Vojvodina daju oko 50 odsto. Investicija se otplaćuje od 5. do 6. godine. Proizvođači koji nemaju hladnjaču ostvaruju profit od 8.000-12.000 eura po hektaru, zavisno od prinosa, kvaliteta, sorte i cene. Ovde je računat prinos od 55-60 tona. Neke kompanije ostvaruju prinos u proseku i 75-80 tona. Proizvođači koji imaju hladnjače i kalibratore sa ovakvim prinosom mogu ostvariti profit, zavisno od sorte i cene, od 20.000 do 25.000 evra po hektaru, nekad čak i više. U 2019. godini Srbija je imala rekordnu proizvodnju jabuka od 490.000 tona! Proteklih godina od izvoza jabuka stizalo je oko 125 miliona dolara godišnje. Tu je ostvarena prava revolucija u proizvodnji, ali i prodaji.

*Kod jagode u savremenoj tehnologiji uzgoja na gredicama i foliji investicija po ha iznosi oko 15.000 evra, od subvencija Republike Srbije i AP Vojvodine vraća se oko 50 odsto. Berba traje dve godine. Zarada iznosi 7.000-12.000 evra po godini, zavisno od sezone. 2020. godina je bila rekordna po prinosu i prosečnoj ceni. Ove godine sorta jagode Kleri na nekim plantažama imala je prinos i do 25 tona po hektaru, a prosečna cena je bila oko 1,5 evra.

*Kod maline za zasnivanje zasada sa protivgradnom mrežom potrebno je izdvojiti oko 30.382 evra po hektaru. Sa prinosom od 12 tona po hektaru i sa prosečnom cenom od 1,6 evra investicija se otplaćuje u četvrtoj godini, ako se ne računaju podsticaji države.

*Kod trešnje investicije u savremene zasade sa protivgradnim sistemom, fertirigacijom, savremenim sortimentom na podlozi Gizela 5 iznosi 40.000-45.000 evra, a od Republike Srbije i AP Vojvodine dobija se oko 45 do 50 odsto ukupne investicije. Vraćanje uloženih sredstava je u petoj i šetoj godini. Može da se ostvari prinos 12-15 tona po hektaru. Prosečna cena u poslednje četiri godine za kvalitetnu trešnju je oko 1,9 evra po kilogramu. Od toga, troškovi proizvodnje su oko 55 odsto.

Za sve ove voćne vrste važno je da su posađene u odgovarajućim agroekološkim uslovima kako bi otklonili štete od niskih zimskih temperatura i prolećnih mrazeva.

Nacionalni tim za preporod sela Srbije obaveštava zainteresovane povratnike i druge građane koji planiraju da ulažu u voćarstvo da će na njihov zahtev organizovati posete najuspešnijim voćarskim zadrugama u Srbiji, uz stručne savete kako se mogu udružiti.

Za što brži izlazak Srbije na svetsko tržište, najprimereniji su proizvodi zdravstveno bezbedne hrane. Među, proizvodima iz agrara Srbije, osim hrane, mesto su pronašle i metle, koje su se nekada prodavale u osam miliona komada. Da bi što brže išli u svet treba velikim gradovima u celom svetu gde žive gastarbajteri otvarati i prodavnice pod nazivom ,,Srpske kuće" da naši ljudi u svetu odlaze u njih i pazare proizvode iz Srbije.

Sve to može da poveća proizvodnju u agraru koja ima rast za tri i po decenije od samo 0,45 odsto. Povećaće i tone i bruto vrednost proizvedenih agrarnih proizvoda koja danas već nekoliko decenija iznosi samo oko pet milijardi dolara u proseku godišnje. Cilj je da se u prvo vreme proizvodnja po tonama i po vrednosti udvostruči. To znači i da se današnja proizvodnja čija je vrednost po hektaru samo 1.000 dolara poveća bar na 5.000 dolara po hektaru godišnje. Cilj je da imamo izvoz hrane iz viših faza prerade, a ne samo sirovina kao što je slučaj i danas. Da izvoz hrane, a ne sirovina, umesto prošlogodišnjih 4,2 milijardi dolara u prvo vreme bude najmanje 10 milijardi dolara.

Potrebno je osnivati izvozne zadruge, dok ne zaživi novi ,,Geneks", ,,Inex", ,,Progres"... Dakle, rešenje mnogih problema je da se proizvođači i mali pa i veliki udruže, kao što je to u svetu i posluju kroz zadruge.

