Tik-tak

Kakav divan tu posrnu duh

Ljubica J. Tinska

Ponosim se time sto sam ostala fina uprkos tome sto sam okružena prostacima.

A i suviše često sam bivala okružena njima. Nikada nisam mislila da će se prostota preneti na mene. Bilo mi je povremeno interesantno. Često sam sedela u društvu na rubu civilizacije. Imali smo uvek bar ponešto "zajedničko". Sada znam da to raznoliko okruženje nikada od mene nije načinilo ono što nikada nisam ni bila, ali sada razumem da je to okruženje od mene nemilosrdno oduzimalo.

Možete biti obrazovani, ali u okruženju neobrazovanih bićete jedina budala. Ne, nećete vladati budalama, tako biva samo u priči. " Nikada ne izgledaj suviše lepo i ne govori suviše pametno", reče mi jednom neko...

Ako ste nežni i fini, plemićki odgojeni, a uz to još i obrazovani, u okruženju prostaka bićete osuđeni na propast, zato bežite dok još nije kasno jer se ne možete promeniti. Kao što se ne mogu promeniti ni oni. Međutim "sirovi" su u ovoj kombinaciji uvek na dobitku. Oni štošta mogu i da nauče i da "istrpe". Ne, vaš sirovi prijatelj nikada neće postati fin i sklonjen od pogleda finog društva, vratiće se ubrzo tamo odakle je i potekao, ali će moći da nauči kako da "izgleda", čak i kako da "govori". Veoma često, ah, tako to i suviše često biva, vaš nepedigrirani prijatelj, sve više će "ličiti na vas", onda će poverovati da je dobar baš kao i vi, duboko uveren da ga pimitivna prošlost čini od vas još i boljim i okrenuće vam leđa, a veoma često i zabosti nož u leđa. Zaboraviće sve što ste učinili za njega (a i šta ste učinili osim što ste mu pokazali ko je), mrzeće vas što ste se trudili da budete deo iste priče. Preziraće vas on još od samog početka, istina ne javno već u najdubljoj potaji svoga bića i neće ga biti sramota da vam to jednog dana i "prizna", a svoju nečovečnost opravdaće time sto nije u detinjstvu imao iste privilegije kao i vi, jer verovaće da su "privilegije jednako novac", a njegovo poreklo mu nikada neće dozvoliti da spozna na kakvu je zabludu doživotno osuđen.

Ja sam u detinjstvu imala sve privilegije.

Ja ne tresem nos u kadu i ne brišem usta o stolnjak. Kada hodam ja hodam pravo i ne vučem noge. Ne govorim sa punim ustima. Divim se onima koji znaju više od mene, ne prezirem ih. Kada se rukujem, gledam u oči. Kada u prolazu sretnem poznanika upoznam ga sa eventualnim pratiocima. Nikada ne zaboravljam rođendane, čak i kada nemam novac. Za veliki gest on nije ni potreban. Nikada ne mešam sunđer za sudove sa onim za "površine" i kupujem samo prvoklasne preparate za čišćenje kuće  - na sapunima nikada ne "štedim". Imam kućnu pomoćnicu kada imam para, kada nemam sama spremam kuću. Spremam je i bolje od kućne pomoćnice. Nije me sramota kada nemam para. Nije me sramota da sama odem u "Klub književnika" da večeram. Moj stariji sin nikada ne koristi "cigane" u negativnoj konotaciji, kada ih vidi kako prose zna da je to zato što je ova država trula, a oni gladni i željni, a ne zato što su "cigani". Umem da koristim viljušku i nož kao "na filmu", a ne kao da sam sišla s grane. Ne srčem supu i za stolom sedim pravo. Znam da se u francuskom jeziku "r" na kraju reči ne izgovara (što još uvek ne znaju ni oni što reklamiraju proizvode "Garnier" na veliku žalost cele ove nacije koja veruje televiziji kao Bogu, što je istorija već pokazala). Kada sam u inostranstvu ne stidim se što sam iz Srbije. Tursku kafu ne nazivam "srpskom". Nisam nacionalista. Znam da je Srbija geografski već u Evropi. Idem u pozorište, i u pozorište vodim decu. Ne znam imena naših estradnih umetnika. Ne čitam šund štampu i zgražavam se kada drugovi mog dvanaestogodišnjeg sina znaju ko je Željko Joksimović, a moj sin od nastavnice dobija grdnju ispred celog razreda, jer na temu "poznata ličnost kojoj se divim" nema šta da napiše jer jedini u celom razredu ne zna ime nijednog tenisera, pevača, pevačice ili glumca, iako i sam igra tenis, ide u bioskop i voli da sluša muziku. Ne idem "preko reda", čak ni da "samo nešto pitam". Ne mljackam. Ne smrdim. Ne privlačim pažnju na sebe. Ne "koketiram" sa "zauzetim" muškarcima. Volim životinje. Ljubazna sam i pažljiva prema starcima. Nikada nisam izneverila prijatelja. Imam časti. Nikada nisam prevarila nikog. Od detinjstva idem u crkvu, kao i moja deca, ali nisam novokoponovani hrišćanin ekstremista. Ne namećem drugima svoju veru, svoje mišljenje ili svoja pravila.

Nepoznatima i starijima uvek govorim "Vi".

Prošla sam kao "bosa po trnju". Ali avaj! Kako odoleti mračnom rubu društva kada možemo biti ono što jesmo samo u prisustvu onoga što nismo. Na kraju krajeva ni mraka ne bi bilo da nije svetlosti.

Mehr Licht