Preporuka za takve poslove je da je - najisplativije voće! Znači treba da se osnivaju voćarske zadruge. U Srbiji je od 2017. godine do kraja sredine 2021. godine je osnovano oko 900 novih zadruga. Po rečima agroanalitičara Riste Kostova Srbija je na taj način vratila zadružni duh i promenila zadružnu mapu Srbije. Od pokretanja akcije ,,500 zadruga u 500 sela'' sve zadruge su opstale i - ostale. U toku je i konkurs u 2020. godini po kome će zadrugarstvo dobiti bespovratno još 500 miliona dinara. Po konkursu to će dobiti između 50 i 60 zadruga iz cele Srbije. Godišnje se pomogne i po jedna zadruga na Kosovu i Metohiji i Republici Srpskoj. Ako hoćemo dugoročne rezutlate i da poraste agrarna proizvodnja u Srbiji, ova akcija mora biti dugoročna i obavezna za sve ministre u narednih bar pola veka.

Dakle, zadrugarstvo se u Srbiji po prvi put pomaže i novčano. Za tri i po godine, za vreme akcije ,,500 zadruga u 500 sela'' bespovratno je podeljeno 1,7 milijardi dinara. Taj novac su dobile 152 zadruge. To je bilo i faktički podizanje 152 fabrike pod otvorenim nebom. Plan je i da se u 2021. godini podeli oko 500 miliona dinara. Konkurs je u toku. Taj novac treba da dobije oko 50 do 60 zadruga. Boljitak života od tog novca, podeljenog u prve tri godine, osetilo je oko 6.120 porodica ili 30.000 žitelja u Srbiji. Za to vreme je i osnovano oko 900 novih zadruga. Do pokretanja te akcije Srbija je bila zemlja u kojoj se godišnje gasilo po 100 zadruga. Dakle, ovo je dokaz da je vraćen duh zadrugarstva u Srbiji. Oduzeta imovina posle Drugog svetskog rata, koja se procenjuje na oko dve milijarde dolara, još nije, jer država nema tog novca. Ta imovina je nestala u vreme pljačkaške privatizacije uz pomoć države. Još nema ni objašnjenja, kako je ona mogla da nestane kada je imala titulara? Odnosno, kako je mogla da se privatizuje imovina u kombinatima, koja je već bila privatna imovina? Put boljitka, nalazi se u zadrugarstvu, a to je da se proizvođači udružuju, a najbolji dobri primeri su složene zadruge iz Arilja i Slankamena. U vremenu akcije ,,500 zadruga u 500 sela'' u Srbiji su osnovane i četiri složene zadruge. To je kopija nekadašnjih kombinata. Sad je potrebno i da se osnivaju izvozne zadruge, koje treba da budu prelazno rešenje, sve dok ne krene izvoz. Prelazno jer su potrebne firme poput ,,Geneksa'', ,,Progresa'' i drugih sličnih firmi koje su nekada postojale i bavile se izvozom hrane.

Jer, samo udruženi proizvođači mogu da ostvare svoje ciljeve. Dakle, rešenje mnogih problema kako u proizvodnji tako i pronalaženju tržišta kako u zemlji tako i u izvozu, proizvođači mogu da ostvare kroz udruživanje. Novo je to što se sad udruživanjem u zadruge u njih unosi samo novi proizvod sa ciljem da bi se prodao i - naplatio. To je bitna razlika od zadruga stvaranih posle Drugog svetskog rata, kada je zadrugar u nju unosio kuću i kompletno imanje, zemlju, stoku i sve što je posedovao, da bi kasnije ostao bez toga. To pokazuju i primeri u svetu jer je oko milijarda zadrugara udružena koji organizovano rade u 750.000 zadruga. U Srbiji postoji oko 50.000 zadrugara i oko 150.000 kooperanata.

Prva zadruga u svetu bila je tkačka u Engleskoj, osnovana 1844. godine. Samo godinu dana posle nje osnovana je zadruga u Sobotištu u Slovačkoj, a treća u Bačkom Petrovcu 1846. godine (koji je tada bio u sastavu Austrougarske).

Voćarske zadruge i proizvodnje

Puno ulaganja i rada, ali na kraju voćarima treba da donese ukupno deset voćki. To su: malina, jagode, jabuka, lešnik, višnja, dunja, šljiva, trešnja, borovnica i vinova loza!

Sveže dunje predstavljaju malo izvozno tržište vredno svega oko 30 miliona evra gde Turska i Holandija zajedno učestvuju sa dve trećine u ukupnom svetskom nivou. No i na tako malom tržišnom segmentu Srbija sa proizvodnjom na 2.000 hektara se nalazi od 10. do 14. mesta u svetu. Ili još jedno poređenje - Srbija se nalazi na prvom mestu po proizvodnji dunje u Evropi, čak je i ispred Španije. U Srbiji se najviše dunja proizvodi u selu Tavnik kod Kraljeva. U njemu se dunja gaji na 300 hektara.

Nije potreban veliki novac za početak. Srbija je sedmi proizvođač višanja u svetu, a zauzima treće mesto prema vrednosti izvoza, odmah nakon SAD i Mađarske. Među 20 najvećih u svetu od zemalja sa kojima se graniči Srbija, a koje se bave proizvodnjom višnje nalaze se Mađarska, Albanija, Makedonija, Hrvatska i Bosna i Hercegovina...

Kada pitate agroekonomiste svi će se opredeliti za ovih deset voćki ili će po najnovijim istraživanjima skratiti na borovnice, jabuke, jagode, maline i trešnje, o kojima smo govorili da su zlatne voćke i brendovi Srbije.

Proizvodnja voća u Srbiji se obavlja na 183.000 hektara, što je 4,8 odsto površine ukupnog poljoprivrednog zemljišta. Godišnje se proizvodi i do dva miliona tona u rodnim godinama. Svi se slažu da je dobar potez mladih voćara da zasade deficitarne vrste.

U strukturi izvoza agrarnih proizvoda u 2018. godini voće je bilo na prvom mestu s 23 odsto. U vrednosti od oko 618 miliona dolara. Samo od izvoza jabuke Srbija poslednjih godina, prihoduje više od 100 miliona dolara u jednoj sezoni, maline se nekada približe i sumi od 300 miliona dolara godišnje. Sveže voće se u proseku prodaje po ceni od 0,89 dolara po kilogramu, a prerađeno po 1,82 dolara! To govori da se moramo orijentisati na prerađivačku industriju.

Poljoprivreda je za Srbiju strateška, grana, samo u rečima, ali na papiru nije. Primarna proizvodnja agrara učestvuje sa oko 10 odsto u proseku stvaranja BDP zemlje. Sad će tri srpska Brenda biti zaštićena i u EU.

(Izvor: ,,Razvoj porodičnih preduzeća u seoskim područjima Srbije", autora B. Gulana)

Potražnja za autentičnim proizvodima

Potencijali za proizvodnju hrane sa zaštićenim imenom i poreklom su veliki, ali se još uvek ne koriste dovoljno. Srbija ima 45 prehrambenih proizvoda sa zaštićenim geografskim oznakama, od čega je 11 sertifikovanih. Tri srpska brenda biće zaštićena i u Evropskoj uniji. Posebnog je ukusa i mirisa zbog semena domaće kurtovke, podneblja, zemlje, recepta i načina pripreme. Zaštićeni leskovački ajvar proizvode četiri porodice, godišnje oko 50.000 tegli. Potražnja čuvenog specijaliteta je 10 puta veća. "Stalno se na adresu Udruženja javljaju novi kupci, količine su velike. Da bismo sve to ispoštovali potrebno je što više ljudi, što više porodica da uđe u ovo Udruženje", kažu Goran Jović, direktor Regionalne Privredne komore u Leskovcu i Milan Petković, predsednik Udruženja "Leskovački ajvar'' .

Ručnom berbom ariljski malinari čuvaju kvalitet i oblik ploda. Uz malinu na putu do međunarodnog sertifikata su i fruškogorski, lipov med i pirotski kačkavalj. "Dobićemo bolju konkurentnost kod krajnjih kupaca. Ta oznaka, ustvari, potvrđuje kupcu da je platio tačno određeni kvalitet", kažu Boža Joković, direktor udruženja proizvođača malina i Mirjana Milutinović iz Udruženja "Ariljska malina".

Ministarstvo poljoprivrede subvencioniše kontrolne markice i sertifikaciju tradicionalnih proizvoda. Najveći problem je nelojalna konkurencija. "Gde vi svakog dana imate kršenje prava zaštite intelektualne svojine. Može da se reši vrlo jednostavno. To može da se reši samo uz zajedničku saradnju sa nadležnim institucijama", navodi Branislav Jovanović, proizvođač sremskog kulena. Po kvalitetnoj proivzdionji poznat je i Karolj Horvat, proizvođač slovačkog kulena u Bačkom Petrovcu.

Zahvaljujući donaciji švajcarske vlade brendovi pod okriljem Saveza "Original Srbija" dobili su nova obeležja sa motivima folklora kraja iz kojeg potiču. Uz očuvanje kvaliteta neophodno je i povećanje proizvodnje. "Ja bih voleo da ljudi na lokalu prepoznaju te proizvode, da obezbede sebi egzistenciju. Mislim najbolje je na svom zemljištu proizvesti sirovinu i to preraditi", kaže Stevica Marković, predsednik Saveza "Original Srbija".

(Nastaviće se)